Пређи на садржај

Емир Кустурица

С Википедије, слободне енциклопедије
Емир Кустурица
Кустурица 2016. године
Лични подаци
Друга именаНемања Кустурица
НадимциКуста
Датум рођења(1954-11-24)24. новембар 1954. (69 год.)[1]
Место рођењаСарајево, ФНР Југославија
ПребивалиштеДрвенград
ДржављанствоСрбија
Француска
Религијаправославље
ОбразовањеФАМУ
УниверзитетАкадемија сценских уметности у Прагу
Занимањережисер
сценариста
музичар
Породица
СупружнициМаја
ДецаСтрибор
Дуња
Рад
Активни период1978–
Жанровидрама
комедија
документарни филм
Битне улогеWords with Gods
Званични веб-сајт
http://new.thenosmokingorchestra.com
Веза до IMDb-а

Емир Кустурица (Сарајево, 24. новембар 1954) српски[2][3][4] и југословенски је редитељ, сценариста, музичар, градитељ, књижевник и бивши универзитетски професор.

За своје кратке филмове награђиван је још у средњој школи.[5] Филмску режију завршио је на Филмској академији у Прагу (ФАМУ). Двоструки је добитник Златне палме филмског фестивала у Кану, за филмове „Отац на службеном путу“ и „Подземље“. Носилац је неколико одликовања и награда, укључујући Орден Витеза реда уметности и књижевности (Француска),[6] Сретењски орден Србије, одликовања Чешке, Италије, Русије, СПЦ као и звање националног амбасадора УНИЦЕФ-а у Србији.

У групи Забрањено пушење једно време је свирао бас-гитару, а сада као гитариста заједно наступа као члан групе Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra. Бави се књижевношћу и објавио је три књиге.

Оснивач је и директор филмског и музичког фестивала Кустендорф, који се сваке године организује у етно-селу Дрвенград на брду Мећавник код Мокре Горе. Кустурица је идејни творац Андрићграда посвећеног српском нобеловцу Иви Андрићу, својеврсног културног центра и етно-села, који се налази на ушћу река Дрине и Рзава у Вишеграду.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рани период

[уреди | уреди извор]

Рођен је у породици Мурата Кустурице (новинара запосленог у секретаријату информисања СР БиХ[н. 1]) и Сенке Нуманкадић (секретар суда)[8] одрастао је као једино дете у породици секуларних муслиманских Срба[9] у близини Сарајева, у насељу Горица.

Његов студентски филм, „Guernica“ снимљен према новели Антонија Исаковића, победио је на Фестивалу студентског филма у Карловим Варима. Током студија режирао је и два кратка филма: „Један део истине“ и „Јесен“.

По завршетку студија 1978. године Кустурица се враћа у Југославију где започиње професионалну каријеру на Телевизији Сарајево. Његов први филм „Невјесте долазе“, изазвао је доста контроверзи, а потом био и забрањен због „експлицитног бављења сексуалним табуима“.[5] Са наредним телевизијским филмом „Бифе Титаник“ заснованом на причи нобеловца Иве Андрића, освојио је награду за режију на националном Телевизијском фестивалу у Порторожу.

У дугометражној играној продукцији дебитовао је филмом „Сјећаш ли се Доли Бел“, насталом по сценарију Абдулаха Сидрана, 1981. године. За овај филм награђен је Сребрним лавом на Филмском фестивалу у Венецији за најбољи дебитантски филм и наградама ФИПРЕСЦИ, АГИС и ЦИДЛАЦ на Фестивалу југословенског играног филма у Пули 1981. године. Следећи филм „Отац на службеном путу“ (1985), са истим сценаристом, доноси му Златну палму на Филмском фестивалу у Кану и номинацију за награду Америчке филмске академије „Оскар“ за најбољи филм са неенглеског говорног подручја. Награђиван је и на југословенским фестивалима: на Фестивалу југословенског играног филма у Пули, награђен је Златном ареном за режију и наградом Јелен (1985) а међународна критика доделила му је Гран при за најбољи филм 1985.

Филм „Дом за вешање“ је сниман у Македонији[4], а пред крај снимања чешки редитељ Милош Форман га је позвао да га замени на Универзитету „Колумбија“ у САД, где је филм завршен.[4] Године 1989. поново је на Филмском фестивалу у Кану, награђен за режију и специјалном наградом Роберто Роселини. Поводом номинације тог филма за Златну палму изјавио је:

Био је косценариста филма „Стратегија швраке“ (1987), који је режирао Златко Лаванић. Кустурица је предавао режију на Академији сценских умјетности у Сарајеву од 1981. до 1988.

За своје главне уметничке утицаје он наводи Живојина Жику Павловића и Фјодора Михајловича Достојевског.[11]

1990е

[уреди | уреди извор]

По одласку из БиХ предаје на Универзитету „Колумбија“ у Њујорку. Један од његових америчких студената, Дејвид Еткинс, показао му је сценарио из којег је настао Кустуричин први филм на енглеском језику, Arizona Dream (срп. Сан о Аризони) (1993), са Феј Данавеј, Џонијем Депом и Џеријем Луисом у главним улогама. Филм је награђен Сребрним медведом и Посебном наградом жирија на Филмском фестивалу у Берлину 1993. године.

Године 1993. је први пут био члан жирија на Канском фестивалу, а 1999. је био председник жирија на Венецијанском филмском фестивалу.

Наредни филм „Подземље“ (енгл. Underground) из 1995. донео му је другу Златну палму на Филмском фестивалу у Кану. Филм Подземље приказује историју СФРЈ од Другог светског рата до сукоба почетком 90-их година 20. века. Поједини критичари су тврдили да Кустурица пропагира просрпски поглед на југословенске ратове укључујући и непријатељства током Другог светског рата, због чега је критикован од стране појединих интелектуалаца.[12][13]

Године 1998. на Венецијанском филмском фестивалу добио је Сребрног лава за најбољу режију филма Црна мачка, бели мачор. Музику за филм су радили Ненад Јанковић и Дејан Спаравало.

2000е

[уреди | уреди извор]
Чланови жирија Емир Кустурица, Салма Хајек и Џон Ву у Кану 2005.

Први његов филм објављен у 21. веку је био Super 8 Stories, документарни филм који говори о бенду Emir Kusturica & The No Smoking Orcherstra. Након тог остварења, 2004. године, у биоскопима се појавио филм Живот је чудо, најскупљи филм српске продукције. За потребе снимања овог филма, чији је радни назив био Гладно срце, изграђен је Дрвенград. Кустурица овај филм наводи као омиљени из свог опуса.[11]

Постао је почасни грађанин Ужица 2004. године али се тог статуса одрекао септембра 2008. након инцидента који се десио на скупу у Кремнима када су мештани протестовали због проширења парка природе.[14] На том скупу Кустурици је било прећено физичким обрачуном и поручено му да „иде у Истанбул и Нови Пазар”.[14] Догађај у Кремни су осудили Дејан Бодирога, министар Брадић, Добрица Ћосић, Синиша Михајловић, Сека Алексић, Синиша Ковачевић, Мики Манојловић, Тихомир Арсић и Српска радикална странка.[15]

Године 2005. био је председник жирија Канског филмског фестивала.

У париској опери Бастиља 26. јуна 2007. први пут је изведена његова панк-опера Време Цигана, по мотивима филма Дом за вешање.[16] Исте те године му је додељен Орден витеза реда уметности и књижевности, највише француско признање у области културе, режирао је и спот за насловну песму албума француског музичара Мануа Чаоа — Rainin' In Paradize, а и филм Завет који је режирао, премијерно је приказан на Канском филмском фестивалу.[17] Након Завета 2008. године појавио се филм Марадона, — документарац о Дијегу Арманду Марадони.

О њему је Горан Гоцић написао књигу „Емир Кустурица: Култ маргине“ (2001/2006).[18]

Месеца септембра 2009. у француским биоскопима почело је приказивање филма „Афера Фервел” у којем Кустурица глуми поручника КГБ-а.[19]

Дана 24. децембра 2011. Кустурица је изабран за новог председника Скијашког савеза Србије.[20]

2010е

[уреди | уреди извор]

Средином фебруара 2009. године Кустурица је најавио да ће снимити филмску оперу по роману На Дрини ћуприја, и да планира да посао буде завршен 2011. године. Министар културе Србије Небојша Брадић рекао је да ће тај пројекат подржати држава Србија.[21] Премијер Републике Српске Милорад Додик је изјавио да ће Влада Републике Српске обезбедити средства за снимање.[22]

У интервјуу за Press редитељ каже да ће у Израелу снимати филм Хладна вода, који говори о Палестинцу који живи у Хамбургу и ради као трбушни плесач.[23] Такође припрема и филм о мексичком револуционару Панчу Виљи, у којем ће главне улоге тумачити Џони Деп и Салма Хајек. Одлучено је и то да коначни назив филма буде Дивље руже, нежне руже, по последњој сцени из филма која се одвија на плантажи ружа у Мексику,[24] иако је првобитни назив требало да буде Седам пријатеља Панча Виље и жена са шест прстију. Тај филм ће бити сниман у Шпанији, а затворене сцене у Дрвенграду.[24] Редитељ је изјавио да ће пре филма о Панчу Виљи снимити онај о Палестинцу у Хамбургу, чији је почетак снимања био заказан за април 2010.[25]

У филму Пеликан режисера Оливија Орлеа глумио је главног јунака.[24] Филм На млечном путу је светску премијеру имао 9. септембра 2016. године на 73. Међународном филмском фестивалу у Венецији,[26] док је у Србији премијерно приказан 16. јануара 2017. године на 10. Кустендорфу. У филму поред самог редитеља Емира Кустурице главне улоге тумаче и славна италијанска глумица Моника Белучи и српска глумица Слобода Мићаловић.[27]

Члан је Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.[28]

2020е

[уреди | уреди извор]

У новембру 2020. објавио је кратки играни филм „Јунаци нашег времена” на друштвеним мрежама и Јутјубу.[29][30]

Током септембра 2021. режирао је неколико епизода ауторске емисије „Мој живот” за Спутњик.[31]

У интервјуу датом у новембру 2021. најавио је да ради на филму Џингис кан и да планира снимање још 2-3 филма.[32]

Према писању појединих медија из фебруара 2022. Кустурица је на челу Централног позоришта руске армије.[33] Због прихватање позиције у току Руско-украјинског рата, чешки Међународни филмски фестивал Фебиофест одлучио је да одузме Кустурици награду „Кристијан”.[34] Неколико дана касније Кустурица се огласио демантујући вест да је постављен на функцију.[35]

Новембра 2022. изабран је за председника жирија Међународног фестивала филмских дебитаната „Дух ватре” у руском граду Канти-Манасијску.[36]

Октобра 2023. најавио је снимање новог руског филма „Лавр”.[37]

Карактеристике Кустуричиних филмова

[уреди | уреди извор]

Као редитељ Кустурица је успео да изгради веома личан редитељски и филмски рукопис. Његови филмови се по правилу одликују уметањем надреалистичких момената којима се прекида наративни ток или се означава нарочит тренутак радње. У познијој филмографији, Кустурица је променио до тада врло препознатљиву сиву гаму (као еквивалент тематици филмова) окрећући се отвореним и живим бојама, и динамичнијим кадровима.

С обзиром да се школовао у Прагу (тадашња Чехословачка), под утицајем тамошњег филма шездесетих година, заинтересован за тематику историјских ретроспекција у којима се ревалоризација појединих датума или временских периода јавља као позадина неореалистичног тумачења интимистичких породичних прича.[38]

У већини његових филмова постоје сцене вешања,[39] играња фудбала,[40] венчања,[41] филма у филму,[42] као и честе улоге Рома.[43]

Градитељски пројекти

[уреди | уреди извор]

Дрвенград

[уреди | уреди извор]
Дрвенград
Кустурица и Новак Ђоковић у посети Каменграда
Главни чланак: Дрвенград

За потребе филма Живот је чудо изграђен је Дрвенград, који је по идеји Кустурице, треба да представља начин живота борбе против глобализма и капитализма. Под именом Кустерндорф (нем. Küstendorf) на предлог књижевника Петера Ханкеа, град постаје познат у свету, као средиште уметности, планираним филмским фестивалом, производњом воћних сокова и других био производа.[44]

Кустурица је добитник европске награде за архитектуру Филип Ротије 2005. године због Дрвенграда. Награда, коју традиционално сваке треће године додељује „Фондација за архитектуру” из Брисела, једно је од најцењенијих белгијских и европских одликовања у области архитектонске културе. У образложењу жирија истиче се да Кустуричин пројекат:

... користи изворну архитектуру свог поднебља као фактор пацификације, извор задовољства и подстрек за развој економско-туристичких потенцијала читавог региона...

У једном интервју за НИН на питање о својој припадности и Дрвенграду редитељ каже:

... Пошто ја не вјерујем у демократију, онда у шали волим да кажем у себи - ако већ имам свој град, онда могу да бирам грађане... Нигдје се ја више не осјећам код куће. Не знам на колико мјеста ја већ и живим...[45]

Дана 14. јануара 2008. редитељ је у Дрвенграду основао је Међународни филмски и музички фестивал Кустендорф. Осим редовних учесника као специјални гости су се појавили редитељи Никита Михалков (2008), Џим Џармуш (2009) и глумац Џони Деп (2010).

Каменград

[уреди | уреди извор]

Кеменград или Андрићград је дио града, културни центар и етно село, које се налази на локацији ушћа ријека Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица.

За посјетиоце је отворен 5. јула 2012.[46]

Политика

[уреди | уреди извор]
Дмитриј Медведев и Емир Кустурица у Москви 21. јануара 2010.

Емир Кустурица је често критиковао бившег америчког председника Џорџа В. Буша и бившег британског премијера Тонија Блера, говорећи да је Радован Караџић за њих двојицу почетник.[47] На додели награде у Мароку, након бурног аплауза обратио се публици:

Такође је критикован од стране дела јавности како се није успротивио опсади Сарајева током грађанског рата у Босни и Херцеговини, на шта је он одговорио текстом 24. априла 1992. у француском часопису Ле Монд (фр. Le Monde) под називом Европо, мој град гори! Архивирано на сајту Wayback Machine (14. септембар 2010)

Кустурица је активно учествовао у политичким кампањама владајућих странака у Србији.[49][50][51][52]

Он је био члан жирија који је бирао победнички пројекат за Споменик Стефану Немањи у Београду. У јавности је водио полемику са колегом Гораном Марковићем поводом драстичног неслагање по питању валоризовања дела академског вајара Рукавишњикова.[53][54]

Августа 2024. дао је подршку протестантима против копања литијума.[55]

Музика

[уреди | уреди извор]

Кустурица је у периоду од 1986. до 1988. свирао бас-гитару у групи Забрањено пушење из Сарајева, где је и живео. Када је почео распад Југославије 1991. године група је престала с радом. Неки од чланова тадашње поставке отишли су изван БиХ, а они који су остали наставили су са радом у групи под истим именом и снимили су неколико нових албума. Неле Карајлић је са виолинистом Дејаном Спаравалом основао нову групу, а након Кустуричиног прикључења њихов састав је назван „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“.

Чланови групе су 1998. године компоновали музику за филм Црна мачка, бели мачор, а неки од њих су се појавили у Кустурчиним филмовима: бубњар Стрибор Кустурица у филмовима Завет и Живот је чудо, вокал Ненад Јанковић у Живот је чудо, гитариста Ивица Максимовић у Завету. Године 2001. снимљен је документарац о овој групи, Super 8 Stories.

Композитор Зоран Симјановић компоновао је музику за Кустуричина прва два дугометражна филма: Сјећаш ли се Доли Бел? и Отац на службеном путу, а Горан Бреговић за Дом за вешање, Arizona Dream, заједно са Игијем Попом и Подземље.

Контроверзни стихови

[уреди | уреди извор]

У Хрватској штампи је често био вербално нападан, нарочито због стиха групе Но смокинг оркестра „Ко не воли Дабић Рашу попушио кару нашу.“[56]

Током интервјуа за Политику Кустурица о томе каже:

На концерту „Emir Kusturica & the No Smoking Orchestra“

Сајт javno.com је објавио интервју са њим у којем Кустурица говори:

Књижевни рад

[уреди | уреди извор]

Припрема књигу Злочин без казне.[64]

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

На Ђурђевдан 2005. Кустурица је крштен у Српској православној цркви као Немања Кустурица у манастиру Савина, у близини Херцег Новог.[65]

Касније је о свом пореклу говорио: „Мој отац је био атеиста и увек се декларисао као Србин. Добро, можда смо ми били Муслимани 250 година, али смо били православци пре тога и дубоко у себи увек били Срби, вера то не може променити. Ми смо постали Муслимани само да би преживели Турке."[66] У интервјуу за босанскохерцеговачку телевизију ОБН 2009. године рекао је да је гледајући књиге утврдио да је његова породица у ствари била српска, те да му је врло важно кад умре да се зна ко је био.[67]

На парламентарним изборима 2007. године дао је индиректну подршку премијеру Војиславу Коштуници и његовој Демократској странци Србије. Исте године подржао је српску кампању Солидарност - Косово је Србија, кампању против независности Косова и Метохије.

За себе наводи да је љубитељ Латинске Америке.[68]

Ожењен је Мајом Кустурицом, са којом има сина Стрибора и кћерку Дуњу.[69] Његов унук Јанко (2004) је фотограф и студент камере на Факултету драмских уметности.[70]

Награде и одликовања

[уреди | уреди извор]
Градоначелник Гвадалахаре Алфонсо Петерсен и Кустурица у марту 2009.
Путин и Кустурица.
  • 1981. — Златни лав на Венецијанском филмском фестивалу за „Сјећаш ли се Доли Бел?“
  • 1982. — Награда критике на филмском фестивалу у Сао Паолу за „Сјећаш ли се Доли Бел?“
  • 1985. — Златна палма за „Отац на службеном путу“
  • 1989. — Награда АВНОЈ-а за 1989. годину.
  • 1989. — Најбољи режисер на Канском филмском фестивалу за „Дом за вешање“
  • 1993. — Сребрни медвед на Берлиналеу за „Arizona Dream“
  • 1994. — Награда публике на филмском фестивалу у Варшави за „Arizona Dream“
  • 1995. — Златна палма за „Подземље“
  • 1996. — Најбољи филм на страном језику на фестивалу Prix Lumières за „Подземље“
  • 1997. — Најбољи филм на страном језику на фестивалу Boston Society of Film Critics за „Подземље“
  • 1997. — Најбољи филм на страном језику на фестивалу Kinema Junpo Awards у Токију за „Подземље“
  • 1998. — Сребрни медвед за најбољег режисера у Венецији за „Црна мачка, бели мачор“
  • 2001. — Награда за најбољи документарац на Међународном филмском фестивалу у Чикагу за „Super 8 Stories“
  • 2004. — Награда Браћа Карић
  • 2004. — Награда National Education у Кану за „Живот је чудо“
  • 2004. — Награда „Стефан Првовенчани”
  • 2005. — Награда Цезар за филм „Живот је чудо“
  • 2005. — Најбољи балкански филм на филмском фестивалу у Софији за „Живот је чудо“
  • 2005. — Награда Филип Ротије за европску архитектуру Дрвенград.[71][72]
  • 2009. — Почасни грађанин Гвадалахаре[73]
  • 2009. — Током новембра је примио награду „Гран премио Торино“ Међународног филмског фестивала у Торину.[74]
  • 2009. — На међународном филмском фестивалу у мароканском граду Маракешу, који се одржава под покровитељством његовог краљевског височанства краља Мохамеда VI, Емиру Кустурици је приређена ретроспектива свих играних филмова и уручена награда за животно дело.[48]
  • 2010. — 21. јануара Патријарх московски и целе Русије Кирил уручио му је награду Међународног фонда православних народа за 2009. годину.[75] Кустурица је добио награду заједно са руским председником Дмитријем Медведевом, а у конкуренцији је био и глумац Том Хенкс, припадник Грчке православне цркве од 1988.[76]
  • 2010. — Почасни грађанин Розарија, Аргентина[77]
  • 2011. — Министар за културу Републике Француске Фредерик Митеран уручио му је орден витеза Легије части.[78]
  • 2011. — Нагарада „Момо Капор”[79]
  • 2012. — Патријарх српски Иринеј га је 12. маја 2012. у Мркоњићима одликовао Орденом Светог Саве првог степена, „за несебичну бригу и представљање српског народа и православља у свијету“.[80][81]
  • 2016. — У мају 2016. године добио је орден Светог деспота Стефана Лазаревића од Српске православне цркве.[82]
  • 2016. — Почасни грађанин Метепека, Мексико[83]
  • 2016. — Орден дружбе (у преводу Орден пријатељства), за изузетан допринос у учвршћивању пријатељства између народа, за популаризацију руског језика и културе у иностранству, указом председника Владимира Путина.[84][85][86]
  • 2017. — Носилац ордена Италијанске звезде, које додељује председник Републике Италије.[87]
  • 2019. — Носилац медаља За заслугe, које додељује председник Чешке Републике.[88]
  • 2021. — Сретењски орден[89]
  • 2021. — Гран при Интернационалног фестивала репортаже и медија – Интерфер и највишег признања, статуа Златна Ника, за репортажу „Секс, спорт и вјера у вјечну садашњост“[90]
  • 2022 — Београдски победник, за изузетан допринос филмској уметности, додељена у оквиру 50. издања ФЕСТ-а[91]
  • 2022 — Светосавска повеља Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета”[92]
  • 2022 — Награда „Дејан Медаковић”, за књигу Видиш ли да не видим.[93][94]
  • 2023 — Медаља „Велики руски писац Фјодор Достојевски“ Министарства културе Руске Федерације, за допринос у очувању и промоцији наслеђа великог руског писца[95]
  • 2023 — Награда „Радован Бели Марковић”[96]
  • 2024 — Награда „Борисав Станковић“[97][98]

Филмографија

[уреди | уреди извор]

Редитељ

[уреди | уреди извор]
Филмови које је режирао Емир Кустурица
Год. Назив Жанр Награда
1978 Guernica Студентски филмски фестивал у Карловим Варима - најбољи кратки филм
1978 Невјесте долазе
1980 Бифе Титаник
1981 Сјећаш ли се Доли Бел Сребрни лав
1985 Отац на службеном путу „Златна палма“
1988 Дом за вешање Најбоља режија на канском филмском фестивалу[99]
1993 Arizona Dream „Сребрни медвед“
1995 Подземље „Златна палма“[100]
1998 Црна мачка бели мачор „Сребрни лав“
2001 Приче супер осмице „Златни кентаур“
2004 Живот је чудо
2007 Завет
2008 Марадона
2011. Седам пријатеља Панча Виље и жена са шест прстију
2014. Разговори са боговима
2016. На млечном путу
2018. Ел Пепе, један узвишени живот[101]

Глумац

[уреди | уреди извор]
Год. Назив Улога
1970-е
1972. Валтер брани Сарајево Омладинац
1974. Валтер брани Сарајево (ТВ серија) Омладинац
1978. Невјесте долазе
1980-е
1981. Ти си то (ТВ)
1982. 13. јул Италијански официр
1988 Византија
1988. Дом за вешање клијент у бару у Милану[н. 2]
1990-е
1993. Arizona Dream Човек у бару
1995. Подземље Шверцер оружја
2000-е
2000. La veuve de Saint-Pierre
2002. The Good Thief
2003. Јагода у супермаркету Генерал
2006. Viaggio segreto
2007. Брат[н. 3] Чомски
2009. Alice au pays s'émerveille
2009. L'affaire Farewell Григорјев
2010-е
2011. Пеликан (Nicostratos le pélican) Демосфен Кузманович
2012. Седам дана у Хавани (шп. 7 días en La Habana)
2012. Вир Богданов отац
2012. Залет
2013. Жртвени јарац (The Scapegoat) Стојил
2016. На млечном путу Коста
2019. Балканска међа Таксиста

Види још

[уреди | уреди извор]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ У једном интервјуу, Емир је посао свог оца описао, као онај посао који ради лик „Сем Ловри“ у филму „Бразил“, режисера Терија Гилијама.[7]
  2. ^ Сцена у којој се он појављује је снимљена, али је у фази постпродукције избачена.[102]
  3. ^ Филм се приказује само на фестивалима.[102]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „IMDb.com”. 
  2. ^ David Hutcheon (2. 5. 2009). „Movie-maker, musician, architect: Emir Kusturica is coming to London”. Тајмс. Архивирано из оригинала 07. 05. 2009. г. 
  3. ^ Wilkinson, Tracy (13. 8. 2007). „Finding roots in a reel Balkan village”. 
  4. ^ а б в „Biography”. Архивирано из оригинала 15. 05. 2013. г. 
  5. ^ а б Emir Kusturica - Filmovi i Biografija
  6. ^ „Orden vitezu Emiru”. Večernje novosti. Приступљено 28. 9. 2017. 
  7. ^ „kustu.com”. Архивирано из оригинала 15. 05. 2013. г. Приступљено 24. 01. 2010. 
  8. ^ HALPERN, DAN (8. 5. 2005). „The (Mis)Directions of Emir Kusturica”. New York Times. Приступљено 26. 1. 2010. 
  9. ^ Kusturica, Emir (31. 7. 2015). „Personal Diary of Emir Kusturica, 1994”. Politika. Приступљено 31. 7. 2015. 
  10. ^ „Специјални додатак Вечерњих новости 2008. године”. 25. 5. 1989. 
  11. ^ а б „Кустурица: Мој следећи филм „Инжењер лаких шетњи” снимаћу у Русији”. Politika Online. Приступљено 2024-04-11. 
  12. ^ Higgins, Charlotte (15. 5. 2004). „Serb director tries for third triumph”. The Guardian. Приступљено 2. 2. 2010.  (језик: енглески)
  13. ^ Riding, Alan (5. 12. 1995). „Dispute Leads Bosnian to Quit Films”. The New York Times. Приступљено 2. 2. 2010.  (језик: енглески)
  14. ^ а б „Kusturica se odrekao statusa počasnog građanina Užica”. Политика. 18. 9. 2008. Приступљено 26. 1. 2010. 
  15. ^ B. Pejović (23. 9. 2008). „Kremanci se izvinjavaju Kusturici”. Политика. Приступљено 26. 1. 2010. 
  16. ^ „Kusturica inszeniert Punk-Oper in Paris”. 6. 6. 2007. (језик: немачки)
  17. ^ „Festival de Cannes: Promise Me This”. festival-cannes.com. Приступљено 20. 12. 2009. 
  18. ^ Јанковић, Н. (28. 1. 2023). „БИОГРАФИЈА ЕМИРА КУСТУРИЦЕ: Култ маргине на слободној планини”. Вечерње новости. Приступљено 29. 1. 2023. 
  19. ^ „Кустурица као агент КГБ-а”. Политика. 25. 9. 2009. Приступљено 1. 7. 2018. 
  20. ^ „Kusturica predsednik Skijaškog saveza Srbije”. slobodnaevropa.org. 24. 12. 2011. Приступљено 28. 9. 2017. 
  21. ^ Роман „На Дрини ћуприја” као филм-опера, Политика, 13. фебруар 2009.
  22. ^ „Kusta snima, Dodik finansira Na Drini ćupriju”. Вести. 1. 12. 2009. Приступљено 22. 1. 2010. 
  23. ^ „Kusturica usred Izraela snima film o Palestincu”. Press Online. Архивирано из оригинала 12. 01. 2010. г. Приступљено 22. 1. 2010. 
  24. ^ а б в „Кустурица глуми попа”. Вечерње новости. 22. 1. 2010. Приступљено 1. 7. 2018. [мртва веза]
  25. ^ „Kusturica: Ni Džoni Dep, ni Pančo Vilja!”. Вести. 18. 12. 2009. Приступљено 22. 1. 2010. 
  26. ^ „Venice Film Festival 2016”. Deadline. 28. 7. 2016. Приступљено 28. 7. 2016. 
  27. ^ „"Na mlečnom putu": Elegantni trio na crvenom tepihu”. b92. 10. 9. 2016. Приступљено 13. 9. 2016. 
  28. ^ „Управа и оснивачи” (на језику: енглески). Приступљено 2020-12-31. 
  29. ^ „ПОГЛЕДАЈТЕ: Нови кратки филм Емира Кустурице „Јунаци нашег времена“ (ВИДЕО)”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-11-10. 
  30. ^ „Emir Kusturica objavio novi film na internetu VIDEO”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2021-11-10. 
  31. ^ Вуковић, Дејана (20210805T2017+0200). „ЕКСКЛУЗИВНО Емир Кустурица: Радићу за Спутњик да бих изашао из анонимности /видео/”. Sputnik Србија (на језику: rs). Приступљено 2021-11-10.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  32. ^ Лакић, Дубравка. „Технологија не препознаје ни морал ни естетику”. Politika Online. Приступљено 2021-12-07. 
  33. ^ „Кустурица на челу Централног позоришта руске армије”. Politika Online. Приступљено 2022-02-22. 
  34. ^ „Чешки фестивал одузима награду Кустурици због Русије”. Politika Online. Приступљено 2022-03-01. 
  35. ^ „Kusturica demantuje: Nisam direktor teatra ruske vojske”. N1 (на језику: српски). 2022-03-01. Приступљено 2022-03-01. 
  36. ^ Tanjug (2022-11-14). „Emir Kusturica na čelu ruskog filmskog festivala "Duh vatre"”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-11-15. 
  37. ^ „Емир Кустурица најавио снимање новог филма „Лавр” први пут у Русији”. Politika Online. Приступљено 2023-10-26. 
  38. ^ Larousse enciklopedija, G—M, 957 str.
  39. ^ „Hangings, kustu.com”. Архивирано из оригинала 05. 01. 2010. г. Приступљено 22. 01. 2010. 
  40. ^ „Football, kustu.com”. Архивирано из оригинала 29. 07. 2010. г. Приступљено 22. 01. 2010. 
  41. ^ „Weddings, kustu.com”. Архивирано из оригинала 02. 01. 2010. г. Приступљено 22. 01. 2010. 
  42. ^ „Film inside the film, kustu.com”. Архивирано из оригинала 28. 07. 2010. г. Приступљено 23. 01. 2010. 
  43. ^ „Gypsies, kustu.com”. Архивирано из оригинала 04. 01. 2010. г. Приступљено 22. 01. 2010. 
  44. ^ „Serbien: Ein „Küstendorf“, mitten in den Bergen”. Die Presse. 21. 5. 2007. [мртва веза](језик: немачки)
  45. ^ Bačević, Batić. „Pripadam srpskoj kulturi”. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. 
  46. ^ „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. 
  47. ^ Део интервјуа за OBN на сајту YouTube
  48. ^ а б „Почаст Емиру Кустурици”. Политика. 8. 12. 2009. 
  49. ^ „Кустурица пречи од Дел Понтеове”. Новости. 
  50. ^ „Кустурица: Вучић ми је врло важан пријатељ”. Курир. 24. 2. 2014. 
  51. ^ „Интервју: Шта Емир Кустурица мисли о Слободану Милошевићу”. 
  52. ^ „Тадић и Кустурица с Додиком код Градишке отворили аутоцесту”. Вечерњи. 30. 12. 2011. 
  53. ^ „Полемика Горана Марковића и Емира Кустурице о споменику Стефану Немањи”. Стање ствари (на језику: српски). 2020-08-22. Приступљено 2021-11-10. 
  54. ^ G, L. „"DRAGI EMIR" I "GORAN SRBIN" Kusturica i Marković se ŽUČNO DOPISUJU zbog spomenika Stefanu Nemanji”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-11-10. 
  55. ^ Nova.rs (2024-08-13). „Narod je dovoljno uplašen i neće odustati od ideje "Rio Tinto Marš sa Drine": Autorski tekst Emira Kusturice”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2024-08-13. 
  56. ^ а б „Ко пева зло не мисли”. Политика. 29. 1. 2009. 
  57. ^ „Emir Kusturica”. Приступљено 28. 9. 2017. 
  58. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Смрт је непровјерена гласина :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 18. 03. 2022. г. Приступљено 2020-12-31. 
  59. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Сто јада :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Архивирано из оригинала 18. 03. 2022. г. Приступљено 2020-12-31. 
  60. ^ „ŠTA MI OVO TREBA – Vukotić Media” (на језику: српски). Приступљено 2020-12-31. 
  61. ^ „ВИДИШ ЛИ ДА НЕ ВИДИМ”. Српска књижевна задруга (на језику: српски). Приступљено 2022-05-13. 
  62. ^ „Кад мртве душе марширају – Емир Кустурица”. Catena mundi (на језику: српски). Приступљено 2023-10-22. 
  63. ^ Танјуг. „Кустурица: Уметност је толико велика да је ништа не може заменити”. Politika Online. Приступљено 2023-11-13. 
  64. ^ vmedia. „Uskoro novi roman Emira Kusturice “Zločin bez kazne” – Vukotić Media” (на језику: српски). Архивирано из оригинала 27. 01. 2021. г. Приступљено 2020-12-31. 
  65. ^ „Article about Kusturica's religion on pionirovglasnik.com”. Архивирано из оригинала 20. 02. 2012. г. Приступљено 21. 01. 2010. 
  66. ^ Članak o Emiru Kusturici na The Guardian, 4.marta 2005.godine (језик: енглески)
  67. ^ Интервју на сајту YouTube
  68. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Јужна Америка у срцу и оку Емира Кустурице: Дијего Марадона и Пепе Мухика”. www.rts.rs. Приступљено 2022-02-23. 
  69. ^ The (Mis)Directions of Emir Kusturica - The New York Times
  70. ^ „РТС :: Вест :: Јанко Кустурица – прва самостална изложба фотографија”. rts.rs. Приступљено 2024-05-29. 
  71. ^ Đorđević, Marija. „Borac za autsajdere”. Politika Online. Приступљено 2024-04-16. 
  72. ^ Srpska, RTRS, Radio Televizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of. „Na današnji dan rođen slavni srpski i svjetski reditelj Emir Kusturica”. KULTURA - RTRS. Приступљено 2024-04-16. 
  73. ^ „Emir Kusturica počasni građanin Gvadalahare”. Blic. 26. 3. 2009. Архивирано из оригинала 21. 10. 2010. г. Приступљено 26. 1. 2010. 
  74. ^ „Кустурица примио награду „Гран премио Торино“”. 21. 11. 2009. Приступљено 22. 1. 2010. 
  75. ^ „Патријарх Кирил уручио Кустурици награду”. Политика. Приступљено 26. 1. 2010. 
  76. ^ „Osećam se kao Dostojevski”. Press. 23. 1. 2010. 
  77. ^ V.Đ.Đ (2010-02-16). „Kusturica počasni građanin Rozarija”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2023-11-13. 
  78. ^ Митеран уручио орден Кустурици („Политика“, 15. мај 2011)
  79. ^ Vojvodiny, Rádiodifúzna ustanovizeň Vojvodiny Rádio-televízia. „Kusturica prvi laureat nagrade "Momo Kapor"”. Rádio-televízia Vojvodiny (на језику: словачки). Приступљено 2024-04-16. 
  80. ^ „Црква и православна вјера доказ српског идентитета”. Радио-телевизија Републике Српске. 12. 5. 2012. Приступљено 12. 5. 2012. 
  81. ^ „Кустурици уручен Орден Светог Саве првог реда”. Радио-телевизија Републике Српске. 12. 5. 2012. Приступљено 12. 5. 2012. 
  82. ^ „Високо црквено одликовање Немањи (Емиру) Кустурици (СПЦ, 12. мај 2016)”. Архивирано из оригинала 16. 05. 2016. г. Приступљено 27. 05. 2016. 
  83. ^ Војводине, Јавна медијска установа ЈМУ Радио-телевизија. „Кустурица почасни грађанин Метепека”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине (на језику: српски). Приступљено 2023-11-13. 
  84. ^ Указ Президента Российской Федерации от 26 октября 2016 года № 571 «О награждении государственными наградами Российской Федерации»
  85. ^ Putin odlikovao Kusturicu Ordenom družbe („Nezavisne novine“, 27. oktobar 2016)
  86. ^ Путин уручио Кустурици Орден пријатељства („Политика”, 4. новембар 2016)
  87. ^ Internazionale, Ministero degli Affari Esteri e della Cooperazione. „Režiseru Emiru Kusturici uručeno odlikovanje “Nosilac ordena Italijanske zvezde“”. ambbelgrado.esteri.it (на језику: српски). Приступљено 2024-04-16. 
  88. ^ Войводини, Радиодифузна установа Войводини Радио-телевизия. „Kusturici u ponedeljak značajno češko odlikovanje”. Радио-телевизия Войводини. Приступљено 2024-04-16. 
  89. ^ „Vučić na Dan državnosti odlikovao Kusturicu, Rukavišnjikova i brojne ličnosti”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2021-10-26. 
  90. ^ „Emir Kusturica dobitnik Gran prija Internacionalnog festivala reportaže i medija - Društvo - Dnevni list Danas” (на језику: српски). Приступљено 2021-10-26. 
  91. ^ О, П. „„Београдски победник” Кустурици, ретроспектива његових филмова у Кинотеци”. Politika Online. Приступљено 2021-11-23. 
  92. ^ Војводине, Јавна медијска установаЈМУ Радио-телевизија. „Кустурици уручена "Светосавска повеља" Српског просвјетног и културног друштва "Просвјета"”. ЈМУ Радио-телевизија Војводине. Приступљено 2022-03-31. 
  93. ^ „Емир Кустурица добитник награде "Дејан Медаковић" за књигу "Видиш ли да не видим"”. РТВ. 26. 12. 2022. Приступљено 27. 12. 2022. 
  94. ^ Симић, Ј. (26. 12. 2022). „КУСТУРИЦИ НАГРАДА "МЕДАКОВИЋ": Издавачка кућа "Прометеј" доделила престижно књижевно признање”. Вечерње новости. Приступљено 3. 1. 2023. 
  95. ^ „Руски дом обележио 90 година постојања — медаља Емиру Кустурици, награђена и новинарка Спутњика”. ИСКРА. Приступљено 2023-04-10. 
  96. ^ Ћирић, Слободан. „Кустурици Награда „Радован Бели Марковић””. Politika Online. Приступљено 2023-10-05. 
  97. ^ ИН4С (2024-03-20). „Емир Кустурица добитник награде „Борисав Станковић“”. ИН4С (на језику: српски). Приступљено 2024-03-20. 
  98. ^ Ристић, В. „Кустурици уручена награда „Борисав Станковић””. Politika Online. Приступљено 2024-04-16. 
  99. ^ „Festival de Cannes: Time of the Gypsies”. festival-cannes.com. Архивирано из оригинала 19. 08. 2011. г. Приступљено 1. 8. 2009. 
  100. ^ „Festival de Cannes: Underground”. festival-cannes.com. Архивирано из оригинала 28. 07. 2011. г. Приступљено 5. 9. 2009. 
  101. ^ „Кустурица и Мухика за РТС о филму „Ел Пепе, један узвишени живот“”. Приступљено 12. 1. 2019. 
  102. ^ а б „Emir Kusturica, actor”. kustu.com. Приступљено 26. 1. 2010. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Gocić, Goran (2001). The Cinema of Emir Kusturica: Notes from the Underground. London: Wallflower Press. ISBN 978-1-903364-14-7. 
  • Irodanova, Dina: Emir Kusturica. London. British Film Institute 2002.
  • Imsirevic, Almir: "Based on a Truth Story", Sarajevo, 2007.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Емир_Кустурица&oldid=28614867”