Nikola Kalabić

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Nikola Kalabić
Kalabic1.jpg
Nikola Kalabić
Datum rođenja (1906-12-20)20. decembar 1906.
Mesto rođenja Podnovlje
Austrougarska Austrougarska
Datum smrti posle 1946
Mesto smrti
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNRJ
Vojska Jugoslovenska vojska u otadžbini
Godine službe 1941—1945.
Čin potpukovnik
Jedinica Gorska kraljeva garda
Bitke/ratovi Drugi svetski rat

Nikola Kalabić (Podnovlje kod Doboja, 20. decembar 1906 — posle 1946) je bio načelnik Katastarske uprave u Valjevu i rezervni inženjerijski poručnik Jugoslovenske vojske u Kraljevini Jugoslaviji. Tokom Drugog svetskog rata je bio komandant Gorske kraljeve garde Jugoslovenske vojske u Otadžbini. Kalabić je tokom rata bio jedan od najistaknutijih četničkih komandanata, kome se stavlja odgovornost više masakara koji su počinili pripadnici Korpusa gorske garde u kosmajskom, smederevskom i aranđelovačkom kraju tokom druge polovine 1943. i prve polovine 1944., kao što je masakr u Drugovcu.[1] Prema prihvaćenoj verziji, Kalabića su posle rata zarobili pripadnici Ozne i prihvatio je da sarađuje u operaciji hapšenja Dragoljuba Mihailovića. Njegova sudbina posle toga nije poznata.

Biografija[uredi]

Rođen je u Podnovlju kod Doboja, na severu Bosne, od oca Milana i majke Joke. Imao je sestru Angelinu, rođenu 1912, koja je živela i preminula 1999. u Valjevu.[2] Po majci je imao i brata Nedeljka Prodanovića, rođenog 1916.[3]

Nikolin otac se razveo od Joke posle Prvog svetskog rata, i zatim se ženio još tri puta. Nikolu je u početku vodio sa sobom, tako da se on školovao u mestima očevog službovanja, a nakratko i u Novom Pazaru.

U Beogradu je završio šest razreda gimnazije, a zatim upisao geometarski odsek u srednjoj tehničkoj školi.[4] Na studijama (1927—1929) je upoznao godinu dana mlađu koleginicu Borku, rođenu u Rajkoviđima kod Valjeva, u porodici starih radikala-pašićevaca. Borka i Nikola su se venčali 1929. godine u valjevskoj crkvi, a sledeće godine, trećeg avgusta, rodili su im se blizanci Mirjana i Milan. Prvu službu su dobili u Beogradu.[4] Usledio je premeštaj u Aranđelovac, i najzad u Valjevo,[4] gde Kalabići i danas žive. Nikola Kalabić je do početka Drugog svetskog rata radio u valjevskoj katastarskoj upravi.[5]

Bio je član sokolskih organizacija i sokolski instruktor.[4] Kao aktivni pripadnik „Udruženja četnika za čast i slobodu otadžbine“ Koste Pećanca odlikovan je 1936. godine Ordenom Jugoslovenske krune.[5]

Drugi svetski rat[uredi]

Prvi dan rata, 6. april 1941. godine, rezervnog poručnika Nikolu Kalabića zatekao je u krevetu: noga mu je bila u gipsu zbog povrede u saobraćajnoj nesreći. Skinuo je gips i otišao u Šabac, gde mu je bio ratni raspored. Vratio se kući posle dvadesetak dana, sa pričom o rasulu Jugoslovenske vojske. Uskoro je saznao da se u nemačkom zarobljeništvu, ranjen, nalazi general Ljubo Novaković, komandant Valjevskog garnizona Peti puk. Pomogao je generalu da se izvuče, a zatim mu je odneo neophodne potrepštine na Bukulju. Tu je sreo vojvodu Kostu Pećanca, i priključio se njegovoj četničkoj organizaciji, u koju je general Novaković već stupio. Borka je prigovorila Nikoli na njegovom odlasku u četnike, na šta je on odgovorio: Preči su mi kralj i otadžbina, zakleo sam se. Po Pećančevim direktivama, među prvima je počeo formiranje četničkog odreda u Valjevu i Kolubari, u kome je kasnije vršio funkciju obaveštajnog oficira. Za ovaj rad Pećanac ga je nagradio zvanjem vojvode cerskog i valjevskog.[6]

Nikola Kalabić za vreme Drugog svetskog rata

Ali posle svega tri dana, Nikola se vratio sa Bukulje. Po Borkinom svedočenju, bio je neraspoložen i pun gorčine. Pećancu je poslao uniformu i objavu, s porukom da ga napušta zato što je krenuo sa Nedićem. Nikola je psovao na sav glas, bio je ubeđen da će Nedić sarađivati sa Nemcima. Nije mogao da prihvati, govorio je da se ropstva treba osloboditi, nipošto biti rob. Kako su vesti bile sve gore, odlučio je da pođe u borbu, svedočila je Borka.

Sredinom avgusta 1941, Kalabić je stupio u vezu i s Dražom Mihailovićem, nudeći mu svoje usluge za sklapanje sporazuma s Pećancem.[6] Za pukovnika Mihailovića, Nikola je saznao od uglednog valjevskog advokata, inače Solunca, Svete Protića. Sa Protićevim pismom-preporukom, leta 1941. godine odlazi na Ravnu goru. Njegova prva dužnost bila je komandir prateće čete pukovnika Mihailovića. Od novembra 1941, Nikola je komandir čete Gorske garde.

Kako se Mihailović do jeseni 1941. odlučio da napusti čak i ograničenu saradnju s partizanima i prihvatio politiku otvorenog neprijateljstva, mogao je neke svoje jedinice da stavi pod nominalnu Nedićevu komandu. Kalabić je bio jedan od Mihailovićevih komandanata koji su se legazivali kod Nedića i Nemaca.[7][8]

Osim preko svog oca, Kalabić je održavao vezu i sa drugim predstavnicima kolaboracionističkog režima. Tako se juna 1942. sastao sa Dragim Jovanovićem preko Ilije Mihailović, bivšeg predsednika Narodne skupštine i član najužeg rukovodstva Jugoslovenske nacionalne stranke.[9]

Gestapo je 3. oktobra 1942. uhapsio i i potom streljao Nikolinog oca Milana Kalabića, potpukovnika SDS i načelnika požarevačkog okruga za vreme okupacije, pošto su utvrdili da je četnicima davao oružje i informacije.[10] Nešto kasnije, 19. decembra iste godine, Nemci su odveli u logor Banjicu Nikolinu i Borkinu rodbinu, gde je trebalo da budu streljani. Međutim u jesen 1943. godine, Nikola je uspeo da ih izbavi iz logora, preko svog obaveštajnog oficira Janka Košutića, preko njegovih veza u upravi grada.

Kalabćevi četnici su u prvoj polovini 1943. godine ubili više osoba u valjevskom kraju.[11]

Sporazumi sa Nemcima i teror[uredi]

Područje Simića i Nikole Kalabića, prema sporazumu o primirju sa Nemcima (1943. godine)

Kriza u koju su četnici zapali posle poraza u Hercegovini, jugoistočnoj Bosni i Crnoj Gori do kojih je došlo u proleće 1943 . posle bitke na Neretvi Mihailovićevog povlačenje u Srbiju i razoružanja dela četnika u operaciji Švarc, navela je Kalabića da u proleće 1943. pokuša da traži neku nagodbu sa Nemcima. Pokušaj nije uspeo jer sporazum nije odobrio general Paul Bader, glavni komandant Srbije.[12] Posle dolaska iz Crne Gore u Srbiju, Mihailović je 12. juna 1943. godine naredio da se rasformira praktično nepostojeći Oplenački četnički korpus i da se na teritoriji oplenačkog i orašačkog sreza obrazuje "Korpus Gorske garde Nj. V. Kralja Petra II", a za komandanta je imenovao Nikolu Kalabića.[13]

Krajem leta 1943, opasnost od partizana otklonila je prepreke za uspostavljanje četničko-nemačke saradnje. Potrebe četnika za oružjem i municijom zarad odbrane Srbije od partizane postale su krajnje ozbiljne. Jedini mogući izvor snabdevanja bili su Nemci, direktno ili preko Nedićeve vlade. Nemci su sa druge strane sa ograničenim ljudstvom morali da vode borbe protiv partizana i nadziru prostrano područje jugoistočne Evrope, što je kapitulacija Italije dodatno otežala. Sa nemačke strane, pregovore su vodili niži oficiri, dok su sa strane četnika to bili neki od Mihailovićevih najistaknutiji zapovednika.[14] U takvim okolnostima 27. novembra 1943. godine Nikola Kalabić je u ime pukovnika Jevrema Simića 27. novembra 1943. sa kapetanom knezom fon Vredeom, predstavnikom nemačkog zapobednika za jugoistok, sklopio sporazum koji je predvideo zajedničku borbu protiv komunista pod nemačkim vodstvom, slobodu delovanja četnika i uzdržavanje četnika od sabotaža. [15][16][17][18] Sporazum koji je trebalo da ostane u tajnosti je važio u kosmajskom, aranđelovačkom i smederevskom kraju.[15][17] Simić je 17. januara 1944. je potpisao novi sporazumom mu je proširena zona njegove nadležnosti sa važnošću sporazuma do 31. marta 1944.[15]

Potpisivanje ovih sporazuma je donelo više pogodnosti četnicima. Sada kada nisu bili ugroženi od Nemaca, mogli su da pojačaju svoju aktivnost protiv partizana, infiltriraju se u Nedićeve formacije i da pojačavaju svoju propagandu i osnaže svoje redove.[19]

U toku jeseni 1943. Gorska garda sa Nikolom Kalabićem na čelu, u saradnji sa Nemcima i kolaboracionistima, vodila je protiv Šumadijskog, Kosmajskog i Sremskog odreda i Prve južnomoravske brigade NOVJ, koja se u to vreme, preko Šumadije, probijala za Sandžak.[20]

Nikola Kalabić je bio ozloglašen među četnicima, kao i „Kraljeva garda“ kojoj je stajao na čelu. Jedan Kalabićev oficir pisao je Mihailoviću novembra 1943. da se narod više plaši kada čuje da dolaze četnici u selo nego Nemci, Bugari, „Arnauti“ i druge „vere“.[21] Mihailović je 22. decembra 1943. rasformirao Kosmajski korpus i mladenovački i kosmajski srez pripojio korpusu Garde.[13]

Britanci su imali indicije o sporazumima o primirju između Nemaca i četnika. Stoga su slali svoje misije pri Mihailovićevom štabu u inspekcije. Na Kalabićevu teritoriju početkom decembra 1943. došla je u inspekciju jedna takva saveznička misija koju si činili Albert Sajc, Valter Mensfild, Bil Hadson i Borislav Todorović. Mihailović je ranije upozorio Kalabića na dolazak savezničke inspekcije, naredivši mu da organizuje propagadni rad da bi ih zadivio.[22] Sajc i Mensfild su svoju relativnu slobodu kretanja Srbijom tumačili kao dokaz za četnici drže neke delove Srbije oslobođenim, mada je ta sloboda kretnja bila posledica četničko-nemačkih sporazuma o primirju.

Sa prestankom četničko-nemačkih sporazuma o primirju, krajem februara 1944, četnici su formalno opet postali neprijatelj okupacionih snaga. I bez formalnih sporazuma ujedinjavala ih je opasnost od partizana. Ipak, Nemci su koristili silu protiv četnika kad kod bi oni istupali protiv Nemaca, Bugara ili srpskih kolaboracionista. Te osovinske akcije nisu bile većeg obima, osim operacije Trajbjagd (Hajka), udruženog napada Nemaca, Bugara i ljotićevaca na Kalabićeve četnike u Šumadiji u februaru i martu 1944.[23]

Proleća 1944. godine general Mihailović je obrazovao do tada najveće jedinice. Najbolja među njima bila je Četvrta grupa jurišnih korpusa, na čelu sa majorom Dragoslavom Račićem i načelnikom štaba, kapetanom Neškom Nedićem. U to vreme jačaju pokušaji ujedinjena Mihailovićevih četnika i nedićevsko-ljotićevskih snaga. Tokom aprila i maja 1944. Kalabićeve snage borile su se protiv 2. i 5. divizije NOVJ u sklopu nemačke operacije Kamerjeger. Tokom operacije, u sklopu obilaska jedinica na frontu, posetio ga je Vojnoupravni komandant Jugoistoka general Felber, što je zabeleženo u Ratnom dnevniku Felberovog ađutanta.[24]

Efikasnost jedinica pod komandom Nikole Kalabića bila je u najmanju ruku diskutabilna, kako navode istorijski izvori. Na terenu pod njegovom komandom vladao je haos i javašluk.

Na čelu svog 2. jurišnog korpusa, Kalabić je učestvovao u svim velikim bitkama protiv partizana u Srbiji u leto 1944. godine u cilju sprečavnja prodora partizana u centralnu Srbiju.[25] u Župi, na Jastrepcu, u Toplici, na Kopaoniku i ponovo u Župi. 11. avgusta 1944. Kalabić se, zajedno sa Račićem i Neškom Nedićem sastao u Topoli sa Felberovim predstavnikom kapetanom knezom fon Vredeom.[26] Prema fon Vredeovom izveštaju, predstavnici četnika su predložili unapređivanje saradnje, koja je do tada bila sporadična, i stvaranje zajedničkog fronta protiv komunista od Nedićevih snaga, SDK i Mihailovićevih četnika pod nemačkim pokroviteljstvom.[27] U knjizi Karla Hnilicke objavljena je poznata fotografija iz arhive generalmajora Gajtnera na kojoj su Račić, Kalabić i Neško Nedić sa fon Vredeom u Topoli[28] Teška situacija u kojoj se jula i avgusta 1944. zajedno našl Nemci, srpski kolaboracionisti i četnici, dovela je do otvorenog sjedinjavanja svih kontrarevolucionarnih snaga, a vrhunac tog zbližavanja bio je sastanak između Draže Mihailovića i Milana Nedića u selu Ražani kod Kosjerića avgusta 1944.[18] Sastanak su organizovali i njemu i prisustvovali Kalabić i Dragi Jovanović.

Kad je postalo jasno da će partizani krenuti na jugozapadnu i zapadnu Srbiju iz Crne Gore, Sandžaka i Bosne, Račićeve i Kalabićeve snage raspoređene su natrag u zapadnu Srbiju, gde su bile pojačane dodatnim jedinicama i kasnije poslužile kao glavna četnička obrana Srbije protiv nadolazećih jedinica NOVJ.[29]

Gubitak Srbije i povlačenje u Bosnu[uredi]

Posle poraza u bici na Jelovoj Gori, Četvrta grupa jurišnih korpusa je bila u rasulu i povlačenju na sever, i Kalabić je ponovo na čelu Gorske garde. Prvih dana oktobra korpus Gorske garde se sa drugim jedinicama povukao do Beograda, a Kalabić i Neško Nedić vodili su razgovore sa generalom Mušickim, komandantom SDK, u njegovoj komandi u Beogradu. Narednih dana su četničke snage, uključujući Gorsku gardu, iz Beograda transportovane vozovima i kamionima u okolinu Kraljeva.[30][31]

U zabelešci obaveštajnog odeljenja štaba Grupe armija F od 19. oktobra 1944. konstatovano je kako je Račić objavio početak borbe protiv „okupatora“, uprkos odgovaranju od strane Kalabića koji takav potez smatra preuranjenim.[32]

Kalabić se prema Bosni probijao u grupaciji generala Trifunovića preko Sjenice i Prijepolja, zajedno sa prethodnicom Šojerlen (Proboj grupe armija E kroz Sandžak).[33]

U istočnoj Bosni Kalabić je komandovao svojim snagama u napadu četnika na Tuzlu decembra 1944, gde su njegove snage učestvovale u oštrim borbama, a o uspesima su izvestile nemačku komandu.[34] Tokom narednih dana Kalabićeve snage su u okolini Šekovića pretrpele teške gubitke i delimično su razbijene.[35] Posle neuspelog napada na Tuzlu Kalabićeve snage bile su primorane da odstupe ka Kladnju, umesto da, kako je planirano, preko Šekovića prodru prema Kalesiji.[35]

Bio je u grupi oficira koja je nagovarala Mihailovića da odstupi na zapad, ali kada je Mihailović odbio, ostao je uz njega.[36] Mihailović je bio zavaran depešama koju je slala OZNA i verovao da je narod u Srbiji nezadovoljan komunistima i da čega njegov povratak da se podigne ustanak protiv nove vlasti.[37]

Uoči pokreta prema Srbiji, započetog 13. aprila 1945. godine, sve četničke jedinice podeljene su u tri borbene kolone. Na čelu srednje kolone, koja je pored ostalog imala da se stara i o bezbednosti vrhovne komande, bio je potpukovnik Nikola Kalabić. Tačno mesec dana kasnije, posle velikih napora, sve tri kolone su stigle do kraja svoga puta: uništene su na Zelengori, od strane neuporedivo nadmoćnijih komunističkih snaga. Preživele grupe vojnika su se uputile na svoje matične teritorije, da nastave borbu. Sa nekoliko desetina svojih ljudi, Kalabić je uspeo da stigne u okolinu Valjeva.

U bici na Zelengori, pripadnici NOVJ su zarobili Nikolinu majku Joku, suprugu Borku i ćerku Mirjanu. Zapravo, one su se predale komunistima, po Nikolinom savetu, pod lažnim imenima. Ali plan nije uspeo, jer je neko odmah prepoznao Kalabiće. Komunisti su mobilisali Mirjanu u 18. Hrvatsku udarnu brigadu, iako još nije imala ni 15 godina, dok su Joka i Borka odvedene u zatvor.

Sina Milana, Nikola je vodio sa sobom dok je to bilo moguće. Posle nekog vremena, ga je poverio svešteniku Miru Glušcu, blagajniku u jednoj brigadi Gorske garde.

Prema memoarima arhimandrita Jovana Radosavljevića, koji se poziva na svedočenje fočanskog sveštenika Novaka Stanojevića, Miro Glušac je uhapšen 25. ili 26. maja 1945. godine, zajedno sa petnaestogodišnjim Milanom Kalabićem i streljani su u selu Blažuj, kod Sarajeva, na vrelu Bosne.

Hvatanje Kalabića i navodna saradnja sa OZNOM[uredi]

Pred sam kraj rata Nikola Kalabić kao i mnogi drugi pripadnici JVUO pokušavali su da se sakriju u zabačenim delovima zemlje i tamo pokušavajući da sačekaju pokušaj bune protiv komunističke vlasti. OZNA je krenula sa širokim planom likvidacije bivših pripadnika JVUO i ostalih vojnih organizacija van teritoriji Jugoslavije. Tako su uspeli svoje agente da ubace u mrežu podrške Nikole Kalabića, i da ga u tajnoj operaciji 5. decembra 1945. godine uhapse.

Početkom januara 1946. godine Nikola Kalabić bio je namamljen u Beograd od strane agenata OZNA-e preobučenih u četnike. Njegovim ljudima je rečeno da im se pruža šansa da izvrše atentat na Tita. Od samog dolaska u Beograd bili su pod prismotrom OZNA-e. Prvobitno smešteni u Rumunsku ulicu kada su agenti upali unutra i savladali pratnju Nikole Kalabića.

Smešten u kuću na Voždovcu, Kalabić biva savladan i vrlo počinje saradnju sa OZNA-om. Prvo je izdao svoje četnike koji su ostali po planinama koji bivaju jako brzo likvidirani od strane udarnih grupa KNOJ i OZNA.[38]

Planirala se akcija hapšenja Draže Mihailovića i Nikola Kalabić je u zamenu za svoju vlastitu bezbednost pristao da sarađuje. Bio je kako se navodi - veoma voljan za saradnju. Doveden u stan u Kosovskoj ulici pod kontrolom OZNA-e Kalabić je učio agente o četnicima, kako se ponašaju, kako jedu, kako se oblače, drže i govore. Po kazivanju agenta koji je bio deo svega toga - Kalabić je bio izuzetno servilan, čak do te mere da su ga sami agenti zadirkivali da treba više da se ponaša „kao Kalabić“.[39]

Nakon obuke, odred agenata OZNA-e pod fiktivnom komandom Nikole Kalabiće kreće u Bosnu u susret Draži Mihailoviću. Nakon nailaska na patrolu narodne milicije, preobučeni agenti OZNA-e se povlače sa terena i vraćaju u Beograd, dok Milicija, KNOJ i OZNA pretražuju teren kako bi stvorili sliku da zaista traže „četnike“. Onda ponovo grupa kreće na teren. Pri prvom susretu sa četnicima, Kalabić pokazuje svoju odanost OZNA-i i igra svoju ulogu perfektno [40] Kada su agenti dovedeni do mesta gde se krio Draža Mihailović, Kalabić je pokazao lice izdajnika. Ubeđivao je sve vreme sopstvenog vrhovnog komandanta kako je u Srbiji jaka oragnizacija, kako su četnici svuda, da narodno nezadovoljstvo samo što ne eksplodira i ubeđivao ga da pođe sa njima u Srbiju. Mihailović se nećkao, ali je Kalabić bio vanredno dobar i ubedio Mihailovića. Dogovorili su se o fiktivnoj akciji gde je trebalo da zajedno napadnu stanicu Milicije u Dobrunu. Kalabić je lično odredio dva agenta OZNA-e.

Sudbina i rehabilitacija[uredi]

Sudbina Nikole Kalabića do danas nije rasvetljena. Ne postoje nikakvi dokazi da je pogubljen dok neki svedoci govore o tome da je ubijen pre hapšenja Draže Mihailovića ili da je preživeo rat i bio živ posle rata više godina. Neki govore o tome da je nakon procesa protiv Mihailovića ubijen, neki govore da je umro u starosti kao zaštićeni svedok.[traži se izvor]

Godine 2009. rodbina Nikole Kalabića (unuka Vesna Dragojević) pokrenula je njegovu rehabilitaciju.[41] Doneta je sudska presuda i utvrđen datum pogibije 19. januar 1946. godine.[42][43][44][45] Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Valjevu u maju 2017. godine.[46]

Reference[uredi]

  1. Radanović (2015). str. 33-34.
  2. Pogledi.rs — Angelina Kalabić
  3. Pogledi.rs — Rođeni brat Nikole Kalabića
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Popović (2009). str. 782.
  5. 5,0 5,1 Milovanović (1983a). str. 75.
  6. 6,0 6,1 Milovanović (1983a). str. 76.
  7. Tomasevich (1975). str. 198.
  8. Borković (1979a)
  9. Borković (1979b). str. 220.
  10. Tomasevich (2002). str. 215.
  11. Radanović (2015). str. 98.
  12. Tomasevich (1975). str. 318.
  13. 13,0 13,1 Milovanović (1983c). str. 158.
  14. Tomasevich (1975). str. 321.
  15. 15,0 15,1 15,2 Tomasevich (1975). str. 323.
  16. Petranović (1992). str. 410.
  17. 17,0 17,1 Milovanović (1983c). str. 159.
  18. 18,0 18,1 Borković (1979b). str. 223.
  19. Tomasevich (1975). str. 330.
  20. Milovanović (1983c). str. 164.
  21. Petranović (1992). str. 370.
  22. Milovanović (1983c). str. 161-164.
  23. Tomasevich (1975). str. 338.
  24. Nacionalna arhiva Vašington, NAW, T501, roll 255, frame 000804, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  25. Tomasevich (1975). str. 413.
  26. Tomasevich (1975). str. 342.
  27. Nacionalna arhiva Vašington, dokumenti Komande Jugoistoka (Grupe armija F) - NAW, T311, roll 286 Aktennotiz über Besprechung mit Vertretern der DM-Bewegung in Topola am 11.8.44., Pristupljeno 9. 4. 2013.[mrtva veza]
  28. Karl Hnilicka: DAS ENDE AUF DEM BALKAN 1944/45 između strana 224 i 225, Pristupljeno 9. 4. 2013.
  29. Tomasevich (1975). str. 413-414.
  30. Ratko Parežanin; MOJA MISIJA U CRNOJ GORI, Rim 1974 - strane 17-18
  31. Radomir Milošević - Čeda: ZAKASNELI RAPORT, Interprint, Beograd 1996 - strane 78-79
  32. "Racic beschloss den Kampf gegen den "Okkupator" aufzunehmen trotz abraten von Kalabic, der ein solches Vorgehen mit verfrüht bezeichnet. Racic beabsichtigt Verlegung seiner Einheiten nach Ostbosnien" - Nacionalna arhiva Vašington, NAW, T311, roll 194, frame 000559 Aktennotiz für Ic-Lagebericht, Pristupljeno 9. 4. 2013.[mrtva veza]
  33. Radanović (2015)
  34. Večernji izveštaj obaveštajnog odeljenja (18. decembar 1944.): „Hrvatska: [...] Četnici javljaju da je 27. komunistička divizija pretrpela teške gubitke u borbama sa Račićevim, Keserovićevim i Kalabićevim odredima 25 severno od Rogatice." - Nacionalna arhiva Vašington, NAW, T311, roll 195, frame 000258-9 Ic-Abendsmeldung vom 18 Dezember 1944., Pristupljeno 9. 4. 2013.[mrtva veza]
  35. 35,0 35,1 Radanović (2015). str. 402.
  36. Tomasevich 1975, str. 447; Popović 2009, str. 783.
  37. Tomasevich (1975). str. 441.
  38. „Zamka za Nikolu Kalabića | Ostali članci”. Novosti.rs. Pristupljeno 15. 2. 2013. 
  39. „Kalabić obučava udbaše | Ostali članci”. Novosti.rs. Pristupljeno 15. 2. 2013. 
  40. „Od javke do javke | Ostali članci”. Novosti.rs. Pristupljeno 15. 2. 2013. 
  41. Puzović, Branko. „Naš deda nije izdao Dražu! Novosti, 06.06.2009”. Novosti.rs. Pristupljeno 15. 2. 2013. 
  42. Vreme.rs — Geometar K
  43. Blic.rs — Nikola Kalabić ubijen pred hvatanja Draže
  44. Novosti.rs — Kalabić i zvanično mrtav
  45. Novi obrt: Kalabić nije izdao Dražu Mihailovića
  46. Rehabilitovan Nikola Kalabić („Politika”, 26. maj 2017)

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]