Svarog

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
KOLOVRAT - Svarogova znamen koja predstavlja Sunce i označava beskrajan krug rođenja i smrti.
Savremena, umetnička slika Svaroga

Svarog je slovenski bestelesni bog, prastvoritelj svetloga neba pod čijim se svodom „sve rađa i događa“. On je praotac zemlje i svakoga „roda i ploda“, dakle svega na zemlji, ali i tvorac cele vaseljene, kao i svih bogova. Ovog Boga su svi Sloveni smatrali „prepunim slave i božanstva“ jer upravlja nebom koje je iznad i izvan svega, a ipak sve obuhvata. Svarog spava i u snu je stvorio ovaj svet koji je poverio Perunu i ostalim bogovima na čuvanje i upravljanje. On ne deluje neposredno na fizičko, materijalno okruženje koje sanja, ali zato direktno utiče na volju ostalih bogova, i tu je njegov uticaj ogroman. Njegovo buđenje označiće kraj sveta. Alternativna imena Rod i Usud.[1]

U početku ne bijaše ništa

osim Boga. Bog je spavao i
sanjao, te mu san trajaše
neprestano. No suđeno je da se

Bog, ipak probudi...
Slovački mit

Religija[uredi]

Panteon slovenskih bogova razlikuje se od ostalih mnogobožačkih panteona i po tome što slovenska božanstva nisu povezana rodbinskim ili bračnim odnosima u ljudskom smislu, izuzev što su svi bogovi „deca Svarogova“, koja potiču od njega. Teško je zasigurno utvrditi na pitanje kako je izgledao panteon slovenskih bogova. Postoji nekoliko snažnih indicija da su svi Sloveni imali jednog zajedničkog vrhovnog boga i da su, uprkos drugačijim mišljenima, svi slovenski bogovi postojali kod svih slovenskih naroda.[2] Istoričari religije slažu se da su Sloveni imali vrhovnog boga, jedno opšteslovensko božanstvo, ali se razilaze u mišljenju ko je to bio: Svarog, Perun, Svetovid, Svarožić ili Triglav. Njihova hijerarhija je nestalna, jer je svako pleme bilo posebno vezano za „svog boga“, plemenskog zaštitnika, koji se slavio i poštovao više od ostalih, pa čak i više i od vrhovnog bog. Nešto slično se danas može naći kod pravoslavnih naroda Balkana , gde svaka porodica ima svoju slavu i slavi svoga sveca zaštitnika. Ovu tezu ozbiljno možemo uzeti u razmatranje jer je potvrđuju mnogi.Veselin Čajkanović kaže „imamo razloge verovati da u kultovi i tradicije, koji su nekada bili vezani za starinske bogove, preneseni sada u prvom redu na današnje svece“.[3] Sreten Petrović misli da je hrišćanstvo samo „nakalemljeno na staru veru Slovena“.[4] Spasoje Vasiljev kaže da je uništiti staru veru bilo „skoro nemoguće, naročito ne za tako kartko vreme“ i da su veliki hrišćanski praznici stavljeni u isto doba kad su bile velike svečanosti slovenskih bogova.[5]Josip Mal kaže da su, nakon rušenja starih svetilišta ili sečenja svetog drveća, „na istim mestima ili pak u neposrednoj blizini njihovoj sagradili nove crkve“.[6]

Uz brojne druge primere, mora se konstatovati da se praktično svi etnolozi slažu da je ovime stara vera „maskirana“. Titmar, u XI veku, dolazi do sličnog zaključka kada kaže da „svaki kraj ima svoje božanstvo koje poštuje“. Izvesno je da su Sloveni, osim „svog“ i ostalih bogova poštovali i mnogo nižih božanstava, demona, što potvrđuju i pisani izvori i folklorna građa.[7]

Tvorac bogova i sveta[uredi]

Ipatijevski letopis s početka XII veka posebno ističe boga koga naziva Svarogom. Polapski Sloveni za Svaroga eksplicitno kažu da se „časti i poštuje mimo drugih“. On je verovatno isto što i staroruski bog Rod koji simbolizuje stvaranje, a čije ime je osnov za nazive „rodnoverje“ i „rodna vera“, kako se nekad nazivaju stara slovenska vera i mitologija. I skitski narodi, koji su bili pod nedvosmislenim slovenskim kulturnim uticajem, ako među njima nije bilo slovenskih plemena, poštovali su boga neba, koga su zvali Svargus. Kako postoje mnoga mišljenja da je reč svarga kod Slovena označavala nebo (sporna Velesova knjiga, na primer, kaže „Dim spaljenih stepa izvi se do Svarge“, a ova reč ima slično značenje i na sanskritu), možda i sam naziv ovog božanstva oličava njegovu funkciju boga neba, Svarga-boga, iako su neki skloniji da ime povežu sa rečju svar koja na sanskritu označava Sunce, na staroindijskom nebeski svod, a na staroslovenskom svetlost ili jasnoću.[8]

Iako je slovenska mitologija mnogobožačka, u njoj postoji jedno vrhovno božanstvo, jedinstveni „otac bogova“, kome se potčinjeni svi ostali bogovi. Još je Helmold u XII veku zapisao da Sloveni veruju u postojanje jednog najstarijeg boga, od koga svi drugi proizilaze:

„Između raznih bogova, oni Sloveni ne poriču da jedan bog zapoveda odozgo sa nebesa svima ostalima. Taj svemoćni bog zanima se samo nebeskim stvarima. Svi drugi imaju zasebno zanimanje i svoj posao, pa se njemu i pokoravaju. Oni proizilaze iz njegove krvi i utoliko su bliži tome bogu bogova.“[9]

Ovog boga nekoliko puta spominje i Povest minulih leta, najstariji ruski letopis s kraja XI veka, poznat i pod nazivom Nestorova hronika. On se uvek spominje pre svih ostalih slovenskih bogova, kao da to neimenovano božanstvo najvažnijim smatra i sam letopisac. Ovaj bog se jednostavno naziva „Bogom“, iako je iz konteksta jasno da se ne radi o hrišćanskom Bogu:[10]

„Da oni Rusi hrišćani koji povrede ovaj ugovor budu kažnjeni od svemoćnog Boga, a oni koji nisu kršteni, da su lišeni svake pomoći Boga i Peruna.“[11]

Ideju o jednom sloveskom vrhovnom bogu, i to u trenutku kada hrišćanskog uticaja na Slovene još nije bilo, potvrđuje u svojim zapisima i Prokopije Kesarijski, vizantijski istoričar iz XI veka, iako ga on pogrešno identifikuje sa Perunom.

Ipatijevski letopis kao da potvrđuje vezu boga Svaroga i neba kada kaže:

„I tako Svarogom nazvahu stari Sloveni nebo.“

[11]

U srpskim narodnim pripovetkama isto božanstvo verovatno se krije pod nazivom Usud; ovo je starac koji živi sam, daleko od ljudi, u nekakvoj nepristupačnoj planini ili pustinji, a u nekim pričama označava se kao vladalac i raja i pakla, ali i božanstvo koje određuje sudbinu.

Verovanje o velikom uticaju Svaroga na volju ostalih bogova verovatno je sačuvano i u srpskoj narodnoj poslovici:

„U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke.“,

čiji je smisao da je pravda spora ali dostižna, a koja, kako to dokazuje Čajkanović, govori o bogu koji nije hrišćanski, jer njegove gvozdene ruke ukazuju na surovost njegovog delovanja koja je u neskladu sa hrišćanskim milosrđem. On ne može da se kreće, na šta ukazuje opis nogu „vezanih vunenim vezama“, ali njegov uticaj ipak je ogroman. Njegove „ruke“, koje sprovode gvozdenu volju, najverovatnije su zapravo ostali bogovi koji su mu podređeni. Preko njih on, bestelesan kakav jeste, utiče na materijalni svet, pa je tako istovremeno i odsutan iz njega, ali i prisutan u njemu kroz dela ostalih bogova.

O Svarogovom „večnom snu“, u kojem je i nastao ovaj svet, koji će se njegovim buđenjem završiti, verovatno govori i učenje bogumila. Iza njih su ostale na hiljade stećaka sa natpisima uklesanim starim ćiriličnim pismom. Na jednom od poznatijih stećaka nalazi se natpis koji je osnov njihove vere:[12]

„Ovaj svet je samo san demona.“

Izvori[uredi]

  • Nenad Gajić, Slovenska mitologija, Laguna, Beograd, 2011.
  • Veselin Čajkanović, Stara srpska religija i mitologija, Beograd, 1994 (objavljeno posle smrti autora)
  • Sreten Petrović, Srpska mitologija u verovanju, običajima i ritualu, Beograd, 2015.
  • Spasoje Vasiljev, Slovenska mitologija, Srbobran, 1928.
  • Dr.Josip Mal,Istorija Slovenskog naroda, Ljubljana, 1939.
  • Titmar Merseburški, Hronika, pretpostavlja se da je objavljena između 1012- 1018.
  • Helmold, Hronika Slovena, napisana između oko 1171. godine
  • Mavro Orbin, Kraljevstvo Slovena, Pezaro, 1601.
  • Povest minulih leta ili Nestorova hronika ,najstariji ruski letopis s kraja XI veka

Reference[uredi]

  1. ^ Nenad Gajić, Slovenska mitologija, Laguna, Beograd, 2011, 37
  2. ^ Nenad Gajić, Slovenska mitologija, Laguna, Beograd, 2011, 25.
  3. ^ Veselin Čajkanović, Stara srpska religija i mitologija, Beograd, 1994
  4. ^ Sreten Petrović, Srpska mitologija u verovanju, običajima i ritualu, Beograd, 2015.
  5. ^ Spasoje Vasiljev, Slovenska mitologija, Srbobran, 1928.
  6. ^ Dr.Josip Mal, Istorija Slovenskog naroda, Ljubljana, 1939.
  7. ^ Titmar Merseburški, Hronika, pretpostavlja se da je objavljena između 1012- 1018.
  8. ^ Nenad Gajić, Slovenska mitologija, Laguna, Beograd, 2011, 39
  9. ^ Helmold, Hronika Slovena, oko 1171. godine
  10. ^ Nenad Gajić, Slovenska mitologija, Laguna, Beograd, 2011,37-39
  11. 11,0 11,1 Povest minulih leta ili Nestorova hronika ,najstariji ruski letopis s kraja XI veka
  12. ^ Nenad Gajić, Slovenska mitologija, Laguna, Beograd, 2011, 37-39.