Boris Tadić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Boris Tadić
Boris Tadić 2012.
Lični podaci
Datum rođenja(1958-01-15)15. januar 1958. (66 god.)
Mesto rođenjaSarajevo, FNR Jugoslavija
DržavljanstvoSrbija
NarodnostSrbin
PorekloCrnogorski Srbin
Religijapravoslavni hrišćanin
UniverzitetUniverzitet u Beogradu
Profesijaklinički psiholog
Porodica
SupružnikVeselinka Zastavniković (v. 1980 —  r. 1996)
Tatjana Tadić (Rodić) (v. 1997 —  r. 2019)[1][2]
Deca2 (Maša i Vanja)
RoditeljiLjubomir Tadić
Nevenka Tadić (Kićanović)
PorodicaVjera Radović-Tadić (sestra) [3]
Politička karijera
Politička
stranka		Socijaldemokratska stranka
Ranije:
Demokratska stranka (1990—2014)
Spisak predsednika Srbije
22. februar 2004 — 5. april 2012.
IzboriPredsednički izbori 2004.
(Državna Zajednica Srbija i Crna Gora)
Reizbor(i)Predsednički izbori 2008.
Predsednik vladeVojislav Koštunica (2004—2008)
Mirko Cvetković (2008—2012)
Vlada
PrethodnikMilan Milutinović
NaslednikSlavica Đukić Dejanović (v. d.)
Tomislav Nikolić
3. predsednik Demokratske stranke
23. februar 2004 — 25. novembar 2012.
IzboriUnutarstranački izbori 22. februara 2004.[4]
PrethodnikZoran Đinđić
NaslednikDragan Đilas
Savezni ministar odbrane Srbije i Crne Gore
17. mart 2003 — 16. april 2004.
PredsednikSvetozar Marović
VladaSavet ministara Srbije i Crne Gore
PrethodnikVelimir Radojević
NaslednikPrvoslav Davinić
Ministar telekomunikacija Savezne Republike Jugoslavije
4. novembar 2000 — jun 2001.[1].
PredsednikVojislav Koštunica
PremijerZoran Žižić
Dragiša Pešić
VladaVlada Zorana Žižića
PrethodnikIvan Marković
Naslednik(pozicija ukinuta)
Potpis

Boris Tadić (Sarajevo, 15. januar 1958) srpski je političar i klinički psiholog.

Tadić je prvi put izabran za predsednika Srbije na predsedničkim izborima 27. juna 2004. godine na mandat od četiri godine, a 11. jula iste godine položio je zakletvu. Drugi, petogodišnji, mandat dobio je pobedom u drugom krugu predsedničkih izbora 3. februara 2008. godine.[5] Pre nego što je postao predsednik Srbije, bio je ministar telekomunikacija Savezne Republike Jugoslavije[6] i ministar odbrane Srbije i Crne Gore.[6]

On je bio predsednik i počasni predsednik Demokratske stranke i sadašnji je predsednik Socijaldemokratske stranke.[6] Bio je član Demokratske stranke od njenog osnivanja 1990, i njen predsednik od 2004. Nakon poraza u predsedničkim izborima 2012. i lošeg rejtinga stranke, novembra 2012 se povlači sa mesta predsednika DS-a u korist Dragana Đilasa, i postaje počasni predsednik stranke. Nakon sukoba sa novim rukovodstvom je napustio DS u januaru 2014, i pošto nije imao vremena da skupi potpise i registruje novu stranku,[7] napravio je dogovor sa strankom Zeleni Srbije Ivana Karića, „pozajmljuje” njegovu stranku i naziva je Nova Demokratska stranka - Zeleni.[8][9] Sa njom je izašao na vanredne parlamentarne izbore 2014. u koaliciji sa ZZS, LSV i manjim strankama.[10] Koalicija je osvojila 18 poslaničkih mesta, od kojih je SDS pripalo 10 po koalicionom dogovoru.[11] Nakon ulaska u parlament, stranka menja ime u Socijaldemokratska stranka i tako se registruje, dok je Zelenima ostalo jedno poslaničko mesto za njihovog predsednika i ponovna samostalnost, nakon što je 10 poslanika prešlo u novoregistrovanu SDS.[12][13] Na parlamentarnim i beogradskim izborima 2023. nastupao je u koaliciji sa DJB Saše Radulovića. Nakon lošeg izbornog rezultata i neprelaženja cenzusa, ponudio je ostavku na mesto predsednika stranke, što su stranački organ odbili.[14]

Tadić se snažno zalaže za bliske veze sa Evropskom unijom i za pristupanje Srbije Evropskoj uniji.[15] Tokom njegovog predsedništva je EU ukinula vize za državljane Srbije koji putuju u Šengensku zonu, vlada je ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) Evropskoj uniji, dobila je status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji prilikom njenog proširenja, i završila je obaveze prema Haškom tribunalu.[16] Postao je prvi srpski šef države ili vlade koji je posetio Memorijalni centar Srebrenica — Potočari i pokrenuo je inicijativu u srpskom parlamentu za usvajanje rezolucije koja osuđuje zločin u Srebrenici.[17] Period njegovog drugog predsedničkog mandata su obeležili pad koalicione vlade sa DSS-om nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. i neslaganja sa SSP-om i politikom oko Kosova, Svetska ekonomska kriza 2007/08 koja je dovela do male stope ekonomskog rasta, formiranje koalicione vlade sa SPS-om, gasni aranžman sa Rusijom, dolazak FIAT-a u Kragujevac, isporučenje Radovana Karadžića i Gorana Hadžića Haškom sudu.[18][19][20][21]

Po političkim stavovima se smatra za proevropskog političara,[22][23][24] koji je takođe zagovarao dobre odnose sa Rusijom, SAD-om, Evropskom unijom i Narodnom republikom Kinom. Tadić je tu politiku dobrih odnosa i saradnje sa te četiri svetske sile nazvao "Politika četiri stuba".[25]

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Boris Tadić je rođen 1958. godine u Sarajevu. Sin je Ljubomira Tadića, filozofa i člana SANU i Nevenke Tadić, neuropsihijatra. Deda sa majčine strane, kao i oko šest rođaka su stradali u Drugom svetskom ratu od strane Ustaša.[26]

Tadići su potomci iz srpskog plemena oko Pive, iz Stare Hercegovine. Porodična slava im je Sveti Jovan Krstitelj.[27] Roditelji su mu se često selili iz grada u grad, a u Sarajevo su, par dana pre Borisovog rođenja, došli iz Pariza, gde su završavali doktorske studije. Kada je imao 3 godine, sa porodicom se seli u Beograd, gde je njegov otac dobio posao u novinama „Oslobođenje”.[28][29]

Osnovnu školu „Pera Popović-Aga” (danas Mika Petrović Alas) je završio na Dorćolu, pa je nakon toga završio Prvu beogradsku gimnaziju.[30][31] Diplomirao je socijalnu psihologiju, konkretno kliničku psihologiju na Univerzitetu u Beogradu na temu "Seksualnost i politika".[31] Bio je profesor psihologije u I beogradskoj gimnaziji[30] i razredni starešina bivšeg predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih nacija Vuka Jeremića.

Kao tinejdžer je igrao vaterpolo za VK Partizan, ali je morao da odustane zbog upale bubrega. Voleo je košarku i vozio bicikl, tenis i skijanje.[32] Vojni rok je služio u Čapljini i Sarajevu 1984/85.[31]

Uhapšen je tokom studija u julu 1982. godine zbog protesta vezanog za hapšenje grupe studenata koji su protestvovali zbog vanredne vojne situacije u Poljskoj, i podrške pokretu Solidarnost. Proveo je mesec dana u zatvoru u Padinskoj Skeli.[33][34]

Osnovao je Centar za razvoj demokratije i političke veštine u Srbiji i bio njegov prvi direktor.[35]

Politička karijera[uredi | uredi izvor]

Boris Tadić okružen novinarima, tokom otvaranja spomenika Zoranu Đinđiću u Prokuplju, 2007. godine

Tadić je član Demokratske stranke od njenog osnivanja, 1990. godine. Tokom devedesetih godina bio je član Glavnog odbora i kraće vreme njegov sekretar, član i potpredsednik Izvršnog odbora i narodni poslanik. Za potpredsednika je izabran 2000. godine, a za predsednika stranke 23. februara 2004. godine, godinu dana nakon ubistva njenog prethodnog predsednika, Zorana Đinđića. Od 25. novembra 2012. godine je počasni predsednik DS-a.

Bio je ministar telekomunikacija u vladi Savezne Republike Jugoslavije u periodu novembar 2000 — mart 2003. Bio je predsednik Upravnog odbora Javnog preduzeća PTT saobraćaja „Srbija”.[36] Potom je, od 17. marta 2003. godine do 16. aprila 2004. godine, vršio funkciju ministra odbrane u Savetu ministara Srbije i Crne Gore.

Parlamentarni izbori 2003. i nosilac liste[uredi | uredi izvor]

U trenutku atentata na Zorana Đinđića, i pada vlade Zorana Živkovića, Tadić je bio jedan od 3 potpredsednika Demokratske stranke, pored Gordane Čomić i Čedomira Jovanovića, dok je zamenik predsednika bio sam Zoran Živković.[37] Nakon pada vlade su raspisani vanredni parlamentarni izbori za decembar 2003. i lista oko Demokratske stranke je trebala da ponese naziv "Demokratska stranka - Zoran Đinđić" u čast bivšeg predsednika stranke i premijera države, a nosilac liste je trebao da bude zamenik predsednika DS-a Zoran Živković.[38] Međutim samo 5 dana po donošenju odluke, izborna lista menja naziv u "Demokratska stranka - Boris Tadić". Ova odluka je za javnost predstavlja iznenađenje, jer je na sednici predsedništva Živković dobio 12 glasova, a Tadić 5, i sednica je takođe potvrdila upotrebu Đinđićevog imena za nosioca liste, da bi nekoliko dana kasnije na sednici Glavnog odbora jednoglasnom odlukom promenjen naziv liste i za nosioca postavljen Tadić.[38] Jedan od istaknutih članova DS-a je za nedeljnik Vreme izjavio da situacija unutar stranke može da podseća na Osmu sednicu CK SKS kada su se razišli Slobodan Milošević i Ivan Stambolić, naročito po preletanju sa Živkovićeve na Tadićevu stranu u roku od nekoliko dana, i velikom broju ljudi koji su dali podršku Tadiću sa rečima kako su oduvek verovali u njega. U unutarstranačkim krugovima je najgore prošao Nenad Bogdanović, za koga se smatralo da može sa mesta visokog Beogradskog zvaničnika postane kandidat za predsednika države, jer je na sednici predsedništva snažno podržavao Živkovića, kako bi samo par dana kasnije upadljivo podržavao Tadića.[38] Stranka je na parlamentarne izbore u decembru 2003. izašla listom "Demokratska stranka - Boris Tadić", na kojoj je prvo mesto zauzeo Dragoljub Mićunović, na drugom je bio Zoran Živković, dok je na poslednjem 250. mestu bio Boris Tadić.[39] Lista je osvojila 37 mandata i otišla je u opoziciju, nakon što je Vojislav Koštunica uspeo da obezbedi pomalo neočekivanu tehničku podršku SPS-a za formiranje manjinske vlade oko DSS-a, G17 plus, SPO i Nove Srbije.[40]

Unutarstranački izbori i dolazak na mesto predsednika DS[uredi | uredi izvor]

Tadić posećuje Evropski centar Džordž K. Maršal za studije bezbednosti u Garmiš-Partenkirhenu, 2003. godina

Nakon parlamentarnih izbora, 21. februara 2004. su održani unutarstranački izbori kako bi se popunilo upražnjeno mesto predsednika stranke. Dva glavna kandidata su ponovo bila Boris Tadić, savezni ministar odbrane u vladi Svetozara Marovića, i Zoran Živković, u to vreme odlazeći predsednik vlade Srbije i zamenik predsednika DS-a. Prema poslovniku Skupštine DS-a, kandidat za predsednika može da bude član stranke koga predloži najmanje 15 opštinskih odbora, 20 članova Glavnog odbora, poslanički klub, ili 20 delegata Skupštine. Da bi neko postao predsednik DS-a, potrebno je da osvoji podršku većine od 1.700 članova Skupštine stranke.[41] Uoči izbora su dva kandidata bila izjednačena, s tim da je Tadić imao blagu prednost, a u prilog mu je išao i rezultat glasanja na Glavnom odboru kada se raspravljalo o uspehu izborne kampanje i kada je on dobio više nego ubedljivo poverenje delegata, jer je od 338 članova Glavnog odbora 330 podržalo Tadića, dok je samo njih 8 dalo podršku stavu Čedomira Jovanovića i Zorana Živkovića da su izbori bili neuspešni.[41] Živković je parlamentarnu izbornu kampanju ocenio previše ličnom, a i dodao je da je morao, uprkos tome što je zamenik predsednika, da se tokom kampanje bori da dobije reč na konvencijama. Jednom prilikom je izjavio: "Na konvenciji u Beogradu rečeno mi je da nije predviđeno da govorim. Odgovorio sam im da mogu da me spreče jedino fizički". Takođe je zamerio Tadiću što se postavio kao jedini nosilac liste, a ne kako je planirano, prvi u ekipi. Kao najpozitivniju osobinu Tadića je istakao: "To što je u stranci od početka, to što delimo iste vrednosti. Osnovni magistralni pravci su nam potpuno isti".[41]

U nedelju uveče, 22. februara 2004. je Skupština Demokratske stranke izabrala Borisa Tadića za novog predsednika stranke. Od ukupno 1 944 delegata je za njega glasalo 1 538, dok je Zoran Živković dobio 296 glasova. Za potpredsednike stranke su izabrani Nenad Bogdanović sa 1 246, Slobodan Gavrilović sa 1 012, Dušan Petrović sa 1 020 i Bojan Pajtić sa 1 277 glasova. Njih četvorica su bili kandidati sa Tadićeve liste. Dotadašnji potpredsednik Čedomir Jovanović nije ponovo izabran za potpredsednika stranke jer je dobio 789 glasova. Za Živorada Anđelkovića je glasalo 634, za Vlatka Rajkovića 135, za Ljiljanu Lučić 116, Dragana Domazeta 87, i Gordanu Čomić 48 delegata. Nakon te sednice Zoran Živković i Čedomir Jovanović nisu imali funkcije u stranci.[4] Po izveštaču B92, pojedinim članovima stranke su tokom sednice stizale poruke u kojima su pozivani da ne glasaju za njih, već da podrže listu Borisa Tadića.[4]

Prvi predsednički mandat (2004−2008)[uredi | uredi izvor]

Novi dvor, sedište predsednika Srbije
Glavni članci: Prvi neuspeli izbori za predsednika Srbije 2002., Drugi neuspeli izbori za predsednika Srbije 2002., Neuspeli izbori za predsednika Srbije 2003. i Izbori za predsednika Srbije 2004.

Nakon tri uzastopna neuspela predsednička izbora, ukinuta je odredba po kojoj izlaznost na izborima mora biti najmanje 50% kako bi se izbori smatrali važećim, pa su 2004. održani novi predsednički izbori. Tadić je kao novi predsednik DS-a nastupio na predsedničkim izborima. Nakon što je bio drugi u prvom krugu izbora, pobedio je u drugom krugu predsedničkih izbora Republike Srbije, 27. juna 2004. godine, sa 53% glasova, ispred Tomislava Nikolića.[42] Na mestu predsednika Srbije zamenio je predsednika parlamenta i tadašnjeg vršioca dužnosti šefa države, Predraga Markovića. Predsednička inauguracija je bila 11. jula 2004.[43]

Tokom predizborne kampanje u 2004. je obećao da će formirati novu specijalnu ustanovu pod nazivom Narodna kancelarija. Narodna kancelarija predsednika republike je otvorena 1. oktobra 2004. Uloga te kancelarije je bila lakša komunikacija između građana i predsednika, i saradnja između drugih državnih tela i institucija, kako bi omogućila građanima Srbije da obezbede svoja prava. Narodna kancelarija je bila podeljena na 4 dela: dep za pravna pitanja, za društvena pitanja, deo za projekte, i deo za pitanja opšte prakse. Prvi njen direktor je bio Dragan Đilas. Kada je Đilas pristupio Vladi Srbije u 2007. kao ministar za Nacionalni investicioni plan, Tatjana Pašić je postala novi direktor.[44]

Tadić se zalagao za saradnju i pomirenje sa zemljama bivše Jugoslavije, čiji međusobni odnos je bio veoma narušen tokom ratova u devedesetim. Javno se izvinio 6. decembra 2004. u Bosni i Hercegovini svima nad kojima su Srbi počinili zločine.[45] Jula 2005. je posetio Srebrenicu na desetu godišnjicu zločina.[46] Građanima Hrvatske se javno izvinio za sve zločine koje je počinila srpska strana tokom rata u Hrvatskoj.[47]

Bio je predsednik tokom referenduma o nezavisnosti Crne Gore 2006. Bio je prvi strani šef države koji je posetio Crnu Goru nakon što je 8. juna postala nezavisna, i tom prilikom je obećao da će nastaviti prijateljske odnose sa njom. Srbija je takođe proglasila nezavisnost, i Tadić je prisustvovao prvom podizanju zastave Srbije u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku.[48]

Boris Tadić u UN, 2010.

Zajedno sa Vojislavom Koštunicom i Miloradom Dodikom je 6. septembra 2007. bio potpisnik sporazuma koji je doveo do konstituisanja Veća za Saradnju Republike Srpske i Srbije.[49] Kasno u 2007. je izjavio da Srbija ne podržava raspad Bosne i Hercegovine i da, kao garant Dejtonskom sporazuma koji je doveo do mira u Bosni, podržava njen teritorijalni integritet. Takođe je rekao da podržava napore BiH u pristupanju Evropskoj uniji,[50] i NATO paktu.[51]

Kao predsednik je vodio proevropsku spoljnu politiku. Sa Papom Benediktom XVI se u Vatikanu sreo 28. septembra 2005, što je bio prvi put da se srpski šef države sretne sa nekim papom. Ovo je malo popravilo istorijski napete odnose između Vatikana i Srpske pravoslavne crkve.[52]

Predsedavao je 1000. sastankom ministarskog komiteta Saveta Evrope koji je održan u Beogradu.[53]

Za razliku od 2004, Tadić je rekao da nema prava da poziva Srbe da glasaju na parlamentarnim izborima na Kosovu 2007, jer standardi koje je zahtevao 2004. nisu bili ispunjeni.[54]

Kampanja za ponovni izbor 2008.[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Izbori za predsednika Srbije 2008.
Boris Tadić glasa na predsedničkim izborima 2008.

Nakon uspešnog referenduma u oktobru 2006. kojim je potvrđena volja izašlih birača da se potvrdi novi Ustav Srbije, Tadić se zalagao za prevremene predsedničke izbore, koji su propisani novim ustavnim zakonom. Predsednik Narodne skupštine Oliver Dulić je 13. decembra 2007. proglasio raspisivanje predsedničkih izbora za 20. januar 2008. Demokratska stranka je 21. decembra 2007. RIK-u (Republička izborna komisija) podnela kandidaturu svog predsednika. Svoju prvu konvenciju je održao 22. decembra u Novom Sadu.[55] Predizborna kampanja je u prvom krugu nosila slogan "Za jaku i stabilnu Srbiju", a "Da osvojimo Evropu zajedno!" u drugom krugu. U kampanji se Tadić zalagao za pristup Srbije Evropskoj uniji, ali i za teritorijalni integritet Srbije sa suverenitetom nad Kosovom i Metohijom. U sklopu kampanje su građani preko njegove internet stranice mogli da mu postave pitanje i da budu u toku sa kampanjom preko mejla ili mobilnog servisa za SMS poruke, i svake nedelje je odgovarao na 10 najinteresantnijih pitanja u obliku videa na Jutjubu.[56][57]

Njegovu kandidaturu su podržali G17+ i Sandžačka demokratska partija, koalicioni partneri iz vlade, kao i razne partije nacionalnih manjina uključujući Mađare i Rome. U prvom krugu je kao i na prošlim izborima bio drugi, ovaj put sa 1 457 030 glasova, odnosno 35,39% izašlih glasača, dok je Tomislav Nikolić ponovo bio prvi u prvom krugu izbora sa 1 646 172 glasa, odnosno 39,99% izašlih glasača. Izlaznost u prvom krugu je bila oko 61.37%.

Tadić i Nikolić su 30. januara 2008. učestvovali u TV debati koju je organizovala Radio-televizija Srbije (RTS).[58] Tadić je naglašavao proces pristupa Srbije Evropskoj uniji, dok je Nikolić izjavio da Srbija mora sarađivati i sa Rusijom i sa EU.[58] Međusobno su optuživali jedan drugog o stavovima vezanih za Evropsku uniju. Tadić je kritikovao Radikalnu stranku zbog evroskeptične istorije, na šta je Nikolić odgovorio da "Srbija nikad neće biti Ruska gubernija, ali ni Evropska kolonija."[58] Obojica su delili sličnu zabrinutost po pitanju korupcije i siromaštva, i oba kandidata su naglasila gledaocima da je Kosovo sastavni deo Srbije.[58] Nikolić je u debati doduše "proročki" izjavio da će "Kosovo proglasiti nezavisnost čim se predsednički izbori završe".[58] Samo mesec dana nakon toga je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost od Srbije.

3. februara je održan drugi krug izbora, na kojima Tadić tesno pobeđuje Nikolića sa 2 304 467 glasova, odnosno 50,31% izašlih birača, oko 120 000 glasova više od Nikolića.[59][60]

Pre početka izborne kampanje, predsednik G17+ Mlađan Dinkić je 8. novembra 2007. izjavio da će zbog podele besplatnih akcija svaki građanin Srbije dobiti bar 1 000 €.[61][62] Građani nikada nisu dobili taj novac, a izjava je bitna za ove izbore, jer je sam Dinkić kasnije izjavio: "Moram da kažem, imao sam jedan dodatan politički razlog zašto sam to uradio. Tada se održavao drugi krug predsedničkih izbora, na kojima kao što znate nisam ja učestvovao, nego čovek koga sam podržavao na tim izborima".[63][64]

Drugi mandat i period nakon predsedništva[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Izbori za predsednika Srbije 2012.

Na izborima održanim 6. i 20. maja 2012. u drugom krugu 20. maja dobio je skoro 1.482.000 glasova, ali je izgubio od protivkandidata Srpske napredne stranke Tomislava Nikolića, koji je dobio više od 1.552.000 glasova.[65]

Posle sednice Glavnog odbora DS koja je održana 4. novembra iste godine, Tadić je odlučio da se ne kandiduje ponovo na funkciju predsednika stranke.[66] Na XV vanrednoj izbornoj Skupštini Demokratske stranke aklamacijom je imenovan za počasnog predsednika stranke, dok je za novog predsednika izabran dotadašnji zamenik predsednika Dragan Đilas.[67]

Dana 30. januara 2014. godine tada počasni predsednik Demokratske stranke, bivši predsednik Srbije i stranke, napustio je stranku u kojoj je bio od obnavljanja rada 1990. godine.[68]

Neki smatraju da se u svojim izjavama protivi svakoj vrsti nasilja i zalaže za rešavanje međunarodnih sporova diplomatskim putem.[traži se izvor] U Skupštini Srbije je izjavio: „Sama ideja nasilja u Srbiji uvek mora da bude politički napadnuta i ne sme da ostane bilo kakva nedorečenost s tim u vezi.”[69]

Privatni život[uredi | uredi izvor]

Po ocu vodi poreklo iz Crne Gore. Govori engleski i francuski jezik.

Razveden je i otac je dvoje dece. Ženio se dva puta, u prvom braku sa Veselinkom Zastavniković bio je 16 godina, do 1997. godine kada su se razveli.[70] Veselinka je od 2002. godine bila iskušenica i zamonašila se u manastiru Pećka patrijaršija 14. oktobra 2007. godine kao monahinja Irina.[71] Druga Borisova supruga je Tatjana, sa kojom ima dve ćerke. Od nje se razveo 2019.[1][72]

Priznanja i nagrade[uredi | uredi izvor]

  • Evropska nagrada za političku kulturu, Švajcarska (2007)[73]
  • Orden povodom dana pobede, Rusija (2008)[74]
  • Nagrada „Kvadriga”, Nemačka, (2008)[75]
  • Zlatni ključevi grada Madrida, Španija (2009)[76]
  • Medalja povodom 40 godina revolucije, Libija (2009)[77]
  • Počasni doktorat, Hrišćanski univerzitet Dimitrije Kantemir, Rumunija (2011)[78]
  • Štajger nagrada, Nemačka, (2010)[79]
  • Zlatna medalja helenskog parlamenta, Grčka (2010)[76]
  • Jubilarna medalja "65 godina od pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941-1945, Rusija (2010)[76][80]
  • Orden Evropskog pokreta Bosne i Hercegovine (2011)[81]
  • Nagrada „Polak” (2011)[82]
  • Međunarodna nagrada za doprinos kulturi, razvoju nauke i obrazovanja i očuvanju kulturnog nasleđa  "Ilyas Afandiyev", Azerbejdžan, 2012.[76]
  • Orden Republike Srpske (2012)[83]
  • Nagrada Crveni Bok, Nemačka (2012)[84]
  • Nagrada Saveta Evrope „Sever-jug” (2011)[85]
  • Evropska medalja za toleranciju (2012)[86]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „Boris Tadić”. SDS. Arhivirano iz originala 14. 07. 2022. g. Pristupljeno 22. 8. 2019. 
  2. ^ „Boris Tadić sa suprugom na glasanju - 2014.”. B92. Pristupljeno 28. 2. 2016. 
  3. ^ U uvodnom delu
  4. ^ a b v „Boris Tadić novi predsednik DS-a, Čedomir Jovanović nije prošao”. B92 zvanični sajt. B92. 22. februar 2004. Pristupljeno 29. januar 2021. 
  5. ^ „Promocija umjesto informacije: mediji i predsjednički izbori u Srbiji 2008.”.  line feed character u |title= na poziciji 40 (pomoć)
  6. ^ a b v „Boris Tadić”. 
  7. ^ D. - P. (21. 2. 2014). „Karić "šef" Tadiću”. Večernje novosti. Pristupljeno 29. 7. 2014. 
  8. ^ „Tadić predvodi građanski blok, Nova demokratska stranka na izborima | eIzbori[[Kategorija:Botovski naslovi]]”. Arhivirano iz originala 05. 02. 2014. g. Pristupljeno 25. 02. 2014.  Sukob URL—vikiveza (pomoć)
  9. ^ „Nova demokratska stranka i Zeleni – izborno objedinjavanje snaga - Zeleni Srbije”. zelenisrbije.org. Arhivirano iz originala 07. 07. 2014. g. Pristupljeno 19. 01. 2021. 
  10. ^ „LSV i stranke dogovorile blok” [LSV and Other Parties Agreed to Form a Block]. B92. 5. 2. 2014. Pristupljeno 29. 7. 2014. 
  11. ^ „Objavljeni konačni rezultati izbora” [Official Results of the Election Published]. B92. 24. 3. 2014. Pristupljeno 29. 7. 2014. 
  12. ^ „Zeleni Srbije ponovo samostalni” [Greens of Serbia Independent Again]. Greens of Serbia official web site. 14. 6. 2014. Arhivirano iz originala 29. 07. 2014. g. Pristupljeno 28. 7. 2014. 
  13. ^ „Zeleni samostalno,NDS se registruje” [Greens Independent, NDS to Register]. B92. 15. 6. 2014. Pristupljeno 29. 7. 2014. 
  14. ^ FoNet (2023-12-25). „Tadić podneo ostavku zbog lošeg izbornog rezultata, Glavni odbor SDS odbio”. Euronews.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-12-25. 
  15. ^ „Tadić: Niko da se ne meša u izbore” (na jeziku: srpski). B92. Pristupljeno 9. 5. 2008. 
  16. ^ Oko izbora 18 (PDF). CeSID. 2012. str. 11—12. 
  17. ^ Bojana Barlovac (12. 1. 2010). „Serbia Split on Srebrenica Declaration”. Balkan Insight. 
  18. ^ Sto dana iskušenja[mrtva veza], Novosti, 7. decembar 2009.
  19. ^ „Radio Televizija Srbije: Uhapšen Goran Hadžić”. Pristupljeno 20. 07. 2011. 
  20. ^ „Uhapšen Goran Hadžić!”. Pristupljeno 9. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (23. avgust 2011)
  21. ^ B92 (26. novembar 2009). „Zaplenjena droga u Argentini”. B92. Portal B92. Pristupljeno 19. januar 2021. 
  22. ^ „Pro-Western Tadic wins new term in Serbia runoff”. CNN. 3. 2. 2008. Pristupljeno 9. 5. 2008. 
  23. ^ „Tadic Victory Could Topple Fragile Coalition in Serbia”. Der Spiegel. 4. 2. 2008. Pristupljeno 9. 5. 2008. 
  24. ^ „Pro-Western Tadic wins Serbia's presidential election”. Canadian Broadcasting Corporation. 3. 2. 2008. Pristupljeno 9. 5. 2008. 
  25. ^ „Četiri stuba srpske spoljne politike”. RTS. Radio televizija Srbije. 30. avgust 2009. Pristupljeno 19. januar 2021. 
  26. ^ Tadić, Boris. „Biografija: Zbog čega sam počeo da se bavim politikom (Biography: Why I got into politics)” (na jeziku: srpski). Democratic Party (Serbia). Arhivirano iz originala 1. 1. 2008. g. 
  27. ^ „Boris Tadić na poslu i na dan krsne slave!”. Vesti.rs. Pristupljeno 30. 5. 2011. 
  28. ^ „Biography”. General Secretariat of the President of Serbia. Arhivirano iz originala 19. 1. 2009. g. Pristupljeno 16. 2. 2008. 
  29. ^ Tadić, Boris. „Biografija: Živeli smo skromno” (na jeziku: srpski). Democratic Party (Serbia). Arhivirano iz originala 1. 1. 2008. g. 
  30. ^ a b „Ko je ovaj čovek? Boris Tadić”. Arhiva.glas-javnosti.rs. Pristupljeno 30. 5. 2011. 
  31. ^ a b v Dragoslav Grujić i dokumentacioni centar Vreme (28. septembar 2006). „Mandat, ovlašćenja i komentari”. Nedeljnik Vreme. Nedeljnik Vreme. Pristupljeno 15. januar 2021. „Odeljak "odrastanje"” 
  32. ^ „Boris Tadić”. Biografija.org. Biografija.org. Pristupljeno 15. januar 2021. 
  33. ^ Popov, Nebojša (avgust 2000). „Disidentska skrivalica”. yurope.com (na jeziku: srpski). Republika. Pristupljeno 25. 12. 2018. 
  34. ^ Tadić, Boris. „Biografija: Ja sam danas predsednik Srbije” (na jeziku: srpski). Democratic Party (Serbia). Arhivirano iz originala 25. 2. 2008. g. 
  35. ^ „Portret savremenika – Boris Tadić, predsednik Srbije i Demokratske stranke”. Vreme.com. Pristupljeno 13. 3. 2012. 
  36. ^ „Srbija: Dekriminalizacija Srbije”. ifimes.org. Arhivirano iz originala 03. 02. 2021. g. Pristupljeno 29. 01. 2021. 
  37. ^ Vera Didanović (29. januar 2021). „Stranački život i smrt”. Nedeljnik Vreme zvanični sajt. Nedeljnik Vreme. Pristupljeno 29. januar 2021. „Odeljak "DS i prijatelji"” 
  38. ^ a b v Nenad Lj. Stefanović (27. novembar 2003). „Demokratski prelom”. Nedeljnik Vreme zvanični sajt. Nedeljnik Vreme. Pristupljeno 29. januar 2021. 
  39. ^ „Izbori za narodne poslanike Narodne skupštine održani 28. decembra 2003. godine, IZBORNE LISTE (DEMOKRATSKA STRANKA – BORIS TADIĆ)”. Republička izborna komisija. Arhivirano iz originala 26. jul 2017. g. Pristupljeno 29. januar 2021. „Prikazane su sve izborne liste, klik na njih vodi do dijaloga za preuzimanje word dokumenta” 
  40. ^ Nenad Lj. Stefanović (5. februar 2004). „Miloševićevi, a naši”. Nedeljnik Vreme zvanični sajt. Nedeljnik Vreme. Pristupljeno 29. januar 2021. 
  41. ^ a b v Dragoslav Grujić (19. februar 2004). „Intelektualac protiv operativca”. Nedeljnik Vreme zvanični sajt. Nedeljnik Vreme. Pristupljeno 29. januar 2021. 
  42. ^ Logos 2019, str. Boris Tadić sa skoro 1.682.000 glasova pobedio je Tomislava Nikolića, koji je dobio 1.434.000 glasova.
  43. ^ „President of all citizens”. General Secretariat of the President of Serbia. Arhivirano iz originala 21. 1. 2009. g. Pristupljeno 16. 2. 2008. 
  44. ^ „Kancelarija” (na jeziku: srpski). People's office of the President of the Republic. Arhivirano iz originala 31. 10. 2009. g. Pristupljeno 26. 12. 2008. 
  45. ^ „Serb leader apologises in Bosnia”. BBC News. 6. 12. 2004. Pristupljeno 29. januar 2021. 
  46. ^ „Timeline: Serbia's troubled path to EU accession talks”. Chicago Tribune. 22. 4. 2013. Arhivirano iz originala 22. 7. 2013. g. 
  47. ^ Beta, Tanjug (24. 6. 2007). „Tadić apologized to Croatian citizens”. B92. Arhivirano iz originala 26. 6. 2007. g. 
  48. ^ „Zastava Srbije od danas se vijori ispred zgrade Ujedinjenih nacija u Njujorku” (na jeziku: srpski). VOA News. Arhivirano iz originala 22. 1. 2008. g. Pristupljeno 16. 2. 2008. 
  49. ^ „Predsednik Tadić na konstituisanju Veća za saradnju Republike Srpske i Srbije” (na jeziku: srpski). General Secretariat of the President of Serbia. 6. 9. 2007. Arhivirano iz originala 5. 10. 2011. g. Pristupljeno 16. 2. 2008. 
  50. ^ „Policy of peace Serbia's goal – Tadić”. B92.net. Pristupljeno 30. 5. 2011. 
  51. ^ „Inzko: Break-up of Bosnia not option, published 19 Sept 2009, accessed same day”. B92.net. Arhivirano iz originala 7. 6. 2011. g. Pristupljeno 30. 5. 2011. 
  52. ^ „Pope Benedict XVI meet Boris Tadic President of Serbia at the Vatican September 29, 2005.”. Catholic Press Photo. Arhivirano iz originala 12. 2. 2008. g. Pristupljeno 16. 2. 2008. 
  53. ^ „President Tadić's speech at the opening of the 1000th session of the Committee of Ministers of the Council of Europe”. General Secretariat of the President of Serbia. 22. 6. 2007. Arhivirano iz originala 17. 9. 2011. g. Pristupljeno 16. 2. 2008. 
  54. ^ „Tadić: Nemam prava da pozovem Srbe da izađu na izbore” (na jeziku: srpski). General Secretariat of the President of Serbia. 12. 9. 2007. Arhivirano iz originala 5. 10. 2011. g. Pristupljeno 16. 2. 2008. 
  55. ^ Tadić formally submits presidential candidacy Arhivirano 21 februar 2008 na sajtu Wayback Machine
  56. ^ „Pitaj Predsednika”. Zvanični sajt Borisa Tadića. Arhivirano iz originala 26. decembar 2007. g. Pristupljeno 30. januar 2021. „prikaz forme za unos pitanja sa dodatnim detaljima” 
  57. ^ „Pitaj predsednika”. Youtube. PredsednikBorisTadic. Pristupljeno 30. januar 2021. „Snimci odgovora na postavljena pitanja, pitanja su u opisu video snimaka” 
  58. ^ a b v g d „Mondo: TV duel: Tadić i Nikolić obećali bolji život” (na jeziku: srpski). January 30, 2008. Arhivirano iz originala 14. avg 2017. g. Pristupljeno 30. januar 2020.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |archive-date= (pomoć)
  59. ^ „Serbia election victory for Tadic”. BBC. 4. 2. 2008. Pristupljeno 30. januar 2021. 
  60. ^ Izveštaj o konačnim rezultatima izbora za predsednika Republike Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. фебруар 2008), Републичка изборна комисија
  61. ^ Tanjug (8. новембар 2007). „Od besplatnih akcija građanima najmanje po hiljadu evra”. Званични сајт Блица. Блиц. Приступљено 30. јануар 2021. 
  62. ^ „Mlđan Dinkić o 1000 evra za akcije”. Youtube. Istinomer. 11. октобар 2011. Приступљено 30. јануар 2021. 
  63. ^ „Mladjan Dinkic o akcijama od 1000 evra”. Youtube. 12. јануар 2011. Приступљено 30. јануар 2021. 
  64. ^ „"Zbog Tadića sam obećao 1.000 evra"”. Б92 званични сајт. Б92. 28. децембар 2010. Приступљено 30. јануар 2021. 
  65. ^ Логос 2019, стр. 402.
  66. ^ Tadić odustao od kandidature
  67. ^ Dragan Đilas novi predsednik DS
  68. ^ Boris Tadić izašao iz DS
  69. ^ = 0 „Tadić: Mir nema alternativu”[mrtva veza].Predsednik.rsTanjug.
  70. ^ „Ko je Irina?”. JUGpress (на језику: српски). Savet Pančevačkih Seniora. 15. 10. 2007. Архивирано из оригинала 07. 07. 2018. г. Приступљено 26. 12. 2008. 
  71. ^ „Veselinka Zastavniković: Bilaj je militantna protivnica religije. Šokirala nas je kada je otišla u manastir – mJutarnji”. Архивирано из оригинала 07. 01. 2012. г. Приступљено 15. 01. 2021. 
  72. ^ Alo Info re Tatjana Tadić Архивирано 17 мај 2011 на сајту Wayback Machine
  73. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanovaJMU Radio-televizija. „Tadiću uručena Evropska nagrada za političku kulturu”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Pristupljeno 2022-04-08. 
  74. ^ Televízió, Vajdasági Műsorszolgáltató IntézményVajdasági Rádió és. „Tadiću ruski orden povodom Dana pobede”. Vajdasági Rádió és Televízió. Pristupljeno 2022-04-08. 
  75. ^ „Tadiću nagrada "Kvadriga"”. B92.net (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-04-08. 
  76. ^ a b v g „Boris Tadić”. SDS (na jeziku: rs). Arhivirano iz originala 05. 04. 2022. g. Pristupljeno 2022-04-08. 
  77. ^ Vojvodine, Javna medijska ustanovaJMU Radio-televizija. „Gadafi odlikovao Tadića”. JMU Radio-televizija Vojvodine. Pristupljeno 2022-04-08. 
  78. ^ „Sastanak Tadića i Baseskua”. B92.net (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-04-08. 
  79. ^ Vojvodiny, Rádiodifúzna ustanovizeň VojvodinyRádio-televízia. „Borisu Tadiću Štajger nagrada”. Rádio-televízia Vojvodiny. Pristupljeno 2022-04-08. 
  80. ^ Agencije. „Predsedniku Srbije Tadiću uručena ruska medalja”. Politika Online. Pristupljeno 2022-04-08. 
  81. ^ „Tadiću orden Evropskog pokreta BiH”. Mondo Portal (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-04-08. 
  82. ^ B, B. „Tadiću nagrada „Polak“”. Politika Online. Pristupljeno 2022-04-08. 
  83. ^ „Srpska obilježila 20 godina postojanja, Dan i krsnu slavu Svetog Stefana”. Radio-televizija Republike Srpske. 10. 1. 2012. Pristupljeno 10. 1. 2012. 
  84. ^ „Tadiću nemačka nagrada za izuzetno političko delovanje!”. Alo!. Arhivirano iz originala 19. 04. 2022. g. Pristupljeno 2022-04-08. 
  85. ^ „Tadiću nagrada Savjeta Evrope "Sjever-jug"”. www.atvbl.rs (na jeziku: bošnjački). Pristupljeno 2022-04-08. 
  86. ^ „Tadić između evropske nagrade i domaće kazne”. Radio Slobodna Evropa (na jeziku: srpskohrvatski). Pristupljeno 2022-04-08. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Političke funkcije
Ministar telekomunikacija SRJ
2000–2001
Pozicija ukinuta
Ministar odbrane SCG
2003–2004
Predsednik Republike Srbije
2004–2012
Stranačke funkcije
Predsednik Demokratske stranke
2004–2012
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Борис_Тадић&oldid=27708034”