Далмација (римска провинција)
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
| Провинција Далмација Provincia Dalmatia | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 32. п. н. е.—454. | |||||||||
 Римска провинција Далмација, 4. век | |||||||||
| Главни град | Салона | ||||||||
| Регија | Балкан | ||||||||
| Земља | Римско царство | ||||||||
| Догађаји | |||||||||
| Статус | Бивша покрајина | ||||||||
| Историја | |||||||||
• Успостављено | 32. п. н. е. | ||||||||
• Укинуто | 454. | ||||||||
| |||||||||
Далмација (лат. Dalmatia) је римска провинција основана почетком нове ере на јужном делу некадашњег Илирика. Главни град провинције је била Салона, данашњи Солин.
| Овај чланак је део серије о историји Хрватске, Босне и Херцеговине и Републике Српске | ||||||||||||||
|
||||||||||||||
|
||||||||||||||
Формирање провинције
Рим је почео са нападима на територију Илира који су живели у Далмацији. Као резултат тих напада формирана је једна велика римска провинција Илирик, која је обухватала и Панонију и Далмацију. Илири су на територији Далмације први пут приморани да плаћају данак Римљанима 156. п. н. е..
Од 35. до 33. п. н. е. Октавијан Август водио је велики поход против варвара на територији која ће касније бити део провинције Далмације. Ратовао је против Јапода (у близини данашњег Сиска, тадашње Сегестике) а касније је освојио читав приобални део Далмације. По свему судећи није дубље продирао у унутрашњост.
Године 10. после Христа, током владавине Октавијана Августа, Илирик је био подељен на Панонију на северу и на Далмацију на југу. До те реформе је дошло након рата који је Тиберије водио против Илира и Панонаца на територији Илирика.
Географски положај и градови
Далмација се пружала од источне обале Јадрана према унутрашњости, досезајући вероватно на северу долину реке Саве. Римска провинција Далмација имала је много шире границе него данашња Далмација. Она је обухватала не само данашњу Далмацију, него и највећи део Босне и Херцеговине, Црну Гору, западну Србију, највећи део Хрватске, и делове Словеније и Албаније. Њене границе биле су отприлике ове: Јадранско море, од Раше (у Истри) до ушћа Дрима.
Најважнији градови су били Салона (Солин), Сениа (Сењ), Јадер (Задар), Фарос (Хвар), Епидаур (Цавтат), Ризинијум (Рисан), Акрувијум (Котор), Скодра (Скадар).
Односи Рима са Илирима
Римљани су свјесно одустајали од грубе примјене управне власти и романизације. Нова власт је у почетку најбоље функционисала у подручју дуж обале Јадранског мора, широко отворене према Италији. Приморје је служило као база за учвршћивање власти у цијелој Провинцији и интензивно се настојало и успијевало романизовати. Међутим, планински вијенци дуж исте морске обале одвајали су унутрашњост Далмације у којој Римљани нису могли разбити старе племенске заједнице. Спроводили су вјешту политику постепеног романизирања у брдским предјелима (прије свега најзначајнијих породица старосједелаца, везујући их за римску власт) толеришући мале посједе, уважавајући мишљење малих посједника и поштујући племенско уређење Илира. Сјећање на дуге и упорне борбе са Илирима, узроковале су и то да је Рим водио рачуна о осјетљивости и расположењу домородачког становништва, уз строго поштовање области (civitates) и граница појединих племена .
Уређење у Провинцији
На челу провинције Далмације, у Солину(Salona), налазио се легат "legatus Augusti pro preatore", у чијим је рукама била сва војна и цивилна власт. За финансијска питања и руковођење појединим привредним гранама, легат је имао своје помоћнике (comites, adsessores), као и прокураторе.
Наронски конвент
Три судско административне области у Далмацији, зване конвенти (conventus), основане су у Скадрину (Scadrona), Солину (Salona- административном центру провинције Далмације) и Нарони (у Виду, код Метковића, близу ушћа Неретве). Нарони су припадала племена Илира са подручја данашње Црне Горе, гдје се налазило и језгро некадашње илирске државе, a Плиније набраја : Доклеате (са 33 декурије), Ардијеје (20декурија), Лабеате (поред Скадарског језера) и друга племена. Територије племена су називане жупама (civitates), на челу са префектом (preafectus) странцем-официром у моменту преузимања власти или у случају немира, а касније (по стабилизацији прилика) препоситом (preapositus), домороцем (обично неки од принципа -племенских првака) који би временом добијао и римско грађанство. Такође, постојао је и савјет племенских првака — принципа (principes). У вези са тим помиње се и племенско вијеће Доклеата. Жупе су биле састављене од декурија.
Concilium (savjet) у Скадрони
Два савјета у Далмацији, представљла су помоћне административну јединицу у Провинцији. Савјет у Скадрони је био надлежан и за трећу декурију (Нарона) .
Војска
Познато је да су у римско доба на територији данашње Црне Горе биле стациониране сљедеће легије: Legio I Adriutix, Legio VII Gemina, Legio XX Valeria Victrix, Legio XI Claudia Pia Fidelis, Legio IV Flavia Felix и Legio II Adiutrix. На натписима у Црној Гори се помињу само: Legio I Adriutix (натписи у Доклеји, код Подгорице и "Municipiuma S", код Пљеваља) и Legio VII Gemina (натпис у Рисну). Legio I Adriutix је дошла из Маинца, око 85-86. године, смијенивши легију IV Flaviu Felix (прешла у провинцију Мезију, на Дунаву).
Помиње се и. једна помоћна јединица- ауксилијарна трупа, именом Cohors VIII voluntarium (састављена од неримског становништва из других провинција). Илири са подручја данашње Црне Горе су такође служили у оваквим помоћним војним јединицама, али ван провинције Далмације. Тако је нпр. Публије Лурије Модерат (Publius Lurius Moderatus) из Рисна, служио је у римској флоти у Равени (у којој је било 40% Далмата). На натписима из Црне Горе помињу се подофицири (beneficiarii consulares). Дио ових бенефицијарија (официра) били су домороци, као што је то случај са Публијем Елијем Фусцином (Publius Aelius Fuscinus) из Пљеваља или Гај Октавије Лаконом (Caius Octavius Laco) из Доклеје. На натпису у Пљевљима помиње се још један „домаћи“ римски војник: Аурелије Максим, син Аурелија Венде. Од краја I вијека, Далмација постаје "provincia inermis" — без легија, па војне јединице играју много мању улогу него у подунавским провинцијама.
Насеља
Кастели (castellum) првенствено означавају насеља домородачког становништва у провинцији Далмацији.
Конвенти или опида (oppida civium Romananorum) била су насеља колонизираних римских грађана, досељених у Илирик, односно каснију провинцију Далмацију, међу којима се помињу: Rhiznium (Рисан), Acruium (Бигово), Butua-Butuanum (Будва) и Olcinium (Улцињ). Сем Италика, у овим градовима постоји и већи број трговаца, Грка и оријенталаца, а развијено занатство утиче на формирање занатских колегија. У њима постоји знатно већи број робова него у унутрашњости Провинције.
Муниципији су били градови са одређеном самоуправом. На територији данашње Црне Горе значајни су били: Doclea (Доклеја, касније Дукља, крај Подгорице, у римском царском добу најзначајнији градски центар подручја данашње Црне Горе) и насеље (из римског периода непознатог имена) означено као "Municipium S", у близини Пљеваља (Комини), кога појединци идентификују са познатим Сполонумом (Splonum). Постоји и мишљење да се овај муниципијум налазио у Коловрату, код Пријепоља. Један од муниципија се вјероватно налазио и око Андријевице и Берана. Ови градови су резултат постепеног продирања и римске политике урбанизације, из приморја у унутрашњост овог дијела Провинције.
Путеви
У оквиру римске провинције Далмације, којој је припадао предио данашње Црне Горе, постојао је већи број путева, који су до сада непотпуно истражени. Осим појединих налаза античких миљоказа и фрагмената саобраћајница, као поуздани подаци о траси римских путева могу се узети историјски извори: Tabula Peuntigeriana (Појтингерова табла) из IV — VI вијека нове ере, Itinerarium Antonini, из IV вијека нове ере и такозвани “ Равенски географ “.
Литература
- Gračanin, Hrvoje (2005). „Ilirik u Marcelinovoj Kronici: Kronika komesa Marcelina kao izvor za društvenu i gospodarsku povijest te ekohistoriju kasnoantičkog Ilirika”. Ekonomska i ekohistorija. 1: 9—36.
- Gračanin, Hrvoje; Škrgulja, Jana (2016). „Etnički identiteti u južnoj Panoniji i Dalmaciji u Justinijanovo doba”. Povijesni prilozi. 50: 9—46.
- Gračanin, Hrvoje (2015). „Late Antique Dalmatia and Pannonia in Cassiodorus’ Variae”. Povijesni prilozi. 49: 9—80.
- Gračanin, Hrvoje (2016). „Late Antique Dalmatia and Pannonia in Cassiodorus’ Variae (Addenda)”. Povijesni prilozi. 50: 191—198.
- Зечевић, Нада (2002). Византија и Готи на Балкану у IV и V веку. Београд: Византолошки институт САНУ.
- Максимовић, Љубомир (1964). „О времену доласка Неретљана на далматинска острва”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 145—152.
- Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Острогорски, Георгије (1970). Византија и Словени. Београд: Просвета.
- Papazoglu, Fanula (1969). Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba: Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.
- Papazoglu, Fanula (1978). The Central Balkan Tribes in pre-Roman Times: Triballi, Autariatae, Dardanians, Scordisci and Moesians. Amsterdam: Hakkert.
- Ферлуга, Јадран (1957). Византиска управа у Далмацији. Београд: Научно дело.
- Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
