Вили Брант

Вили Брант
Лични подаци
Датум рођења	(1913-12-18)18. децембар 1913.
Место рођења	Либек, Немачко царство
Датум смрти	8. октобар 1992.(1992-10-08) (78 год.)
Место смрти	Ункел, Немачка
Професија	политичар
Политичка каријера
Политичка странка	СПД
Мандати Канцелар Западне Немачке 21. октобар 1969 — 6. мај 1974. Претходник Курт Георг Кисингер Наследник Хелмут Шмит Лидер Социјалдемократске партије Немачке 16. фебруар 1964 — 14. јун 1987. Претходник Ерих Оленхауер Наследник Ханс Јохен Фогел
Потпис

У посети Београду 1973. године

Вили Брант (нем. Willy Brandt), право име Херберт Ернст Карл Фрам (нем. Herbert Ernst Karl Frahm; Либек, 18. децембар 1913 — Ункел, 8. октобар 1992) је био немачки социјалдемократски политичар државник.Од 1957. до 1966. је био градоначелник Берлина, од 1966. до 1969. министар иностраних послова Савезне Републике Немачке а од 1969. до 1974. и њен канцелар. Водио је политику попуштања затегнутости у свету, посебно у односима са источноевропским земљама, а његова „источна политика“ је допринела стабилизацији прилика у Европи. Као признање за рад на побољшању односа са Демократском Републиком Немачком, Пољском и Совјетским Савезом, добио је Нобелову награду за мир 1971. године.Омиљена, али истовремено контроверзна личност, даје оставку на место канцелара после шпијунске афере 1974. године.

Детињство и младост, рат

Брант је, под именом Херберт Ернст Карл Фрам (нем. Herbert Ernst Karl Frahm), рођен 18. децембра 1913. године у немачком граду Либеку, у скромној радничкој породици. Одгајила га је самохрана мајка, Марта Фрам (1894—1969). Отац му је био рачуновођа из Хамбурга, Џон Хајнрих Мелер (1887—1958), којег Брант никада није упознао. Након матуре 1932. године, постао је шегрт агента за бродове Ф. Х. Бертлинга, јер је у међувремену због промене политичке опције остао без стипендије за студије. Придружио се „Социјалистичкој омладини“ 1929. године, а Социјалдемократској партији Немачке (СПД) 1930. године.

Напустио је СПД да би се учланио у Социјалистичку радничку партију (СРП), која је у то време била блиска са Радничком партијом марксистичког јединства (ПОУМ) (шп. Partido Obrero de Unificación Marxista) у Шпанији и Независном радничком партијом у Уједињеном Краљевству. Године 1933, уз помоћ својих веза на луци из времена док је био шегрт, напустио је Немачку и отпутовао за Норвешку, како би избегао прогањање од стране нацистичких агената. Тада је себи променио идентитет псеудонимом Вили Брант.

Од септембра до децембра 1936. године, трајала је његова посета Немачкој, када се представљао као норвешки студент Гунар Гасланд (норв. Gunnar Gaasland). Године 1937, радио је као новинар у Шпанији у којој је беснео грађански рат. Немачка му је 1938. године одузела држављанство, тако да је поднео захтев за добијање норвешког. Немачка окупациона војска га је ухапсила 1940, јер нису могли да га идентификују пошто је носио норвешку униформу. Успео је да побегне из затвора у неутралну Шведску. Августа 1940, постао је држављанин Норвешке. Пасош му је издала норвешка амбасада у Стокхолму, где је живео до краја рата.

Градоначелник Берлина, министар иностраних послова, канцелар

Вратио се у Берлин 1946. године, радећи за норвешку владу. Године 1948. започео је политичку каријеру у Социјалдемократској партији Немачке (СПД) у Берлину. Постао је немачки држављанин, а свој дотадашњи псеудоним је озваничио. Залагао се против совјетске интервенције у Мађарској револуцији 1956, и био је против предлога Хрушчова да Берлин постане слободан град. Владало је мишљење да припада десном крилу своје партије, што се касније променило. Имао је пуну подршку моћног издавача Аксела Шпрингера. Од 3. октобра 1957. до 1966. био је градоначелник Западног Берлина, у стресном времену за град, када је изграђен Берлински зид.

За председника СПД-а, изабран је 1964. године. На том месту је био све до 1987.

Био је СПД-ов кандидат за канцелара 1961. године, када је изгубио од Конрада Аденауера и његове Хришћанско демократске уније Немачке (ХДУ). Године 1965. поново се кандидовао и поново изгубио од популарног Лудвига Ерхарта. Али Ерхартова влада је кратко трајала, и 1966. оформљена је велика коалиција СПД-а и ХДУ-а. Брант постаје министар иностраних послова и потпредседник Владе (вицеканцелар). После избора 1969. године, поново са Брантом на челу изборне листе, СПД ојачава и после три недеље преговора, ствара се владајућа коалиција са малом либералном Слободном демократском партијом Немачке, а Брант постаје канцелар. Његове домаће реформе су обично кочили коалициони партнери у Бундестагу и локалне власти (нарочито ХДУ/ЦСУ). Године 1970. постаје личност године магазина „ТАЈМ“ (TIME).

У спољним пословима, Брант ће остати познат по својој „источној политици“. Та политика се највише огледала у сарадњи са Немачком Демократском Републиком, Совјетским Савезом, Пољском и осталим државама Источног блока.

„Источна политика“ се многима чинила недопустивом, због чега је неколико чланова његове коалиције променило страну. Неки Немци су сматрали да је Брантова „источна политика“ велеиздајничка.

У мају 1972, опозициона ХДУ се надала да ће имати већину у Бундестагу и тражила је да се расправља о неповерењу Брантовој влади. На опште изненађење, гласање је пропало. Много касније се сазнало да су два члана ХДУ-а била плаћена од стране Министарства државне безбедности Немачке Демократске Републике да гласају за Брантов останак на власти.

Вили Брант и Ричард Никсон 29. децембра 1971.

Политика дијалога са комунистичким државама свакако је допринела промени менталитета људи у Источном блоку и као и каснијем паду тадашњих комунистичких режима на истоку.

Да би пркосио теоријама да гаји симпатије према комунизму, Брант је имплементирао законе који су блокирали наступе било каквим радикалним политичким опцијама у Немачкој. Те одлуке су се односиле и на екстремну левицу и на екстремну десницу.

Оставка

Године 1973. немачка контраобавештајна служба (БНД) је добила информацију да је један од Брантових помоћника, Гинтер Гијом (нем. Günter Guillaume), шпијун Источне Немачке. Од Бранта је тражено да настави свој уобичајени посао, с чим се он сложио, као и да оде на заједнички викенд са Гијомом. Гијом је ухапшен 24. априла 1974. У исто време, појавиле су се тврдње о неким детаљима из Брантовог приватног живота (да је имао кратку љубавну везу са знатно млађом женом од себе) у дневним новинама. Брант је помишљао на самоубиство, чак је написао и опроштајно писмо. Оставку је поднео 7. маја 1974. године.

На месту канцелара, Бранта је заменио социјалдемократа Хелмут Шмит.

Извињење жртвама нацизма из Другог светског рата

Вили Брант ће такође остати упамћен по једном свом гесту који је имао веома позитиван одјек у целом свету. Године 1971. када је био у званичној посети Пољској, Брант је клекао пред споменик Пољацима палим у Другом светском рату као жртве нацизма.

У Немачкој, 27. јануар, дан када је Црвена армија ослободила Аушвиц 1944. године, одређен је као Дан сећања на жртве нацизма.

Каснији живот

После свог канцеларског мандата, остао је председник СПД-а, све до 1987. и посланик у Бундестагу. Био је на челу Социјалистичке Интернационале од 1976. до 1992, радећи на проширењу те организације ван граница Европе. Године 1977. именован је на место првог човека Независне комисије за развој, где је начинио извештај 1980. у коме се говори о драстичним променама у намерама развијених држава да се допринесе бржем развитку Трећег света. Тај извештај је такође познат и као Брантов извештај.

Године 1974. године, појавила се могућност да Португал постане комунистички; Брант је подржао Соарезову Социјалистичку партију, која је доживела велику победу и која је учинила да Португал постане демократска земља. Такође је подржао Фелипеа Гонзалеза, који је био први демократски изабран председник Владе Шпаније након смрти диктатора Франка.

Крајем 1989. године, постао је један од првих лидера у Западној Немачкој који је поздравио идеју за уједињењем две Немачке. Његова јавна изјава: „Сада заједно расте оно што је заједничко“, је тих дана била веома често цитирана.

Једно од последњих појављивања Бранта у јавности је било када је одлетео за Багдад, где је требало да преговара са Садамом Хусеином на ослобођењу заробљеника заточених после инвазије на Кувајт 1990. године.

Брант је био члан Европског парламента од 1979. до 1983. године и почасни председник СПД-а од 1987. све до своје смрти 1992. Када је СПД преселио своју централу из Бона у Берлин средином деведесетих, преименовао ју је у „Кућа Вилија Бранта“.

Прва Брантова влада (21. октобар 1969 — 14. децембар 1972)

• Вили Брант (СПД) - Канцелар
• Валтер Шел (ФДП) – Потпредседник владе (вице-канцелар) и министар иностраних послова
• Хелмут Шмит (СПД) – Министар одбране
• Ханс-Дитрих Геншер (ФДП) – Министар унутрашњих послова
• Алекс Милер (СПД) – Министар финансија
• Герхард Јан (СПД) – Министар правде
• Карл Шилер (СПД) – Министар економије
• Валтер Арент (СПД) – Министар за рад и социјалну политику
• Јозеф Ертл (ФДП) – Министар исхране, агрокултуре и шумарства
• Георг Лебер (СПД) – Министар транспорта, поште и комуникација
• Лауриц Лаурицен (СПД) – Министар грађевинарства
• Кете Штробел (СПД) – Министар омладине, породице и здравља
• Ханс Лојсник – Министар просвете и науке
• Ерхард Еплер (СПД) – Министар економских односа
• Хорст Емке (СПД) – Министар за специјалне дужности
• Егон Франке (СПД) – Министар унутар-немачких односа

Промене

• 13. мај 1971. – Карл Шилер (СПД) заменио Милера као министар финансија, као и министар економије.
• 15. март 1972. – Клаус фон Донани (СПД) заменио Лојсника као министар просвете и науке.
• 7. јул 1972. – Хелмут Шмит (СПД) заменио Шилера као министар финансија и економије. Георг Лебер (СДП) заменио Шмита као министар одбране. Лауриц Лаурицен (СПД) заменио Лебера као министар транспорта, поште и комуникација, као и министар грађевинарства.

Литература

• Brandt, Lars. Andenken (на језику: на немачком). ISBN 978-3-446-20710-3. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Merseburger, Peter (2002). Willy Brandt (на језику: на немачком). ISBN 978-3-421-05328-2. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Marshall, Barbara. Willy Brandt, A Political Biography (на језику: на енглеском). ISBN 978-0-312-16438-6. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Meola, Nestore di. Willy Brandt raccontato da Klaus Lindenberg (на језику: на италијанском). ISBN 978-88-7284-712-1. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Abraham, Katharine G.; Houseman, Susan N. (1994). „Does employment protection inhibit labor market flexibility? Lessons from Germany, France, and Belgium” (PDF). Ур.: Rebecca M. Blank. Social Protection versus Economic Flexibility: Is There a Trade-Off?. University of Chicago Press. ISBN 0-226-05678-3. 
• Ardagh, John (1996). Germany and the Germans. Penguin Books. ISBN 9780140252668. 
• Banister, David (2002). Transport Planning. Spon. ISBN 9780415261715. 
• Bezelga, Artur; Brandon, Peter S. (1991). Management, Quality and Economics in Building. Spon. ISBN 9780419174707. 
• Binder, David (1975). The Other German: Willy Brandt's Life & Times. New Republic. ISBN 9780915220090. 
• Blackburn, Robin (2003). Banking on Death: or, Investing in Life: the History and Future of Pensions. Verso Books. ISBN 9781859844090. 
• Brandt, Willy (1992). My Life in Politics. Viking. ISBN 9780670844357. 
• Braunthal, Gerard (1994). The German Social Democrats since 1969: a Party in Power and Opposition. Westview Press. ISBN 9780813315355. 
• Callaghan, John T. (2000). The Retreat of Social Democracy. Manchester University Press. ISBN 9780719050312. 
• Childs, David (1992). Germany in the Twentieth Century. Icon. ISBN 9780064308625. 
• Cooke, Lynn Prince; Gash, Vanessa (2007). „Panacea or Pitfall? Women's Part-time Employment and Marital Stability in West Germany, the United Kingdom and the United States” (PDF). GeNet Working Paper. Gender Equality Network. 28. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 3. 2012. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Daum, Andreas (2008). Kennedy in Berlin. ISBN 978-0-521-85824-3. 
• Dönhoff, Marion (1982). Foe Into Friend: the Makers of the New Germany from Konrad Adenauer to Helmut Schmidt. translated by Gabriele Annan. Palgrave Macmillan. ISBN 9780312296926. 
• Flora, Peter (1986). Growth to Limits: The Western European Welfare States Since World War II. Walter de Gruyter. ISBN 9783110111316. 
• Hofmann, Arne (2006). „Small steps towards new frontiers? Ideas, concepts and the emergence of a détente strategy in the thinking of Willy Brandt and John F. Kennedy.”. Historical Research. 79 (205): 429—449. .
• Huber, Evelyne; Stephens, John D. (2001). Development and Crisis of the Welfare State. Parties and Policies in Global Markets. University of Chicago Press. ISBN 9780226356471. 
• Juneau, Jean-François (2011). „The limits of linkage: the Nixon administration and Willy Brandt's Ostpolitik, 1969–72”. International History Review. 33 (2): 277—297. S2CID 154269345. doi:10.1080/07075332.2011.555447. 
• Kaplan, Gisela (2012). Contemporary Western European Feminism. Routledge. ISBN 9780415636810. 
• Keller, Andrei V (2017). „'Masculine Friendship'?: Willy Brandt and Leonid Brezhnev in the Context of the Energy Dialogue between West Germany and the USSR, 1970–1973.”. The Soviet and post-Soviet Review. 44 (2): 99—132. .
• Kellerman, Barbara. "Mentoring in political life: The case of Willy Brandt." American Political Science Review (1978): 422-433. . JSTOR 1954102. 
• Kempe, Frederick (2011). Berlin 1961: Kennedy, Khrushchev, and the Most Dangerous Place on Earth. Penguin Group. ISBN 978-0-399-15729-5. 
• Kohler, Peter A.; Zacher, Hans F.; Partington, Martin, ур. (1982). The Evolution of Social Insurance 1881–1981: Studies of Germany, France, Great Britain, Austria, and Switzerland. Palgrave Macmillan. ISBN 9780312272852. 
• Kommers, Donald P. (1997). The Constitutional Jurisprudence of the Federal Republic of Germany. Duke University Press. ISBN 9780822318385. 
• Lane, Peter (1985). Europe Since 1945: an Introduction. Barnes & Noble. ISBN 9780389205753. 
• Mares, Isabela (2006). Taxation, Wage Bargaining, and Unemployment. Cambridge University Press. ISBN 9780511625688. 
• Marshall, Barbara (1996). Willy Brandt: A Political Biography.  184pp
• Miard-Delacroix, Hélène. Willy Brandt: Life of a statesman (Bloomsbury, 2016).
• Patton, David F. (1999). Cold War Politics in Postwar Germany. New York: St. Martin's Press. ISBN 9780312213619. 
• Potthoff, Heinrich; Miller, Susanne (2006). The Social Democratic Party of Germany 1848–2005. translated by Martin Kane. Dietz Verlag J. H. W. Nachf. ISBN 9783801203658. 
• Power, Anne (2002). Hovels to High Rise: State Housing in Europe Since 1850. Taylor & Francis. ISBN 9780415089357. 
• Pridham, Geoffrey (1977). Christian Democracy in Western Germany: the CDU/CSU in Government and Opposition 1945–1976. Croom Helm. ISBN 9780856645082. 
• Prittie, Terence (1974). Willy Brandt: Portrait of a Statesman. Schocken. ISBN 9780805235616. 
• Radice; Radice (1986). Socialists in the Recession: the Search for Solidarity. Macmillan. ISBN 9780333388464. 
• Rother, Bernd, and Klaus Larres, eds (2018). Willy Brandt and International Relations: Europe, the USA and Latin America, 1974-1992. Bloomsbury. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза).
• Schäfers, Bernhard (1998). The State of Germany Atlas. Routledge. ISBN 9780415188265. 
• Scheffer (2008). Burned Bridge: How East and West Germans Made the Iron Curtain. ISBN 9781109097603. 
• Schewe, Dieter; Nordhorn, Karlhugo; Schenke, Klaus (1972). Survey of Social Security in the Federal Republic of Germany. Translated by Frank Kenny. Bonn: Federal Minister for Labour and Social Affairs. 
• Schiek, Dagmar (2006). „Agency work – from marginalisation towards acceptance? Agency work in EU social and employment policy and the "implementation" of the draft directive on agency work into German law” (PDF). German Law Journal. 5 (10): 1233—1257. S2CID 141058426. doi:10.1017/S2071832200013195. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 5. 2013. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Schmidt, Helmut (1982). Wolfram F. Hanrieder, ур. Perspectives on Politics. Westview Press. ISBN 9780865312050. 
• Schöllgen, Gregor (2001). Willy Brandt. Die Biographie. Berlin: Propyläen. ISBN 3-549-07142-6. 
• Schoenborn, Benedikt (2020). Reconciliation Road: Willy Brandt, Ostpolitik and the Quest for European Peace. Berghahn Books. . online review
• Silvia, Stephen J.; Stolpe, Michael (2007). Health Care and Pension Refors (PDF). AICGS Policy Report. 30. American Institute for Contemporary German Studies, Johns Hopkins University Press. ISBN 978-1-933942-08-7. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 11. 2008. г. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Sinn, Hans-Werner (2007). Can Germany Be Saved? The Malaise of the World's First Welfare State. Massachusetts Institute of Technology. ISBN 9780262195584. 
• Solsten, Eric (1999). Germany: a Country Study. Diane. ISBN 9780788181795. 
• Thelen, Kathleen Ann (1991). Union of Parts: Labor Politics in Postwar Germany. Cornell University Press. ISBN 9780801425868. 
• Tomka, Béla (2004). Welfare in East and West: Hungarian Social Security in an International Comparison, 1918–1990. Akademie-Verlag. ISBN 9783050038711. 
• Väänänen, Pentti (2012). Purppuraruusu ja samettinyrkki (на језику: фински) (1st изд.). Kellastupa. ISBN 9789525787115. 
• Vivekanandan, Bhagavathi (2016). Global Visions of Olof Palme, Bruno Kreisky and Willy Brandt: International Peace and Security, Co-operation, and Development. Springer. .
• Walker, Robert; Lawson, Roger; Townsend, Peter, ур. (1984). Responses to Poverty: Lessons from Europe. Associated University Presses. ISBN 0-8386-3222-X. 
• Williamson, John B.; Pampel, Fred C. (2002). Old-Age Security in Comparative Perspective. Oxford University Press. ISBN 9780195068597. 
• Wilsford, David, ур. (1995). Political Leaders of Contemporary Western Europe: a Biographical Dictionary. Greenwood Press. ISBN 9780313286230. 
• Winkler, Heinrich August (2007). Sager, Alexander, ур. Germany: the Long Road West, volume II: 1933–1990. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926598-5. 

Спољашње везе

• Биографија: Вили Брант: Источна политика (на енглеском)
• Биографија: Енциклопедија Британика
• Спартакус нет: Вили Брант
• Говор поводом доделе Нобелове награде (на немачком)
• Вили Брант Међународни аеродром
• Ubben Lecture at DePauw University
• Адам Снејд: „Брантова комисија“