Милисав Савић — разлика између измена
мНема описа измене |
|||
Ред 83: | Ред 83: | ||
* [http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=938 Милисав Савић: Ходочашће по епској Србији („Вечерње новости”, фељтон, октобар 2017)] |
* [http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/feljtoni.120.html?item_id=938 Милисав Савић: Ходочашће по епској Србији („Вечерње новости”, фељтон, октобар 2017)] |
||
* [http://www.politika.rs/scc/clanak/419675/Cudesa-svakodnevice-zasenjuju-epiku Чудеса свакодневице засењују епику („Политика”, 5. јануар 2019)] |
* [http://www.politika.rs/scc/clanak/419675/Cudesa-svakodnevice-zasenjuju-epiku Чудеса свакодневице засењују епику („Политика”, 5. јануар 2019)] |
||
* [http://www.politika.rs/scc/clanak/451464/Drzim-spreman-kofer Држим спреман кофер („Политика”, 3. април 2020)] |
|||
{{НИН-ова награда}} |
{{НИН-ова награда}} |
||
{{Награда Меша Селимовић}} |
{{Награда Меша Селимовић}} |
||
{{DEFAULTSORT:Савић, Милисав}} |
{{DEFAULTSORT:Савић, Милисав}} |
||
[[Категорија:Рођени 1945.]] |
[[Категорија:Рођени 1945.]] |
Верзија на датум 3. април 2020. у 22:24
Милисав Савић | |
---|---|
Пуно име | Милисав Савић |
Датум рођења | 15. април 1945. |
Место рођења | Власово, Србија |
Милисав Савић (Власово, 15. април 1945) српски је прозни писац, књижевни историчар и преводилац, доктор наука.
Биографија
Рођен је у Власову крај Рашке, 15. априла 1945. године. Гимназију је завршио у Новом Пазару, а студије југословенске и светске књижевности на Филолошком факултету у Београду. На истом факултету магистрирао је с темом „Мемоарска проза о првом српском устанку“, а потом и докторирао с темом „Мемоарско-дневничка проза о српско-турским ратовима 1876-1878“. У браку је са нашом прослављеном глумицом Александром Николић, са којом има сина Страхињу, такође има и ћерку Мирјану Савић Удовичић из претходног брака.
Био је уредник „Студента“ (1968—70) и „Младости“ (1970—72), главни и одговорни уредник „Књижевни речи“ (1972—1977) и „Књижевних новина“ (1980—82). У издавачком предузећу „Просвета“ радио је од 1983. до 2004. године, најпре као главни и одговорни уредник а потом као директор. Био је председник Српске књижевне задруге 2000-2001. Обављао је дужност министра-саветника у Амбасади Србије и Црне Горе, односно Србије, у Риму од 2005. до 2008. године. Био је и предавач српскохрватског језика и југословенске књижевности на Лондонском универзитету (1987/88), Њујоршком државном универзитету у Олбанију (Албани, 1985/87), Универзитету у Фиренци (1990/92) и Универзитету у Лођу (1999/2000). Од 2010. године до 2014. године био је редовни професор Државног универзитета у Новом Пазару.
Романи су му преведени на грчки, енглески, словеначки, македонски, бугарски, румунски. Аутор је лексикона „Ко је ко – писци из Југославије“ (1994). Објавио је више књига превода са енглеског и италијанског. Приредио је антологије савремене америчке приповетке „Психополис“ (1988), савремене аустралијске приповетке „Комуна те не жели“ (1990), „Савремена италијанска приповетка“ (1992), те „Модерну светску мини причу“ (са Снежаном Брајовић, 1993). Састављач је и антологије „Најлепше српске приче“ (избор, предговор, коментари, 1996).
За животно дело добио је следеће награде: Стефан Првовенчани (2008), Рамонда Сербика, Милован Видаковић (2014), Витез српске књижевности (2015), Прстен деспота Стефана Лазаревића (2019). За целокупно приповедачко дело: Вељкова голубица (2012). За животно дело: Багдалин златни прстен деспота Стефана Лазаревића (2019).[1]
Књиге приповедака
- „Бугарска барака“ (1969, награда листа „Младост“);Јубиларно издање са коментарима и прилозима за историју и поетику црне прозе (2019)[2]
- „Младићи из Рашке“ (1977)
- „Ујак наше вароши“ (1977, Андрићева награда).
Романи
- „Љубави Андрије Курандића“ (1972)
- „Топола на тераси“ (1985)
- „Ћуп комитског војводе“ (1990)
- „Хлеб и страх“ (1991, Нинова награда)
- „Ожиљци тишине“ (1996, Награда Мирослављево јеванђеље)
- „Принц и сербски списатељ“ (2008, Награда Лаза Костић)
- „Чварчић“ (2010)
- „La sans pareille“ (2015, Награда Меша Селимовић, Награда Борисав Станковић, Награда Петар Кочић, Награда Стефан Митров Љубиша, Вукова награда)
- „La sans pareille“, english editon, translated by Persida Bošković (2017)
- „Доктора Валентина Трубара и сестре му Валентине повест чудноватих догађаја у Србији“ (2018, Награда Троношки родослов)
Друга дела
- Књижевно-историјска студија „Устаничка проза“ (1985, награда Павле Бихаљи)
- „Сећање и рат“ (2009)
- „Долина српских краљева“, двојезично издање (2014, награде Љубомир П. Ненадовић, Григорије Божовић)
- "Epic Serbia", translated by John White (2017)
- "Епска Србија" (2017, награда Дејан Медаковић).
Мултижанровске књиге
- „Фуснота“ (1994)
- „30 плус 18“ (2005)
- „Римски дневник, приче и један роман“ (2008, Награда Душан Васиљев)
- „Љубавна писма и друге лекције“ (2013)
- „Мали глосар креативног писања“ (2015)
- „Од Чампар бара до касине Валадије“ (2018)
Референце
- ^ Миленковић, Живомир (2. 11. 2019). „Свечаност у Крушевачком позоришту: Багдалин златни прстен деспота Стефана Лазаревића уручен Милисаву Савићу”. Курир. Приступљено 17. 11. 2019.
- ^ Бука и бес књижевности („Политика”, 4. јун 2019)
Литература
- Снежана Адамовић "Поетика Милисава Савића" (2009)
- Vasa D. Mihailovich "Milisav Savić", Dictionary of literary biography, no 353 (2009)
- Марија Караџић "Постмодерно писмо у дјелима Милисава Савића" (2014)
- Ана Стишовић Миловановић "Књиге за Људмилу: постмодерни романи Милисава Савића" (2018)
Спољашње везе
- Дводневни научни скуп о књижевном делу Милисава Савића („Политика“, 19. јун 2011)
- „Новости“ воде на ручак Милисава Савића („Вечерње новости“, 28. април 2013)
- Милисав Савић објавио монографију „Долина српских краљева“ („Вечерње новости“, 11. мај 2014)
- Србија средњег века је земља високе цивилизације („Политика“, 14. мај 2014)
- Милисав Савић: Причати се мора, па макар и коњу („Вечерње новости“, 21. фебруар 2016)
- Како писац постаје вест дана („Политика“, 20. фебруар 2016)
- Славодобитник Милисав Савић (Завичајно друштво „ЗМИЈАЊЕ“ Бања Лука, 18. новембар 2016)
- Епска Србија је чиста поезија - интервју („Политика”, 19. август 2017)
- Милисав Савић: Ходочашће по епској Србији („Вечерње новости”, фељтон, октобар 2017)
- Чудеса свакодневице засењују епику („Политика”, 5. јануар 2019)
- Држим спреман кофер („Политика”, 3. април 2020)