Александар Вучић — разлика између измена

Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због сумњивог доприноса истих, који треба да се расправи на страници за разговор
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
м Враћене измене Dzemaldzemo (разговор) на последњу измену корисника WEBDuB
ознака: враћање
ажурирање увода
Ред 63: Ред 63:
| списак= [[Списак председника Србије|Списак председника]] [[Србија|Србије]]
| списак= [[Списак председника Србије|Списак председника]] [[Србија|Србије]]
}}
}}
'''Александар Вучић''' ([[Београд]], [[СФРЈ]], [[5. март]] [[1970]]) српски је политичар, [[председник Републике Србије]], председник [[Српска напредна странка|Српске напредне странке]] (СНС) и правник. Бивши је [[председник Владе Републике Србије]], министар одбране и министар информисања.
'''Александар Вучић''' ([[Београд]], [[5. март]] [[1970]])<ref name="istinomer">[http://www.istinomer.rs/akter/aleksandar-vucic/ Aleksandar Vučić] {{Webarchive|url=https://web.archive.org/web/20141103162020/http://www.istinomer.rs/akter/aleksandar-vucic/|date=3. 11. 2014}} Istinomer.rs</ref> [[Србија|српски]] је политичар који од 31. маја 2017. обавља функцију [[Председник Републике Србије|председника Републике Србије]]. Након напуштања ултранационалистичке [[Српска радикална странка|Српске радикалне странке]] 2008, постао је један од оснивача популистичке конзервативне [[Српска напредна странка|Српске напредне странке]] (СНС) чији је председник од 2012.


Пре мандата председника, Вучић је био [[Председник Владе Републике Србије|премијер Србије]] у два мандата (2014—2016. и 2016—2017) и потпредседник владе (2012—2014). Поред тога, Вучић је био [[Народна скупштина Републике Србије|посланик у Народној скупштини Србије]], министар за информисање (1998—2000), а касније и [[Министарство одбране Републике Србије|министар одбране]] (2012—2013). У априлу 2017, [[Избори за председника Србије 2017.|изабран је за]] [[Председник Републике Србије|председника Србије]] освојивши преко 55% гласова у првом кругу, чиме је избегао други круг. Званично је преузео функцију 31. маја 2017, наследивши [[Томислав Николић|Томислава Николића]]. Свечана церемонија одржана је 23. јуна 2017.
Функцију председника Републике обавља од 31. маја 2017. након што је у првом кругу [[Избори за председника Србије 2017.|председничких избора исте године]] освојио апсолутну већину. Дипломирао је на [[Правни факултет Универзитета у Београду|Правном факултету Универзитета у Београду]]. Поред матерњег српског, говори енглески и руски језик. Ожењен је и отац је троје деце. У политички живот Србије улази 1993. приступајући [[Српска радикална странка|Српској радикалној странци]] са 24 године након чега је изабран за посланика у Народној скупштини. Две године касније је постао генерални секретар странке и на том месту је био до 2008. када подноси оставку на страначке дужности. Исте године се прикључио оснивању Српске напредне странке на челу са [[Томислав Николић|Томиславом Николићем]] и био је њен потпредседник. Године 2012. преузима функцију председника странке. Био је први потпредседник Владе Републике Србије (2012—2014) а затим и њен председник у два мандата (2014—2016 и 2016—2017). Такође је обављао функцију министра одбране и координатора службе безбедности у [[Влада Ивице Дачића|Влади Ивице Дачића]]. Био је и министар информисања (1998—2000) у [[Друга влада Мирка Марјановића|Влади Мирка Марјановића]].

Као министар за информисање, увео је високе новчане казне за новинаре чије се писање косило са политиком режима [[Слободан Милошевић|Слободана Милошевића]], поготово током [[Рат на Косову и Метохији|рата на Косову и Метохији]].<ref name="Independent">{{Cite web|url=https://www.independent.co.uk/voices/europe-has-a-troublingly-short-memory-over-serbia-s-aleksander-vucic-a7029221.html|title=Europe has a troublingly short memory over Serbia's Aleksander Vucic|last=Fisk|first=Robert|date=2016|publisher=The Independent|access-date=9. 2. 2017}}</ref><ref>{{Cite web|url=https://www.ft.com/content/286fadc4-5444-11e8-b3ee-41e0209208ec|title=Interview: Serbia's Vucic insists 'I'm obsessed with Kosovo'|last=Barber|first=Lionel|date=15. 5. 2018|publisher=Financial Times|access-date=12. 12. 2018}}</ref> Вучић је у периоду након [[Свргавање Слободана Милошевића|свргавања Слободана Милошевића]] био једна од најистакнутијих личности опозиције. Од оснивања нове странке 2008, помакнуо се са првобитне [[Крајња десница|крајње деснице]] и [[Евроскептицизам|чврстог евроскептицизма]] према [[Европеизам|проевропским]], [[Конзервативизам|конзервативним]] и [[Популизам|популистичким]] политичким идеологијама. [[Покренимо Србију|Коалиција предвођена СНС-ом]] победила је на [[Избори за народне посланике Србије 2012.|изборима 2012]] и Српска напредна странка први пут је постала део владе, што је довело до успостављања система доминантне странке.<ref>{{Cite journal|last=Orlović|first=Slaviša|date=2015|title=The Influence of Electoral System on Party Fragmentation in Serbian Parliament|journal=Serbian Political Thought|volume=7|issue=11|pages=91—106|doi=10.22182/spt.1112015.5}}</ref><ref>{{Cite book|title=Thirty Years of Political Campaigning in Central and Eastern Europe|last=Atlagić|first=Siniša|last2=Vučićević|first2=Dušan|publisher=Palgrave Macmillan, Cham|year=2019|isbn=978-3-030-27693-5|page=20|doi=10.1007/978-3-030-27693-5_21}}</ref><ref>{{Cite web|url=http://www.politika.rs/sr/clanak/288113/Mandat-dominantne-stranke|title=Mandat dominantne stranke|date=25. 3. 2014|publisher=Politika|language=sr|access-date=18. 11. 2019}}</ref>

Након што је Вучић 2014. постао председник владе, обећао је да ће наставити да следи процес [[Приступање Србије Европској унији|придруживања]] [[Европска унија|Европској унији]] (ЕУ) [[Приватизација|приватизацијом]] неефикасних државних предузећа и либерализацијом економије.<ref>{{Cite web|url=https://www.britannica.com/place/Serbia/Independent-Serbia|title=Independent Serbia|publisher=[[Encyclopædia Britannica]]|access-date=1. 11. 2019}}</ref> У децембру 2015, са српском делегацијом коју је предводио Вучић, ЕУ је отворила прва поглавља за време приступне конференције. Вучић је једна од кључних личности у сарадњи и дијалогу између владе [[Република Косово|Републике Косово]] и Србије залажући се за спровођење [[Бриселски споразум (2013)|Бриселског споразума]] о нормализацији односа. Посматрачи су Вучићеву владавину описали [[Ауторитарност|ауторитаризмом]], [[Аутократија|аутократијом]] или [[Илиберална демократија|илибералном демократијом]] наводећи ограничену слободу штампе.<ref name="JovanovicSrdjanMladenov">{{Cite journal|last=Jovanović|first=Srđan Mladenov|date=2019|title='You're Simply the Best': Communicating Power and Victimhood in Support of President Aleksandar Vučić in the Serbian Dailies Alo! and Informer|journal=Journal of Media Research|volume=11|issue=2|pages=22–42|doi=10.24193/jmr.31.2}}</ref>


== Биографија ==
== Биографија ==

Верзија на датум 8. децембар 2019. у 19:21

Александар Вучић
Александар Вучић
Лични подаци
Датум рођења( 1970-03-05)5. март 1970. (54 год.)
Место рођењаБеоград, Социјалистичка Федеративна Република Југославија СФР Југославија
Држављанство Србија
НародностСрбин
Религијаправославни хришћанин
УниверзитетПравни факултет Универзитета у Београду
Професијаправник, политичар
Породица
СупружникКсенија Јовановић (1997—2011)
Тамара Вучић (2013—)
Политичка каријера
Политичка
странка		Српска напредна странка
Раније:
Српска радикална странка (1993—2008)
Списак председника Србије
Тренутна функција
Функцију обавља од 31. маја 2017.
Избори2. април 2017.
ПретходникТомислав Николић
27. април 2014. — 31. мај 2017.
Избори16. март 2014.
Реизбор(и)24. април 2016.
ПредседникТомислав Николић
ПретходникИвица Дачић
НаследникИвица Дачић (в.д.) Ана Брнабић (мандатар)
први потпредседник Владе Републике Србије
за одбрану, безбедност, борбу против корупције и криминала
27. јул 2012. — 27. април 2014.
Избори6. мај 2012.
Председник владеИвица Дачић
ПретходникИвица Дачић (као заменик председника — први потпредседник Владе)
НаследникИвица Дачић
министар одбране Републике Србије
27. јул 2012 — 2. септембар 2013.
Избори6. мај 2012.
Председник владеИвица Дачић
ПретходникДраган Шутановац
НаследникНебојша Родић
министар за информисање Републике Србије
24. март 1998 — 24. октобар 2000.
Избори21. септембар 1997.
Председник владеМирко Марјановић
ПретходникРатомир Вицо
НаследникБисерка Матић-Спасојевић, Богољуб Пејчић и Ивица Дачић (коминистри у Влади Миломира Минића)
Потпис

Александар Вучић (Београд, 5. март 1970)[1] српски је политичар који од 31. маја 2017. обавља функцију председника Републике Србије. Након напуштања ултранационалистичке Српске радикалне странке 2008, постао је један од оснивача популистичке конзервативне Српске напредне странке (СНС) чији је председник од 2012.

Пре мандата председника, Вучић је био премијер Србије у два мандата (2014—2016. и 2016—2017) и потпредседник владе (2012—2014). Поред тога, Вучић је био посланик у Народној скупштини Србије, министар за информисање (1998—2000), а касније и министар одбране (2012—2013). У априлу 2017, изабран је за председника Србије освојивши преко 55% гласова у првом кругу, чиме је избегао други круг. Званично је преузео функцију 31. маја 2017, наследивши Томислава Николића. Свечана церемонија одржана је 23. јуна 2017.

Као министар за информисање, увео је високе новчане казне за новинаре чије се писање косило са политиком режима Слободана Милошевића, поготово током рата на Косову и Метохији.[2][3] Вучић је у периоду након свргавања Слободана Милошевића био једна од најистакнутијих личности опозиције. Од оснивања нове странке 2008, помакнуо се са првобитне крајње деснице и чврстог евроскептицизма према проевропским, конзервативним и популистичким политичким идеологијама. Коалиција предвођена СНС-ом победила је на изборима 2012 и Српска напредна странка први пут је постала део владе, што је довело до успостављања система доминантне странке.[4][5][6]

Након што је Вучић 2014. постао председник владе, обећао је да ће наставити да следи процес придруживања Европској унији (ЕУ) приватизацијом неефикасних државних предузећа и либерализацијом економије.[7] У децембру 2015, са српском делегацијом коју је предводио Вучић, ЕУ је отворила прва поглавља за време приступне конференције. Вучић је једна од кључних личности у сарадњи и дијалогу између владе Републике Косово и Србије залажући се за спровођење Бриселског споразума о нормализацији односа. Посматрачи су Вучићеву владавину описали ауторитаризмом, аутократијом или илибералном демократијом наводећи ограничену слободу штампе.[8]

Биографија

Младост и образовање

Рођен је 5. марта 1970. године у Београду, као старији син Ангелине (девојачко Милованов) и Анђелка Вучића.[9] Има млађег брата Андреја Вучића.[10]

Александар је био одличан ученик у основној школи „Бранко Радичевић“ и у Земунској гимназији. Побеђивао је на градским и републичким такмичењима из историје, а био је и пионирски првак Београда у шаху. Завршио је Правни факултет у Београду, а усавршавао је енглески језик у Енглеској, у Брајтону.[11] Као један од најбољих студената генерације био је и стипендиста „Фондације за развој научног подмлатка“. Радио је на „Каналу С“ на Палама, Република Српска, 1992. и 1993, где је припремао и водио вести на енглеском језику, блок из света, интервјуе и репортаже. Године 1993. Вучић приступа Српској радикалној странци, и бива изабран за посланика у Народној скупштини Републике Србије. Две године касније, са 24 године, постаје и њен генерални секретар. После победе радикала на локалним изборима у Земуну 1996, постао је директор Спортско-пословног центра „Пинки“ (познатијег као Хала „Пинки“).[тражи се извор] Тренирао је кошарку и играо фудбал. Познат је као навијач београдске Црвене звезде.[12] Вучић​ се 2013. године оженио Тамаром Ђукановић са којом је добио сина Вукана 2017. године. Из претходног брака са Ксенијом Јанковић има сина Данила рођеног 1998, и ћерку Милицу рођену 2002.[13]

Министар за информисање

Александар Вучић 24. марта 1998. године постаје министар за информисање у Влади „народног јединства” Мирка Марјановића[11] коју чине СПС, СРС, и ЈУЛ, и подноси оставку на место директора „Пинкија“. За време тог министарског мандата потписао је Закон о јавном информисању, који је остао запамћен по томе што је увео високе новчане казне за новинаре чије се писање косило са политиком режима Слободана Милошевића. Казне су се морале платити у року од 24 сата, у противном би њихова имовина била заплењена.[14] Услед тога је дошло до гашења редакција „Дневног телеграфа“, „Европљанина“ и „Наше борбе“, а многи други независни медији су били кажњавани.[15][16] Медији су у овом периоду били под озбиљном репресијом од стране режима, а инострани медији су били посматрани као „шпијуни” и „страни елементи”.[16]

Вучић је имао улогу у пропаганди Милошевићевог режима за време рата на Косову и Метохији када су вршени притисци на медије путем кривичних прогона и застрашивања, поготово независних новинара који су писали о злочинима над албанцским цивилима, као што су Дејан Анастасијевић и Славко Ћурувија.[17][18][19] Влада је донела Уредбу о посебним мерама у условима претње оружаним нападима НАТО-а, за време чијег важења је укинут програм Радио Индекса[20], а затим и Радио Сенте, Кикинде, ТВ Пирота и Радио Ситија у Нишу. Са кабловских мрежа су скинути сви инострани ТВ канали, а земаљским радио и ТВ станицама је забрањено реемитовање иностраних сервиса на српском језику.[21] Након почетка НАТО бомбардовања, Вучић је позвао на састанак уреднике београдских медија на којем је саопштено да је неопходно да се током извештавања употребљавају искључиво ставови и терминологија режима. Уредници су били у обавези да доставе министарству копије текстова, а дозвољено је било преносити само вести домаћих медија који су били под строгом цензуром.[16] Вучић је изјавио за лист Аргумент да ће се „кад тад осветити Славку Ћурувији“, новинару и оснивачу неких од угашених листова.[16] Ћурувија је убијен 11. априла 1999. године, а његова невенчана супруга је 15 година касније изјавила да је Вучић био умешан у убиство и да је био, „не само креатор закона о информисању већ и праксе прогона новинара“.[22][23] Након што је одбијен захтев да РТС реемитује шест сати програма иностраних медија током дана за време бомбардовања СР Југославије, НАТО је прогласио зграду РТС-а легитимном метом сматрајући га делом „ратне машинерије“, који спроводи пропаганду и не извештава адекватно о збивањима у рату.[24][25] Зграда је бомбардована 23. априла и живот је изгубило 16 радника ове медијске куће, а још 16 је повређено.

У то време изабран је и за члана Управног одбора Београдског Универзитета и Филозофског факултета БУ. Вучић је био и на јавној листи особа којима је забрањен улазак у Европску унију.[15]

Након потписивања Кумановског споразума, којим је окончана бомбардовање НАТО пакта, уведен протекторат УН и de facto суспендован суверенитет Србије у тој покрајини, 14. јуна 1999. министри из редова Српске радикалне странке подносе оставке на своје функције [26], али настављају да обављају своје дужности, објашњавајући то националним интересима.

Вучић је биран за посланика у Савезној скупштини СРЈ три пута: у Веће Република први пут у фебруару 1998, други пут у мају 2000. и коначно на савезним изборима 24. септембра 2000.[11] У мају 2000. године, Савезна влада СРЈ га је именовала за члана Савета Савезне јавне установе РТВ Југославија. У фебруару 2001, Вучић подноси оставку на функцију савезног посланика.

Даља каријера

Председник Владе Републике Србије Александар Вучић и председник Руске Федерације Владимир Путин (2014)
Председник Владе Републике Србије Александар Вучић у Москви (2017)

У марту 2002. године Александру Вучићу је одређен порез на екстрапрофит у износу од 48.500 евра, у вези стана од преко 100 квадрата који му је 1998. године доделила Влада. Тај стан је потом, по тврдњи ДОС-ове власти, откупљен испод тржишне вредности, мада Вучић објашњава да је заправо од Владе добио 60 квадрата, а да је остатак одмах у старту платио, уз помоћ породице[12].

На локалним изборима 2004. Вучић се кандидује за градоначелника Београда са мотом кампање „Вучић за метрополу“, у којој обилази сва приградска насеља и промовише за себе урбани имиџ младог човека са идејом и енергијом. Освојио је 29% гласова у првом и 48,4% гласова у другом кругу.[27]

Александар Вучић је био генерални секретар Српске радикалне странке и председник општинског одбора Нови Београд. Био је народни посланик и заменик председника посланичке групе Српске радикалне странке у Народној скупштини Републике Србије, члан Административног одбора и Одбора за уставна питања, и заменик председника Одбора за Косово и Метохију и Одбора за културу и информисање.[28]

Дана 28. маја 2008. године, Српска радикална странка је заједно са коалицијом Демократска странка Србије-Нова Србија и коалицијом Социјалистичка партија Србије-Партија уједињених пензионера Србије-Јединствена Србија потписала коалицони споразум којим је, на основу резултата локалних избора, било договорено формирање градске већине у Скупштини града Београда. Вучић је тада предложен за новог градоначелника Београда. Међутим, након што је коалиција око СПС-а формирала републичку Владу са Демократском странком почетком јула, социјалисти су под притиском ДС одлучили да одустану од потписаног споразума и формирана је коалиција ДС-СПС-Г17-ЛДП у граду Београду.[тражи се извор]

Нова странка

Томислав Николић и Александар Вучић на оснивачкој скупштини СНС (2008)

Дана 15. септембра 2008. године, након што је дошло до сукоба између челних људи у Српској радикалној странци (Војислава Шешеља и Томислава Николића), Вучић је поднео оставку на дужности у Српској радикалној странци и објавио привремено повлачење из политичког живота.[29]

Почетком октобра, саопштио је да се прикључује оснивању Српске напредне странке Томислава Николића.[15]

Том приликом је изјавио да ће се посветити берзанским пословима, „или ће помагати свом брату у вођењу фирме“, али је касније негирао да је његов брат има фирму.[30]

На оснивачкој скупштини СНС, 21. октобра, изабран је за заменика председника Српске напредне странке.[31] Био је на челу изборних штабова за превремене локалне изборе у Земуну и Вождовцу 2009. године где је Српска напредна странка убедљиво победила Демократску странку и преузела локалну власт у ове две београдске општине.[32][33]

Отако је напустио СРС и приступио СНС, Вучић је променио свој имиџ од националисте у про-европског политичара.[34]

После победе Томислава Николића на изборима одржаним 20. маја 2012.[35] и његове оставке на место председника СНС 24. маја 2012,[36] Вучић преузима функцију вршиоца дужности председника странке. На ванредној изборној скупштини, одржаној 29. септембра 2012. године, Александар Вучић је изабран једногласно за председника странке[37]

Након формирања владе (коалиција СНС-СПС-УРС), јула 2012, постаје потпредседник Владе задужен за одбрану, безбедност и борбу против корупције и криминала, као и министар одбране. Председник Николић га је именовао за секретара Савета за националну безбедност[38]

Министар одбране

Главни чланци: Избори за народне посланике Републике Србије 2012. и Влада Ивице Дачића

Одмах по номинацији за првог потпредседника владе задуженог за одбрану, безбедност, борбу против организованог криминала и корупције, најављује да у борби против корупције неће бити заштићених и да ће будућа власт имати „нулту толеранцију“ према корупцији и криминалу.

Вучић са америчким секретаром за одбрану Леоном Панетом (2012)

Доласком на чело Министарства одбране, затекао је тешко материјално стање војске и војне индустрије. Одмах је отишао на више путовања у потрази за стратешким партнерима и купцима за производе српске наменске индустрије. Са тих путовања се вратио са уговорима са Русијом и УАE вредним стотине милиона долара. [39] [40] [41] [42] [43] Учествовао је у организацији аеромитинга „Батајница 2012“ у склопу прославе стогодишњице српске авијације, на ком је представљен нов домаћи школски авион „Ласта“.[44] [45] Отвара се и нова фабрика борбених система у Великој Плани.[46] На сајму наоружања „Партнер 2013" одржаном у јуну 2013. је најавио инвестиције у овај сектор, за који је рекао да очекује да постане замајац српске индустрије.[47] Сајам је, такође, резултовао великим бројем нових уговора.[48]

У исто време, у знак пријатељства других држава према Србији, Министарство одбране је добило веома вредне поклоне, из УАЕ три блиндирана Мерцедесова џипа (око 3 милиона евра),[49] двадесет санитетских возила из Кине (око 2 милиона евра),[50] четири возила типа „Хамер“ од владе САД (око 850.000 евра)[51] Традиционално добра сарадња са Русијом је још унапређена (уговор о стратешком партнерству), а посебно је значајна акција чишћења терена од касетних мина на око 3000 квадрата код аеродрома у Нишу и око Параћина.[52]

Поднео је оставку на место министра одбране уз образложење да жели да се у пуној мери посвети борби против корупције и криминала.

Бриселски споразум

Главни чланак: Бриселски споразум (2013)
Себастијан Курц и Александар Вучић (2014)

Одмах по ступању на дужност, Председник Србије Томислав Николић најављује наставак разговора са Приштином на највишем нивоу, сматрајући да је то сувише важно питање да би га водили нижи службеници. За тај посао предлаже Ивицу Дачића, Председника Владе. Неко време су ти преговори на први поглед успешно напредовали и заустављено је даље одузимање права Србима на Косову (право на српска документа и таблице), прихваћен је нацрт стварања Заједнице српских општина, међутим, долази до застоја код утврђивања права Заједнице општина. У априлу 2013. се Александар Вучић прикључује преговарачком тиму са циљем да обезбеди да грађани ЗСО сами одлучују о судству и полицији.[53] У својој идеји о стварању ЗСО[54], Вучић је пронашао решење како да се обезбеди аутономија у срединама са већинским српским становништвом, да Заједница сама управља образовањем, здравством, да судска власт и полиција буду усклађене по саставу са етничком сликом у њој, и да Приштина може да постави регионалног команданта само по избору ЗСО-а.

На том састанку, Хашим Тачи покушава да минира споразум захтевом да се као једна изборна јединица, на четири српске општине дода још три већински албанске општине, или „макар“ јужни део Косовске Митровице. Тај предлог је за српску страну неприхватљив јер би се тиме озбиљно нарушила етничка слика. И поред великог притиска на преговараче лично, као и на Србију, Александар Вучић одбија предлог, сматрајући да у тој форми не задовољава ни минимум интереса Србије, ни њених грађана на КиМ,.[55] тражи наставак преговора и од ЕУ да својим ауторитетом приволи косовске Албанце на компромис. Тада се први пут дешава да ЕУ уважава захтев Србије и врши притисак на Приштину која невољно прихвата поредећи Заједницу Општина са Републиком Српском.[56] Том приликом Вучић добија гаранције ЕУ и НАТО-а да „албанска чизма“ неће имати приступ Северу Косова.[57] Договара се расписивање избора за новембар 2013. чиме би српске институције добиле пун легитимитет, уместо да од стране међународне заједнице и остатка КиМ буду третиране као паралелне. Приштина се обавезује да донесе закон о општој амнестији чиме се трајно онемогућује евентуално застрашивање српског становништва судским процесима[58] Иако Александар Вучић није у потпуности задовољан резултатима преговора, процењујући да је то максимум од могућег[59], да је одлука једина права за будућност Србије[60], прихвата да се парафира споразум.[61] По повратку у земљу даје на увид јавности цео ток преговора као и коначан споразум. У Народној Скупштини споразум добија велику подршку (173 посланика за, 24 против, 1 уздржан и 5 није гласало).[62][63] На КиМ су људи узнемирени и несигурни како ће те промене утицати на њихов живот и Александар Вучић одлази на Ким да одговори на њихова питања. Један део прихвата уверавања државног врха да неће остати незаштићени, али други део (ДСС, СРС, делимично СПЦ) и даље инсистира на задржавању постојећег стања. Тада Александар Вучић предлаже референдум под условом да се сви обавежу да ће прихватити његове резултате. Представници незадовољне групе Срба одбили су одржавање оваквог референдума.[64][65][66]

У међувремену је започео процес имплементације Бриселског споразума и расписани су избори на којима је кандидована заједничка српска листа, која треба да обезбеди да се гласови Срба не расипају и да, са великим бројем добијених гласова, буде основа за самосталност Заједници српских општина.[67]

После успешно спроведених преговора, Србија је на Видовдан, 28. јуна 2013. добила оквирно датум за започињање преговора са ЕУ, с тим да је датум прве приступне конференције орочен најкасније за јануар 2014.[тражи се извор][68]

Председник Владе

Председник Владе Републике Србије Александар Вучић и државни секретар Сједињених Америчких Држава Џон Кери у Вашингтону (2015)

Ванредни парламентарни избори у Србији одржани су 16. марта 2014. Истог дана одржани су и ванредни избори за локалну власт у Београду. Парламентарни избори су расписани након одлуке председништава СНС-а и СПС-а да се тренутни сазив Народне Скупштине и Влада распусте зарад „провере воље народа”.[69] На парламентарним изборима изборна листа „Будућност у коју верујемо” коју је предводио Александар Вучић и Српска напредна странка, освојила је убедљиво највећи број гласова — 48,35%.[70] 27. априла формирана је нова Влада Србије са Александром Вучићем на месту председника Владе. Поред странака са листе коју је предводила СНС, у владу је поново ушла и коалиција окупљена око СПС-а.[71]

На ванредним парламентарним изборима 24. априла 2016, Српска напредна странка је поново освојила убедљиво највећи број гласова — 48,25%.[72] Након ових избора, владу на челу са Александром Вучићем су 11. августа 2016. поново саставили СНС и СПС, са својим коалиционим партнерима. Ову владу су подржали и Савез војвођанских Мађара и албанска Партија за демократско деловање.[73]

Период од доласка Вучића на место председника Владе је обележен падом медијских слобода услед притиска и напада на новинаре који исказују критику према режиму, као и гашења многих дебатних политичких емисија.[16][74][75][76]

Председник Републике

Одлуком Председништва и Главног одбора Српске напредне странке, Александар Вучић је изабран за кандидата ове странке на председничким изборима, који су одржани 2. априла 2017.[77][78] Његову кандидатуру су подржале и све странке владајуће коалиције (СПС, ПС, СДПС, ПСС, СПО, Самостални ДСС, ПУПС, ЈС и СВМ). На овим изборима, Вучић је победио у првом кругу, освојивши 55,08% гласова,[79] док су поједини медији и неке од опозиционих структура нагласили да је уочен низ неправилности током изборног процеса.[80] Према извештају ОЕБС-а, неизбалансирано извештавање медија, притисци на бираче и запослене у државним институцијама и злоупотреба јавних ресурса за спровођење кампање су пољуљали једнакост могућности у такмичењу кандидата.[81]

То је била прва победа већ у првом кругу председничких избора након избора 1992. године на којима је победу однео Слободан Милошевић (Војислав Коштуница је однео победу у првом кругу на изборима за предесдника СР Југославије). Према истраживањима ЦеСИД-а о демографској структури присталица председничких кандидата, за Вучића су гласали приближно у истом односу мушкарци и жене, са просечном старошћу од 55 година услед високог удела (42%) грађана у пензији. Највећи број гласача (41%) је завршио четворогодишњу средњу школу, а затим радничку школу (22%), док 21% има образовање ниже од средње школе. [82]

На дужност председника Републике Србије, ступио је 31. маја 2017. након истека мандата дотадашњем председнику Томиславу Николићу.[83] Дан пре тога, поднео је оставку на место председника Владе Србије.[84] 15. јуна мандат за састав нове владе поверио је Ани Брнабић, тадашњој министарки државне управе и локалне самоуправе.[85] Ова влада формирана је 29. јуна.[86]

Током посете Русији у децембру 2017. године добио је титулу почасног доктора на Московском државном институту за међународне односе (МГИМО).[87] Добитник је „Златног лава” за мир у Венецији 2018. године.[88]

Организација Freedom House је у извештају за 2018. годину навела да је Србија земља која има константан пад у индексима слободе након доласка Вучића на власт, као и да је у једној години изгубила статус „слободних” и сврстала се у категорију „делимично слободних” земаља. Према објашњењу, статус Србије опао је због погоршања у начину спровођења избора, због наставка покушаја владе и прорежимских медија да кроз законе угњетавају независне новинаре провлачећи их кроз прљаве кампање, као и због акумулације извршних овлашћења од стране председника Вучића, у супротности са уставним овлашћењима.[89][90] Политички теоретичари и научници, аналитичари и новинари често владавину Александра Вучића описују као ауторитарну или аутократску.[91][92][93][94][95][96][75][97][98][99][100] Због оптужби за пораст политичког насиља и гушење медијских слобода, у јесен 2018. године су отпочели протести усмерени су против начина вршења власти од стране Александра Вучића.

Одликовања и признања

Награда или одликовање земља датум место
Орден Пријатељства[101]  Казахстан 9. октобар 2018. Астана
Орден Александра Невског[102]  Русија 7. јануар 2019. Београд

Референце

  1. ^ Aleksandar Vučić Архивирано 2014-11-03 на сајту Wayback Machine Istinomer.rs
  2. ^ Fisk, Robert (2016). „Europe has a troublingly short memory over Serbia's Aleksander Vucic”. The Independent. Приступљено 9. 2. 2017. 
  3. ^ Barber, Lionel (15. 5. 2018). „Interview: Serbia's Vucic insists 'I'm obsessed with Kosovo'”. Financial Times. Приступљено 12. 12. 2018. 
  4. ^ Orlović, Slaviša (2015). „The Influence of Electoral System on Party Fragmentation in Serbian Parliament”. Serbian Political Thought. 7 (11): 91—106. doi:10.22182/spt.1112015.5. 
  5. ^ Atlagić, Siniša; Vučićević, Dušan (2019). Thirty Years of Political Campaigning in Central and Eastern Europe. Palgrave Macmillan, Cham. стр. 20. ISBN 978-3-030-27693-5. doi:10.1007/978-3-030-27693-5_21. 
  6. ^ „Mandat dominantne stranke” (на језику: српски). Politika. 25. 3. 2014. Приступљено 18. 11. 2019. 
  7. ^ „Independent Serbia”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 1. 11. 2019. 
  8. ^ Jovanović, Srđan Mladenov (2019). „'You're Simply the Best': Communicating Power and Victimhood in Support of President Aleksandar Vučić in the Serbian Dailies Alo! and Informer”. Journal of Media Research. 11 (2): 22—42. doi:10.24193/jmr.31.2. 
  9. ^ Порекло Александра Вучића Порекло, 12. 4. 2012
  10. ^ Чонградин, Снежана (4. 11. 2016). „Чиме се бави Андреј Вучић”. Данас. 
  11. ^ а б в Биографије будућих министара РТС, 22. 7. 2012, Приступљено 27. 10. 2013.
  12. ^ а б Вучић: Кући сам долазио у крвавој мајици Вести онлајн, Приступљено 27. 10. 2013.
  13. ^ "Vučic sinu dao ime Vukan"[мртва веза]. Alo.rs, 10.06.2017.
  14. ^ Thompson 1999, стр. 117.
  15. ^ а б в Aleksandar Vučić Мондо,
  16. ^ а б в г д Jovanović, Srđan Mladenov (октобар 2016). „Confronting Recent History: Media in Serbia during Aleksandar Vučić's Ministry of Information in the Milošević Era (1998-1999 )”. Hiperboreea. 6 (1): 61—74. 
  17. ^ Serbia’s prime minister, The changeling The Economist, 15. 9. 2016, Приступљено 9. 4. 2019.
  18. ^ 'Only donkeys don’t change': Serbian PM says he's ready to be president The Guardian, 31. 3. 2017, Приступљено 9. 4. 2019.
  19. ^ Хелсиншки одбор за људска права, Извештај о појачаној репресији у Србији Време, 18. 12. 1999, Приступљено 9. 4. 2019.
  20. ^ Радио Индекс - Дневник једне забране Нин, 15. 10. 1998, Приступљено 27. 10. 2013
  21. ^ Godišnjica Zakona o informisanju Време, Приступљено 27. 10. 2013.
  22. ^ „Branka Prpa: Vučić je sudelovao u ubistvu Ćuruvije”. danas.rs. Приступљено 4. 10. 2015. 
  23. ^ „Branka Prpa u Pressingu: Zašto Vučić nije pozvan da svedoči?”. danas.rs. Приступљено 4. 10. 2015. 
  24. ^ Jokic 2003, стр. 100.
  25. ^ „Deset godina od bombardovanja RTS-a”. slobodnaevropa.org. Приступљено 4. 10. 2015. 
  26. ^ Шешељ: Очекујемо усвајање наших оставки Глас јавности, 15. 7. 1999, Приступљено 29. 10. 2013.
  27. ^ „Демократе па радикали”, Вечерње новости, 4. октобар 2004.
  28. ^ Александар Вучић СНС Земун, Приступљено 29. 10. 2013.
  29. ^ СРС:Вучић није дорастао ситуацији. Радио-телевизија Србије, 14. 9. 2008, Приступљено 15. 8. 2008.
  30. ^ Објављено: 30/10/2014, 15:44 (30. 10. 2014). „Вучић 2008 – Помагаћу брату у вођењу фирме”. Ceopom-istina.rs. Приступљено 2. 10. 2017. 
  31. ^ Оснивање Српске напредне странке Б92, 21. 10. 2008, Приступљено 22. 10. 2013.
  32. ^ Вождовац: СНС први, ДС други Б92,07.12.2009, Приступљено 22. 10. 2013.
  33. ^ Izbori u Zemunu biće održani 2. juna Блиц, 17. 4. 2013, Приступљено 22. 10. 2013.
  34. ^ Ramet, Hassenstab & Listhaug 2017, стр. 173.
  35. ^ Томислав Николић председник Србије РТС, 20. 12. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  36. ^ Блиц:Томислав Николић заплакао док је подносио оставку Блиц, 24. 5. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  37. ^ Александар Вучић једногласно изабран за председника СНС-а Политика, 29. 8. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  38. ^ Вучић секретар Савета за националну безбедност РТС, 3. 8. 2012, Приступљено 22. 10. 2013.
  39. ^ Вучић: Србија ће правити ракете за УАЕ Новости, Приступљено 28. 10. 2013.
  40. ^ Вучић у УАЕ: Потписани уговори, стижу и долари Новости, Приступљено 28.10.2013.
  41. ^ Уговор од 220 милиона, шеик жели и српског бумбара Телеграф, Приступљено 28. 10. 2013.
  42. ^ Србија и УАЕ-Сарадња за понос Б92, Приступљено 28. 10. 2013.
  43. ^ Инвестиције из Емирата РТС, Приступљено 28. 10. 2013.
  44. ^ Батајница 2012 РТС, Приступљено 28. 10. 2013.
  45. ^ Аеро спектакл у Батајници Б92, Приступљено 22. 10. 2013.
  46. ^ Нова фабрика борбених система РТС, 29. 12. 2012 Приступљено 24.10.2013.
  47. ^ Вучић: Улажемо у војну индустрију Б92, 25. 6. 2013, Приступљено 28. 10. 2013.
  48. ^ Сајам наоружања компанији МБ наменска из Лучана донео нове уговоре Објективно, Приступљено 26. 10. 2013.
  49. ^ Шеик поклонио Вучићу мечке вредне три милиона евра Архивирано на сајту Wayback Machine (3. новембар 2013) Ало, 23.01.2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  50. ^ Кина поклонила 20 санитетских возила војсци Србије Курир, аутор ТАНЈУГ, 06.07.2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  51. ^ Вучић: Србија је мала али поносна Вести, 28. 5. 2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  52. ^ Руси почели да чисте бомбе око аеродрома у Нишу Архивирано на сајту Wayback Machine (3. новембар 2013) Ало, 5. 8. 2013, Приступљено 29. 10. 2013.
  53. ^ Државни врх данас одлучује ко иде у Брисел Новости, Приступљено 26. 10. 2013.
  54. ^ Zečević, D. „Космет: Финиш уз државни врх”. Novosti.test.mainstream.rs. Приступљено 2. 10. 2017. 
  55. ^ „Београдско „не“ Бриселу: Влада одбила споразум са Косовом”. Slobodnaevropa.mobi. 8. 4. 2013. Приступљено 2. 10. 2017. 
  56. ^ Дачић парафирао текст споразума, Вучић: Прихваћени сви српски предлози Блиц,
  57. ^ Нема резервне Србије Политика,
  58. ^ Приштина, усвојен Закон о амнестији РТС,
  59. ^ Вучић: Споразум је једини начин да Србија опстане, да постоји РТВ,
  60. ^ Вучић: Споразум тежак, али једини могућ РТС,
  61. ^ Текст бриселског споразума Блиц, 19. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  62. ^ Скупштина Србије подржала споразум с Косовом Балканс Алџазира, 26. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  63. ^ Skupština usvojila izveštaj Vlade, za 173 poslanika Нови Магазин 26. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  64. ^ Вучић северу Косова и Метохије нуди референдум о споразуму Политика, 25. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  65. ^ Вучић: Одлучујемо о будућности Србије РТС, 25. 4. 2013, Приступљено 24.10.2013.
  66. ^ Вучић: Референдум, уз слогу Новости, 25. 4. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  67. ^ Вулин у Лепосавићу: 3. новембра “Свесрпски избори” Радио КиМ
  68. ^ Бундестаг дао зелено светло“ Србији, прва приступна конференција у јануару Новости, 27. 6. 2013, Приступљено 24. 10. 2013.
  69. ^ „Нећу да будем премијер без избора”, Б92, 26. јануар 2014.
  70. ^ „Коначни резултати РИК-а за републичке изборе”, РТС, 24. март 2014.
  71. ^ „Србија добила нову Владу, Вучић премијер”, Вечерње новости, 27. април 2014.
  72. ^ РИК: Коначни резултати парламентарних избора, РТС, 5. мај 2016.
  73. ^ „Србија добила нову владу!”, Мондо, 11. август 2016.
  74. ^ Castaldo, Antonino; Pinna, Alessandra (2017). „De-Europeanization in the Balkans. Media freedom in post-Milošević Serbia”. European Politics and Society. 19 (3): 264—281. 
  75. ^ а б „Freedom in the World 2018” (PDF). Freedom House. Приступљено 12. 12. 2018. 
  76. ^ „Freedom in the World 2018” (PDF). Амнести интернашонал. Приступљено 18. 10. 2019. 
  77. ^ „Председништво СНС-а: Вучић кандидат за председника”, РТС, 14. фебруар 2017.
  78. ^ „Главни одбор СНС-а једногласно: Вучић кандидат за председника”, РТС, 17. фебруар 2017.
  79. ^ „РИК: Вучић изабрани председник Србије, коначни резултати”, Блиц, 20. април 2017.
  80. ^ „Izborne nepravilnosti: Stotine nedostajućih listića, razbijene kutije, pretnje”. 24. 4. 2016. Приступљено 2. 8. 2018. 
  81. ^ Извештај ОЕБС/КДИЉП Мисије за посматрање избора; председнички избори 2. април 2007. године (PDF). ОЕБС. 2017. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 01. 2019. г. Приступљено 17. 01. 2019. 
  82. ^ Oko izbora 20 (PDF). CeSID. 2018. стр. 42, 43. 
  83. ^ „Александар Вучић положио заклетву и ступио на дужност председника Републике”, РТС, 31. мај 2017.
  84. ^ „Вучић поднео оставку Скупштини”, РТС, 30. мај 2017.
  85. ^ „Вучић: Ана Брнабић добила мандат за састав нове владе”, Танјуг, 15. јун 2017.
  86. ^ „Изабрана Влада Србије на челу са Аном Бранбић, министри положили заклетву”, Бета, 29. јун 2017.
  87. ^ Вучићу почасни докторат престижног руског државног института („Политика”, 20. децембар 2017)
  88. ^ Вучић добио „Златног лава” за мир („Вечерње новости”, 1. децембар 2018)
  89. ^ „Freedom in the World 2019” (PDF). Freedom House. 5. 1. 2019. Приступљено 5. 2. 2019. 
  90. ^ „Fridom haus: Srbija pala iz grupe slobodnih zemalja u grupu delimično slobodnih”. Н1. 5. 2. 2019. Приступљено 5. 2. 2019. 
  91. ^ Bieber, Florian (јул 2018). „Patterns of competitive authoritarianism in the Western Balkans”. East European Politics. 38 (3): 337—54. doi:10.1080/21599165.2018.1490272. 
  92. ^ Günay, Cengiz; Džihić, Vedran (октобар 2016). „Decoding the authoritarian code: exercising ‘legitimate’ power politics through the ruling parties in Turkey, Macedonia and Serbia”. Southeast European and Black Sea Studies. 16 (4): 529—549. doi:10.1080/14683857.2016.1242872. 
  93. ^ Voltmer, Voltmer (2019). Media, Communication and the Struggle for Democratic Change: Case Studies on Contested Transitions. Springer Nature. стр. 6. ISBN 978-3-030-16747-9. 
  94. ^ „A Serbian Election Erodes Democracy”. The New York Times. 9. 4. 2017. Приступљено 12. 12. 2018. 
  95. ^ „Thousands march against Serbian president’s autocratic rule”. The Washington Post. 8. 12. 2018. Приступљено 12. 12. 2018. 
  96. ^ Eror, Aleks (9. 3. 2018). „How Aleksandar Vucic Became Europe’s Favorite Autocrat”. Foreign Policy. Приступљено 12. 12. 2018. 
  97. ^ Verseck, Keno (2. 4. 2017). „Vucic, der Allmächtige” (на језику: German). Der Spiegel. Приступљено 5. 1. 2019. 
  98. ^ Robelli, Enver (31. 3. 2017). „Serbie: une présidentielle pour asseoir l'emprise de Vucic” (на језику: French). Le Parisien. Приступљено 12. 12. 2018. 
  99. ^ Milovanović, Ivan (3. 2. 2018). „Vladavina neobuzdanog autokrate”. Данас. Приступљено 12. 12. 2018. 
  100. ^ Mihajlović, Branka (30. 5. 2017). „Vučićeva ostavka na mestu premijera i predsednička mapa 'bolje' Srbije”. Радио Слободна Европа. Приступљено 12. 12. 2018. 
  101. ^ „VUČIĆ U ASTANI: Predsedniku Srbije uručen Orden prijateljstva prvog reda Kazahstana!”. Informer. 
  102. ^ „Указ Президента Российской Федерации от 07.01.2019 № 2 "О награждении орденом Александра Невского Президента Республики Сербии Вучича А."” (на језику: руски). Официальный интернет-портал правовой информации. Приступљено 7. 1. 2019.  line feed character у |publisher= на позицији 28 (помоћ)

Литература

Спољашње везе


Председник Републике Србије
од 31. маја. 2017.
Председник Владе Републике Србије
од 27. априла 2014. до 31. маја 2017.
Министар одбране Републике Србије
од 27. јула 2012. до 2. септембра 2013.
председник Српске напредне странке
од 24. маја 2012.

Шаблон:Председници Владе Републике Србије

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александар_Вучић&oldid=22699917”