Konstantin Mihailović

Konstantin Mihailović
Datum rođenja	1435
Mesto rođenja	Ostrovica, Novo Brdo
Datum smrti	posle 1501
Mesto smrti	Poljska

Konstantin Mihailović (Ostrovica kod Novog Brda, 1435 — Poljska, posle 1501) srpski je pisac i janjičar. Poznat je kao pisac dela „Janičarove uspomene” (15. vek) u kojem evropske vladare upoznaje sa osmanskim taktikama osvajanja.

Biografija

Praktično jedini izvor o životu „Konstantina, sina Mihaila Konstantinovića” je njegovo delo, koje je dobrim delom i autobiografsko.

Rođen je 1435. u Ostrovici, gradiću u blizini naprednog rudarskog grada Novog Brda. Imao je dvojicu braće, verovatno mlađe. Roditelje nijednom ne spominje pa se pretpostavlja da je rano ostao bez njih, sasvim moguće u pokolju koji je usledio nakon pada grada pod tursku vlast 1444. godine. Moguće je da potiče iz porodice rudara i da je i sam dobio neka znanja u ovom poslu a skoro je sigurno da nije bio plemenitog roda i da nije imao nikakvog obrazovanja.

Prvi podatak koji daje o sebi je da je 1453. bio u odredu Jakše Brežičića, rodonačelnika porodice Jakšića, odredu koji je despot Đurađ bio obavezan da šalje svom sizerenu, turskom sultanu u pomoć. Iako je sultan Mehmed najavio pohod na Karamaniju u Maloj Aziji uskoro se doznalo da se ide na Carigrad. Srpski odred učestvovao je, iako preko svoje volje, u opsadi i zauzeću Carigrada. Nakon ovoga Mihailović se vratio u Srbiju, u Novo Brdo.

Već sledeće godine došao je red na Srbiju da iskusi namere Mehmeda Osvajača. Srbija je napadnuta a 1455. nakon duge opsade predalo se i samo Novo Brdo, drugi po značaju grad u državi. Sultan je naredio da se najugledniji ljudi pogube, žene je razdelio svojim vojnicima a mladiće, među njima i Konstantina, poveo na dug put u dubinu Carstva da ih pretvori u janičare. Tokom puta Konstantin je pokušao da pobegne ali je pošteđen uz jemstvo njegove braće da neće više pokušavati ništa slično. Doveden je u prestonicu Jedrene i bio na nekoj nama nepoznatoj dužnosti odakle je imao uvid u dešavanja na dvoru. Pratio je sultanove već od naredne godine pohode ali je verovatno da još uvek nije načinjen janičarem već je bio pri komori ili nekim drugim pomoćnim trupama.

Godine 1456. ide sa sultanovom vojsku u opsadu Beograda, gde je gledao veliki turski poraz. Moguće je da je zahvaljujući svojim znanjima o rudarstvu Mihailović bio na zadacima rušenja i miniranja gradskih zidina. Od 1458. do 1460. prati osmansku vojsku u pokoravanju Peloponezaa. Godine 1459. je sa sultanom u pohodu na Trapezunt, koji nam u svojoj knjizi prikazuje kao izuzetno težak. Učestvuje i u pohodu protiv Uzun-Hasana, u kojem je došao do Eufrata.

Sada već janičar sa iskustvom, Mihailović je učestvovao u pohodu protiv vlaškog vojvode Vlada Cepeša u kojem se istakao pri prelasku Dunava i odbrani mostobrana zašta je dobio ličnu slobodu (mogao je svoju imovinu posle smrti ostaviti kome hoće, inače je ona pripadala sultanu). Usledili su pohodi na Mitilenu i na Albaniju gde su pokoreni svi knezovi osim Skenderbega. Čini se da Mihailović u ovim dešavanjima nije prisustvovao na bojištu.

U jednoj poseti svome bratu koji je postao čuvar zgrade carske blagajne slučajno je načuo da se u potaji sprema pohod na Bosnu, koji kralja Stefana Tomaševića treba da zatekne nespremnog. Mihailović je otišao bosanskim poslanicima koji su tada boravili na sultanovom dvoru i pokušao da ih upozori. Podozrivi prema nepoznatom janičaru nisu mu verovali iako ih je on uveravao da im to sve govori „jer sam ja isto tako hrišćanin kao i vi”.

Godine 1463, sultan je krenuo na Bosnu, brzo osvojio Bobovac, Jajce i Ključ (Unsko-sanski kanton), u kojem se gradu sklonio i sam kralj bosanski, koji je tu i pogubljen. Nakon osvojenja, Mihailoviću je poverena jedinica od 40 janičara sa kojima je trebalo da čuva grad Zvečaj na Vrbasu. No, odmah po povlačenju turske vojske prodre u Bosnu ugarski kralj Matija Korvin koji uspe da povrati ceo severozapadni deo Bosne zajedno sa Jajcem. Mihailović i njegova posada držali su se dobro dok nakon pada Jajca nisu stigla pojačanja a onda su se morali predati. Iako je sproveden u zatočeništvo i vodan kroz gradove kao zarobljenik, Mihailović ipak tvrdi da mu je bilo milo što se „vratio iz tamnice među hrišćane”. Ipak, zbog pretrpljenih poniženja kojima je bio izložen ostaće večno ozlojeđen prema Ugarima.

Pretpostavlja se da se sužanjstva spasio uz pomoć Dmitra Jakšića i da je potom nekako napustio Ugarsku i otišao u Poljsku. Sa određenom sigurnošću može se tvrditi da je u Poljskoj bio od 1468/1469. Poljska će postati njegova nova domovina i u njoj će provesti ostatak svoga života. Jedni dalji podatak o njegovom životu, a i taj je nesiguran, je da je možda bio u poslanstvu koje je nagovaralo kralja Francuske Šarla VIII da pokrene pohod na Tursku. Nije poznato kada je tačno umro.

Delo

Knjigu kasnije prozvanu „Janičarove uspomene” a čiji bi najpribližniji naziv (prema najstarijem tekstu) bio „Letopis o turskoj upravi”, Konstantin Mihailović pisao je negde između 1497—1501. Posvetio ga je tadašnjem kralju Poljske Janu Olbrahtu u nameri da ga osokoli na nove borbe sa Turcima. Delo je verovatno vrlo skoro postalo čitano i umnožavano pa su nastale i mnoge greške i glose, između ostalog je Konstantin zamenjen sa njegovim ocem pa se docnije sreće kao „Mihailo Konstantin(ović)”. 1565. knjiga je štampana na češkom jeziku i to kao „Turska hronika” (što je postao drugi naziv za delo) te je postala još popularnija. Zatim je potonulo u tamu vekova i bilo ponovo objavljeno tek 1828. godine na poljskom jeziku. Na srpski je njegovo delo preveo 1865. godine Janko Šafarik prema češkom izdanju.

Delo ima predgovor i 49 poglavlja. U glavama 1-7 govori o islamu, muslimanskim narodima, običajima, obredima. Osma glava govori o turskom izvrdavanju zadate reči. U glavama 9-14. prikazuje se turska istorija do prelaska u Evropu. Poglavlja 15-17. govore o srpskoj istoriji od Milutina do despota Stefana. Glave 18. i 19. govore o turskim ratovanjima na drugim stranama a zatim se od 20. do 24. ponovo vraća ratovanjima Turaka u Evropi (despot Đurađ, Janoš Hunjadi). Od 25. glave, u kojoj počinje istorija Mehmeda Osvajača, Konstantin govori i o svojoj ličnosti i događajima u kojima je učestvovao. U glavi 34. on biva zarobljen u Bosni i napušta Tursku. Glave 35-39. govore ovlaš o daljoj turskoj istoriji, a zatim se od 40-48. prelazi na opis turske vojne i administrativne organizacije. Poslednja glava je njegovo obraćanje ugarskom i poljskom kralju da ujedine snage u savezu protiv Turaka.

Njegovo delo ima jasnu namenu: da pokaže i objasni Turke, njihovu državu i vojsku i da obrati pažnju na njihove slabosti, koje se samo iz nepoznavanja ne iskorišćavaju. Iako Turke ne voli, uvek je spreman da istakne prednosti njihove organizacije, taktike, vojne mudrosti. Izuzetno ga boli što hrišćani ratuju mnogo međusobno, a ne protiv Turaka, koji jednu za jednom pokoravaju hrišćanske države.

Većina njegovih pričanja o istoriji ne potiču iz knjiga i izvora, već iz priča i narodnih predanja, tj. onoga što je on mogao usmenim putem doznati. Istorijska tačnost, uostalom, i nije cilj njegovog spisa — on želi da na primerima poduči.

U svom delu ostavio je i mali pregled srpske istorije. Seća se kralja Dečanskog. o kojem ima samo reči pune hvale. O njegovom sinu Dušanu govori kao o slavoljubivom i grešnom čoveku. Njegovo najveće poštovanje zaslužio je knez Lazar.

„Janičarove uspomene” nemaju neku veliku literarnu vrednost. mada se po nekim delovima teksta može videti da je na autora znatno uticao deseterački stih, koji, naravno, nije mogao da zaživi u poljskom jeziku. Njegov stil nije visok ili uglađen, on pokušava samo da prenese poruku, da ostavi svoja saznanja hrišćanima. Ipak, na momente njegov živi stil postaje izuzetno plastičan i zaokupljajući. U poređenjima je vrlo vešt i skoro pesnički slikovit. Ne treba posebno isticati da je delo najvrednije kao istorijski izvor.

Prevod na savremeni srpski jezik

• Janičarove uspomene ili Turska hronika. Prevod i predgovor Đorđe Živanović, Beograd, SANU, 1959;
• isto, Beograd, Prosveta, 1966;
• isto, Beograd, Prosveta, SKZ, 1986, Stara srpska književnost u 24 knjige, knj. 15.

Literatura

• Janičarove uspomene ili Turska hronika, Konstantina Mihajlovića; pp. 11.
• Dimitrije Bogdanović: Istorija stare srpske književnosti, Beograd, SKZ, 1980.
• Đorđe Trifunović: Kratak pregled jugoslovenskih književnosti srednjega veka, Beograd, Filološki fakultet Beogradskog univerziteta, 1976.
• Dejan Mihailović: Vizantijski krug (Mali rečnik ranohrišćanske književnosti na grčkom, vizantijske i stare srpske književnosti), Beograd, „Zavod za udžbenike”, (2009). str. 116.