Блажо Јанковић

блажо јанковић
Блажо Јанковић
Лични подаци
Датум рођења	(1910-03-07)7. март 1910.
Место рођења	Друшићи, код Цетиња, Књажевина Црна Гора
Датум смрти	4. фебруар 1996.(1996-02-04) (85 год.)
Место смрти	Београд, Србија, СР Југославија
Професија	војно лице, професор математике
Деловање
Члан КПЈ од	1935.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1965.
Чин	генерал-пуковник
У току НОБ	командант 17. дивизије НОВЈ
Херој
Народни херој од	10. јула 1953.
Одликовања

Блажо Јанковић (Друшићи, код Цетиња, 7. март 1910 — Београд, 4. фебруар 1996), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 7. марта 1910. године у селу Друшићи, код Цетиња. Детињство је провео у свом родном селу, где је завршио основну школу. Гимназију је похађао у Цетињу, Подгорици и Беранама и 1931. године матурирао. Године 1932/1933. служио је војску у Школи резервних официра, а после тога се уписао на Природно-математички факултет у Београду и дипломирао 1938. године. По завршетку факултета, запослио се као професор математике.

За револуционарни раднички покрет определио се као гимназијалац, ради чега је био извођен пред суд и одстрањиван из школе. На факултету у Београду наставио је политички рад, па је 1935. године примљен за члана Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а убрзо и Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Као члан СКОЈ-а и КПЈ, учествовао је у многим демонстрацијама и другим акцијама које су водили прокомунистички оријентисани студенти. Због таквог рада био је више пута затваран, а једном је био и протеран са факултета са забраном на право студирања у трајању од две године. Ова казна му је после укинута. Радио је у штампарији Покрајинског комитета КПЈ за Србију и Централног комитета Комунистичке партије Југославије.

Народноослободилачка борба

По повратку у свој родни крај, маја 1941. године, одмах се укључио у припреме за оружани устанак. За време рата био је командант батаљона, бригаде и дивизије. У Тринаестојулском устанку био је командир Друшићко-превлачког одреда. Као командир чете у Пљеваљској бици, цео је дан у граду водио борбу, а крајем дана извео је чету у полазни положај. Посебно се истакао при нападу и заробљавању брода „Скендербег“ на Скадарском језеру почетком 1942. године. Такође се истакао у борбама приликом повлачења партизанских снага из Црне Горе, у борбама за Бугојно, Купрес и Јајце 1942. године.

У Четвртој непријатељској офанзиви, на челу чете ушао је у Тврђаву у Јабланици, а истакао се и у борбама за Коњиц, где је био рањен. За време Пете непријатељске офанзиве, истакао се у борбама око Колашина и на Сутјесци. За време противофанзиве у источној Босни, 1943. године, истакао се у борбама на Сјетлони и Озрену, а као старешина и борац у борбама око Колашина крајем 1943. и у старој Црној Гори почетком 1944. године.

За време похода Друге дивизије у Србију, 1944. године, истакао се при покушају форсирања Ибра код Увца, на Мелоћа-брду, комуникацији Ужице-Кремна, на Маљену и Повлену, Јеловој гори, комуникацији Пријепоље-Сјеница и у другим борбама.

Истакао се као старешина за време продора Оперативне групе дивизија из Црне Горе у Србију, лета 1944. године, у ослобађању Бруса, Куршумлије, Крушевца, форсирању Западне Мораве и разбијању око 10.000 четника, те у ослобађању Трстеника и Краљева. Као командант Седамнаесте дивизије НОВЈ истакао се у многим подухватима у Босни, Хрватској и Словенији, где је одиграо значајну улогу у заробљавању немачких и квислиншких снага.

Послератни период

После рата и ослобођења Југославије, деловао је у Југословенској народној армији (ЈНА) као начелник управе у Главном штабу, помоћник Начелника Генералштаба ЈНА, начелник инжињерије и начелник Војно-историјског института ЈНА (ВИИ). Завршио је Вишу војну академију ЈНА и Курс оператике ЈНА. Имао је чин генерал-пуковника ЈНА. Активна војна служба му је престала 1965. године.

Вршио је и високе партијске функције:

• секретар ћелије Генералштаба ЈНА,
• секретар Комитета,
• члан Опуномоћства Централног комитета СКЈ за ЈНА,
• председник Контролне комисије Опуномоћства до 1965. године.

Осим тога је био и председник и оснивач Југословенског друштва за путеве, председник Савета на Природословно-математичком факултету и остало.

Преминуо је 4. фебруара 1996. године у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су — два Ордена за храброст, Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден партизанске звезде са сребрним венцем и Орден народне армије са златном звездом. Од иностраних одликовања, истиче се бугарски Орден за храброст четвртог реда. Орденом народног хероја одликован је 10. јула 1953. године.

Фото-галерија

• 
  Саво Бурић и Блажо Јанковић у Беранама, 1944. године
• 
  Блажо Јанковић, 1945. године

Литература

• Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975. 
• Енциклопедија Југославије (књига пета). „Југославенски лексикографски завод Мирослав Крлежа“, Загреб 1988. година.