Пређи на садржај

Француски језик

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Француски језик
langue française, français
Изговор[fʁɑ̃sɛ]
Говори се у29 држава
РегионФранцуска, Канада, Белгија, Швајцарска, Демократска Република Конго, Обала Слоноваче и још 46 земаља.
латиница (француска варијанта)
Званични статус
Службени језик у
29 држава
 Уједињене нације Међународни олимпијски комитет
 Европска унија
РегулишеФранцуска академија (l'Académie française)
Језички кодови
ISO 639-1fr
ISO 639-2fre (B)
fra (T)
ISO 639-3fra
  Државе у којима је матерњи језик
  Државе у којима је административни језик
  Државе у којима је језик културе
  Регија у којима је мањински језик
{{{mapalt2}}}
Франкофонска Африка
  Државе које представљају део Франкофоније (укупно 410 мил. становника 2017)
  Државе које су понекад део Франкофоније
  Државе које нису франкофонске, али су чланице или посматрачи Међународне организације Франкофонија (OIF)

Француски језик (француски: О овој звучној датотеци français (помоћ·инфо), langue française) је један од романских језика који се примарно користи у Француској, Белгији, Швајцарској, прекоморским територијама Француске, као и бившим колонијама Француске и Белгије, укључујући Квебек у Канади. Француски је службени језик у 29 земаља, већина којих су чланови Франкофоније (фран. La Francophonie), заједнице земаља француског говорног подручја. Он је говорни језик у Француској, јужној Белгији, западној Швајцарској, Монаку, провинцијама Квебек, Њу Брансвик, и деловима Манитобе и Онтарија у Канади, деловима САД у државама Луизијана, Мејн, Њу Хемпшир и Вермонт, Међу образованим класама у северној и западној Африци, Хаитима, Француској Полинезији и разним заједницама другде. Овај језик користи 110 милиона становника на Земљи као први језик, а укупно 190 милиона људи га користи у свакодневној комуникацији. Према демографским пројекцијама, пре свега због високог наталитета афричког франкофонског становништва. Француски језик је други језик по бројности на свету према броју људи који га уче (после енглеског језика).[2]

Француски језик је изведен из говорног латинског језика Римског царства, као што су и језици: Италијански, Португалски, Шпански, Румунски, Каталонски и други. Француски је еволуирао из Гало-романског, говорног латинског у Галији, и специфичније у Северног Галији. Његови најближи сродници су други романски језици — језици који се историјски говоре у северној Француској и у јужној Белгији, које је Француски у углавном заменио. Француски је такође био под утицајем матерњих Келтских језика северне римске Галије, као што је Белгијска Галија и (Германски) Франачки језици пост-римских Франачких освајача. У данашње време, захваљујући француској прекоморској експанзији, постоје бројни Креолски језици утемељени на француском језику, пре свега Хаићански креолски језик. Особа са француског говорног подручја се назива франкофон.

Према истраживању Европске комисије, Француски је четврти најшире коришћени матерњи језик у Европској унији.[2] Он је трећи по броју људи који га разумеју у ЕУ.[3] Услед француског и белгијског колонијализма почевши од 17. и 18. века, француски је уведен у нове територије Америка, Африке и Азије. Већина оних који га користе као други језик пребива у франкофонској Африци, посебно у Габону, Алжиру, Маурицијусу, Сенегалу и Обали Слоноваче.[4] Године 2007, процењивало се да постоји око 75 милиона особа којима је Француски матерњи језик;[5] и да укупно има 338 милиона људи који могу да га говоре. Према демографским пројекцијама које су произвели Université Laval и Réseau Démographie de l'Agence universitaire de la francophonie, тотални број говорника француског ће бити приближно 500 милиона године 2025. и 650 милиона до 2050 или 7% будуће светске популације.[6] У складу са овим предвиђањима, извештај који је 2014. издала организација La Francophonie процењује да 274 милиона људи говори француски, било као први или други језик.[7][8]

Француски има дугу историју као међународни језик трговине, дипломатије, књижевности и научних стандарда и он је званични језик многих међународних организација укључујући Уједињене нације, Европску унију, NATO, WTO и ICRC. Године 2011, Bloomberg Businessweek је проценио да је француски један од три највише коришћена пословна језика, након енглеског и кинеског.[9]

Од 1970. постоји међународна организација за сарадњу земаља у којима је француски званични, или важан језик у комуникацији и култури. Ова организација се зове „Франкофонија“.

Географска дистрибуција

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Географска дистрибуција француског говорног подручја

Европа

[уреди | уреди извор]
Познавање француског језика у земљама ЕУ и њеним кандидатима[10]

Са 12% говорника међу ЕУ становништвом, француски је четврти највише заступљени матерњи језик у Европској унији, након немачког, енглеског и италијанског; он је такође трећи по свеукупној заступљености у Унији, након енглеског и немачког (33% ЕУ популације изјављује да зна да говори енглески, док 22% Европљана разуме немачки и 20% француски).[2][11]

По уставу Француске, француски је био службени језик републике од 1992[12] (мада га је уредба Вилер-Котре учинила мандаторним у правним документима 1539. године). Француска прописује коришћење француског у службеним владиним публикацијама, јавном образовању, изузев у специјалним случајевима (иако се те одредбе често игноришу), и правним уговорима; огласи морају да садрже превод страних речи.

У Белгији, француски је званични језик у Валонији (изузев дела Источних кантона, у којима се говори немачки) и један од два званична језика — упоредо са холандским — региона главног града Брисела, где га говори већина становништва често као примарни језик.[13]

Француски је један од четири службена језика Швајцарске (заједно са немачким, италијанским и романшким) и говори се у западном делу Швајцарске званом Романдија, у коме је Женева највећи град. Језичке поделе у Швајцарској се не подударају са политичким поделама и неки кантони имају билингвални статус, на пример градови попут Бил/Бјен или кантони, као што је Вале-Фрибур-Берн. Француски је матерњи језик за око 20% швајцарској становништва, а говори га 50,4%[14] популације.

Историја

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Историја француског језика
Мапа француских дијалеката

Сматра се да су Заклетве из Стразбура (les serments de Strasbourg) из 842. први текст написан на протофранцуском.

Краљ Франсоа I је 1539. наредио да француски буде званични језик администрације и двора у Француској.

Кардинал Ришеље је 1634. основао Француску академију (Académie française), која се бавила „Унапређењем и заштитом француског језика“. Од седамнаестог века француски је постао lingua franca европских племића, прво у централној, а у 18-ом и 19. веку источној Европи (Пољска, Русија, Румунија). У ово време Француска је постала колонијална сила, чиме је поставила основе за ширење француског језика ван Европе. Белгија, која је стекла независност 1830, такође је увела француски језик у своје колоније.

У 18. веку француски је постао главни језик у домену међународних односа и дипломатије (уместо латинског). Касније је стварањем колонијалног царства Велике Британије у 19. веку, и порастом моћи САД у 20. веку, ситуација промењена у корист енглеског језика.

Значај француског језика

[уреди | уреди извор]

Иако је тек трећи по броју говорника међу романским језицима (иза шпанског и португалског), француски језик је и даље геополитички гледано најважнији романски језик. И док је још у 19. веку (и на почетку 20. века) уживао статус главног светског језика, током 20. века француски је драстично изгубио на важности, до те мере да се каткада (неутемељено) сводити само на језик културе и дипломације.

Међутим, оснивањем и деловањем Међународне организације Франкофонија (l'Organisation Internationale de la Francophonie) (краће: Франкофонија), свестраном сурадњом Француске и Белгије с бившим колонијама, промовисањем францускога у свету, те пре свега брзим демографским растом великог броја земаља чланица Франкофоније и описмењивањем становништва у истима (претежно онима смештенима у Африци) тренд стагнације француског је заустављен, па се у последњих пар деценија могу приметити потпуно друкчија кретања.

Према најновијим подацима француски језик учи 89 634 000 људи у свету (пораст од готово 10% у 7 година - од задњег истраживања 1998.), што га чини другим највише ученим светским језиком (одмах након енглеског). Од тога броја 37,26% се односи на субсахарску Африку, 30,9% на Европу, 20,1% на Северну Африку и Блиски исток, 9,47% на Северну и Јужну Америку, а 2,25% на Азију (без Блиског истока) и Океанију.

Као службени језик: Белгија (4.000,000; Harris 1987); Бенин (16,700; Johnstone 1993); Буркина Фасо; Бурунди (2,200; 2004); Камерун; Канада (6.700,000; 2001); Средњоафричка Република (9,000; 1996); Чад (3,000; 1993); Комори (1,700; 1993); Конго (28,000; 1993); Обала Слоноваче (17,500; 1988); Демократска Република Конго; Џибути (10,200; 2006); Екваторијална Гвинеја; Француска Полинезија (25,700; 2000); Габон (37,500; Johnstone 1993); Гваделуп (7,300; 2004); Гвинеја; Хаити (600; 2004); Индија (12,000); Либан (16,600; 2004); Мадагаскар (18,000; Johnstone 1993); Мали (9,000; Johnstone 1993); Маурицијус (37,000); Мајот (2,450; Johnstone 1993); Монако (17,400; 1988); Нова Каледонија (53,400; 1987); Нигер (6,000; Johnstone 1993); Реинион (2,400; Johnstone 1993); Руанда (2,300; 2004); Сен Пјер и Микелон (5,110; 1967); Сенегал (20,000; 2006); Сејшели (980; 1971); Швајцарска (1.490,000; 2000); Того (3,000; 1993); Вануату (6,300; 1995).
као национални говори се у: Француска (53,200,000; 2005); Андора (2,400; 1986); Француска Гијана; Луксембург (13,100; Johnstone 1993); Мартиник (9,000; 2004); Валис и Футуна (120; Johnstone 1993).
Остало: Алжир (111,000; 1993); Камбоџа; Италија (100,000; Harris 1987. регионално службени); Тунис (11,000; 1993); Уједињено Краљевство (14,000; 1976 Stephens. Службен на Каналским острвима); САД (1.640,000; 2000).[15]

Карактеристике у писању и алфабет

[уреди | уреди извор]

Француски језик је веома далеко од фонетских правила читања и писања. Завршни сугласник у речима се никад не изговара. Слова n и m се понекад не изговарају. Француски се чита „течно“, што значи да се завршни сугласници често спајају са наредном речи. У писању се користи пет врста акцента: акут ´, грав `, циркумфлекс ˆ, умлаут или трема ¨, и цедиља ¸.

Читање и фонетика

[уреди | уреди извор]

Самогласници

[уреди | уреди извор]
  • a, à, â: [a]
  • an, en, am, em, in, im: [ã] (назални глас)
  • au, eau: [o]
  • e, ë, ê, ai, ei, é, ed, ez, er: [e]
  • e: [ə⁠] на крају речи од једног слова
  • è: [ɛ]
  • e, es: [-] не читaју се уопште када су на крају речи
  • ain, ein, aim, eim, in (уопштено неки самогласник (или чак ништа + in): [ẽ] (назални глас)
  • eu: [ø] (или мукло е), каже се е, само се скупе усне у круг као да ће се рећи о
  • i, y, ï: [i]
  • o, ô: [ɔ]
  • on, om: [ɔ̃] (назални глас)
  • œ: [œ] сличан је као глас [œ], само је отворенији
  • ou: [u]
  • u, ü, û: [y] (или фућкајуће и), каже се и, само се скупе усне у круг као да ће се рећи у
  • ue: [-] не читa се уопште када je на крају речи

[õ] и [ã] јако слично звуче, само је разлика између [õ] и [ã] у томе да су код првог усне заокружене, као код правог о, а код другог развучене као у а, али у брзом говору се то неће опазити.

a, o и œ имају 2 верзије отворенију и затворенију, али се на то мање-више не обраћа нека пажња.

Ако су случајно n или m двоструко нпр. Vienne онда глас није назал и чита се нормално [vjen]. Ако иза n или m постоји други самогласник, глас није назал и чита се нормално нпр. ananas [anana]. Глаголи у трећем лицу презента добијају наставак –ent, који се уопште не чита (изузетак).

Треба речи да се крајње е никада не чита, осим ако е нема акут ´.

Специјалне комбинације

[уреди | уреди извор]
  • ai: [ɛ] (нпр. français [fʁɑ̃sɛ])
  • ier: [je] на крају речи (нпр. évier [evje])
  • i + самогласник: [j] (нпр. ie=je)
  • oi: [wa] (нпр. moi [mwa])
  • ou+i: [wi] (нпр. oui [wi])
  • ui: [ɥi] (нпр. huit [ɥit])

Комбинација [аu] се чита као ai+i, дакле еј. Уопштено u је као 2 и (али то некада не дође до изражаја). Ако су на самогласнику 2 тачкице, комбинација самогласника се не чита, већ се читају одвојено, нпр. noël [no.el]

Сугласници

[уреди | уреди извор]
  • ch: [ʃ]
  • c: [s] (испред e, i & y)
  • c: [k] у осталим случајевима
  • f, ph: [f]
  • g: [ʒ] (испред e, i & y)
  • g: [g] у осталим случајевима
  • gu: [g]
  • gn: [ɲ]
  • h: [-] не чита се уопште
  • j: [ʒ]
  • qu, k: [k]
  • r: [χ] после безвучног сугласника и на крају речи
  • r: [ʁ] или [ʀ] у осталим случајевима. Слично звуче и оба настају код грла
  • re: [χ] на крају речи и такође настаје код грла
  • s, ç: [s]
  • s (када се нађе између самогласника), z: [z]

Двострука слова се читају као и да је само једно написано.

Специјалне комбинације

[уреди | уреди извор]
  • ail, eil, eille, aille, ille, il: [aj], [ɛj] (нпр. chandail [ʃɑ̃.dɛj], vermeil [vɛʁ.mɛj], grisaille [ɡʁi.zaj], vieillard [vjɛ.jaʁ], Versailles [vɛʁ.saj], soleil [sɔ.lɛj])
  • ss: [s] између самогласника
  • ti+on, ti+al, ti+el, ti+eux: [si], [se] (нпр. station [stasiõ], nation [nasiõ], démocratie [demokχasi], impartial [ãpaʁsial], potentiel [potensiel], ambitieux [ãbisiøz])
  • x: [ks] (мање-више)
  • x: [gz] (међу самогласницима) нпр. example [egzãpl]
  • x: [s] (некад)

На крају речи која има више од једног слога последњи сугласник (осим ако нису c, r, f или l (енглеско CaReFuL:) се не чита. Ако следећа реч почиње са самогласником (или са h) неки се сугласници онда додају тој речи, а речи се спајају, нпр. nous avons [nuzavɔ̃]. То се зове лијезон, франц.: liason [ljɛzɔ̃].

Гласови на крају речи или читају се као:

  • s: [z]
  • x: [z]
  • d: [t]

Граматика

[уреди | уреди извор]

Француски је инфлекијски језик - што значи да се односи међу реченичким елементима исказују променом речи, односно додавањем наставака (наставци за број, наставци за време за глаголе ...).

Чланови

[уреди | уреди извор]

Француски поседује два одређена члана за једнину, два за множину, два неодређена обична члана, као и два рода (мушки и женски).

Le - означава мушки род једнине ;

La - означава женски род једнине ;

L' - означава мушки и женски род једнине, само се користи када наредна реч почиње на самогласник или h ;

Les - означава множину.

Ово су неодређени чланови:

Un - означава мушки род ;

Une - означава женски род.

Глаголи

[уреди | уреди извор]

Француски глаголи се мењају према:

  • једној од две конјугације, слабој и јакој. Постоји око 100 глагола који се неправилно мењају.
  • три лица: првом, другом и трећем
  • два броја: једнини и множини
  • три начина: индикатив, кондиционал и императив
  • два рода: актив и пасив; пасив се дели на статички и динамички.
  • четири проста времена (présent, imparfait, futur simple и passé simple (не користи се у говорном језику)) и 4 сложена времена (passé composé, plus-que-parfait, futur intérieur и futur antérieur (не користи се у говорном језику))

У француском се, за разлику од већине других романских језика, не може избацити субјекат.

Позајмљенице

[уреди | уреди извор]

Процењује се да најмање 13% француског језика чине позајмице (око 4.200 речи). 1.054 речи су из енглеског језика, 707 из италијанског, 550 из старовисоконемачког, 481 из старих галороманских језика, 215 из арапског, 164 из немачког, 160 из келтског, 159 из шпанског, 153 из холандског, 112 из персијског и санскрта, 101 из разних индијанских језика, 89 из разних азијских језика, 56 из разних афроазијских језика, 55 из разних славенских и балтичких језика и 144 из разних других језика.

Дијалекти

[уреди | уреди извор]
Мапа дијалеката Француске

Француски језик је богат локалним дијалектима, који се називају и патоа. Они се у основи деле на северне (Langue d'oïl, ближе стандардном језику), јужне (Langue d'oc, под утицајем окситанског језика), и франко-провансалске (Franco-Provençal).

Дијалекти француског језика у свету

Језички фонд

[уреди | уреди извор]

Етимологија

[уреди | уреди извор]

Већина речи у француском потиче из латинског језика или је изведена из грчко-латинских основа речи. Многе речи имају дублете тако да је једна верзија из латинског, а друга је народна. Пример за то су многе именице и изведени придеви, као: mère / maternel, frère / fraternel, froid / frigide, œil / oculaire, sûreté / sécurité, и слично.

Француски је преузео многе речи из енглеског, италијанског, других романских језика, немачког, арапског, итд. Процењује се да је 13% речника (неких 4.200 речи) страног порекла у фонду од 35.000 речи.

У француском, често се креирају неологизми који замењују, углавном енглеске, позајмљенице. На пример, „баладер“ (baladeur) замењује енглеске речи „вокмен“ и „дискмен“ (walkman, diskman).

Регионални француски

[уреди | уреди извор]
Добродошли на Ново Насеље, Нови Сад (билборд добродошлице на француском језику на Новом Насељу у Новом Саду, постављен током музичког фестивала EXIT 2010).

Регионални француски представља речник и изразе који се користе у појединим регионима француског језичког подручја, али не припадају званичним речницима француског, нити се користе на целом говорном подучју.

Европа

[уреди | уреди извор]

Африка

[уреди | уреди извор]

Америка

[уреди | уреди извор]

Азија

[уреди | уреди извор]

Океанија

[уреди | уреди извор]

Изведени језици

[уреди | уреди извор]

Пример текста

[уреди | уреди извор]

Члан 1 Универзалне декларације о људским правима

Tous les hommes deviennent libres et égaux en dignité
né. Ils sont dotés de raison et de conscience,
et ils devraient se traiter les uns les autres dans un esprit de fraternité.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „The status of French in the world”. Приступљено 23. 4. 2015. 
  2. ^ а б в Commission, European (2012), „Europeans and their Languages” (PDF), Special Eurobarometer 386, Europa, стр. 5, Приступљено 7. 9. 2014 
  3. ^ Frequently Asked Questions Архивирано на сајту Wayback Machine (5. фебруар 2016) – European Commission
  4. ^ (језик: француски) La Francophonie dans le monde 2006–2007 published by the Organisation internationale de la Francophonie. Nathan Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јануар 2018), Paris, 2007.
  5. ^ Nationalencyklopedin "Världens 100 största språk 2007" The World's 100 Largest Languages in 2007
  6. ^ „Agora: La francophonie de demain”. 24. 11. 2004. Приступљено 13. 6. 2011. 
  7. ^ Rise in French speakers since 2010 a boost for France: report Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јун 2015), Reuters, November 5th, 2014
  8. ^ The French language worldwide Архивирано на сајту Wayback Machine (11. октобар 2017), 2014 report by La Francophonie released on the 5th of November, 2014
  9. ^ Mandarin Chinese Most Useful Business Language After English John Lauerman, Aug 30, 2011, Bloomberg News
  10. ^ EUROPA, data for EU25, published before 2007 enlargement.
  11. ^ Languages spoken in EU27
  12. ^ (језик: француски) Loi constitutionnelle 1992 Архивирано на сајту Wayback Machine (30. април 2008) – C'est à la loi constitutionnelle du 25 juin 1992, rédigée dans le cadre de l'intégration européenne, que l'on doit la première déclaration de principe sur le français, langue de la République.
  13. ^ Van Parijs, Philippe. „Belgium's new linguistic challenge” (PDF). KVS Express (Supplement to Newspaper de Morgen) March–April 2006. republished by the Belgian Federal Government Service (ministry) of Economy – Directorate–general Statistics Belgium: 34—36. Приступљено 5. 5. 2007.  – The linguistic situation in Belgium (and in particular various estimations of the population speaking French and Dutch in Brussels) is discussed in detail.
  14. ^ Abalain, Hervé (2007). Le français et les langues ... – Google Books. ISBN 978-2-87747-881-6. Приступљено 10. 9. 2010. 
  15. ^ Ethnologue (16th)

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Француски језик на Википедији.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Француски_језик&oldid=28838768”