Dejan Stanković

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Dejan Stanković
Dejan Stanković 2022.
Lični podaci
Puno ime Dejan Stanković
Nadimak Deki
Datum rođenja (1978-09-11)11. septembar 1978. (45 god.)
Mesto rođenja Beograd, SFRJ
Visina 1,81 m
Pozicija vezni
Juniorska karijera
Radnički Nova Pazova
1985—1992 Teleoptik
1992—1994 Crvena zvezda
Seniorska karijera
Godine Klub Nast. (Gol)
1995—1998 Crvena zvezda 85 (30)
1998—2004 Lacio 137 (22)
2004—2013 Inter 231 (29)
Ukupno 453 (80)
Reprezentativna karijera
1998—2013 SRJ / SCG / Srbija 103 (15)
Trenerska karijera
2014—2015 Udineze (pomoćni trener)
2019—2022 Crvena zvezda
2022—2023 Sampdorija
2023— Ferencvaroš

Dejan Stanković (Beograd, 11. septembar 1978) je bivši srpski fudbaler i reprezentativac, a sadašnji fudbalski trener. Trenutno je trener ekipe Ferencvaroša. Igračku karijeru je završio 2013. u milanskom Interu. Posle povlačenja Save Miloševića postao je kapiten nacionalnog tima, a do povlačenja iz reprezentacije prvi kapiten reprezentacije Srbije. Za reprezentaciju je ukupno odigrao 103 utakmice i postigao 15 golova. [1] Oproštajnu utakmica u reprezentaciji je odigrao 11. oktobra 2013. U pitanju je bila prijateljska utakmica Srbija-Japan odigrana u Novom Sadu. Ovo je bio Stankovićev 103. nastup za reprezentaciju Srbije.

U svojoj karijeri je osvojio prvenstva SR Jugoslavije (1995) i Italije (2000, 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010), kup Jugoslavije (1995, 1996. i 1997) i Italije (2000, 2004, 2005, 2006, 2010 i 2011), Superkup Italije (1998, 2000, 2005, 2006, 2008 i 2010), Kup pobednika kupova (1999) i Ligu šampiona (2010). Učestvovao je na tri Svetska prvenstva — 1998, 2006. i 2010. kao i na Evropskom prvenstvu 2000. godine.

Klupska karijera[uredi | uredi izvor]

Crvena zvezda[uredi | uredi izvor]

Dejan Stanković je rođen u Beogradu 11. septembra 1978. u porodici Borislava i Dragice Stanković. Otac Borislav i majka Dragica igrali su fudbal, otac u OFK Beogradu a majka u zemunskom klubu Sloga.[2] Fudbal je počeo da trenira u Radničkom iz Nove Pazove, nakon toga nije prošao probu u Zemunu pa je prešao u Teleoptik.[3] Tu ga je zapazio Branko Radović, trener kadeta Crvene zvezde i preporučio svom kolegi Tomi Milićeviću. Dejan je sa 14 godina prešao u Crvenu zvezdu i prošao njene omladinske timove.

Za prvi tim Crvene zvezde je debitovao 11. februara 1995. sa svega 16 godina, šest meseci i 19 dana. Crvena zvezda je slavila 2:1 na gostovanju OFK Beogradu na Omladinskom stadionu, a trener Ljupko Petrović je ubacio Stankovića 15 minuta pre kraja umesto Dejana Petkovića.[4] Bio je drugi najmlađi debitant u istoriji kluba, iza Milka Đurovskog (16 godina, jedan mesec i 21 dan), koji je do danas ostao rekorder, a Stankovića su kasnije prestigli i Luka Jović (16 godina, pet meseci i pet dana) i Filip Janković (16 godina, šest meseci i 18 dana). U proleće 1995. godine, kao najmlađi igrač u timu odigrao je sedam prvenstvenih i jedan Kup meč i na taj način doprineo osvajanju duple krune.[5]

U sezoni 1995/96. se po prvi put upisao u strelce. Prvenac je postigao 18. avgusta 1995. u 38. minutu meča protiv podgoričke Budućnosti (5:1) u 2. kolu šampionata.[6] On je tada postao najmlađi strelac u istoriji kluba sa 16 godina, 11 meseci i 24 dana, a tek 2014. ga je pretekao Luka Jović (16 godina, pet meseci, pet dana), na meču protiv Vojvodine (3:3).[7] U sezoni 1995/96. Stanković je odigrao 24 ligaška susreta i postigao četiri pogotka,[5] dok je u osvajanju Kupa na osam mečeva jednom bio strelac i to protiv Partizana u revanšu finala, kada je u 79. minutu stavio tačku na trijumf od 3:1.[8] Ulazio je sa klupe na prvim mečevima Zvezde posle sankcija u Kupu UEFA protiv švajcarskog Ksamaksa (0:1, 0:0).[9]

U sezoni 1996/97. je pružao zapažene partije u Kupu pobednika kupova protiv Kajzerslauterna, kada je u revanšu 1. kola u Beogradu najpre anulirao prednost nemačke ekipe iz prvog meča u 54. minutu, a zatim je u 96. minutu prvog produžetka povisio na 2:0.[10] Crveno-beli su na kraju slavili sa 4:0, i ukupnim rezultatom 4:1 prošli u narednu fazu takmičenja.[11] Stanković je odigrao pet utakmica u Kupu pobednika kupova. Propustio je samo meč protiv Barselone (1:1) u Beogradu, koja je zahvaljujući pobedi u prvom meču od 3:1 prošla u narednu rundu i kasnije osvojila trofej. Dejan je sa 10 pogodaka u 26 mečeva u šampionatu bio treći strelac ekipe. Tri gola je postigao 17. maja 1997. protiv podgoričke Budućnosti (4:1),[12] a jednom se upisao u strelce i u 107. večitom derbiju (1:2).[13] U osvajanju trećeg uzastopnog Kupa odigrao je tri meča.[14]

Najbolje partije je pružio u sezoni 1997/98, kada je u prvenstvu na 28 utakmica postigao 15 golova.[5] Po dva puta se upisao protiv Vojvodine u ubedljivim pobedama od 5:0 i 7:1. Het-trik je zabeležio 7. marta 1998. protiv zrenjaninskog Proletera (5:0),[12] a u 109. večitom derbiju protiv Partizana postigao je gol u 82. minutu za trijumf od 2:1.[15] Na 110. večitom derbiju, u kojem je Crvena zvezda slavila sa 4:0, Stanković je dva puta savladao reprezentativnog golmana Ivicu Kralja.[16] U toj sezoni su crveno-beli osvojili drugo mesto, sa dva boda zaostatka za prvoplasiranim Obilićem.[17] Stanković je tri gola postigao u Kupu, a dva u Kupu kupova protiv Helsinkija (3:0) i jedan protiv belgijskog Ekerena (2:3), koji je zaustavio Zvezdu u 1. kolu. Sa 21 postignutim golom u svim takmičenjima, Dejan Stanković je bio najbolji strelac Zvezde u ovoj sezoni.[5]

Lacio[uredi | uredi izvor]

Stanković u dresu Intera

U leto 1998. Stanković prelazi u italijanski Lacio.[18] Odmah je uspeo da stekne poverenje trenera Svena Gorana Eriksona i već na debiju protiv Pjačence je postigao pogodak. Izborio je mesto u startnoj postavi u konkurenciji Pavela Nedveda, Seržija Konseisaoa, Ivana de la Penje i Matijasa Almeide. Ipak, moćni Laciov tim je u poslednjem kolu prepustio titulu Milanu, ali je uspeo da osvoji poslednji Kup pobednika kupova 1999. pobedom na Majorkom i Superkup Evrope pobedom nad Mančester junajtedom. Stanković je na 41 utakmica za Lacio postigao 9 golova. Ipak, Lacio je sledeće sezone uspeo da osvoji titulu nakon 26 godina čekanja.

Nakon odlaska trenera Eriksona na mesto selektora Engleske početkom 2001. i dolaska novog trenera Dina Zofa, Stankovićeva forma je počela da slabi. Novi trener Fiorentine Roberto Manćini je želeo da dovede u tim Stankovića i Mihajlovića, ali do toga nije došlo. Zof je podneo ostavku zbog loših rezultata na početku sezone 2001/2002, a zamenio ga je Alberto Zakeroni. Lacio je tih sezona bio u finansijskim problemima zbog skandala sa glavnim sponzorom prehrambenom kompanijom Ćirio, a takođe je patio zbog loših poslovnih poteza, kao što je dovođenje Španca Gaiske Mendijete. I dok je klub beležio loše rezultate, Stanković je iskoristio poverenje Zakeronija i postigao nekoliko važnih golova.

I kod novog trenera Lacija Roberta Manćinija Stanković je bio standardan prvotimac i postigao je 8 golova na 38 utakmica. Prvi deo sezone 2003/2004 je igrao za Lacio na 27 utakmica i postigao 4 gola. Pošto su svi finansijski jači timovi u Italiji znali da će finansijski oslabljeni Lacio morati pustiti Stankovića pre ili kasnije, nekoliko klubova se borilo da ga dovedu u svoje redove. Torinski Juventus je bio vrlo zainteresovan za Stankovića i on je bio blizu prelaska u klub, ali se na kraju odlučio za Inter, verovatno zato što je Roberto Manćini u januaru postao trener tog kluba, i potpisao je ugovor na četiri godine. Stanković se odrekao dela para u korist Lacija.

Inter[uredi | uredi izvor]

Dejan Stanković u dresu Intera

Dolazak Stankovića i Adrijana je popunio prazninu koja je nastala odlaskom Ernana Krespa i Klarensa Sedorfa. Prvi meč za Inter Stanković je odigrao 1. februara 2004. protiv Sijene (4:0), a prvi gol je postigao 21. februara 2004. u porazu od gradskog rivala Milana 3:2. Ukupno je dao 4 gola na 14 utakmica u prvenstvu i 2 u kupu. Inter je tu sezonu završio na 4. mestu i izborio plasman u Ligu šampiona, uz samo jedan poen više od petoplasirane Parme.

Sledeće sezone Inter je završio na trećem mestu, uz 18 pobeda i čak 18 nerešenih susreta, uz samo dva poraza. Ipak, klub je uspeo da osvoji Kup Italije, pobedom na Romom u finalu. Stanković je postigao ukupno 6 golova na 47 utakmica odigranih za Inter te sezone.

Inter je konačno osvojio Skudeto sledeće sezone, nakon što je Juventusu oduzeta titula zbog skandala sa nameštanjem utakmica. Klub je odbranio i kup, opet pobedom nad Romom. Dejan je uspesima Intera doprineo sa 6 golova na 38 utakmica.

Kako je Juventus bio prebačen u Seriju B, a najveći rival Milan je bio kažnjen oduzimanjem 8 bodova pre početka prvenstva 2006-07, Inter je bio glavni favorit za osvajanje Skudeta. Pojačan Zlatanom Ibrahimovićem, Inter je bio ubedljiv i postavio je novi rekord u italijanskom fudbalu sa 17 uzastopnih pobeda. Stanković je na 45 utakmica postigao 16 golova, uključujući i oba gola protiv Katanije u Interovoj seriji pobeda. Novi ugovor sa Interom je potpisao 2. februara 2007, po kom bi Stanković ostao u klubu do 2010.

Inter je po drugi put odbranio titulu u sezoni 2007/2008. Odlaskom trenera Roberta Mančinija i dolaskom novog trenera Žozea Murinja, nastavak Stankovićeve karijere u Interu je pod znakom pitanja. Tokom leta, Stanković je pregovarao sa Juventusom oko transfera, ali do prelaska u Juventus nije došlo zbog protivljenja Juventusovih navijača njegovom dolasku i nedolasku Frenka Lamparda u Inter. Iako je Murinjo na početku sezone najavljivao da ne računa na Stankovića, Stanković je ostao standardan u ekipi Intera. Svoju 75. utakmicu u dresu reprezentacije protiv Francuske 11. decembra 2008. (1:2) Stanković je završio nakon samo 5 minuta igre, zbog povrede ligamenata kolena koju je zaradio u duelu sa Anrijem. Na teren se vratio 28. septembra u derbiju protiv Milana (0:1). Golom u derbiju protiv Rome (4:0) prekinuo je dugi niz utakmica na kojoj nije postigao gol, još od prvog kola sezone 2007/2008.

Sa Interom je sporazumno raskinuo ugovor u leto 2013. godine i time je završio svoju profesionalnu karijeru.[19]

Reprezentacija[uredi | uredi izvor]

Selektor seniorske reprezentacije SR Jugoslavije Slobodan Santrač pozvao je Stankovića, kao debitanta, za prijateljski meč protiv Južne Koreje 22. aprila 1998. u Beogradu. Stanković je na svom debiju postigao dva gola za pobedu od 3:1.[20] Na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj je bio najmlađi igrač Jugoslavije, ali ga to nije sprečilo da odigra tri meča i zasmeta golmanu Nemačke Andreasu Kepkeu kod gola Predraga Mijatovića u remiju (2:2).[21] Uz Pericu Ognjenovića je bio jedini igrač iz domaće lige u nacionalnom timu na ovom takmičenju, a Jugoslavija je zauzela 10. mesto.

U odlučujućem meču za plasman na Evropsko prvenstvo 2000. u Holandiji i Belgiji je postigao gol protiv Hrvatske u Zagrebu (2:2). Zahvatio je loptu glavom (ili vratom) okrenut leđima od gola i savladao Dražena Ladića.[22] Jugoslavija je uspela da izbori povoljan rezultat i kao prva u grupi se plasirala na šampionat Starog kontinenta ostavivši iza sebe Irsku i Hrvatsku. Stanković je na Euru 2000. odigrao dva meča, a nacionalna selekcija je stigla do četvrtfinala, gde ju je kao i dve godine ranije u Francuskoj zaustavila Holandija.

Na Svetskom prvenstvu 2006. u Nemačkoj je odigrao sve tri utakmice za Srbiju i Crnu Goru, ali je ekipa završila na poslednjem mestu na turniru zabeleživši sva tri poraza u grupi. Nakon prvenstva, novi selektor Havijer Klemente je izvršio smenu generacije, a Stanković je, nakon razlaza Srbije i Crne Gore, postao prvi kapiten Srbije. Prvi put je bio kapiten u meču sa Češkom 31. avgusta 2006, koji je bio oproštajni za njegovog bivšeg saigrača iz Lacija Pavela Nedveda. Srbija je kao gost pobedila sa 3:1.[23]

Sa Srbijom je nastupao i na Svetskom prvenstvu 2010. u Južnoj Africi. Srbija je kao i 2006. takmičenje završila u grupnoj fazi, a Stanković je nastupio na sve tri utakmice, protiv Gane, Nemačke i Australije. Stanković je nastupom na ovom prvenstvu ušao u istoriju kao fudbaler koji je nastupao na tri Svetska prvenstva za reprezentaciju koja je igrala pod različitim imenima.[24]

Poslednji meč za reprezentaciju je odigrao 11. oktobra 2013. U pitanju je bila prijateljska utakmica Srbija – Japan odigrana na stadionu Karađorđe u Novom Sadu.[25] Stanković je tada odigrao svoj 103 meč za reprezentaciju pa je tako postao rekorder po broju odigranih utakmica za nacionalni tim.[26] Njegov rekord je u junu 2018. prestigao Branislav Ivanović.[27]

Trenerska karijera[uredi | uredi izvor]

Crvena zvezda[uredi | uredi izvor]

Stanković kao trener Crvene zvezde, 2022. godine

Dana 21. decembra 2019. predstavljen je kao novi šef stručnog štaba Crvene zvezde. Na klupi je nasledio Vladana Milojevića nakon njegove odluke da napusti klub. Sa Crvenom zvezdom je osvojio srpsku Superligu u sezoni 2019/20, a onda je u naredne dve sezone osvojio duplu krunu (liga i nacionalni kup). Sa Crvenom zvezdom je beležio izuzetne rezultate u Evropi; dvaput je Zvezda tokom njegovog mandata igrala u Ligi Evrope i oba puta se plasirala u eliminacionu fazu. Tokom Lige Evrope 2020/21. Zvezda je ispala od ekipe Milana ukupnim rezultatom 3 : 3, ali je Milan prošao dalje zbog pravila gola u gostima. Naredne sezone je Zvezda u grupi sa Bragom, Midtjilandom i Ludogorecom prošla u narednu fazu kao prvi iz grupe. Protivnik u eliminacionoj fazi bio je Rejndžers iz Škotske. Crvena zvezda je na kraju ispala od Rejndžersa.

Klupu Crvene zvezde napustio je 26. avgusta 2022. godine nakon poraza od ekipe Makabija iz Haife u plej-ofu za Ligu šampiona. Na klupi ga je nasledio Miloš Milojević.

Uspesi[uredi | uredi izvor]

Igrački[uredi | uredi izvor]

Crvena zvezda
Lacio
Inter

Trenerski[uredi | uredi izvor]

Crvena zvezda

Individualne nagrade[uredi | uredi izvor]

Statistika kao trener[uredi | uredi izvor]

Ažurirano 10 oktobar 2022.
Statistika kao trener
Tim Od Do Rezultat
O P N I Pro %
Crvena zvezda 19. decembar 2019. 24. avgust 2022 134 105 20 9 78,36%
Sampdorija 4. oktobar 2022 Trenutno 3 0 2 1 0%
Ukupno 137 105 23 10 76,64%

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Profil na sajtu fudbalske reprezentacije Srbije”. 
  2. ^ „Uvek sam igrao srcem za Srbiju”. politika.co.rs. 19. 11. 2018. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  3. ^ Dragićević Babić, Sanja (20. 4. 2018). „Dejan Stanković za RTS o reprezentaciji, Svetskom prvenstvu, Uefi...”. rts.rs. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  4. ^ „Na današnji dan – Dejan Stanković debitovao za Zvezdu”. crvenazvezdafk.com. 11. 2. 2019. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  5. ^ a b v g „Na današnji dan: Rođen Dejan Stanković”. mojacrvenazvezda.net. 11. 9. 2017. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  6. ^ „IZ ARHIVE - Sećanje na prvi gol ne bledi”. zurnal.rs. 23. 12. 2019. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  7. ^ „Luka Jović najmlađi strelac Zvezde u istoriji!”. crvenazvezdafk.com. 28. 5. 2014. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  8. ^ „Osvajači Kupa 1996.”. crvenazvezdafk.com. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  9. ^ „Crvena zvezda-Xamax 1995 History” (na jeziku: engleski). uefa.com. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  10. ^ „NA DANAŠNJI DAN: Noć kada je Marakana podrhtavala, a Zvezda dobila Dekija Stankovića (VIDEO)”. telegraf.rs. 26. 9. 2014. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  11. ^ „Veče Zvezde i 'rođenje' Dejana Stankovića”. b92.net. 26. 9. 2016. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  12. ^ a b „Stanković je svetska klasa”. novosti.rs. 29. 11. 2010. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  13. ^ „Dan kada je Partizan "na prevaru" dao gol Zvezdi (VIDEO)”. telegraf.rs. 16. 4. 2015. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  14. ^ „Osvajači Kupa 1997.”. crvenazvezdafk.com. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  15. ^ „Vremeplov: Stankovićeva majstorija za trijumf u 109. večitom derbiju”. mojacrvenazvezda.net. 21. 2. 2018. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  16. ^ „Vremeplov: Šou Dekija, Perice i društva za 4:0 u 110. večitom derbiju”. mojacrvenazvezda.net. 8. 4. 2015. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  17. ^ „Yugoslavia 1997/98”. rsssf.com. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  18. ^ „Stankovic alla Lazio”. Rai Sport (na jeziku: italijanski). 26. 3. 1998. Arhivirano iz originala 18. 08. 2004. g. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  19. ^ „KRAJ BLISTAVE KARIJERE: Emocije savladale Stankovića na oproštaju, Meaca klicala ime svog idola! (VIDEO)”. mozzartsport.com. 25. 8. 2013. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  20. ^ „Sećate li se kako je za Jugoslaviju debitovao Dejan Stanković? (VIDEO)”. mozzartsport.com. 22. 5. 2017. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  21. ^ „VREMEPLOV: Dan kada su ‘plavi’ zamalo pobedili ‘pancere’ (VIDEO) (FOTO)”. hotsport.rs. 22. 3. 2016. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  22. ^ „Deki Stanković o herojstvu na Maksimiru: Onakav muk nikada neću da zaboravim, hteo sam da plačem!”. telegraf.rs. 9. 10. 2019. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  23. ^ „Dejan Stanković, veliki igrač, vođa na terenu, trener”. rts.rs. 20. 12. 2019. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  24. ^ „On je jedini čovek koji je igrao na tri svetska prvenstva sa tri različite reprezentacije, a srpska je legenda! (VIDEO)”. telegraf.rs. 28. 11. 2017. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  25. ^ „Stankovićev oproštaj od reprezentacije”. politika.rs. 25. 9. 2013. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  26. ^ „Sa rekordom u legendu”. politika.rs. 11. 10. 2013. Pristupljeno 1. 3. 2020. 
  27. ^ „Bane Ivanović - rekorder!”. mondo.rs. 17. 6. 2018. Pristupljeno 1. 3. 2020. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Kapiten Srbije
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дејан_Станковић&oldid=27668517”