7. kupreška motorizovana brigada

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sedma kupreška motorizovana brigada
Postojanje
Mesto formiranja:
Kupres
Formacijabrigada
Jačina3.000[1]
po formaciji: 4.500[1]
prosečno: 1.500-2.500[1]
Deo30. lake pješadijske divizije
Angažovanje
Komandanti
KomandantVitomir Grujić (1992—93)
Komandant 2Božidar Rakić (1993—94)
Komandant 3Drago Samardžija (1994—95)
Komandant 4Dane Marić (1995—96)

Sedma kupreška motorizovana brigada bila je vojna jedinica Vojske Republike Srpske u sastavu Drugog krajiškog korpusa. Važila je za jednu od jačih jedinica ovog korpusa.[2]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Prethodnica Sedme kupreške brigade bila je 13. partizanska brigada JNA. Ova jedinica imala je zborno mesto u selu Podbrdo kod Mrkonjić Grada 12. decembra 1991. godine. Zbog odbijanja dela ljudstva brigade (Hrvata i Muslimana) da stupi na dužnost, izvršena je domobilizacija u januaru i februaru 1992. godine. Borci 13. partizanske brigade učestvuju u odbrani Vlašića i oslobađanju Kupresa u operaciji Kupres 92. Najveći deo boraca i starešinskog kadra brigade postaje delom novoosnovane Sedme kupreške motorizovane brigade. Novi borci u brigadi bili su uglavnom Srbi sa Kupresa, iz Šipova, Ključa, Mrkonjić grada, Banja Luke i Srbi raseljeni 1992. sa područja opštine Bugojno. Tokom rata, život je izgubilo 185 boraca ove brigade.[2]

Opština Kupres. Etnički sastav naselja iz aprila 1992. i teritorija pod nadzorom VRS 1992 — 1994. Plave kutije - hrvatska naselja, žute kutije - srpska naselja, zelene kutije - muslimanska naselja, crvena boja - tlo pod nadzorom Kupreške brigade

Kupreška motorizovana brigada je zvanično osnovana 15. juna 1992. u Kupresu. Tokom rata je više puta menjala formaciju. U prvoj godini rata, imala je sledeći sastav:[3]

  • Izviđačka četa
  • Vod vojne policije
  • Četa veze
  • 1. Motorizovani bataljon sa borcima iz Kupresa
  • 2. Motorizovani bataljon sa borcima iz Šipova
  • 3. Motorizovani bataljon sa borcima iz Šipova i Kupresa
  • 4. Pešadijski bataljon sa borcima iz Kupresa i Bugojna
  • 5. Pešadijski bataljon sa borcima iz Mrkonjić grada
  • 6-7. Pešadijski bataljon sa borcima iz Ključa i meštanima sa Kupresa
  • 8. Pešadijski bataljon sa borcima iz Bugojna
  • Oklopni bataljon sa borcima iz Banja Luke i sa Manjače
  • Artiljerijski bataljon (Haubice 122 mm) sa borcima iz Banja Luke
  • Laki bataljon PVO
  • Inžinjerski bataljon

Do kraja godine je rasformiran 8. bataljon zbog osipanja boraca izbeglih iz Bugojna, dok će u Ključkom bataljonu ostati samo 100 boraca iz Ključa.[4] Artiljerijski divizion je raspolagao sa 12 haubica 122 mm i 3 topa 130 mm.[5] Oklopni bataljon je raspolagao sa 20 tenkova od čega 3 tenka M84.[6]

U oktobru 1993. sastav brigade je promenjen. Četvrti kupreški bataljon je pretvoren u 7. mešoviti protivoklopni artiljerijski divizion (MPOAD) pod komandom kapetana Zorana Jeftića. Drugi i treći šipovački bataljoni sa delovim prvog bataljona su spojeni u 1. motorizovani bataljon pod komandom majora Nikole Kokošara. Od Ključkog bataljona i delova prvog bataljona formiran je mešoviti bataljon na čelu sa kapetanom Milenkom Čupovićem. Peti mrkonjićki bataljon je pretvoren u Drugi motorizovani bataljon pod komandom kapetana Brane Milekića, dok su nekadašnji 5. i 1. pešadijski bataljoni rasformirani.[7]

Brojno stanje brigade je snažno talasalo tokom rata. Po formaciji je brigada trebalo da ima 4.500 vojnika. Međutim, mobilisano je ili je bilo na spisku brigade 3.070 boraca. Od toga je na frontu stalno boravilo prosečno 1.600 vojnika, budući da je 600 vojnika bilo na petodnevnom odmoru, oko 300 je bivalo na bolovanju, a oko 400 je trajno ili povremeno dezertiralo.[8] Brigada je tako 30. jula 1993. imala 2.138 vojnika u jedinici, 14. oktobra 1994. bilo je 1.588 vojnika na frontu, da bi taj broj narastao na 2.405 boraca 13. novembra iste godine usled stalnih borbi sa hrvatsko-muslimanskim snagama.[1]

Ratni put[uredi | uredi izvor]

1992.[uredi | uredi izvor]

Zona odgovornosti brigade

Brigada je u aprilu 1992. učestvovala u oslobađanju Kupresa, u operaciji Kupres. Nakon ulaska u Kupres, brigada je 11. aprila napala hrvatsko selo Šujicu, poslednje veće mesto pre Tomislavgrada. Napad je bio neuspešan, a 19. aprila oklopne snage brigade su prebačene u rejon Bosanskog Grahova kako bi napale Livno. U narednim mesecima, Kupreška brigada je učestvovala u skoro svakodnevnim artiljerijskim duelima sa hrvatskim snagama iz Tomislavgrada kao i u stalnim diverzantskim i protivdiverzantskim borbama. Tako je 4. maja u Zanaglinskoj šumi zarobljen Davor Glasnović, brat Željka Glasnovića, na čelu izviđačke grupe HVO-a.[9] Najveći poraz, Kupreški izviđači su doživeli 4. jula, kada je izviđačka grupa brigade (44 borca) napala položaje na Humcu i bazu HVO u selu Skrti. U diverziji je poginulo 6 izviđača, a ranjeno 7.[10] Sredinom septembra, brigada je uputila jednu mešovitu četu boraca u okolinu Rogatice i Goražda, dok su 21. septembra poslati brigadni izviđači i artiljerija (4 tenka, 1 praga, 2 topa 130 mm i 2 haubice 122 mm) u napadu na Jajce, u operaciji Vrbas. Nakon stabilizacije linije prema Tomislavgradu, Kupreška brigada je otpočela napade prema Bugojnu. U žestokom napadu 11. novembra, brigada je zauzela rejon Male Šuljage, preko koga je uspostavila potpunu artiljerijsku kontrolu nad Bugojnom.[11] Dve nedelje kasnije, brigada je zauzela položaje HVO na Kuninoj kosi i pomerila liniju ka Bugojnu. U brigadu je 24. novembra stigla četa glamočkih muslimana pod komandom kapetana Esada Hamzića.[12]

1993.[uredi | uredi izvor]

U prvom kvartalu 1993. godine, brigada je nastavila sa artiljerijskim čarkama sa HVO. Sredinom aprila primećeni su prvi veći sukobi između ARBiH i HVO na bugojanskom tlu. 10. aprila vraćena je muslimanska četa u Glamoč.[13] Četa boraca (66 ljudi) na čelu sa Dragom Vidovićem poslata je 14. avgusta u Pale. Borci su razmešteni na liniju Mijatovićeva kosa - Golo brdo - Žuč.[14] Ratko Mladić je 5. septembra posetio brigadu, kada naređuje rušenje katoličkih crkvi u selu Zloselu i Kupresu, dok su katoličke crkve u selima Rastičevu i Otinovcima već bile srušene.[15] Brigada je 13. septembra uputila 9 boraca i 2 tenka T55 u Medački džep, zbog napada Hrvatske vojske na ovaj kraj. Do kraja godine, brigada nije vodila veće borbe. Kraj godina je, takođe, obeležila nestašica goriva.[16]

1994.[uredi | uredi izvor]

Tokom januara, prevaziđena je nestašica goriva trgovinom sa Herceg Bosnom. Razmenu goriva za električnu energiju, ugovorili su Vladimir Lukić, premijer Republike Srpske, i Jadranko Prlić, premijer Herceg Bosne 6. januara u Donjem Malovanu.[17] U martu mesecu brigada je ratovala sa ARBiH za dominatne kote prema Bugojnu. Brigada ARBiH iz Bugojna (370. brdska) zauzela je 16. marta položaje Kupreške brigade na Lukića livadi, Maloj Šuljagi i Šipinom mostu. Poginulo je 7 boraca, a 2 su zarobljena. Dva dana kasnije, izviđači brigade u protivnapadu zauzimaju Malu Koprivnicu i Osmanaginu kosu. General-major Grujo Borić, komandant Drvarsko korpusa VRS, lično je 20. marta predvodio uspešan protivnapad u kojem su zauzete Lukića livada, Markova okuka i Kožvarice.[18] Narednih meseci nastavljene su borbe za bugojanske kote, ali se linija nije značajno promenila.

Sredinom oktobra započeta je velika operacija ARBiH pod imenom ”Jesen-94”, kojom su muslimani hteli da zauzmu položaje VRS na komarsko-vlašićkom pravcu; pomoćnim pravcem ka Kupresu su napadale 370. i 307. brigada ARBiH, obe iz Bugojna. Napad je počeo 19. oktobra. ARBiH nije uspela da porazi VRS na glavnom pravcu napada, ali je zato na pomoćnom pravcu ostvarila veliki uspeh tokom prvih dana operacije.

Pad Kupresa 1994 - 95.

Stoga će komandanti ARBiH prebaciti težište operacije sa komarsko-vlašićkog na kupreški pravac. Kupreška brigada je napad dočekala nespremno. Mada je mobilisano više od 2.500 boraca, u brigadi je u trenutku napada bilo oko 1.000, od tog broja 450-600 boraca je bilo na položajima prema muslimanskim snagama.[8] Težište napada ARBiH bio je prostor između Kupreške i 19. donjevakufske brigade, odnosno važna uporišta Jarčište, Risovac i Mala Luka. Već prvog dana, ARBiH je zauzeo ove položaje, nanevši Kupreškoj brigadi teške gubitke: 7 mrtvih, 11 ranjenih i 21 nestalih boraca.[19] Nakon početnih uspeha, ARBiH u narednim danima raspoređuje dodatne jedinice i to prvo delove 317, 305. i 308. brigade ARBiH, a potom i veći deo slobodnih jedinica 3. i 7. korpusa ARBiH, kao i prištapskih jedinica Štaba vrhovne komande ARBiH. Dan nakon početka napada, komandant Drvarskog korpusa, general Borić, preuzima komandu nad odbranom Kupresa, a kao pojačanje stižu vod korpusne policije i vod korpusnih diverzanata. VRS je do kraja bitke ojačala Kuprešku brigadu sa bataljonom Pantera iz Bijeljine, dvema četama policije iz CSB Banja Luka, četom iz Bosanskog Grahova, četom iz Glamoča, kao i nepopunjenim bataljonom iz Glamočke brigade VRS.[20] U večernjim satima 22. oktobra, na Kupres je stigao general Milan Gvero iz Glavnog štaba VRS. Uprkos insistiranju predstavnika opštine Kupres i 7. brigade da se odustane od izgubljenih položaja i uspostavi nova linija odbrane na Kupreškim vratima i planini Stožer, Gvero i Borić naređuju zauzimanje Jarčišta i Koprivnice. Mada su diverzanti Kupreške brigade zauzeli Jarčište, ARBiH je do kraja dana pregazila položaje VRS na Koprivnici. Tokom 24. oktobra, formirana je Taktička grupa 7 od boraca Pantera iz Bijeljine i jednog bataljona 1. banjalučke lake brigade (650 boraca od čega 300 pešadinaca).[21] Do kraja početka novembra, VRS je vodila stalne borbe sa ARBiH za vrhove planine Demirovac, prevoj Lupoglava i Kupreška vrata. Drugog novembra snage HVO napadaju sela Donji Malovan i Riliće, na južnom kraju odbrane Kupreške brigade. Istovremeno, ARBiH napada na Kupreška vrata i Demirovce, ali su svi napadi odbijeni. U noći 2-3. novembra, general Grujić naređuje opšte povlačenje Kupreške brigade, budući da nije dobio očekivanu pomoć komande Banjolučkog korpusa i Glavnog štaba VRS.[22] Brigada je zauzela nove položaje na planinama Hrbina i Kurljaj i na brdima iznad sela Zlosela, a jedinice HVO i HV i jedinice ARBiH zauzimaju, pale i pljačkaju Kupres.[23] Komandantu brigade, pukovniku Božidaru Rakiću, je ponuđeno mesto načelnika oklopnih snaga 30. pešadijske divizije, ali Rakić to odbija i preuzima komandu nad 9. grahovskom brigadom, dok na čelo Kupreške brigade dolazi pukovnik Drago Samardžija. U periodu 19. oktobar - 18. novembar, brigada je imala 30 poginulih i 238 ranjenih.[24] Do kraja godine, brigada je ratovala sa HVO za visove planina Opaljenice i Kurljaja. Na levom krilu prema ARBiH, branila je položaje na Demirovcu, Križu, Dekalama i Semešnici. Od dva bataljona iz Šipovačke brigade i jednog bataljona iz 1. banjalučke brigade, formirana je borbena grupa Janj, koja je držala položaje prema ARBiH.

1995.[uredi | uredi izvor]

Početkom poslednje godine rata, 7. brigada je dobila zadatak da u sklopu operacije Dinara 95 napadne HVO na pravcu Hrbina - Malovan - Šujica. Zbog visokog snega i nedostatka ljudstva i borbenih sredstava, brigada je više puta tokom januara započinjala pa zaustavljala napad. Međutim, izviđači brigade zajedno sa izviđačima iz Šipova su 6. januara uspeli da oteraju ARBiH sa vrha planine Demirovac.[25] Istovremeno, brigada je patila od hroničnog nedostatka municije svih kalibara. Narednih meseci borci su proveli u povremenim čarkama na liniji, i osim gubitka vrha planine Procip - koji je zauzeo HVO 25. maja - nije bilo promena linije.

Početom hrvatskog napada na Glamoč u operaciji Leto 25. jula, mrkonjićki bataljon Kupreške brigade - čiji je levi sused bila Glamočka brigada na planini Hrbini - započeo je bitku sa hrvatskim snagama. Bataljon je odbio sve napada i ostao na položajima i nakon povlačenja Glamočke brigade sa Hrbine. Hrvatske snage su zauzele Glamoč 29. jula. Komanda 30. pešadijske divizije upućuje novoformiranu Operativnu grupu 2. po komandom pukovnika Dragiše Masala da zatvori pravac od planine Vitorog do prevoja Mlinište i planine Čardak. U sastav OG 2 ulaze 1. banjalučka laka pešadijska brigada, 3. srpska brigada (mešovita privremena brigada od jedinica iz 1. krajiškog korpusa), mešovita brigada iz Istočno-bosanskog korpusa, ostaci 5. glamočke brigade, jedan bataljon policije i jedan divizion artiljerijskog puka Drvarskog korpusa.

”Pukovniče, od mog desnog krila pa do Minhena nema značajnog srpskog uporišta, ali naša je procjena da ćemo izdržati. Moramo.”

—poručnik Kljajić, komandant mrkonjićkog bataljona, u referatu komandi brigade nakon pada Glamoča.[26]

Uoči hrvatskog napada na Republiku Srpsku Krajinu u operaciji Oluja 3. avgusta, 1. gardijska brigada HVO napala je položaje mrkonjićkog bataljona. Posle žestoke višečasovne bitke, napad je odbijen. Prema vlastitom kazivanju, 1. gardijska je imala 6 mrtvih i 14 ranjenih boraca, dok je mrkonjićki bataljon imao 2 poginula borca i 4 ranjenih.[27] Narednih nedelja, Kupreška brigada trpi stalna granatiranja hrvatskih snaga na koje nije mogla da odgovori zbog nedostatka municije.

Dana 8. septembra hrvatske snage započinju operaciju Maestral napadom na Mlinište, planinu Čardak i Vitorog. Već prvog dana, mešovita brigada iz Istočno-bosanskog korpusa i bataljon policije napuštaju svoje položaje na Mliništima. Borci banjalučke brigade na Vitorogu beže sa ove planine narednog dana, tako da je 7. brigada upala u poluokruženje. Desetog septembra, komanda 30. pešadijske divizije[Napomena 1] odobrava povlačenje 7. brigade u pravcu Mrkonjić grada.[29] Borci brigade su zauzeli položaje na planini Lisini južno od Mrkonjić grada.

Do početka oktobra, uspostavljena je nova linije odbrane 30. pešadijske divizije. Mešovita brigada iz Istočno-bosanskog korpusa je prezuela odbranu prevoja Štrbine na desnom krilu 7. brigade, dok je 11. mrkonjićka brigada preuzela odbranu levog krila. Osmog oktobra hrvatske snage napale su Mrkonjić grad u operaciji Južni potez. Narednog dana, mešovita brigada iz Istočno-bosanskog korpusa napušta položaje na Štrbinama. Pukovnik Drago Samardžija, komandant 7. brigade, naređuje 10. oktobra povlačenje brigade da bi se izbeglo opkoljavanje. Narednih nedelja brigada se utvđuje na Manjači gde i dočekuje kraj rata.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kupreška brigada je nakon pada Kupresa 1994, prešla u sastav 30. pešadijske divizije.[28]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Marić 2017, str. 124.
  2. ^ a b Srna 2012.
  3. ^ Marić 2017, str. 48.
  4. ^ Marić 2017, str. 62.
  5. ^ Marić 2017, str. 72.
  6. ^ Marić 2017, str. 115.
  7. ^ Marić 2017, str. 81.
  8. ^ a b Marić 2017, str. 99.
  9. ^ Marić 2017, str. 39.
  10. ^ Marić 2017, str. 49.
  11. ^ Marić 2017, str. 60.
  12. ^ Marić 2017, str. 61.
  13. ^ Marić 2017, str. 69.
  14. ^ Marić 2017, str. 77.
  15. ^ Marić 2017, str. 79.
  16. ^ Marić 2017, str. 84.
  17. ^ Marić 2017, str. 85.
  18. ^ Marić 2017, str. 88.
  19. ^ Marić 2017, str. 101.
  20. ^ Marić 2017, str. 103.
  21. ^ Marić 2017, str. 107.
  22. ^ Marić 2017, str. 119.
  23. ^ Marić 2017, str. 120.
  24. ^ Marić 2017, str. 127.
  25. ^ Marić 2017, str. 131.
  26. ^ Marić 2017, str. 140.
  27. ^ Marić 2017, str. 142.
  28. ^ Drugi krajiški 2019, str. 277.
  29. ^ Marić 2017, str. 145-151.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Marić, Dušan (2017). Sinovi Vitoroga. Velika Plana: Samostalno izdanje. ISBN 978-86-910309-4-0. 
  • Ćirko, Milorad (2016). Ratni put boraca Šipova: 1991-1996. Banja Luka: Compex. ISBN 978-99955-621-1-3. 
  • Kukobat, Dušan; Dimitrijević, Bojan B. (2019). 2. krajiški korpus Vojske Republike Srpske. Banja Luka: Republički centar za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica. ISBN 978-99976-730-5-3. 
  • Marić, Dane (1992—1995). „Međaš: List 7. motorizovane brigade”. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

„Obilježeno 20 godina od osnivanja 7. kupreške motorizovane brigade”. www.srna.rs. 25. 11. 2017. Arhivirano iz originala 20. 2. 2015. g. 

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=7._купрешка_моторизована_бригада&oldid=27708611”