4. озренска лака пјешадијска бригада

4. озренска лака пјешадијска бригада
4. озренска лака пјешадијска бригада
	Грб 4. озренске лаке пјешадијске бригаде
Постојање	1993—1996.
Формација	бригада
Јачина	1.200
Део	Војске Републике Српске
Надимак	Возућка бригада, Чувари манастира
Ангажовање	Битка за Возућу
Одликовања
Команданти
Командант	Новослав Николић
Начелник штаба	Зоран Благојевић

Четврта озренска лака пјешадијска бригада је била пјешадијска јединица Војске Републике Српске, у саставу Првог крајишког корпуса. Бригада је била смјештена у селу Возућа код Завидовића, а њена зона одговорности је била територија Српске општине Завидовићи, која је била у саставу Републике Српске. Према прелиминарним подацима, на територији коју је покривала, бригада је за вријеме ратних дејстава изгубила више од 300 бораца.

Историја[уреди | уреди извор]

Да би се супротставила све организованијим, синхронизованијим и опаснијим борбеним дејствима Армије Републике Босне и Херцеговине на до тада несаломиву одбрану Војске Републике Српске, у рејону Српске општине Завидовићи, са највећим насељем Возућом, коме је гравитирало комплетно становништво у непосредној околини, а у циљу рационалнијег кориштења људства, команда Војске Републике Српске је 1. новембра 1993. године извршила реорганизацију јединица. Овом реорганизацијом, између осталог формирана је и Четврта озренска лака пјешадијска бригада са три пјешадијска батаљона, која је у народу била познатија као Возућка бригада, због самог сједишта које се налазило у поменутом селу Возућа.^[1] Поред своје зоне одговорности, Четврта озренска бригада 13. октобра 1995. године преузима и зону одговорности 43. моторизоване приједорске бригаде у дужини од шест километара, на ратишту општине Градачац.

За успјешну одбрану на ратишту у долини Криваје, крајем године одликована је Четврта озренска бригада медаљом Петар Мркоњић.^[2]

Састав[уреди | уреди извор]

Четврта озренска лака пјешадијска бригада је бројала 1.200 бораца, распоређених по четама на линији одбране дугој 30 километара, са пет-шест километара незапосједнутог, тешко приступачног терена покривеног минама између Царине и Каменичке премети.^[3] У свом саставу бригада је имала:

1. пјешадијски батаљон, командант Његомир Његомировић,^[1]
2. пјешадијски батаљон, командант Младен Савић,
3. пјешадијски батаљон, командант Зденко Станковић,
Ударни батаљон, командант Зоран Благојевић,
Извиђачко диверзантски вод „Шубаре”, командант Станко Пејић,
Извиђачко диверзантски вод „Швабе”, командант Драган Трипуновић,^[4]
Извиђачко диверзантски вод „Лозна”, командант Зоран Петковић.^[3]

Битка за Возућу[уреди | уреди извор]

Четврта озренска бригада је имала велики удио током одбране матичног простора, то јест акције под називом битка за Возућу. Армија Републике Босне и Херцеговине је за циљ имала протјерати српско становништво и населити муслиманске избјеглице из Сребренице и Жепе, али и отворити пролаз за напад на Добој; међутим, потписивањем Дејтонског споразума у децембру 1995. окончан је рат, те су припреме за напад на Добој обустављене. Ел Муџахид одред, састављен од страних и босанскохерцеговачких исламиста, био је кључан за заузимању Возуће. Након пада Возуће почињен је покољ над рањеницима и заробљеницима, а српско становништво је протјерано са тог простора.