Борбе Самуилових војвода након 1018. године

Из Википедије, слободне енциклопедије

У током пролећа 1018. године већина некадашњих Самуилових војсковођа клекнула је пред Василијем II, а завршни чин капитулације некадашњег љутог противника Византије одиграо се пред Струмицом. Ту је недалеко од града, пред Василија изашао охридски архиепископ Јован изјавивши да га шаље царица Марија (удовица Јована Владислава) и да се она и њена деца одричу свих владарских права у његово име. Цар их је после овога повео у Цариград где су се настанили и добили високе византијске титуле. Међутим и после ове званичне предаје неколико Самуилових војвода је наставило борбу против Византије и повукло се у планине да тамо организује отпор.

Цар Пресијам II[уреди]

Владиславова удовица Марије је изјавила Василију покорност, а са њом је пред Василија изашао део њене деце и Радомирових потомака. Међутим три њена најстарија сина, која су већ стасала за борбу нису била у Струмици. Пресијам, Алусијан и Арон су се повукли на планину Томор са нешто људи. Тамо је Пресијам као најстарији проглашен за цара Пресијама II и отпочели су са припремама за наставак оружане борбе.

Међутим ускоро се показало да су изгледи за било какав озбиљан успех никакве, а вероватно им је и од мајке стигла порука да им Василије ништа не замера и да их не чека утамничење. Тако су принчеви, када је Василије поново дошао у Македонију и из Девола позвао одметнуте војсковође да се предају, обећавши општу амнестију и задржавање старих поседа, одлучили да прекину припреме за отпор и предају се Василију на милост. Цар их је у Деволу лепо примио, доделивши Пресијаму титулу магистра (лат. magistros), после чега су се са осталим члановима њихове уже и шире породице преселили у Цариград. Тамо су живели као и остало византијско племство, а Алусијан је чак догурао до положаја стратега у теми Јерменији са седиштем у Теодосијопољу.

Отпор војводе Ивца[уреди]

Један од оних који нису положили оружје био је и један од најбољих, уз војводу Кракру, Самуилових војсковођа војвода Ивац. Он је у граду Проништу, на планини Врохоту, почео да окупља противнике капитулације и да организује јединице за отпор византијској окупацији. Василије, који је, због наставка пружања појединачног отпора, морао да лично дође у Македонију позвао је и Ивца, као и принчеве, да се преда. Свестан Василијеве снаге, Ивац се упустио у преговоре са царем не би ли добио на времену, попут Вукана век и по касније. Преговори о предаји су трајали скоро два месеца, када је Јевстахије Дафномил, нови управник Охрида смислио како да на превару зароби Ивца и оконча преговоре који су и самим Византинцима, очигледно изгледали као Ивчев покушај да добије на времену.

Дафномил је одлучио да са две слуге оде Ивцу на крсну славу Велику Госпојину. Ивац се веома изненадио када је на својим вратима затекао византијског управника Охрида, али га је примио и угостио, како то древни славски обичају налажу (На крсну славу је добродошао свак.). После завршетка црквене службе, замоли Дафномил да са Ивцем поразговара нешто у четири ока. Када су остали насамо Византинац се баци на њега и у борби га, као физички снажнији, савлада. Потом га је, уз помоћ својих слугу, свезао и ослепео, након чега га је право са славе одвео пред Василија. Ивац је потом утамничен, док је Дафномил за услугу коју је учинио Царству, награђен управом над Драчем.

Остали покушаји отпора у Македонији[уреди]

Војвода Гавра је покушао да настави борбу уз помоћ Елемага Франциса, који је био Василијев заповедник Бера. Међутим на царском двору се дознало за те преговоре, после чега је Гавра заробљен и ослешљен, док је Францис успео да се оправда пред царем и задржи свој положај.

После пада Србице, војвода Николица је ослобођен као син византијског великаша. Међутим, он је по свом ослобођењу наставио борбу против Византије током које је неколико пута покушао да ослободи Србицу, али без успеха. Након слома Македонског царства почетком 1018. године, он је наставио са борбом, али се на крају предао Византинцима када је схватио да отпор узалудан. Он је након тога окован и спроведен у Солун где је заточен.

Тако је крајем 1018. године Василије II сломио све врсте отпора у Македонији.

Пад Срема[уреди]

Територија којом је владао Сермон.

У данашњем Срему, као последњи слободни Самуилов војвода владао је Сермон. Тадашњи управник Београд и Сермонов сусед Константин Диоген (отац каснијег цара Романа Диогена) позвао га је да се сусретну на сред реке Саве ради једног личног договора, а пратњу је требало да им сачињавају три слуге. Током састанка Сермон је убијен, након чега је Диоген са војском кренуо на Сирмијум (данашњу Сремску Митровицу). Када је Диоген са војском стигао до града Сермонова удовица је, попут Владиславове удовица која је предала Македонско царство, без борбе предала Сермонову земљу Византинцима, чиме је 1019. године коначно угушен устанак комитопула.

Види још[уреди]

Литература[уреди]