Пожаревац

Координате: 44° 36′ 33″ С; 21° 10′ 34″ И / 44.609166° С; 21.176166° И / 44.609166; 21.176166
С Википедије, слободне енциклопедије
Пожаревац
Колаж Пожаревца (Лево – Градска кућа, Виминациум, Еко кућа, Народни музеј у Пожаревцу) и (Десно – Споменик Милошу Обреновићу, Споменик звезда у меморијалном парку Чачалица)
Застава
Застава
Административни подаци
Држава Србија
Управни округБраничевски округ
РегионЈужна и источна Србија
Становништво
Становништво
 — 2022.42.530 [1]
 — густина86,62 ст./km2
Агломерација68.648
Географске карактеристике
Координате44° 36′ 33″ С; 21° 10′ 34″ И / 44.609166° С; 21.176166° И / 44.609166; 21.176166
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Апс. висина94 m
Површина491 km2
Пожаревац на карти Србије
Пожаревац
Пожаревац
Пожаревац на карти Србије
Остали подаци
ГрадоначелникСаша Павловић (СНС)
Поштански број12000
12102
12103
12104
12105
12107
Регистарска ознакаPO
Веб-сајт
www.pozarevac.rs
Црква Светог Николе

Пожаревац је град и седиште Браничевског округа. Према попису из 2022. у ужем градском језгру било је 42.530 становника, док је у широј градској области живело 68.648 становника.[1]

Географија[уреди | уреди извор]

Пожаревац је значајан административни, економски и културни центар Србије, налази се на осамдесетак километара југоисточно од Београда. Смештен је између три реке: Дунава, Велике Мораве и Млаве и испод брда Чачалица. Територија данашње општине захвата површину од 491 km², од чега чак 39.240 хектара (односно око 80% укупне територије) чини обрадиво земљиште. Та земља представља и једно од највреднијих богатстава овог краја, плодну стишку равницу и поморавско, подунавско и млавско приобаље. Састоји се од 2 градска (град Пожаревац и велики енергетски центар Костолац) и 24 сеоска насеља, у којима живи око 90.000 становника.

Пожаревац је, како привредни и културни, тако и административни центар и седиште Браничевског округа, од великог значаја за цео регион. Браничевски округ поред Пожаревца обухвата и општине Велико Градиште, Голубац, Жабари, Жагубица, Кучево, Мало Црниће и Петровац.

Добра саобраћајна повезаност и велика природна богатства округа учинили су да Пожаревац постане веома развијен индустријски центар бивше Југославије, али рат и тешка економска ситуација су у последњој деценији 20. века узроковали пропаст значајног дела индустријских постројења. Зато је привреда насеља у лошијем положају а запосленост становништва мања него током поратног развоја. Најпознатије предузеће је прехрамбена фабрика „Концерн здраве хране Бамби“, једина преостала велика фирма. Данас се јавља све више малих предузећа која представљају окосницу развоја региона.

Овде се налази железничка станица Пожаревац.

Историја[уреди | уреди извор]

Надгробна стела из римског доба, двориште Народног музеја у Пожаревцу
Галерија Милене Павловић Барили

Пожаревац се први пут помиње 1467. године у турском дефтеру као село у нахији Лучица које је имало 49 домаћинстава. Био је део мулка (добра у пуној приватној својини) санџак-бега Смедеревског санџака бали-бега Јахјапашића. Место је брзо напредовало и 1476. године у њему су пописане 123 куће, од тога 20 удовичких. Крајем XV или почетком XVI века Пожаревац је запустео и поново је насељен тек 1521-23.[2]

Место је постало познато после Пожаревачког мира закљученог 1718. године између Аустрије и Турске. Прва школа и једна од најстаријих у Србији основана је у оквиру локалне православне цркве још 1733. године (данас носи име Доситеја Обрадовића).

Процват доживљава доласком књаза Милоша Обреновића на власт. Његовом заслугом у Пожаревцу је 1819. године подигнута Саборна црква, двор-конак (1825. године), нова чаршија (1827. године) и на крају, за време његове друге владавине, Љубичево (1860. године чије уређење је наставио и кнез Михаило Обреновић).

Године 1842. Пожаревљани су добили позориште, где је одржана и премијера „Ромеа и Јулије”, и уопште неког дела Вилијема Шекспира, на Балкану. А нека од најзначајнијих имена српске науке и уметности потичу или су значајан део свог живота и каријере провели управо у Пожаревцу ("можемо рећи да у вароши Пожаревцу већина Пожаревљана нису варошани, а већина варошана нису Пожаревљани“ како је то написао М. Миладиновић).

У време Краљевине СХС/Југославије град се развијао споро до друге половине '30-тих, када је подигнута зграда гимназије и планирана градња других објеката.[3]

На територији општине и округа налазе се изузетно богати и бројни археолошки локалитети, од којих су најзначајнији Лепенски Вир (Голубац), Маргум (Дубравица), Виминацијум (Костолац) и локалитет Рукумија. У атару Кличевца пронађена је и светски чувена Велика мајка (или Кличевачки идол) из бронзаног периода.

Традиционалне манифестације су Љубичевске коњичке игре и Дани глуме Миливоја Живановића.

Дан града Пожаревца и слава Пожаревца је Света Тројица.[4] Град обележава и 15. октобар дан ослобађања у Првом и Другом светском рату.

У Пожаревцу се налази више образовних институција. Међу знаменитости убраја се Табачка чаршија и Галерија Милене Павловић-Барили.

Административна подела[уреди | уреди извор]

Ергела „Љубичево” у истоименом приградском насељу

Пожаревац је административно и политички организован као град са две градске општине, Пожаревац и Костолац. Пожаревац се састоји из следећих месних заједница:

Демографија[уреди | уреди извор]

У насељу Пожаревац живи 33.382 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 39.1 година (37.8 код мушкараца и 40.3 код жена). У насељу има 14622 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2.85.

Према попису[2] из 1834. године Пожаревац је трећи град по броју становника (2.941) у Кнежевини (Шабац 3.398 и Београд 7.033). У периоду од 1859. до 1874. године, Пожаревац (5.309 становника у 1859., 6.062 у 1863ј) е био други град по броју становника у Кнежевини Србији (највеће насељено место је имало 18.860 и 14.860 становника) Од 1874. до 1878. године заузима треће место (Шабац 8.028 и Београд 27.605). Након уласка Ниша и Лесковца у састав Србије 1878. године Пожаревац (9.344) постаје пети по величини град, да би према попису из 1884. заузимао четврто место после Лесковца (10.870), Ниша (16.178) и Београда (35.483). Већ 1890. године Пожаревац (11.217) почиње успорени демографски развој, тако да је пада на шесто место, заостајући и за Крагујевцем (12.915) . И поред пада удела у укупном градском становништву, Пожаревац и према попису из 1931. године је трећи град по броју становника у границама бивше Кнежевине Србије.



Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године).

Демографија[5]
Година Становника
1874. 7.829
1890. 11.271
1895. 11.812
1900. 12.684
1910. 11.700
1921. 10.604
1931. 14.062
1948. 15.474
1953. 18.529
1961. 24.269
1971. 32.828
1981. 39.735
1991. 43.885 41.478
2002. 41.736 44.775
2011. 44.183
2022. 42.530
Етнички састав према попису из 2002.[6]
Срби
  
38.663 92,63%
Роми
  
644 1,54%
Југословени
  
237 0,56%
Црногорци
  
205 0,49%
Македонци
  
107 0,25%
Власи
  
86 0,20%
Хрвати
  
67 0,16%
Румуни
  
36 0,08%
Мађари
  
36 0,08%
Муслимани
  
34 0,08%
Словенци
  
28 0,06%
Бугари
  
27 0,06%
Албанци
  
21 0,05%
Руси
  
10 0,02%
Немци
  
7 0,01%
Словаци
  
6 0,01%
Украјинци
  
4 0,00%
Чеси
  
3 0,00%
Бошњаци
  
3 0,00%
Русини
  
2 0,00%
Буњевци
  
2 0,00%
непознато
  
1.199 2,87%


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Познате личности[уреди | уреди извор]

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Први резултати Пописa становништва, домаћинстава и станова 2022.”. Републички завод за статистику. Архивирано из оригинала 22. 12. 2022. г. Приступљено 27. 12. 2022. 
  2. ^ а б Александар Крстић, "Сеоска насеља у Подунављу и Посавини Србије и Јужне Угарске у 15. и првој половини 16. века, Историјски часопис LII (2005), стр. 170, 174
  3. ^ "Политика", 23. март 1941
  4. ^ Одлука о празнику града Пожаревца и о слави Пожаревца[мртва веза], Службени гласник града Пожаревца, година XLI, број 1, 20. фебруара 2009.
  5. ^ Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 
  6. ^ Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2004. ISBN 978-86-84433-00-0. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2003, подаци по насељима. Подгорица: Републички завод за статистику. септембар 2005. COBISS-ID 8764176. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]