Портал:Историја/Изабрани 2014.

Изабрани чланци[уреди извор]

01. недеља[уреди извор]

Борба за независност Латинске Америке је процес чији се главни део одиграо између 1810. и 1820. године и представља ослобађање шпанских, португалских и француских колонија од власти метропола и формирање самосталних држава. На овај процес утицај су имала како дешавања унутар колонија тако и међународни догађаји пре свега појава просветитељства и Француска револуција, Рат за независност САД и Наполеонова окупација Шпаније.

Ова борба не може да се пореди са процесом деколонизације који се одвијао средином 20. века у Африци и Азији. Иако је у оба случаја реч о еманципацији народа, ратови за независност у Латинској Америци нису били ратови потлачених и тлачитеља, већ људи истог друштвеног статуса, чија је борба представљала судар владајуће структуре колонија са метрополом. У процесима који су се одиграли у Африци и Азији сукобили су се колонијални господари и потлачено становништво које је устало против таквог система.

...даље
уреди

02. недеља[уреди извор]

Рано хришћанство је појам којим се означава хришћанство у раздобљу од Исусове смрти и васкрсења, у раним 30-им годинама н. е. до Првог васељенског сабора у Никеји 325. године.

Рано хришћанство је настало као верски покрет, односно секта унутар јудаизма Другог храма, да би се током 1. века од њега потпуно одвојило. Средиште нове религије је у почетку било у Јерусалиму, али након неуспеха устанка Бар Кохбе и уништења Храма 70. године, јерусалимска црква бива ослабљена. У међувремену Рим, као престоница Царства, постаје главно седиште хришћанства, а римски епископ постаје доминантни епископ, који касније добија титулу папе.

Рани хришћани су били изложени многим критикама и прогонима од јудејаца и следбеника римске религије. На крају овог периода хришћанство постаје прихваћена религија Римског царства под царем Константином Великим.

...даље...
уреди

03. недеља[уреди извор]

Београдска тврђава представља градску утврду око које се развио данашњи Београд. Подигнута је почетком 1. века као палисада са земљаним бедемима, да би се током векова развијала у римски каструм (II век), византијски кастел (VI и XII век), средњовековну утврђену престоницу Српске деспотовине (XIII и XV век) и на крају аустријско/османлијску артиљеријску утврду (XVII и XVIII век). Данас је својеврстан музеј прошлости Београда и са Калемегдански пољем чини јединствену културно-историјску целину у оквиру Калемегданског парка.

...даље...
уреди

04. недеља[уреди извор]

Први крсташки рат (1096—1099) био је војни поход хришћана из Европе, чија је сврха била да помогне Византијском царству у борби против Селџука, и да отму Јерусалим и Свету земљу из руку муслимана.

Покренуо га је папа Урбан II на црквеном сабору у француском граду Клермону који се одазвао на молбу византијског цара Алексија I Комнина за помоћ у борби против Турака. Папин позив доводи до масовних миграција из западне Европе на исток и освајања нових територија. На пут за Јерусалим су отишли племићи, сељаци и сиромашни, копном и морем.

У јулу 1099. су освојили Јерусалим и тако постигли званични циљ. На темељима војних успеха створене су прве крсташке државе, а у самом Јерусалиму су створени први витешки редови. Ово је једини крсташки рат који је испунио задати циљ, освајање Јерусалима.

...даље...
уреди

05. недеља[уреди извор]

Ослобођење Врања 1878. године представља једну од завршних етапа ослобођења српских земаља од османске власти. После почетка Другог српско-турског рата, војска кнежевине Србије је покренула офанзиву на територији данашње јужне Србије. После Грделичке битке је успела да провали у Масуричку котлину, чиме јој се пут за Врање практично отворио. Истовремено су букнули бројни устанци широм јужне Србије, па и у самој околини Врања, а српска команда је, да би се повезала са устаницима у Пољаници, послала потпоручника Степу Степановића са задатком да оснује устанички батаљон, који је одиграо веома важну улогу у ослобођењу.

Српским снагама је командовао генерал Јован Белимарковић и биле су распоређене дуж десне стране Јужне Мораве, док је османским снагама командовао дивизијски генерал Асаф-паша. Његове снаге биле су распоређене дуж леве стране Јужне Мораве. Борба за ослобођење је званично почела 26. јануара, када су се српске снаге почеле да се пребацују на леву страну Мораве и кулминирала је великом битком 31. јануара, у којој је учествовало око 22.000 војника, а завршила се српском победом и заплењивањем бројне османске опреме.

У борби за ослобођење се, поред Степе Степановића, истакао и потпоручник Стојичевић који је погинуо у борбама на Девотину, као и мајор Радомир Путник, који је био задужен за потеру за османским војницима који су после битке бежали према Прешеву и Бујановцу.

После Санстефанског споразума, Врањанци су, уплашени да не потпадну под управу кнежевине Бугарске, послали писмо српском кнезу Милану Обреновићу с молбом да не повлачи српску војску из Врања. Међутим, после потписивања Берлинског споразума Врање је и званично постало део Србије.

...даље...
уреди

06. недеља[уреди извор]

Портал:Историја/Изабрани 6 2014
уреди

07. недеља[уреди извор]

Први српски устанак је био устанак Срба у Београдском пашалуку и околних шест нахија против Турака у периоду од 14. фебруара 1804. до 7. октобра 1813. године. Отпочео је као локална побуна против дахија, а прерастао је у прву фазу српске револуције. Устаници предвођени Карађорђем су успели да у значајном временском интервалу ослободе пашалук. Овај устанак је претходио Другом српском устанку 1815, који је на крају довео до стварања Кнежевине Србије.

...даље...
уреди

08. недеља[уреди извор]

Стаљинградска битка (рус. Сталинградская битва, нем. Schlacht von Stalingrad) је била главна прекретница у Другом светском рату, и сматра се најкрвавијом битком у људској историји. Трајала је од 17. јула 1942. до 2. фебруара 1943. године. Битку су обележили бруталност и небрига за цивилне жртве са обе стране. Битка се састојала из немачке опсаде руског града Стаљинграда (данашњи Волгоград), битке унутар града, и совјетске контраофанзиве у којој су коначно биле заробљене и уништене немачке и остале снаге Сила Осовине око града. Укупни губици у људству се процењују на између 1,5 и 2 милиона.

Силе Осовине су изгубиле око четвртине укупног људства на источном фронту и до краја рата нису се опоравиле. То је био њихов први велики пораз у овом рату. За Совјете, који су изгубили преко милион војника и цивила за време битке, победа код Стаљинграда је значила почетак ослобођења Совјетског Савеза, и пут ка коначној победи над нацистичком Немачком, 1945. године.

...даље...
уреди

09. недеља[уреди извор]

Портал:Историја/Изабрани 9 2014
уреди

10. недеља[уреди извор]

Византијско-персијски рат од 602. до 628. био је последњи и уједно најразорнији у низу ратова вођених између Византије и персијске државе Сасанида. Претходио му рат који се завршио доласком Маврикијевог штићеника, Хозроја II, на престо Персије (591). Једанаест година касније Маврикија је убио узурпатор Фока. Поводећи се смрћу свог патрона, Хозроје II је обновио вишевековни сукоб. Више од две деценије ратовало се у Египту, Леванту, Месопотамији, Кавказу, Анадолији, па чак и пред самим зидинама Константинопоља.

Док је прва етапа рата (602—622) обележена углавном успесима Персијанаца, који су заузели Левант, Египат и делове Анадолије, ступањем Ираклија на сцену (610) у Византији почиње постепени процес прибирања и унутрашњег јачања: и поред жилавог отпора с почетка, од тог тренутка Хозроје губи иницијативу на бојном пољу. Ираклије је против Персијанаца предузео чак шест успешних похода, захваљујући којима су Византинци повратили ратни замах. Међутим, склапањем савезништва са Аварима, Персијанци су предузели последњи очајнички покушај да заузму Константинопољ; но, и ту су били одбијени (626). После тога Ираклије је продро у само срце Персије (627) и једном за свагда одлучио исход вишевековног римско-персијског сукоба у корист Византије.

Рат је на обе стране однео људске и материјалне жртве. То је учеснике учинило рањивим на изненадну навалу Арабљана који су упали у оба царства тек коју годину по окончању сукоба. У муњевитом налету Арабљани су покорили целу Персију и знатно умањили територију Византијског царства. Током наредних векова, све до појаве Селџука, готово без прекида ће се водити борбе са Арапима за превласт над источним Медитераном.

…Даље…
уреди

11. недеља[уреди извор]

Пад Београда 1521. године је догађај који је уследио као последица трећег великог турског напада на ово угарско утврђење у османско-угарским сукобима у доба највећег ширења Османског царства на запад.

Османски султан Сулејман Величанствени одлучио је да први циљеви његових војних похода буду Родос и Београд, места која није успео да освоји његов предак Мехмед II Освајач (1451—1481). Сулејман је покренуо своју војску половином маја 1521. године, а главни циљ овог похода било је освајање Београда. Угарска држава је била готово у расулу и неспособна да се ефикасно супростави османској војсци. За разлику од претходних похода султан је овог пута одлучио да главни правац напада иде са савске стране. Да би ово извела, османска војска је прво морала да заузме Срем, што је на крају и учињено. Браниоци Београда упорно су пружали отпор, али због недостатка људства и ратног материјала морали су да предају град 28/29. августа 1521. године. Пад Београда показао је неспособност угарске власти да се супростави експанзионистичкој политици Османског царства које ће своју надмоћ показати у бици на Мохачком пољу 1526. године. Након пораза и слома Угарске носилац хришћанске борбе против османског продирања у Европу постаће Хабзбуршка монархија у чији састав ће бити укључена и Угарска. Под власт једне хришћанске силе Београд ће доћи тек 1688. године када га је за Аустрију освојио Максимилијан Баварски.

Даље
уреди

12. недеља[уреди извор]

Партенон, (стгрч. Παρθενών, грч. Παρθενώνας) је храм посвећен грчкој богињи Атини, заштитници града Атине, изграђен у 5. веку п. н. е. на Акропољу. То је најзначајнија сачувана грађевина класичног стила, која се сматра врхунцем развоја дорског стила. Његове декоративне скулптуре убрајају се у најважнија дела старогрчке уметности. Партенон се сматра трајним симболом античке Грчке и атинске демократије, и спада у највеће светске културне споменике. Грчко министарство културе тренутно спроводи пројекат рестаурације и реконструкције.

Партенон је изграђен уместо старијег храма посвећеног Атини, познатог под називом Пре-Партенон или Старији Партенон који је уништен у инвазији Персијанаца из 480. п. н. е.

Као и већина грчких храмова, Партенон је коришћен као трезор, а једно време је био трезор Делског савеза. У 6. веку Партенон је коришћен као хришћанска црква посвећена Богородици. Након што су Турци освојили Грчку, коришћен је као џамија почетком друге половине петнаестог века, око 1460. године и у то време је имао и минарет.

Пред крај седамнаестог века, 28. септембра 1687. године, турско складиште муниције које се налазило унутар зграде је било погођено млетачким гранатама. Резултујућа експлозија је у знатној мери оштетила Партенон и његове скулптуре, а заповедник млетачке војске, Венецијанац Франческо Моросини је постао познат као човек који је разорио Партенон.

Почетком деветнаестог века, 1806. године, Томас Брус, лорд од Елгина је однео неке од сачуваних скулптура, захваљујући дозволи Турака. Те скулптуре, данас познате као Елгинов или Партенонски мермер, су продате 1816. године Британском музеју у Лондону, где су и данас изложене. Још од 1983, на предлог тадашње министарке културе Мелине Меркури, грчка влада настоји да врати скулптуре у Грчку, али, за сада, без успеха.

...даље...
уреди

13. недеља[уреди извор]

Војни пуч 27. марта 1941. је извела завереничка група високих официра Југословенске војске на челу са бригадним генералом војног ваздухопловства Боривојем Мирковићем збацивши с власти трочлано краљевско намесништво, кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића, др Иву Перовића, Владу Драгише Цветковића и Влатка Мачека, која је два дана раније, 25. марта 1941. потписала протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.

Војни завереници су предали власт малолетном краљу Петру II Карађорђевићу и основали Владу на чијем челу се нашао један од њих, командант Војног Ваздухопловства армијски генерал Душан Симовић, а за потпредседника владе академик Слободан Јовановић.

Војни завереници су били подстакнути на пуч од појединих домаћих антинацистичких политичких опозиционих кругова, као и на војна и политичка обећања Уједињеног Краљевства, која се тада налазила у рату са Немачком. Подстицај завереницима за пуч је дат и од стране Москве која је тиме желела да одложи немачки напад на СССР, који се увелико припремао.

Уз 28. јун 1914. када је извршен Сарајевски атентат овај датум, односно, догађај се сматра за најважнијим у српској и југословенској историји 20. века.

...даље...
уреди

14. недеља[уреди извор]

Априлски рат (хрв. Travanjski rat, словен. Aprilska vojna) је име за немачку инвазију (кодног назива Директива 25) на Краљевину Југославију 6. априла 1941. Ова операција означава почетак Другог светског рата на територији Југославије.

Напад је извршен копненим путем, из више праваца. Немачке, италијанске и мађарске трупе продрле су на територију Југославије из правца Италије, Аустрије (тада већ у саставу Трећег рајха), Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније. Тешко је бомбардован Београд. У исто време отпочео је и немачки напад на Грчку под кодним називом Операција Марита.

Рат је завршен 17. априла 1941. капитулацијом, окупацијом и поделом Југославије. Краљевска породица и поједини представници владе отишли су у егзил у Уједињено Краљевство.

...даље...
уреди

15. недеља[уреди извор]

Шпанска инквизиција је успостављена 1478. декретом Католичких краљева, Фернанда II и Изабеле I, у циљу успостављања религиозне униформисаности краљевина на Иберијском полуострву. Шпанска инквизиција је била под директном контролом Католичких краљева. Инквизиција није укинута све до 1834. до владавине краљице Изабеле II.

Инквизиција, као црквени суд, имала је јурисдикцију само над крштеним хришћанима. Међутим, од кад су Јевреји (1492) и муслимани (1502) били протерани из хришћанских краљевина на Иберијском полуострву, јурисдикција инквизиције се проширила на све краљевске поданике. Шпанска инквизиција је основана с циљем да контролише покрштене Јевреје и Муслимане, који су због насилног начина покрштавања у великој мери и даље настављали да практикују своју првобитну веру у тајности.

Насилно покрштавање је било неопходно како би шпанска инквизиција могла да делује против нових хришћана, јер је Инквизиција званично прогонила само јерес у оквиру хришћанске вере, што Јевреји и муслимани нису били јер су припадали другим вероисповестима. Овако покрштене, могли су да их прогоне због непоштовања хришћанске вере којој су званично припадали.

Назив потиче од латинске речи inquisitio, која води порекло из процесног права чијим се методама инквизиција служила, а што значи истрага. Службени назив био је Света Служба (лат. Sanctum Officium).

...даље...
уреди

16. недеља[уреди извор]

Портал:Историја/Изабрани 16 2014
уреди

17. недеља[уреди извор]

Портал:Историја/Изабрани 17 2014
уреди

18. недеља[уреди извор]

Историја Европске уније представља временски период који почиње 1952. оснивањем прве велике европске наднационалне економске заједнице — Европске заједнице за угаљ и челик. У Европи су 1958. основане још две наднационалне заједнице — Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију, које су се 1967. заједно са Европском заједницом за угаљ и челик ујединиле у Европске заједнице. Године 1993. Европска економска заједница је, поставши један од три стуба Европске уније, ушла у њен састав као Европска заједница, а десет година касније, истеком Уговора из Париза, и функције Европске заједнице за угаљ и челик су постале део надлежности Европске заједнице, а самим тим и ЕУ. Европска заједница за атомску енергију је наставила да постоји као самостална наднационална организација.

Од свог настанка, па до данашњих дана, Европска унија је расла и развијала се. Оно што је почело као шесточлана организација за слободну трговину индустријским сировинама, развило се у јединствену унију унутар чијих 28 држава чланица је омогућено слободно кретање људи, роба, услуга и капитала. Већина њених грађана се служи заједничком валутом, а чланице остварују јако блиску сарадњу у правним, полицијским, одбрамбеним и спољнополитичким питањима. Од заједнице која је изградила Европу из пепела након Другог светског рата, прерасла је у унију са преко 494 милиона становника, са највишим бруто друштвеним производом на свету.

...даље...
уреди

19. недеља[уреди извор]

Љубићка битка или битка на Љубићу се одиграла 8. маја 1815. године, у току Другог српског устанка. Одвијала се на брду Љубић 4 километра сјевероисточно од Чачка, између Срба и Турака.

Послије ослобођења Рудника, устаници под командом Лазара Мутапа нападају турску посаду Чачка, и сабијају је у окружење код џамије. За то вријеме Јован Обреновић посједа Љубић са својим људима. Турци под Ћаја-пашом, снаге око 5000 људи, углавном коњаника, стижу 6. маја из Београда у Чачак и нападају устанике с леђа. Устаници се повлаче на Љубић пред бројнијим непријатељем, са рањеним Мутапом. Ту су већ пристигли Милош Обреновић и Јован Димитријевић Добрача, сваки са својим људима. Укупне српске снаге су износиле око 1500 људи (200 на коњима).

Милош је израдио отворене шанчеве за главнину српских снага, а дио снага је размјестио по другим положајима и засједама. Турци су 8. маја са јачим снагама напали устанике на Љубићу, али су одбијени плотунском ватром. Уз веће губитке се повлаче ка Чачку, а устаници их прогоне до Западне Мораве.

Током борбе се истакао Танаско Рајић, који је јуначки погинуо бранећи српске топове од Турака. Његова погибија опевана је у народној песми стиховима:"Од сто рана од сто јатагана паде Рајић јунак од мегдана." У Љубићу данас постоји школа која носи име овог знаменитог јунака.

...даље...
уреди

20. недеља[уреди извор]

Инвазија у Заливу свиња је био покушај инвазије наоружаних кубанских избеглица у јужној Куби који су планирале и финансирале Сједињене Државе са циљем збацивања владе Фидела Кастра 1961. и означила је врхунац америчких акција усмерених против Кубе. Америчко-кубанске тензије су започеле када је Кастро збацио режим генерала Фулхенсија Батисте 1. јануара 1959. Ајзенхауерове и Кенедијеве администрације су оцениле да се Кастрово кретање према Комунистичкој партији не може толерисати и кренули су да га збаце. Ипак, покушај инвазије је неславно прошао и постао је велика међународна срамота за Кенедијев режим. Резултујући фијаско је био проучаван као идеалан случај "групног" доношења одлука. Други, а посебно Американци пореклом са Кубе, су видели овај проблем као политичку одлуку Кенедијеве администрације да се реши досадних кубанских избеглица. Овај догађај се одразио на исходе избора пошто је велики број Кубано-Американаца изабран у амерички Конгрес и успоставио постизборне прилике који су ишли у корист Републиканској странци.

Током дебати у Савету безбедности Уједињених нација, кубански покушај да се осуди америчка инвазија није прошао због вета Сједињених Држава. Директна војна интервенција од стране САД са циљем збацивања кубанске владе ће изазвати међународне протесте против „мешања у унутрашња питања стране државе“, уобичајених у атмосфери Хладног рата. Неуспех да се оправда америчко мешање на основу међународног права је ризиковао провоцирање геополитичке освете од стране Совјетског Савеза, посебно у Трећем свету.

17. фебруара 1961, Кенеди је упитао своје саветнике да ли би свргавање Кастра могло бити повезано са испорукама оружја и да ли би могло бити могуће тврдити да су праве мете били модерни авиони-ловци и ракете које су угрожавали америчку безбедност. Међутим, у то време, Куба је поседовала совјетске тенкове, артиљерију и пешадијско оружје; њено ваздухопловство се састојало од лаких бомбардера B-26, Хокер Си Фурије (брз и ефикасан, иако застарео, ловац-бомбаредер са пропелерима) и ловце T-33 који су остали од Батистиног ваздухопловства.

...даље...
уреди

21. недеља[уреди извор]

Портал:Историја/Изабрани 21 2014
уреди

22. недеља[уреди извор]

Портал:Историја/Изабрани 22 2014
уреди

23. недеља[уреди извор]

Други светски рат је назив за оружани сукоб, односно серију међусобно повезаних оружаних сукоба који се између године 1939. до 1945. водио између два блока држава - Сила Осовине на челу с Немачком и Савезничких снага на челу са САД-ом, Совјетским Савезом и Великом Британијом.

По броју држава, односно људи који су у њему суделовали, те броју људских жртава и степену материјалног разарања, Други светски рат представља највећи оружани сукоб у историји човечанства.

По својим последицама Други светски рат представља један од најважнијих догађаја у историји, те извор безбројних контроверзи које трају дан-данас.

...даље...
уреди

24. недеља[уреди извор]

Српска револуција 1848—1849. или Српски народни покрет 1848—1849. је једна од либерално-националних револуција које су избиле широм Европе у пролеће 1848. Ове револуције су познате и под именом „пролеће народа“. Српска револуција се обично посматра као део Мађарске револуције са којом је блиско повезана.

Током револуције Мађари су постигли знатне војне успехе, али су поражени интервенцијом Русије. Срби су водили жестоке борбе против Мађара, уз помоћ добровољаца из Србије. Исход револуције је било оснивање Војводства Србије и Тамишког Баната са центром у Темишвару.

Овакво Војводство је изневерило очекивања српских патриота изражених на Мајској скупштини 1848. У Војводству су Срби чинили мањину, док је сва администрација била у рукама немачких чиновника и официра. Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто 1860. Једина трајна последица Српске револуције била је обнова титуле Српског патријарха.

даље
уреди