Сремски Карловци — разлика између измена
м Исправка шаблона за координате |
Нема описа измене |
||
Ред 334: | Ред 334: | ||
* [http://www.dvorci.info/dvorci/sremkarl/infoc.htm Двор Богословије ] |
* [http://www.dvorci.info/dvorci/sremkarl/infoc.htm Двор Богословије ] |
||
* [http://www.dvorci.info/dvorci/karlovci/infoc.htm Дворац Илион ] |
* [http://www.dvorci.info/dvorci/karlovci/infoc.htm Дворац Илион ] |
||
* [http://www.brankovcardak.rs Бранков Чардак ] |
|||
Верзија на датум 16. септембар 2009. у 01:44
Сремски Карловци | |
---|---|
Грб
| |
Административни подаци | |
Држава | Србија |
Аутономна покрајина | Војводина |
Управни округ | Јужно-бачки |
Општина | Сремски Карловци |
Становништво | |
— 2011. | 8839 |
— густина | 174/km2 |
Географске карактеристике | |
Координате | 45° 12′ 05″ С; 19° 56′ 02″ И / 45.2015° С; 19.934° И |
Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
Апс. висина | 102 m |
Површина | 50,8 km2 |
Остали подаци | |
Поштански број | 21205 |
Позивни број | 021 |
Регистарска ознака | NS |
Сремски Карловци (нем. Karlowitz, Carlowitz, хрв. Srijemski Karlovci, мађ. Karlóca, тур. Karlofça) је градско насеље у општини Сремски Карловци у Јужнобачком округу, али припадају историјској обалсти Срем, чији назив стоји и у имену насеља. Сремски Карловци се налазе на десној обали реке Дунав, 6 km од Новог Сада и 4 km од Петроварадина на старом путу према Београду. Према попису из 2002. било је 8.839 становника (према попису из 1991. било је 7.534 становника).
Сремски Карловци су једино насеље у општини Сремски Карловци.
Према попису из 2002, у месту живи 8.839 становника (75% чине Срби).
Историја
У доба Римског царства на месту данашњих Карловаца се налазило мало утврђење.
Град се први пут помиње 1308. као тврђава под именом Каром, подигнута на римским темељима. Каром је 1521. утврђење и насеље у Мађарској краљевини, под влашћу племићких породица Батори и Моровић.
Отомански војсковођа Бали-бег је заузео ово место 1521. Оно ће под турском влашћу остати наредних 170 година.
Словенско име, Карловци, први пут се помиње 1532-1533, у рукописном Отачнику манастира Крушедола. За време отоманске власти место је било насељено Србима и малим бројем Турака. Године 1545, Карловци су имали 547 хришћанских становника (Срба). У граду су постојале 3 православне цркве и један манастир.
Под турском влашћу, Карловци су постојали до 1688, до Великог Бечког рата (1683-1699), када су Турци у повлачењу према Београду спалили и уништили ово место. Од 16. новембра 1698. до 26. фебруара 1699. у Карловцима је одржан конгрес, који је означио крај непријатељства између Отоманског царства и Свете лиге (коалиције Аустрије, Пољске, Млетачке републике. Са Русијом је Турска потписала посебно мир у трајању од две године. Овај договор познат је као Карловачки мир. По овом договору, Карловци су постали део хабзбуршких поседа под именом Војна крајина. На месту где је потписан мир, подигнута је 1817. године капела посвећена Светој Госпи од мира.
После 1699. године Карловци постају значајно трговачко насеље, јер се преко овог места усмеравају трговачки путеви према Турској. Близина Дунава свакако је доприносила још већем интензивирању трговине. Од 16. века Карловци су постали једно од црквених средишта српског народа. После Прве сеобе Срба 1690. Карловци постају један од кандидата за ново средиште српских архијереја. Тек после Трећег црквеног привилегованог изборног сабора, 1713. године, одлучено је да се ново средиште митрополита из манастира Крушедола премести у Карловце.
Карловци су били седиште епархије.
1718. године Карловчани су обновили Доњу цркву коју су Турци оштетили приликом повлачења после битке код Петроварадина 1716. а која је подигнута 1710. године.
Године 1726. отворила се у Карловцима прва школа, заслугом Митрополита Мојсеја Петровића. Први учитељ био је Максим Суворов, који је из Русије донео прве уџбенике.
1733. године, дошла је у Карловце још једна група учитеља предвођена Емануилом Козачинским, који је као професор поетике и реторике представио са својим ђацима прву драму у историји новије српске књижевности, Трагикомедију о смрти последњег српског цара Уроша V.
Године 1739. у Карловце се доселила бројна заједница од 51 немачке породице и потом настанила у подножју Магарчевог брега око Капеле мира.
Године 1746. изграђен је нови храм Горње Ваведењске цркве на темељима старог, по много чему судећи, манастира из 16. века.
Град је 1753. имао 3.843 становника, од чега 3.110 Срба.
Најзначајнији период у историји града започео је од ступања на положај митрополита Павла Ненадовића 1749. године. Оживео је запуштене школе, основао посебан црквено народни фонд, из којег су се финансирали учитељи и свештеници, основао је штампарију, подигао саборну цркву посвећену Св. Николају, обнављао је фрушкогорске манастире, проширио и украсио двор и оближњу башту, поклонио много књига за тадашње школе. Колико је био значајан и незаменљив, потврдиће и стање какво је настало после његовог упокојења (1768.), школе и фонд су се угасили и до доласка митрополита Стефана Стратимировића у Карловцима се мало од пређашњег сјаја одржало.
1768. године, Карловце су посетили будући цар Јосиф II, принц Алберт и фелдмаршал Лаудон.
Болница у Карловцима је подигнута 1770. године у Доњем крају.
Године 1776. штампан је у Карловцима први каталог митрополијске библиотеке одакле сазнајемо да је фонд располагао са 504 књиге и 104 стара рукописа.
У овом периоду Карловци су имали највише занатских радионица и трговачких радњи (1770. било је 36 дућана и 144 занатлије, око 30-40 кафана и неколико хиљада јутара под засадима винограда).
1787. године грађани Карловаца су били ослобођени државног кулука.
1788. године, у Карловцима је избио велики пожар. када је изгорела скоро читава чаршија.
Карловци су брзо обновљени захваљујући митрополиту Стефану Стратимировићу, који је дао нови подстрек економском успону и новом препороду. У Карловцима су тада живели најбогатији Срби, који су сабирали у ово место огроман капитал и који се увек на прави начин каналисао и употребљавао за корист свога рода.
Један од таквих пројеката био је и оснивање Карловачке гимназије. Гимназија је основана прилозима Димитрија Анастасијевића Сабова (20000 форинти) и осталих грађана (с.19000). Цар Леополд II повељом од 11. 10. 1791. године, одобрио је оснивање гимназије. Бригу о раду и животу гимназије преузео је Патронат и Старатељство гимназијских фондова са митрополитом Стратимировићем на челу. Школа је отпочела са радом 1. 11. 1792. у старој згради Латинске школе где се организовала настава до подизања нове зграде 1891.године.
Митрополит Стратимировић је 1794. године основао и богословију, као другу по старости у свету (после Кијевске). Мало касније, 1798. године, основао је и интернат Благодјејаније, у којем су становали и хранили се сиромашни богослови и гимназијалци.
Вук Стефановић Караџић је у току 1805, па све до краја 1806. године, учио у Карловцима да чита српски и немачки, завршио словенску граматику и целу аритметику и катихизис. У овом периоду гимназију су похађали Сима Милутиновић Сарајлија и Димитрије Давидовић, синови Алексе и Јакова Ненадовића.
Почетком 19. века у Карловцима се отвара мало научно друштво, познатије као Карловачки круг, које је окупило многе умне личности, и које се бавило питањима језика и историје.
1807. године основана је Прва апотека.
Трудећи се да настави континуитет уметничког развоја и неговања православне иконографије, митрополит Стратимировић је 1809. године основао Цртачку школу.
До краја 1811.године завршено је зидање зграде Магистрата.
Митрополит Стратимировић који је својом ангажованошћу обележио једну епоху у Карловцима, упокојио се 23. 09. 1836. године и сахрањен у Саборном храму.
Мајска скупштина одржана 13. (1.) маја 1848. године, у Карловцима. Тада је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за патријарха, пуковник Стефан Шупљикац за војводу, Ђорђе Стратимировић за председника Главног одбора и команданта српске војске, те закључена борба против Мађара у одбрану народних и црквених права. Српски народ је проглашен за политички слободан и независтан под аустријском круном. Области Срема, Баната са Границом и кикиндским дистриктом, Бачке са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном, Барање те деловима Војне крајине проглашене су за Српску Војводину.
Као главни град су одређени Карловци, касније Земун, па Велики Бечкерек, и на крају Темишвар.
И управо нападом мађарских трупа из Петроварадина предвођени генералом Храбовским 12. 06.1848. на Карловце, отпочеле су борбе Срба са регуларном војском.
Године 1849, Српска Војводина је трансформисана у провинцију Српска Војводина и Тамишки Банат. Карловци нису укључени у ову провинцију, већ су остали у Војној крајини. Крајина је укинута 1881, откад је град у краљевини Хрватска и Славонија, што је био аутономни део Аустро-Угарске.
Непосредно пред револуцију 1848. патријарх Рајачић је подигао раскошну резиденцију Илион (данас градски музеј), са малим вртом и зимском баштом.
1858. године, заузимањем патријарха, у Карловцима је отворена нова типографија, која је успешно радила до 1866. године.
У Карловцима је одржан и чувени Благовештенски сабор 1861. године, организован због одлуке Беча да, успостављајући компромис са мађарском аристократијом, утврди коначно територијални интегритет Угарске, те због тога и укине војводство, Српску Војводину и Тамишки Банат. Сабор је представио предлоге и услове под којим ће се ова област интегрисати са Угарском.
У Карловцима су се организовали Народно–црквени сабори 1864, 1865 и 1869.
Обележавајући тридесетогодишњицу од смрти Бранка Радичевића, иницијативом ученика Карловачке гимназије 22. 07. 1883. године , песникови посмртни остаци су, уз велику светковину, пренети из Беча на Стражилово.
Заслугом патријарха Германа Анђелића и његовог наследника Георгија Бранковића са Митровачким протом Стеваном Анђелићем, подигнута је нова зграда Карловачке гимназије према пројекту мађарског архитекте Ђуле Партоша.
Друго славно карловачко училиште, Богословија је у време патријарха Георгија Бранковића стасала у изузетно угледну школу, која је пружала изузетно образовање. 1900. године, подигнут је први семинар за удобан и ђацима примерен живот.
На иницијативу Патријарха Бранковића, почела је да се гради нова зграда дворске резиденције 1892., према пројекту арх. Владимира Николића. Зграда је довршена до 1884. године. У двору се налази капела Св. Димитрија, са прелепим иконостасом који је насликао Урош Предић 1898.године.
Српска манастирска штампарија је отворена 1895. заслугом Илариона Руварца и Платона Телечког. Радила је врло плодно до 1941.године. У Карловцима су у овом периоду излазила два значајна листа: Српски сион од 1895. до 1907. и Бранково коло, књижевни часопис од 1895. до 1914. године.
Славну композицију Сеоба Срба патријарх Георгије Бранковић је наручио од Паје Јовановића 1895. за Миленијумску изложбу у Будимпешти. Јануара 1904. године, у Карловцима је основано Соколско друштво.
За време новог патријарха Лукијана Богдановића, Саборни храм је добио садашњи изглед 1909/10. преправком њене фасаде, а зидови изнад певница и столова украшени су монументалним композицијама Паје Јовановића.
Драгоцени часопис за унапређење историографије Архив за историју Српске митрополије карловачке, излазио је у Карловцима од 1911. до 1914. године.
Уједињење српских православних епархија организовано је на Првој конференцији православних епископа 31. 12.1918. у Карловцима. Тада је проглашено уједињење цркава и успостављена Српска патријаршија. Свечано проглашење СПЦ одржано је у патријаршијском двору у Карловцима 30. 08. 1920. Београд је постао црквено седиште, док је резиденција привремено остала у Карловцима до 1936. године.
Одмах после Првог светског рата, у Карловцима се населила значајна колонија руских избеглица.
Од 1918. Карловци су постали део Краљевине СХС. Овде су се 1920. доселили официри генерала беле руске армије Пјотра Николајевича Врангела. Ту је стигао и синод Руске православне цркве у избеглиштву, тако је створена Руска загранична црква и формиран привремени штаб руске царске војске у избеглиштву.
У освит Другог светског рата, у Карловцима је живело више од 6000 становника.
У периоду 1929—1941, Карловци су се налазили у Дунавској бановини, провинцији Краљевине Југославије. За време Другог светског рата Карловце су окупирале трупе Сила осовине и прилључили град марионетској држави НДХ. За време рата, Сремски Карловци су носили име Хрватски Карловци (хрв. Hrvatski Karlovci). После рата, место је постало део АП Војводина, покрајине у Србији, унутар ФНР Југославије.
Карловци су ослобођени 23. 10. 1944. када је једна чета Другог батаљона Седме војвођанске бригаде свечано умарширала у град.
Данас су Карловци захваљујући својој славној прошлости остали важан културни и духовни центар српског народа.
Од 1980—1989, Сремски Карловци су били једна од 7 општина града Нови Сад. Данас општина Сремски Карловци не припада Новом Саду.
Знаменитости
Сремски Карловци су сачували известан број важних грађевина из 18. века. Од цркава, истичу се Капела мира и католичка црква Светог Тројства која се први пут спомиње 1735. Црква увођења у храм пресвете Богородице из 1746, садржи барокни иконостас који је сликао Димитрије Бачевић, један од најпознатијих сликара из Сремских Карловаца. Саборна црква Светог Николе изграђена је 1758. у стилу типичне барокне архитектуре; њен иконостас је насликао Теодор Крачун, а после његове смрти довршио га је Јаков Орфелин[1]. Карловачка гимназија је изграђена крајем 18. века и поседује богату библиотеку са око 18.000 књига. Ово је најстарија школска библиотека у Србији. Православна богословија у Сремским Карловцима је почела са радом 1. фебруара 1794, а основао ју је митрополит Стеван Стратимировић. Једна од главних знаменитости Сремских Карловаца је фонтана четири лава из 1799. саграђена да би обележила изградњу првог система канализације у граду.
Из 19. века потиче Градска већница (1808—1811), изграђена у стилу неокласичне архитектуре. Зграда Патријаршије (1892—1894) настала је по нацртима архитекте Владимира Николића; њен стил је мешавина барокне и неоренесансне архитектуре.
Архитектонска здања с почетка 20. века су такође пројектована у стилу неокласике. Најзначајнија грађевина из овог доба је карловачки Стефанеум из 1903. Ту се данас налази Институт српског народа и дијаспоре.
Демографија
У насељу Сремски Карловци живи 7105 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 39,8 година (38,5 код мушкараца и 41,1 код жена). У насељу има 2966 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,98.
Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године).
|
|
м | ж |
|||
? | 7 | 13 | ||
80+ | 49 | 114 | ||
75—79 | 78 | 163 | ||
70—74 | 173 | 230 | ||
65—69 | 261 | 282 | ||
60—64 | 246 | 295 | ||
55—59 | 218 | 231 | ||
50—54 | 340 | 353 | ||
45—49 | 372 | 360 | ||
40—44 | 325 | 368 | ||
35—39 | 270 | 300 | ||
30—34 | 309 | 255 | ||
25—29 | 309 | 289 | ||
20—24 | 345 | 291 | ||
15—19 | 340 | 309 | ||
10—14 | 241 | 276 | ||
5—9 | 235 | 220 | ||
0—4 | 179 | 193 | ||
Просек : | 38,5 | 41,1 |
| ||||||||||||||||||||||||
|
Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
---|---|---|---|---|---|---|
Мушки | 3.642 | 1.163 | 2.182 | 144 | 140 | 13 |
Женски | 3.853 | 807 | 2.204 | 645 | 188 | 9 |
УКУПНО | 7.495 | 1.970 | 4.386 | 789 | 328 | 22 |
Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
---|---|---|---|---|---|
Мушки | 1.636 | 88 | 5 | 10 | 515 |
Женски | 1.332 | 30 | 2 | 3 | 310 |
УКУПНО | 2.968 | 118 | 7 | 13 | 825 |
Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
Мушки | 27 | 98 | 251 | 47 | 143 |
Женски | 7 | 22 | 256 | 58 | 45 |
УКУПНО | 34 | 120 | 507 | 105 | 188 |
Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
Мушки | 17 | 55 | 77 | 53 | 38 |
Женски | 45 | 58 | 76 | 126 | 157 |
УКУПНО | 62 | 113 | 153 | 179 | 195 |
Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
Мушки | 108 | 0 | 1 | 103 | |
Женски | 105 | 2 | 0 | 30 | |
УКУПНО | 213 | 2 | 1 | 133 |
Познате личности
Карловачки митрополити и патријарси Српске православне цркве од 1690. - 1920. године:
- Арсеније III Црнојевић 1690-1706
- Исаија Ђаковић 1707-1708
- Софроније Подгоричанин 1710-1711
- Викентије Поповић 1713-1725
- Мојсије Петровић 1725-1730
- Вићентије Јовановић 1731-1737
- Арсеније IV Јовановић Шакабента 1737-1748
- Исаија Антоновић 1748-1749
- Павле Ненадовић 1749-1768
- Јован Ђорђевић 1769-1773
- Вићентије Јовановић Видак 1774-1780
- Мојсије Путник 1781-1790
- Стефан Стратимировић 1790-1836
- Стефан Станковић 1837-1841
- Јосиф Рајачић 1842-1861, од 1848. патријарх
- Самуило Маширевић 1864-1870
- Прокопије Ивачковић 1874-1879
- Герман Анђелић 1881-1888
- Георгије Бранковић 1890-1907
- Лукијан Богдановић 1908-1913
Друге личности:
- Лукијан Мушицки - српски лингвиста, филозоф, писац
- Урош Кнежевић - српски сликар
- Максим Суворов - учитељ
- Димитрије Анастасијевић Сабов - угледни српски трговац
- војвода Стефан Шупљикац - војвода српски
- Ђорђе Стратимировић - српски војсковођа
- Бранко Радичевић - српски песник
- Иларион Руварац - српски историчар, ректор Карловачке богословије, академик
Галерија слика Сремских Карловаца
-
Православна богословија
-
Магистрат - Сремски Карловци
Референце
Спољашње везе
- www.sremski-karlovci.org.rs
- Мапе, аеродроми и временска ситуација локација (Fallingrain)
- Сателитска мапа (Wikimapia)
- Сремски Карловци Комплетан водич кроз Србију
- Гугл сателитска мапа (Maplandia)
- План насеља на мапи (Mapquest)
- Туристичка организација општине
- Двор Патријаршије
- Двор Богословије
- Дворац Илион
- Бранков Чардак
Шаблон:Општина Сремски Карловци
- ^ Туристички биро Сремских Карловаца
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.