Paja Jovanović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Paja Jovanović
Fotografija sa posvetom
Lični podaci
Datum rođenja(1859-06-16)16. jun 1859.
Mesto rođenjaVršac, Austrijsko carstvo
Datum smrti30. novembar 1957.(1957-11-30) (98 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrija
Umetnički rad
Poljeslikarstvo
Pravacakademski realizam
Najvažnija dela

Pavle Paja Jovanović (Vršac, 16. jun 1859 — Beč, 30. novembar 1957) bio je srpski slikar. Jovanovićev slikarski opus je tipičan deo akademskog realizma.

Uz Uroša Predića i Đorđa Krstića smatra se za najznačajnijeg srpskog slikara realizma. Zahvaljujući izuzetno bogatom opusu sa preko 1099 dela, a naročito delima sa temama iz narodnog života i istorije, snažno je i široko uticao na likovno obrazovanje, kulturu, ali i na rodoljublje naroda. Uvršten je u 100 najznamenitijih Srba.

Život i stvaralaštvo[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor]

Paja Jovanović, 1899. godine

Rođen je kao sin prvenac Stevana Jovanovića, uglednog vršačkog fotografa. Majka Ernestina (rođena Deot - francuskog porekla) rano je umrla, a otac se ubrzo ponovo oženio Marijom (rođenom Di Ponti), koja je bila dobra i brižna majka. Jovanović je imao još petoro braće i jednu sestru, i proveo je detinjstvo u veseloj i srećnoj mnogočlanoj porodici. Njegova braća su bila fotograf Milan Jovanović i slikar Svetislav Jovanović.

Paja Jovanović je veoma rano pokazao sklonost prema crtanju i slikanju. Njegov otac Steva, vrstan fotograf, imao je dara za slikarstvo (bavljenje fotografijom u to vreme zahtevalo je ne samo poznavanje foto-tehnike, već i veštu ruku za retuš pri izradi slika).

Jovanović je u Vršcu mogao da vidi dela svojih sjajnih prethodnika: Arsenija Arse Teodorovića (1767—1826; njegove izuzetne ikone), Pavela Đurkovića (1772—1830; ikonostas u Sabornoj crkvi), Jovana Popovića (1810—1864) - sa njegovim sinom je drugovao i često se zaticao u njegovom ateljeu, fasciniran slikarovim radom: kopijama starih majstora, studijama prirode, delima sa religioznim temama. Tako je Paja Jovanović i sâm počeo da crta, najpre u tajnosti, kopirajući crkvene slike i provodeći sate u praznoj crkvi koju je smatrao svojim prvim učiteljem.

Međutim, u vreme kada je crkvena opština u Vršcu odlučila da naruči nova zvona za Sabornu crkvu i kada je bilo neophodno izraditi crteže svetitelja (kopije ikona iz vršačke crkve - po kojima bi u Beču bili izvedeni reljefi na zvonima), saznaje se za njegov talenat. Tako je, već u svojoj četrnaestoj godini, Jovanović dobio prvu porudžbinu, a, zahvaljujući značajnim pohvalama, i svojevrsnu propusnicu za Beč i mogućnost da se upiše na slikarsku Akademiju.

Međutim, upis na bečku slikarsku Akademiju nije bio jednostavan. Kako je bio bez završene gimnazije i neodgovarajućeg uzrasta, od njega se tražilo da prethodno završi gimnaziju i da pohađa školu crtanja kod profesora Maholca. Profesorova naklonost, ali i Pajin uporan i predan rad učinili su da ubrzo postane najbolji učenik u ovoj školi.

Aprila 1877. godine upisuje se na Opšti slikarski tečaj bečke Akademije, a od oktobra iste godine postaje redovan student ove škole i to kod veoma cenjenog slikara i dobrog likovnog pedagoga Kristijana Gripenkerla (Christian Griepenkerl, 1839 — 1916).

Redovne studije slikarstva završio je za tri godine (21. jula 1880), ali je nastavio da se obrazuje kod istog profesora, na specijalnom tečaju za istorijsko slikarstvo.

Istovremeno se usavršava i u majstorskoj klasi profesora Leopolda Karla Milera (Leopold Karl Müller, 1834 — 1892, u to vreme veoma traženog i hvaljenog slikara istorijskog i žanr slikarstva, prepoznatljivog po slikama sa orijentalnim motivima, naročito iz Egipta), i ubrzo postaje njegov najbolji učenik.

Studijska putovanja i priznanja[uredi | uredi izvor]

Paja Jovanović je mnogo putovao i na tim putovanjima nalazio značajnu inspiraciju za svoj rad.

Još kao student bečke Akademije gotovo svaki raspust je koristio da putuje po Balkanu, naročito po Crnoj Gori, Primorju, Albaniji, Bosni i Hercegovini, južnoj i istočnoj Srbiji. Tamo je radio skice i studije i trudio se da što neposrednije oseti atmosferu svakodnevnog života i običaja naroda. Do detalja je beležio predele, likove, nošnje, nakit, oružje.

Pun utisaka, po povratku bi slikao mnogobrojne žanr slike: Ranjeni Crnogorac, Mačevanje, Guslar, Kićenje neveste, U zasedi, Arbanas, Arnaut s čibukom, Izdajica, Umir krvi, Borba petlova.

Ove slike su ga brzo proslavile u celom svetu, a naročito u Evropi, koja je u to vreme bila veoma zainteresovana za zbivanja na Balkanu.

Prvo priznanje dolazi već 1882. godine, na studijama u Beču, za sliku „Ranjeni Crnogorac“. Slika je bila izložena na godišnjoj izložbi Akademije, i za nju je dobio prvu nagradu i carsku stipendiju.

Sledeće godine zaključuje desetogodišnji ugovor sa čuvenim galeristom Valisom za galeriju Frenč u Londonu i krajem te 1883. godine prelazi tamo da živi i radi.

Njegove slike su se veoma dobro prodavale, što ga je u potpunosti oslobodilo finansijskih briga i omogućilo mu da često odlazi na duga, daleka i skupa putovanja: po severnoj Africi (Maroko, Egipat), u Grčku, Tursku, Italiju, Španiju. Sa svojim prijateljem, ruskim slikarom Francom Ruboom (F. Roubaud) boravio je šest meseci na Kavkazu.

Ubrzo iz Londona prelazi da živi i radi u Minhen, zatim u Pariz, i na kraju se vraća u Beč.

Srbija se ponosila svojim mladim i slavnim umetnikom. Gotovo svaka srpska kuća je imala neku njegovu oleografiju ili drugu reprodukciju sa temom iz srpske istorije ili iz narodnog života.

Izabran je 1884. godine za dopisnog člana Srpskog učenog društva. Četiri godine kasnije, 1888. izabran je i za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. (Svečano proglašenje je obavljeno tek 1893. kada je tim povodom održana i njegova prva izložba slika u Beogradu, u prostorijama Velike škole).

Na Svetskoj izložbi u Rimu 1911. godine nastupio je u paviljonu Austrije, bez obzira što je nekoliko slikara iz Austro - Ugarske, Srba i Hrvata, među kojima su bili Uroš Predić, Ivan Meštrović, Marko Murat, Tomislav Krizman i drugi nastupali u paviljonu kraljevine Srbije.

Istorijske kompozicije[uredi | uredi izvor]

Od 1895. godine počinje nova faza u stvaralaštvu Paje Jovanovića, u kojoj se on najvećim delom posvećuje izradi istorijskih kompozicija (po mnogima najznačajnijih deset godina njegovog stvaranja).

Te 1895. Jovanović dobija dve značajne porudžbine za Milenijumsku izložbu, koja je trebalo da se održi u Budimpešti 1896. godine:

Rado je prihvatio poziv i odmah počeo sa pripremama, naročito za sliku „Seoba Srba“. Otputovao je u Sremske Karlovce i sastao se sa patrijarhom Brankovićem. Crkveni sabor mu je kao konsultanta za istorijske izvore dodelio istoričara arhimandrita Ilariona Ruvarca, sa kojim je putovao po fruškogorskim manastirima i prikupljao građu. Koristio je i sve druge izvore do kojih je mogao da dođe kako bi što vernije i do detalja predstavio vreme i likove na svojoj slici. Na kraju, posle deset meseci predanog rada, umetnik je bio zadovoljan svojim delom, ali ne i patrijarh. Zbog njegovih primedbi i neslaganja političkog karaktera, slika nije izložena na Milenijumskoj izložbi. Na nju je poslata samo slika „Vršački triptihon“: „Kosidba“, „Berba“ i „Pijaca“, koja je tumačena kao izraz dobrosusedstva Srba, Mađara i Nemaca.

Slika „Seoba Srba“ je urađena u četiri različite verzije.[2]

Posle ovoga, Paja Jovanović je radio i na drugim istorijskim kompozicijama:

Furor Teutonicus (Tevtonski bes) ili „Bitka u Teutoburškoj šumi“, za koju je dobio najpre Rajhlovu nagradu bečke Akademije, a kasnije srebrnu medalju na Svetskoj izložbi u Sent Luisu.

Sliku „Ženidba hercoga Ferija IV s Jelisavetom Habzburškom“ je radio u poentilističkom maniru, prateći tada aktuelne likovne tokove, što se nije svidelo naručiocu nadvojvodi Ferdinandu Habzburškom. Slika je bila odbijena i na kraju se našla u Dubrovačkoj galeriji.

Takovski ustanak radi po porudžbini kralja Milana Obrenovića. Ova slika, koja se danas nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu, toliko puta je reprodukovana, da je u svest naroda urezana kao autentični prikaz tog značajnog istorijskog događaja za srpski narod.

Veoma značajna istorijska slika usledila je oko 1900. kao porudžbina vlade Kraljevine Srbije za Svetsku izložbu u Parizu (1900). Bilo je to „Krunisanje cara Dušana u Skoplju za cara Srba, Grka i Bugara“[1]. Izuzetan trud i rad umetnika bio je nagrađen zlatnom medaljom na izložbi u Parizu 1900. godine,[3] kao i divljenjem kritike, kolega slikara i publike.

Sledi još jedna slika sa sličnom temom: „Ženidba cara Dušana sa Aleksandrom, sestrom bugarskog cara“, koja je bila izložena na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu 1904. godine.

U ovom periodu Paja Jovanović se bavio i crkvenim slikarstvom: izradio je ikonostas Saborne crkve u Novom Sadu i ikonostas crkve u Dolovu, naslikao je prizore iz života Svetog Save za Sabornu crkvu u Sremskim Karlovcima: Sveti Sava miri braću, Sveti Sava kruniše Prvovenčanog, Spaljivanje mošti Svetog Save. Takođe je naslikao kompozicije Hristova beseda na Gori, Sveti kralj Milutin, Manastir Sopoćani, Arhiepiskop Danilo, Raspeće.

Portreti[uredi | uredi izvor]

Novčanica koju je oslikao Paja Jovanović[4]

Od 1905. godine u stvaralaštvu Paje Jovanovića preovlađuje slikanje portreta. Svojom kičicom ovekovečio je vladare, političare, aristokrate, bankare, naučnike, umetnike...

Još u vreme svog boravka u Americi, 1902. naslikao je „portret Mihaila Pupina“, i njegove ćerke (portret gospođice Pupin).

Boraveći na crnogorskom dvoru, 1903, na poziv kralja Nikole, naslikao je jedan od svojih najmilijih likova, „portret princeze Milice“, zatim portrete „prestolonaslednika Danila“ i „kralja Nikole“.

U Beču je slikao starog cara „Franju Josifa“ i izradio čak devet njegovih portreta za razne austrijske ustanove.

Čini se, ipak, da je sa nešto više žara slikao portrete umetnika: „slikara Simingtona“, „vajara Đoku Jovanovića“.

Portret Mihajla Pop Cenića nastao 1945. godine. Deo je zbirke Istorije umetnosti Narodnog muzeja u Leskovcu

Međutim, motiv kome je, bez svake sumnje, posvetio najviše pažnje, su „ženski likovi“: Gospođa Mirka, Gospođa Štraus, Gospođa Šink, Gospođa Hadson, Baronesa Erlanger, Igračica Bergel, Gospođa Kaufman, Gospođa Doblin, Sofija Dunđerski, Teodora Dunđerski, i više portreta, najpre modela, a zatim njegove supruge Muni[2].

Slikanje žena za Paju Jovanovića je uvek značilo slikanje lepote. On, jednostavno, nije želeo da ih vidi ružne i stare. Čak i kada se radilo o ne tako lepim ženama, uvek se trudio da pronađe lepotu u njima. Mnogi likovni kritičari su mu zamerali zbog toga, i upućivali žestoke, pa čak i zajedljive kritike, ali on je ostao dosledan sebi i svojoj životnoj mudrosti: „Veština je naći lepotu“.

Sa otpočinjanjem Prvog svetskog rata seli se u Ženevu, gde je živeo od slikanja portreta poznatih i bogatih ljudi.

U međuvremenu, odlučio je da se oženi mladom Bečlijkom, Herminom-Muni Dauber. Venčali su se 27. marta 1917. godine u Budimpešti. Muni je bila kći nastojnika kuće u kojoj je imao atelje u Beču i njegov dugogodišnji model. Prelepa mlada žena bila je njegovo nadahnuće i muza, koju je ovekovečio na mnogobrojnim portretima, a ona mu je bila potpuno odana i posvećena do kraja života.

Po okončanju Prvog svetskog rata, Paja Jovanović neko vreme boravi u Beogradu, kada slika portrete članova vladajuće kuće Karađorđevića (kralja Aleksandra Karađorđevića, „kraljicu Mariju Karađorđević“[3]) i dekoriše kapelu na Dedinju.

Tokom 1922 godine boravi u Bukureštu, gde radi portrete rumunskog kralja Ferdinanda i kraljice Marije (majke). Zbog uspeha pokazanog portretisanjem princeze Marije, imao je posla tokom cele 1921. godine u Bukureštu, gde ovekovečava na platnu predstavnike tamošnje elite.[5] Ubrzo se vraća u Beč gde najviše vremena provodi u svom ateljeu.

Beograd[uredi | uredi izvor]

Paja Jovanović je prvi put došao u Beograd 1910. godine, na poziv kralja Petra I. Utiske o svom prvom susretu sa gradom za koji će ostati vezan zauvek opisao je ovim rečima:

Za malo dosade na granici - pregled carine i pasoša - bogato si nagrađen kada voz sa grmljavinom protutnji savski most, a Beograd u zraku jutarnjeg sunca, kao zlatom obasut pojavi se pret tobom... Ali, po svoj prirodi Beograd je jedinstven između dve silne reke, grad je sazidan na strmoj steni a na istoj visini sa gradom leži varoš sama, kao golemi zmaj. - Jest! sa gradom kao glavom i silnim trupom na grebenu.

I pored velike angažovanosti i posla na svim stranama sveta, ovo je bio grad kome se uvek vraćao, na kraće ili duže vreme. Oslikao je novčanicu od 1000 dinara iz 1931. godine.[6]

Pred Drugi svetski rat, 1939. godine odlučio je da napusti Beč i preseli se u Beograd. Tu je proveo teške godine okupacije i prve poratne godine. Iako već u dubokoj starosti i dalje je slikao.

Neprilike sa imovinom u Beču naterale su ga da se tamo vrati 1950. godine. Međutim, već iste godine započeo je prepisku sa upravom Muzeja grada Beograda oko svoje likovne ostavštine i otvaranja Legata. Želeo je da ostavi svome gradu, kako je govorio, „ono što bi vredelo čuvati“ od njegovog rada i alata: štafelaje, slikarski alat, počete slike i skice, mape sa crtežima i reprodukcijama; kako bi se napravio jedan atelje-soba majstora, zanimljiva za gledaoce koji bi želeli više da saznaju o njemu, njegovom radu i delu.

Tako je 1970. godine otvoren Legat slikara Paje Jovanovića u kome su izložene umetnikove slike, lične stvari, skice, beleške, fotografije, dokumenti, mnogobrojna odlikovanja, medalje, diplome, priznanja. Danas je to Muzej Paje Jovanovića.

Najbliži mu je po mnogo čemu slikar Uroš Predić, iako su bili takmaci na umetničkom polju. Obojica su bili učeni realisti, sa tom razlikom što je Jovanović negovao svojstven „idealistički” realizam.[7] Jovanović se ubraja među 100 najznamenitijih Srba.

Na štafelaju stoji njegova poslednja slika Buket crvenih ruža.

Paja Jovanović umro je 30. novembra 1957. godine u Beču. Kao što je želeo, urna sa pepelom preneta je i položena da počiva u Beogradu.

Petar Petrović je 2012. objavio knjigu „Sistemski katalog dela Paje Jovanovića“ u kom je obrađeno 1099 dela, pri čemu se pretpostavlja da postoje i dela za koja će se tek saznati.[8]

Dobrotvor[uredi | uredi izvor]

Spomen-bista na Svetosavskom trgu u Vršcu

U Vršcu je imao više poseda, a kuću u Sterijinoj ulici poklonio je 1933. godine Dobrotvornoj zadruzi Srpkinja, u kojoj je otvoreno obdanište.[9]

Portret majke Angeline i sliku „Čuda svetog Nikole” poklonio je 1927. eparhiji banatskoj. Te slike su 1986. godine ukradene iz crkve Svetog Nikolaja u Vršcu i posle dve godine pronađene u Italiji.[10]

Nagrade[uredi | uredi izvor]

  • Zlatna medalja na državnoj izložbi u Beču 1898. godine za sliku „Borba petlova”[11]
  • Zlatna medalja na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. za sliku „Krunisanje cara Dušana”[11]
  • Zlatna medalja na Međunarodnoj izložbi Umetničkog društva Beča 1901. za sliku „Ženidba hercoga Ferija” (ili Ženidba cara Dušana)[11]
  • Zlatna medalja na pariskom Salonu 1902. godine za sliku „Furor Teutonicus”[11]

Odabrana dela[uredi | uredi izvor]

  • Predeo u buri (1880)
  • Ranjeni Crnogorac (1882) ulje na platnu, 186 × 114 cm, Galerija Matice srpske u Novom Sadu
  • Mačevanje (oko 1884) ulje na platnu, 60,5 × 40,5 cm, Narodni muzej Srbije
  • Mačevanje (oko 1883) skica, olovka na hartiji, 90,5 × 59 cm, Muzej grada Beograda[12]
  • U zasedi (1884—1886) ulje na platnu, 27,5 × 38 cm, Galerija Matice srpske u Novom Sadu
  • Unutrašnjost mlina (1884—1885), ulje na dasci
  • Arbanas (1884—1886) ulje na dasci, 18 × 24,3 cm, Galerija Matice srpske u Novom Sadu
  • Arnaut sa čibukom (1884—1886) ulje na dasci, 36,5 × 43,5 cm, Narodni muzej Srbije
  • Izdajica (1886) ulje na platnu, 148 × 100 cm, Narodni muzej Srbije
  • Kićenje neveste (1886) ulje na platnu, 135 × 96,5 cm, Narodni muzej Srbije[13]
  • Borba petlova (1920—1926) ulje na platnu, 95 × 63 cm, Galerija Matice srpske u Novom Sadu[14]
  • Umir krivi (1889) ulje na platnu, 137 × 95 cm, Galerija Matice srpske u Novom Sadu
  • Furor Teutonikus (1889) heliogravura, 81,7 × 62 cm, Muzej grada Beograda[15]
  • Akt pred ogledalom / Gola Berta, krajem 19. veka[16]
  • Portret plemića s Ordenom zlatnog runa (1890—1990)
  • Seoba Srba (1896) ulje na platnu, 190 × 126 cm, Narodni muzej u Pančevu[17]
  • Seoba Srba i Seoba Srba I (1908; oko 1895) heliogravura; skica, olovka na hartiji, 94,8 × 62,3 cm; 119 × 84 cm, Muzej grada Beograda[18]
  • Takovski ustanak (1898) ulje na platnu, 190 × 125,5 cm, Narodni muzej Srbije
  • Manastir Sopoćani (oko 1898) ulje na platnu, 71,2 × 51,8 cm, Narodni muzej Srbije
  • Proglašenje Dušanovog zakonika (oko 1900) ulje na platnu 126 × 190 cm, Muzej grada Beograda[19]
  • Parsifal (1900)
  • Krunisanje Cara Dušana (posle 1900) ulje na platnu, 238 × 157 cm, Narodni muzej Srbije
  • Stefan Dečanski (oko 1900) ulje na platnu, 20 × 41 cm, Narodni muzej Srbije
  • Rade neimar prodaje model manastira Manasije (oko 1905) ulje na platnu, 53,3 × 36,5 cm, Narodni muzej Srbije
  • Kralj Milutin (1906—1912) ulje na platnu, 131,5 × 201 cm, Saborna crkva u Sremskim Karlovcima
  • Arhiepiskop Danilo (1906—1912) ulje na platnu, 121 × 200 cm, Saborna crkva u Sremskim Karlovcima
  • Portret dame pored kamina (1910—1920)
  • Raspeće (1919) ulje na platnu, 174 × 275 cm, Galerija Matice srpske u Novom Sadu
  • Portret slikara Simingtona (oko 1895) ulje na platnu, 76,5 × 99 cm, Narodni muzej Srbije
  • Portret vajara Đoke Jovanovića (1906 — 1908) ulje na dasci, 19,6 × 25 cm, Galerija Matice srpske u Novom Sadu
  • Portret Mihaila Pupina (1903) ulje na platnu, 96 × 114 cm, Narodni muzej Srbije
  • Portret gospođice Pupun (1903) ulje na platnu, 80,5 × 103 cm, Narodni muzej Srbije
  • Žena u ružičastoj haljini (1904) ulje na platnu, 62,3 × 117 cm, Narodni muzej Srbije
  • Portret dr Šenka (1906) ulje na platnu, 55 × 73 cm, Galerija Matice srpske u Novom Sadu
  • Portret gospođe Hadson (1910) ulje na platnu, 89 × 150 cm, Narodni muzej Srbije
  • Igračica Bergel (oko 1913) ulje na platnu, 92,5 × 126,5 cm, Narodni muzej Srbije
  • Gedeon Dunđerski (1916) ulje na platnu, 115 × 221 cm, Narodni muzej Srbije
  • Sofija Dunđerski (1916) ulje na platnu, 115 × 210,5 cm, Galerija Matice srpske u Novom Sadu
  • Teodora Dunđerski (1916—1920) ulje na platnu, 170 × 144 cm, Galerija Matice srpske u Novom Sadu
  • Portret Krune Bogdanović (1919) ulje na platnu, 115 × 210 cm, privatna kolekcija Milana St. Markovića
  • Portret Nikole Pašića (1922—1926) ulje na platnu, 60,4 × 73 cm, Narodni muzej Srbije
  • Portret supruge Muni (1925) ulje na platnu, 73 × 99 cm, Galerija Matice srpske u Novom Sadu
  • Akt na crvenom ogrtaču (1918—1920) ulje na platnu, 115 × 211 cm, Muzej grada Beograda[20]
  • Autoportret (posle 1930) ulje na platnu, 29 × 46 cm, Galerija Matice srpske u Novom Sadu
  • Maršal Tito (1947) ulje na platnu, 100 × 150,5 cm, Narodni muzej Srbije
  • Maršal Tito (1952) skica, olovka na hartiji, 30,5 × 24 cm, Muzej grada Beograda[21]
  • Parsifalov san (1906) litografija i heliografija, Muzej grada Beograda[22][23][24][25]
  • Miloš, Marko i vila (oko 1906) ulje na platnu, 33,5 × 53 cm, Narodni muzej Srbije
  • Dijana (1906—1908) ulje na platnu, 77 × 68 cm, Narodni muzej Srbije
  • Kupačica (1906—1908) ulje na platnu, 40,5 × 50,5 cm, Narodni muzej Srbije
  • Portret kraljice Marije Karađorđević (1929)
  • Portret mlade žene u ružičastoj haljini (1930)
  • Portret Vlade Ilića (1940)
  • Cveće (1942) ulje na dasci, 30 × 40,2 cm, Narodni muzej Srbije
  • Cveće (oko 1950) ulje na dasci, 30,5 × 40,5 cm, Muzej grada Beograda[26]
  • Portret kraljice Marije Karađorđević (1925—1930) ulje na platnu, 210 × 102 cm, Muzej grada Beograda[27]
  • Cveće (1943)
  • Portret Milutina Milankovića (1943) ulje na platnu
  • Portret Milutina Milankovića (1945) olovka, papir, kalk-skica, 29,8 × 36,7 cm, Muzej grada Beograda[28]
  • Bašibozuci pred kapijom (1887—1888) ulje na platnu, 46 × 35 cm[29][30]
  • Ženidba Hercoga Ferija IV Jelisavetom Habzburškom[31]
  • Odmor bašibozuka[32][33]

Galerija[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Život Banata na Pajinim platnima („Politika”, 5. jul 2016)
  2. ^ Četiri originala „Seobe Srba“ (B92, 15. septembar 2014)
  3. ^ Vlašković, Z. (2023). „Veličanstvena dela zanavek”. Jedinstvo. 
  4. ^ Prva Pajina hiljadarka („Večernje novosti“, 21. januar 2016)
  5. ^ "Politika", 3. mart 1922. godine Beograd
  6. ^ Baljak, J. J. (4. 2. 2023). „OVO JE NAŠA NAJLEPŠA NOVČANICA: Naslikao ju je Paja Jovanović, a evo po čemu je specifična”. Večernje novosti. Pristupljeno 4. 2. 2023. 
  7. ^ „Ulaznica”, Zrenjanin 2011. godine
  8. ^ U potrazi za portretom Rudolfa Valentina („Politika“, 21. novembar 2012), Pristupljeno 23. 4. 2013.
  9. ^ Miljković, Ljiljana (2019). Pravoslavlje, br.1247, 1. mart, Tekst: Povodom 160 godina od rođenja slikara Pavla - Paje Jovanovića. Beograd: SPC. str. 36. 
  10. ^ Baljak, J. J. (24. 2. 2023). „OVE PAJINE SLIKE SU PROŠLE PRAVU GOLGOTU: Ukradene iz crkve u Vršcu, nađene na pijaci u Italiji - malo ko se seća ove priče”. Večernje novosti. Pristupljeno 27. 2. 2023. 
  11. ^ a b v g „Svaka slika ima priču | Politikin Zabavnik”. politikin-zabavnik.co.rs. Pristupljeno 2022-09-13. 
  12. ^ „Mačevanje - Muzej grada Beograda”. web.archive.org. 21. 8. 2016. Arhivirano iz originala 21. 8. 2016. g. Pristupljeno 21. 3. 2020. 
  13. ^ „KIĆENjE NEVESTE”. prodajaslika.info. Arhivirano iz originala 06. 11. 2016. g. Pristupljeno 12. 07. 2017. 
  14. ^ „BORBA PETLOVA”. prodajaslika.info. Arhivirano iz originala 26. 09. 2019. g. Pristupljeno 12. 07. 2017. 
  15. ^ „FUROR TEUTONIKUS”. mgb.org.rs. Arhivirano iz originala 21. 8. 2016. g. 
  16. ^ „Naga Berta Paje Jovanovića pred Beograđanima”. Politika. 10. 8. 2016. 
  17. ^ „Muzej Pančevo”. muzej-pancevo.org.yu. Arhivirano iz originala 10. 2. 2009. g. 
  18. ^ „SEOBA SRBA i SEOBA SRBA I”. mgb.org.rs. Arhivirano iz originala 21. 8. 2016. g. 
  19. ^ „Proglašenje Dušanovog zakonika”. mgb.org.rs. Arhivirano iz originala 19. 9. 2016. g. 
  20. ^ „AKT NA CRVENOM OGRTAČU”. mgb.org.rs. Arhivirano iz originala 21. 8. 2016. g. 
  21. ^ „MARŠAL TITO”. mgb.org.rs. Arhivirano iz originala 21. 8. 2016. g. 
  22. ^ „Novootkrivena slika Paje Jovanovića za dva dana u Narodnom muzeju”. B92. 4. 6. 2019. 
  23. ^ „„Parsifal” Paje Jovanovića prvi put u javnosti”. Politika. 5. 6. 2019. 
  24. ^ „„Parsifal” Paje Jovanovića pred posetiocima narednih 10 dana”. Politika. 6. 6. 2019. 
  25. ^ „VILINSKA ZEMLjA - PARSIFALOV SAN”. mgb.org.rs. Arhivirano iz originala 21. 8. 2016. g. 
  26. ^ „CVEĆE”. mgb.org.rs. Arhivirano iz originala 21. 8. 2016. g. 
  27. ^ „PORTRET KRALjICE MARIJE KARAĐORĐEVIĆ”. mgb.org.rs. Arhivirano iz originala 21. 8. 2016. g. 
  28. ^ „PORTRET MILUTINA MILANKOVIĆA”. mgb.org.rs. Arhivirano iz originala 21. 8. 2016. g. 
  29. ^ „Slika Paje Jovanovića procenjena na više od 100.000 evra”. Politika. 30. 3. 2018. 
  30. ^ „Slika Paje Jovanovića postala najskuplje delo jednog srpskog slikara”. B92. 25. 4. 2018. 
  31. ^ „PAJA JOVANOVIĆ - Kulturni centar Novog Sada - Kulturni centar Novog Sada”. www.kcns.org.rs (na jeziku: srpski). 2022-12-12. Pristupljeno 2024-01-28. 
  32. ^ R, Euronews Srbija, S. (2023-11-09). „Slika Paje Jovanovića "Odmor Bašibozuka" prodata na aukciji u Londonu za više od 300.000 evra”. Euronews.rs (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-21. 
  33. ^ „"BAŠIBOZUK" MOŽE DA KRENE KA SRBIJI: Stigla saglasnost da slika Paje Jovanovića, kupljena kod Sadebija, napusti Britaniju”. NOVOSTI (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2024-01-28. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Feljtoni i članci[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Паја_Јовановић&oldid=27549455”