Епикурејство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Епикуров кип, 2. или 3. век п. н. е.

Епикурејство је систем филозофије који је створио Епикур, последњи антички филозоф. Епикур је основао школу у једном од атинских вртова, која је врло брзо добила име Епикуров врт, а епикурејци „филозофи из врта“.

Епикур филозофију схвата као дјелатност која истраживањима и размишљањима помаже у остваривању среће у животу. Етика је врхунац филозофирања, а логика и физика су само средства да се пронађе смисао живота. Две основне карактеристике Епикурове филозофије су атомизам и хедонизам.

Епикурејска физика је произашла из Демокритовог атомистичког система који потиче из 5. вијека п. н. е.

Једине ствари које постоје су тијела и простор и једно и друго у бесконачном броју. Простор чини апсолутно празно, које омогућава кретање, док је тијело састављено од недјељивих честица, „атома“. Атоме је даље могуће мјерити преко скупова апсолутних минимума, крајњих јединица величине. Атоми су у сталном кретању, константне брзине и пошто се налазе у празном простору, не постоји ништа што би их успорило. Стабилност је свеобухватно својство једињења, која формирају велике групе атома преко сложених шаблона комплексних кретања. Кретање се састоји од три принципа: тежине, колизија и минималног случајног покрета или заокрета, који иницира нове шаблоне кретања и онемогућава детерминизам. Атоми као посебне јединице, посједују само примарна својства, облик, величину и тежину. Сва друга секундарна својства, као што је на примјер боја, настају изван атомских једињења. Будући да зависе један од другог, није их могуће додати на списак самопостојећих ствари, али то не значи да нису стварни. Наш свијет, као небројени други свјетови, је случајно створено једињење, ограниченог трајања. Не постоји неки божији ум иза њега. На богове треба гледати као на идеална бића, моделе епикурејског начина живота и према томе удаљене од наших интересовања.

Основна тврдња епикурејске теорије сазнања (канонике) је да су сви опажаји репрезентативно (не пропозиционално) истинити. У парадигматичном случају призора, танке траке атома се константно изливају из посматраних тијела и наше очи механички региструју оне које до њих доспијевају повезујући их у једну цјелину, али не и интепретирајући. Ти примарни визуелни подаци имају неоспориву вриједност. Али закључци који из њих произлазе о природи спољашњих објеката подразумијевају расуђивање, и ту стижемо до мјеста гдје се могу десити грешке. Према томе, опажаји служе као један од три критеријума, заједно са осјећањима, критеријумом о вриједностима и природно стеченим општим концепцијама (prolēpseis). На бази евиденције опажаја, посједујемо способност да закључујемо о природи микроскопских и далеких феномена. Небески феномен, на примјер, се не може сматрати божијом творевином и искуство нам нуди мноштво адекватних модела преко којих долазимо до природног објашњења. Основе које су противне конзистентности директно посматраног феномена, називају се ouk antimarturēsis, недостатак контраевиденције. Парадоксално, када више алтернативних објашњења истог феномена прође тест, сва морају бити прихваћена као истинита. У овом случају када се примјене фундаментални принципи физике, само једна теорија пролази тест.

У епикурејској етици, уживање се сматра добром и нашим животним циљем, којем су подређене све друге вриједности. Бол је једино зло, а међустања не постоје.

Литература[уреди]

  • Long, A.A. and Sedley, D.N. (1987) The Hellenistic Philosophers, Cambridge: Cambridge University Press, 2 vols. (први том садржи преводе главних текстова са коментарима, а други изворне текстове на грчком и латинском језику)

Спољашње везе[уреди]