Високи средњи век

С Википедије, слободне енциклопедије
Високи средњи век
Европа и Средоземље
Велика карта
Европа и Средоземље, ца. 1190
Крсташки ратови
Мала карта

Централна Европа
Гвелфски, хохенстауфенски и асканијски домен у Немачкој око 1176.

Битка златних мамуза, Н. Кејсер (1836)

Високи средњи век је био историјски период који је обухватао време између 11, 12. и 13. века (ц. 1001–1300). Високом средњем веку претходнио је рани средњи век, а након њега је следио касни средњи век, који је завршио око 1500. године.

Кључни историјски тренд високог средњег века био је нагли раст популације у Европи, што је довело до великих друштвених и политичких промена из претходне ере, ренесансе 12. века, укључујући и прву појаву руралног егзодуса и урбанизације. До 1250. знатни пораст у популацији у великој мери је погодовао европској економији, достигавши висине које у неким подручјима неће опет бити виђене све до 19. века. Тај тренд је у касном средњем веку заустављен низом несрећа, пре свега црном смрћу, али и бројним ратовима и економском стагнацијом.

Од 780. године и даље, дошло је до краја варварских инвазија у Европи,[1] те је она постала боље друштвено и политички организована.[2] Каролиншка ренесанса довела је до научног и филозофског препорода Европе. Први универзитети су основани у Болоњи, Паризу, Оксфорду и Модени. Викинзи су настанили на Британским острвима, у Француској и другде, док су се скандинавска хришћанска краљевства развијала. Мађари су у 10. веку зауставили своју експанзију, а до 1000. године, хршћанска Угарска краљевина призната је у централној Европи, формирајући савезе са регионалним државама. Уз изузетак краткотрајних монголских инвазија у 13. веку, велики упади номада су прекинути. Моћно Византијско царство Македонске и Комнинске династије постепено је уступило место препорођеној Србији и Бугарској и свом наследнику, Латинском царству од 1204. до 1261. године, сво време супротстављајући се сталној претњи Селџука у Малој Азији.

У 11. веку, популација северно од Алпа почела је да настањује нова подручја, а неки од њих су се вратили животу у дивљини након пада Римског царства. У догађањима познатим као „велика рашчишћавања”, велика шумска и мочварна пространства Европе су рашчишћена и искориштена за култивацију. У исто време, насеља су се померила даље од традиционалних граница Каролиншког царства, даље од Елбе, при томе утростручивши величину Немачке. Католичка црква, достигавши врхунац своје политичке моћи у то време, позвала је војске читаве Европе у низ крсташких ратова против Селџука, који су заузели Свету земљу, тако основавши крсташке државе у Леванту. Остали ратови довели су до северних крсташких ратова, док су хршћанска краљевства преотела Пиринејско полуострво од Мавра, а Нормани су колонизовали јужну Италију, што је све било доо великог повећања популације и узорка пресељавања те ере.

Високи средњи век произвео је многе различите облике интелектуалних, душевних и уметничких дела. У том добу дошло је до пораста у етноцентризму, који се касније развио у модерни грађански национализам у већини Европе, успона великих италијанских градова-држава, и успона и пада исламске цивилизације у Ал-Андалусу. Поновно откриће Аристотелових дела навело је Тому Аквинског и остале мислиоце тог периода на развој сколастике, комбинације католицизма и античке филозофије. Током већег дела тог временског периода, Константинопољ је остао најгушће насељен град Европе, а византијска уметност је достигла врхунац у 12. веку. У архитектури, многе од најзначајнијих готских катедрала саграђене су током те ере.

Криза касног средњег века, почевши на почетку 14. века, означила је крај ове ере.

Историјски догађаји и политика[уреди | уреди извор]

Таписерија из Бајеа која приказује Битку код Хејстингса током норманске инвазије Енглеске

Велика Британија и Ирска[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Енглеска у средњем веку, Шкотска у средњем веку и Историја Гвинеда током високог средњег века

У Енглеској, Норманско освајање 1066. резултирало је краљевством којим је владала франкофонска властела. Нормани су силом заузели Ирску 1169. и ускоро успоставили се у већем делу те земље, иако је њихово упориште било на југоистоку. Исто тако, Шкотска и Велс су отприлике у то време потчињени у вазалство, иако је Шкотска касније прогласила своју независност. Министарство финансија основано је у 12. веку под краљем Хенријом I, а сазвани су и први парламенти. Године 1215, након губитка Нормандије, краљ Јован је озаконио Магна Царту, која је ограничила моћ енглеских монарха.

Скандинавија[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Историја Данске § Хршћанство и оснивање Данске, Историја Норвешке § Викиншки краљеви и Рана историја Шведске

Од средине десетог до средине 11. века, скандинавска краљевства су уједињена и покрштена, што је изазвало крај викиншких пљачки и учествовање у већо мери у европској политици. Краљ Кнут од Данске владао је и Енглеском и Норвешком. Након Кнутове смрти 1035. године, Енглеска и Норвешка су изгубљене, а са поразом Валдемара II 1227. године, данска доминација у тој регији је завршена. За то време, Норвешка је ширила своје атлантске поседе, који су се протезали од Гренланда до Острва Ман, док је Шведска, под Биргер јарлом, саградила упориште на Балтичком мору. Међутим, утицај Норвешке је почео да опада већ у том периоду, који је означен Споразумом из Перта 1266. године. Такође, грађански ратови су беснили у Норвешкој између 1130. и 1240. године.

Француска и Немачка[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Историја Француске у средњем веку и Историја Немачке]]

До времена високог средњег века, Каролиншко царство је подељено и замењено засебним наследничким краљевинама познатим као Француска и Немачка, мада не у њиховим данашњим границама. Немачка је била под заставом Светог римског царства, које је достигло врхунац свог јединства и политичке моћи.

Мађарска[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Краљевина Угарска (1000—1918)
Краљ Свети Стефан Мађарски

У високом средњем веку, Мађарска краљевина (основана 1000. године) је постала једна од најмоћнијих средњовековних држава у централној и западној Европи. Краљ Свети Стефан Мађарски је увео хришћанство у тај регион; тадашњи хроничари упамтили су га као веома религиозног монарха, са широким знањем латинске граматике, строгог према властитом народу, али љубазном према странцима. Искоренио је остатке племенске организације у краљевини и приморао народ на сталан живот на једном месту и прихватање хришћанске религије, етике, начина живота и основао је средњовековну мађарску државу, организујући је политички у грофовије, користећи немачки систем као узор.

Каснији монарси обично су одржавали блиску везу са Римом, попут Ладислава I Светог, толерантан став према паганима који су пребегли у краљевину у потрази за уточиштем (на пример Кумани у 13. веку), што је на крају изазвало одређену нелагодност за неке папе. Ступивши у персоналну унију са Хрватским краљевством и анексијом осталих малих држава, средњовековна Угарска је постала мало царство које је ширило своју контролу над Балканом и читавом карпатском регијом. Мађарска краљевска кућа је током средњег века католичкој цркви пружила највише светаца.

Пољска и Литванија[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Историја Пољске у средњем веку и Велико Војводство Литванија

Током високог средњег века Пољска се појавила као краљевство. Одлучено је да се повеже се са Великим војводством Литваније, што је потврђено Унијом у Креву и накнадним уговорима, чиме је настала персонална унија 1569. године.

Шпанија и Италија[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Шпанија у средњем веку и Италија у средњем веку

Већина Пиринејског полуострва била је под окупацијом Мавра након 711. године, иако је његов северни део био подељен између неколико хришћанских држава. У 11. веку, и поново у тринаестом, хришћанска краљевства на северу постепено су истерала муслимане из централног и већине јужног Пиринејског полуострва.

У Италији, независни градови-државе почели су се бавити источном поморском трговином. Међу њима су се нарочито истицале таласократије Пиза, Амалфи, Ђенова и Венеција.

Понтске степе, ц. 1015

Југоисточна Европа[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Византијско царство, Друго бугарско царство, Рашка, Кнежевина Арбанон, Бановина Босна и Хрватско краљевство

У високом средњем веку дошло је до врхунца и пада словенске државе Кијевска Русија у појаве Куманије. Касније, монголска инвазија у 13. веку имала је велики утицај на источни део Европе, будући да су многе државе тог региона нападнуте, опљачкане, освојене или претворене у вазале.

Током прве половине тог периода (ц. 1025-1185) Византијско царство је доминирало Балканом, а под Комнинским царевима дошло је до препорода просперитета и урбанизације; међутим, њихова доминација Југоисточном Европом завршила је након успешног влашко-бугарском побуном 1185. године, те је након тога та регија била подељена између Византинаца у Грчкој, неким деловима Македоније и Тракије, Бугара у Мезији и већини Тракије и Македоније, и Срба на северозападу. Источна и Западна црква службено су се одвојиле у 11 веку, и упркос повременим периодима сарадње током 12. века, четврти крсташки рат је 1204. резултирао издајничким заузимањем Константинопоља. То је знатно оштетило Византијце, а њихова моћ је на крају ослабљена деловањем Селџука и растућег Османског царства у 14. и 15. веку. Међутим, моћ Латинског царства била је кратког века након што је бугарски цар Калојан преусмерио крсташку војску у Бици код Хадријанопоља.

Клима и пољопривреда[уреди | уреди извор]

Средњовековни топли период, период између 10. и 14. века у Европи, био је релативно топао и благ интервал који је завршио генерално хладнијим малим леденим добом. Пољопривредници су узгајали пшеницу доста северније у Скандинавији и винове лозе у северној Енглеској, иако се чини да се максимално ширење винограда десило током малог леденог доба. Током тог времена, висока потражња за вином и стабилна количина конзумације алкохола проузроковала је виноградарску револуцију.[3] Та заштита од глади допустила је повећање популације у Европи, упркос глади из 1315. године, која је однела 1,5 милиона људских живота. То повећање популације допринело је оснивању нових градова и повећању у индустријској и економској активности у том периоду. Такође је основана трговина и свеобухватна производња алкохола. Производња хране се такође повећала у то време, будући да су уведени нови начини пољоприведне производње, укључујући употребу тежег плуга, коња уместо волова, и тропољни систем који је омогућавао узгој разноликијих усева од претходног двопољног система - међу њима су значајне махунарке, чији је раст спречио губитак значајног азота у земљишту.

Успон витештва[уреди | уреди извор]

Тешка коњица домаћинства (витезови) постала је честа у 11. веку у Европи, а осмишљени су и турнири. Иако је велико улагање у коње и оклоп био препрека ступању у витештво, оно је постало познато као начин за кметове да зараде своју слободу. У 12. веку, монаси Клинијаја су промовирали етичко ратништво и надахнули настанак витешких редова, као што су Темплари. Наслеђене титуле племства основане су у том периоду. У Немачкој у 13. веку витештво је постала још једна наследна титула, иако једна од мање престижних, и тај тренд се проширио у осталим земљама.

Религија[уреди | уреди извор]

Црква[уреди | уреди извор]

Раскол Истока и Запада 1054. службено је поделио хришћанску цркву на два дела: римски католицизам у Западној Европи и православље на истоку. До тога је дошло када су папа Лав IX и патријарх Михаило I екскомуницирали један другога, углавном због спора о постојању папинског ауторитета над четири источна патријарха, као и због неслагања по питању филиокве.

Крсташки ратови[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Крсташки ратови

Крсташки ратови дешавали су се између 11. и 13. века. Предвођени су папинским ауторитетом са намером поновног успостављања хришћанске управе у Светој Земљи одузимањем тог подручја од муслиманског Фатимидског калифата. Фатмиди су заузели Палестину 970. године, изгубили је 1073. године, када је пала у руке Селџука, и поново је заузели 1098. године, кратко пре него што су је поново изгубили 1099. као резултат Првог крсташког рата.

Војни редови[уреди | уреди извор]

У контексту крсташких ратова, основани су монашки војни редови који ће постати шаблон за касније средњевековне витешке редове.

Темплари су били хришћански војни ред основан након Првог крсташког рата како би се хришћански ходочасници заштитили од непријатељски настројених локалних становника и разбојника. Тај ред био је блиско повезан са банкарством, те је Филип IV од Француске 1307. ухапсио све припаднике тог реда у Француској и укинуо га због оптужби за јерес.

Витезови Хоспиталци првобитно су били хришћанска организација основана у Јерусалиму 1080. како би се бринули о сиромашним, болесним или озлеђеним ходочасницима у Свету земљу. Након што је Јерузалим заузет у Првом крсташком рату, постали су религијско-војни ред задужен за бригу и заштиту Свете земље. Након што је Света Земља на крају поново заузета од стране муслиманских снага, преместили су базу операција на Родос, а касније Малту.

Тевтонски витешки ред је био немачки религијски ред основан 1190. године у граду Ако како би помогао хришћанским ходочасницима при њиховом путовању у Свету земљу и како би управљао болницама за болесне и озлеђене. Након што су муслиманске снаге заузеле Свету земљу, ред се 1211. преместио у Трансилванију и касније, након што је истеран, напао је паганску Пруску са намером покрштавања Балтика. Ипак, пре и након што је главни пагански непријатељ тог реда, Литванија, прешла на хришћанство, они су већ били напали друге хришћанске нације, као што су Новгород и Пољска. Моћ Теутонских витезова, која је постала знатна, сломљена је 1410. године у Бици код Гринвалда, где су доживели огроман пораз од стране удружене пољско-литванско-руске војске. Након Гринвалда, ред је губио на моћи до 1809. године, када је службено распуштен. Све заједно, било је десет крсташких ратова.

Сколастика[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Сколастика

Нови хришћански метод учења био је под утицајем Анселма Кентерберијског (1033–1109) заснован на поновном открићу Аристотелових дела, испрва индиректно путем средњевековне јеврејске и исламске филозофије (Мајмонид, Ибн Сина и Ибн Рушд), а потом кроз Аристотеловог властитог дела донесеног из византијских и муслиманских библиотека; и оних на које је утицао, пре свега Алберта Великог, Бонавентуру и Абелара. Многи сколастичари веровали су у емпиризам и подржавали римокатоличку доктрину кроз секуларно истраживање, разум и логику. Противили су се хришћанском мистицизму и платонистичко-августинском веровању да је ум нематеријална материја. Најпознатији сколастичар је био Тома Аквински (касније проглашен „црквеним научником”), који се удаљио од платонских и августинских идеја и приближио се аристотелизму. Тома Аквински је развио филозофију ума пишући да је ум при рођењу tabula rasa („празна плоча”) којој је божанском искром дата способност размишљања и препознавања форми или идеја. Остали значајни сколастичари били су Росцелин, Абелар, Пјер Ломбард и Франсиско Суарез. Једно од главних питања током тог времена био је проблем универзалија. Истакнути заступници различитих аспеката сколастике били су Дунс Скот, Вилијам Окамски, Петар Дамјан, Бернард од Клервоа и припадници Викторске шкле.[1]

Златно доба монастицизма[уреди | уреди извор]

Просјачки редови[уреди | уреди извор]

  • У 13. веку дошло је до успона просјачких редова, као што су:
    • фрањевци (Мања браћа, познати и као сиви фратри), основани 1209
    • кармелићани (Пустињаци Блажене девице Марије Кармелске, познати и као бели фратари), основани 1206–1214
    • доминиканци (Ред проповједника, познати и као црни фратри), основани 1215
    • августинци (Пустињаци Св. Августина, познати и као августински фратри), основани 1256

Јеретички покрети[уреди | уреди извор]

Кришћански јереси постојали су у Европи пре 11. века, али само у малим бројевима и били су локалног карактера: у већини случајева, појединачан свештеник или село би се вратили паганским традицијама. Међутим, почевши у 11. веку, појавиле су се јереси масовног карактера. Корени тога делимично се могу наћи у успону урбаних градова, слободних трговаца и нове економије засноване на новцу. Руралне вредности монастицизма нису се много допадале урбаним људима, који су почели да формирају секте у већој сагласности са урбаном културом. Први јеретички покрети великих размера у Западној Европи потекли су из недавно урбанизираних подручја, попут јужне Француске и северне Италије и веројатно су били под утицајем богумила и осталих дуалистичких покрета. Те јереси били су размера које католичка црква никада пре није видела; за неке, одговор је био елиминација (као у случају катара), а прихватање и интеграција за друге (као у случају поштовања Фрање Асишког, сина градског трговца који се одрекао новца).

Катари[уреди | уреди извор]

Катари протерани из Каркасона 1209. године
Главни чланак: Катари

Катаризам је био покрет гностичких елемената који је настао средином 10. века, а који је тадашња римокатоличка црква прогласила јеретичким. Постојао је у већем делу Западне Европе, али је настао у Лангдоку и околним подручјима у јужној Француској.

Назив катар потиче од грчког katharos, „чист”. Једна од првих забиљежених употреба је од стране Екберта фон Шинауа, који је у Келну 1181. о јеретицима написао: „Hos nostra Germania catharos appellat.”

Катаре су такође називали албижанима. Тај назив потиче од краја 12. века, а користио га је хроничар Жофрој ду Бреј 1181. године. Тај назив се односи на јужни град Алби (античка Албига). То одређење није веома прецизно, будући да је центар био у Тулузу и суседним дистриктима.

Албижани су били снажни у јужној Француској, северној Италији и југозападном Светом римском царству.

Богумили су били снажни на Балкану и постали службена религија босанских краљева.

Валдензи[уреди | уреди извор]

Петар Валдо од Лиона био је богат трговац који се одрекао свог богатства око 1175. године, након религиозног искуства, и постао проповедник. Створио је валдензе, који су постали хришћанска секта која је веровала да сви религијски обичаји требају имати основу у Светом писму. Трећи латерански сабор из 1179. године није дозволио Валду да проповеда. Он ту забрану коју није послушао, те је наставио да слободно говори и био је екскомуникован 1184. године. Валдо је критиковао хришћанско свештенство, говорећи да не живе према Светом писму. Одбацио је обичај продавања опроста, као и тада чест обичај потовања култова светаца.

Занатство и трговина[уреди | уреди извор]

У Северној Европи, ханза, федерација слободних градова која је унапрјеђивала поморску трговину, основана је у 12. веку, са оснивањем града Либека, који је њоме касније доминирао, 1158–1159. године. Многи северни градови Светог римског царства постали су ханзеатски градови, укључујући Амстердам, Келн, Бремен, Хановер и Берлин. Ханзеатски градови изван Светог Римског Царства били су, на примјер, Бриж и пољски град Гдањск, као и Калињинград, главни град монашке државе Теутонских витезова. У Бергену (Норвешка) и Новгороду (Русија) ханза је имала фабрике и посреднике. У том периоду, Немци су почели да колонизирају Европу изван царства, Пруску и Шлеску.

У касном 13. веку, венецијански истраживач зван Марко Поло постао је један од првих Европљана који су путовали Путем свиле до Кине. Западњаци су упознати са Далеким Истоком када је Поло записао своја путовања у делу Il Milione. На Исток су га следили бројни хришћански мисионари, као што су Вилијам од Рубрука, Ђовани Плано Карпини, Андре од Лонжима, Одорик из Порденоне, Ђовани де Маригноли, Ђовани од Монтекорвина и други путници, као што је Николо де Конти.

Наука[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Наука у средњем веку и Европска средњовековна медицина
Карта среднјевековних универзитета и већих манастира.

Филозофско и научно учење раног средњег века заснивало се на неколико копија и коментара античких грчких текстова који су остали у Западној Европи након пада Западног римског царства. Већина их је изучена само на латинском, будући да је знање грчког било веома ограничено.

Тај сценарио променио се током ренесансе 12. века. Интелектуална ревитализација Европе почела је са рођењем средњевековних универзитета. Повећани контакт са исламским светом у Шпанији и на Сицилији током реконквисте, и византијског света и муслиманског Леванта током крсташких ратова, пружили су Европљанима приступ научним арапским и грчким текстовима, укључујући и дела Аристотела, Ибн ал-Хаитама и Ибн Рушда. Европски универзитети материјално су потпомогли превођење и ширење тих текстова и створили нову инфраструктуру која је била неопходна за научне заједнице.

Детаљ портрета Хјуа од Провансе, слика Томаса да Модене из 1352.

На почетку 13. века постојали су прилично тачни латински преводи главних дела готово свих интелектуално кључних античких аутора,[4] омогућивши добар пренос научних идеја и путем универзитета и путем манастира. Од тада, природне науке садржане у тим текстовима почеле су да се шире посредством значајних сколастичара, као што су Роберт Гросетест, Роџер Бејкон, Алберт Велики и Дунс Скот. Претече модерног научног метода већ се могу видети у Гросетестовом истицању математике као начина разумевања природе, а Бејкон је ценио емпиријски приступ, нарочито у свом делу Opus Majus.

Технологија[уреди | уреди извор]

Главни чланци: Среднјевековна технологија и артес мецханицае

Током 12. и 13. века у Европи је дошло до радикалне промене у стопи нових изума, иновација у начину управљања традиционалним средствима производње и економском расту. Током мање од једног века, створено је више изума него за претходних хиљаду година људске историје на читавој планети. У том периоду дошло је до знатног технолошког напретка, укључујући и преузимање или проналазак ветрењача, воденица, штампе (иако још увек не покретног типа), барута, астролаба, наочара, маказа модерног облика, бољих сатова и много бољих бродова. Два последња изума међу споменутима омогућили су почетак доба открића. Ти изуми настали су под утицајем страних култура и друштава.

Алфред Кросби је описао део те технолошке револуције у свом делу Мера стварности: Квантификација у Западној Европи, 1250-1600 (The Measure of Reality: Quantification in Western Europe, 1250-1600), а о њој су писали и други велики историчари технологије.

Бродови света из 1460. године, према карти Фра Мура

Уметност[уреди | уреди извор]

Визуелна уметност[уреди | уреди извор]

Фреска из Бојанске цркве који приказује цара Константина Тиха. Ти мурали представљају највеће постигнуће бугарске културе у 13. веку.
Главни чланак: Средњевековна уметност

Уметност у високом средњем веку обухвата следеће важне покрете:

Архитектура[уреди | уреди извор]

Лепезасти свод и стаклени прозори у опатији Бат
Главни чланак: Готска архитектура

Готска архитектура заменила је романски стил комбинујући акбутане, готске (или шиљасте) лукове и ребрасте сводове. Била је под утицајем духовне позадине тог времена, у суштини религиозна: танке хоризонталне линије и решетке остављале су утисак да грађевина стреми небу. Архитектура се чинила светлом и бестежинском, у супротности са тамним и гломазним формама претодног романичког стила. Августин Хипонски подучавао је да је светлост израз Бога. Архитектонске технике прилагођене су и развиле се за изградњу цркава које су одражавале то учење. Разнобојни стаклени прозори повећавали су дух светлине. Будући да су боје у средњем веку биле много ређе него данас, може се претпоставити да су та виртуозна уметничка дела изазивала осећај страхопоштовања код обичног човека са улице. Високи, сложени ребрасти, а касније и лепезасти сводови приказивали су кретање према рају. Обожавање Бога такође се изражавало релативно великом величином тих грађевина. Готичка катедрала, према томе, није само позивала посетиоце да се уздигну духовно, већ је и демонстрирала величину Бога. Тлоцрт готске катедрале одговарао је правилима сколастике: према делу Ервина Панофскија, Готичка архитектура и сколастика (ен. Gothic Architecture and Scholasticism), тлоцрт је био подељен на одељке и једнообразне пододељке. Те особине изражене су у најпознатијој сакралној грађевини тог времена: цркви Нотр Дам.

Књижевност[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Средњевековна књижевност

Разнолике културе имале су утицаја на књижевност високог средњег века, међу којима највише хришћанство. Веза са хришћанством била је највећа у римској књижевности, која је утицала на стандардни језик у књижевном циклусу римског питања. У остале књижевне циклусе, односно међусобно повезане групе прича, спадали су француско питање (приче о Карлу Великом и његовом двору), акритске песме, које су се бавиле темом витештва византијских граничара, те вероватно најпознатији циклус, британско питање, са тематиком краља Артура, његовог двора и повезаним причама из Бретање, Корнвола, Велса и Ирске. Један анониман немачки песник покушао је да врати германске митове из периода сеобе народа на ниво француских и британских епова, тако створивши Нибелунгах. Такође је постојало доста поезије и историјских списа који су написани у том периоду, као што је Истрорија британских краљева Џефрија од Монмута.

Упркос политичком опадању током касног 12. и већине 13. века, византијска учењачка традиција остала је нарочито плодна током тог временског периода. Један од најистакнутијих филозофа 11. века, Михаило Псел, оживео је неоплатонизам на хришћанским темељима и учврстио изучавање античких филозофских текстова, такође доприневши историји, граматици и реторици. Његов ученик и наследник као главни учитељ филозофије на Универзитету у Константинопољу, Јован Итал, наставио је платонску линију у византијској мисли и био је критикован од стране цркве због ставова које је она сматрала јеретичким, као што је доктрина трансмиграције. Два православна теолога важна у дијалогу између источне и западне цркве били су Никефор Блемид и Максим Плануд. Византијска историјска традиција такође је процветала са делима браће Никите и Михаила Хонијата на почетку 13. века и Георгија Акрополита генерацију касније. У 12. веку у Византијском царству је такође настао и Тимарион, православна хришћанска претеча Божанствене комедије. Отприлике у исто време на популарности је добио и тзв. византијски роман, са својом синтезом античких паганских и тадашњих хришћанских тема.

У то исто време, у јужној Француској настала је окситанска књижевност, која је најпознатија по трубадурима који су певали о дворској љубави. Укључивала је елементе из латинске књижевности и Шпаније и Северне Африке под утицајем Арапа. Њен утицај касније се проширио на неколико култура у Западној Европи, нарочито у Португалији и Минезанг у Немачкој. Провансалска књижевност такође је стигла у Сицилију и Северну Италију, поставивши темеље за „слатког новог стила” Дантеа, а касније и Петрарке. Управо, најважнија поема касног средњег века, алегоријска Божанствена комедија, у великој је мери производ и теологије Томе Аквинског и увелико секуларне окситанске књижевности.

Музика[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Средњевековна музика

Преживела музика високог средњег века пре свега је религијске природе, будући да се музичка нотација развила у религијским институцијама, а примена нотације у секуларној музици развила се тек касније. Рано у том периоду, грегоријански корал је био доминантна форма црквене музике; остале форме, почевши са органумом, а касније укључујући клаузуле, кондукт и мотет, развиле су се користећи корал као изворни материјал.

Током 11. века, Гвидо Арецо је био први који је развио музичку нотацију, која је олакшала памћење грегоријанских корала.

Током 12. и 13. века грегоријанско певање у хору изродило је полифонију, која се појавила у делима француске школе Нотр Дам (Леонин и Перотин). Касније се развила у ars nova (Филип де Витри, Гијом де Машо) и музичке жанрове касног средњег века. Важан композитор током 12. века била је часна сестра Хилдегарда Бингенска.

Најзначајнији секуларни покрет су били трубадури, који су настали у Окситанији (Јужна Француска) у касном 11. веку. Трубадури су често путовали, долазили су из свих друштвених класа и писали су песме о разним темама, са нарочитим фокусом на дворску љубав. Њихов стил утицао је на трувере северне Француске, дворске песме у Немачкој и композиторе секуларне музике Трецента у северној Италији.

Позориште[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Средњевековно позориште

Економске и политичке промене у високом средњем веку довеле су до стварања еснафа и раста градова, а то је довело до знатних промена у позоришту, почевши тада и наставивши се у касном средњем веку. Трговачки еснафи почели су да изводе представе, обично засноване на религији, које су се често бавиле библијском причом која се односила на њихову професију. На пример, пекарски еснаф извео би упризорење Последње вечере.[5] На Британским острвима, представе су током средњег века извођене у неких 127 различитих градова. Ти миракули на говорном језику написани су у циклусима великог броја представа: из Јорка (48 представа), Честера (24), Вејкефилда (32) и непознатих локација (42). Велики број представа из тог периода из Француске и Немачке је преживио, а неке врсте религијских драма извођене су у готово сваком европском граду у касном средњем веку. Многе од тих представа садржале су комедију, ђаволе, зликовце и клаунове.[6]

У средњем веку је такође изведен велики број секуларних представа, од којих је најранија Представа Гринвуда (енгл. The Play of the Greenwood) Адама де ла Ала из 1276. године. Она садржи сатиричне сцене и народни материјал као што су виле и остала наднаравна бића и појаве. Фарсе су након 13. века такође попримиле на популарности. Већина тих представа долази из Француске и Немачке и сличне су у тону и форми, истичући полни однос и телесне излучевине.[6] Најпознатији писац фарси је Ханс Закс (1494–1576), који је написао 198 драмских дела. У Енглеској, Представа другог пастира (енгл. The Second Shepherds' Play) вејкефилдског циклуса је најпознатија рана фарса. Међутим, фарса се у Енглеској није појавила независно до 16. века са радом Џона Хејвуда (1497–1580).

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Гуy Халсалл. „Тхе барбариан инвасионс” (ПДФ). 
  2. ^ Хуммер, Ханс Ј. „Политицс анд Поwер ин Еарлy Медиевал Еуропе, Алсаце анд тхе Франкисх Реалм, 600–1000”. Wаyне Стате Университy. 
  3. ^ Јеллинек, Е. M. 1976. "Дринкерс анд Алцохолицс ин Анциент Роме." Едитед бy Цароле D. Yаwнеy андРоберт Е. Попхам. Јоурнал оф Студиес он Алцохол 37 (11): 1718-1740.
  4. ^ Франклин, Ј., "Тхе Ренаиссанце мyтх", Qуадрант 26 (11) (Нов, 1982), 51-60. (Приступљено онлине 06-07-2007)
  5. ^ А Хисторy оф Енглисх литературе фор Студентс, бy Роберт Хунтингтон Флетцхер, 1916: пп. 85-88
  6. ^ а б Броцкетт анд Хилдy (2003, 86)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Јохн Х. Мундy, Еуропе ин тхе Хигх Миддле Агес, 1150-1309 Харлоw, Енглеска, Лонгман . 2000. ISBN 978-0-582-36987-0.
  • Фухрманн, Хорст. Германy ин тхе хигх Миддле Агес: ц. 1050-1200 (Цамбридге УП, 1986).
  • Јордан, Wиллиам C. Еуропе ин тхе хигх миддле агес (2нд ед. Пенгуин, 2004).
  • Мундy, Јохн Х. (2014) [1973]. Еуропе ин тхе хигх Миддле Агес, 1150-1309. Неw Yорк: Басиц Боокс. ИСБН 9780465021031. 
  • Поwер, Даниел, ед. Тхе Централ Миддле Агес: Еуропе 950-1320 (Оxфорд УП, 2006).

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Медији везани за чланак Високи средњи век на Викимедијиној остави

Високи средњи век на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Visoki_srednji_vek&oldid=26242657”