Dolazak Mađara u Panonsku niziju

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mađarsko osvajanje Karpatskog basena
Ovaj članak je deo serije o istoriji Mađarske
Istorija Mađarske
Pre doseljenja Mađara
Poreklo Mađara
Srednji vek
Rani novi vek
Kasni novi vek
Moderno doba

Mađarsko osvajanje Panonske nizije (mađ. Honfoglalás)[1] takođe imenovano i kao mađarsko osvajanje[2] ili mađarsko zauzimanje zemlje[3] bio je niz istorijskih događaja koji se završavaju naseljavanjem Mađara u srednju Evropu krajem 9. i početkom 10. veka. Pre dolaska Mađara, tri ranosrednjovekovne sile, Prvo bugarsko carstvo, Istočna Francuska i Moravska, borile su se jedna protiv druge za kontrolu nad Karpatskim basenom. Povremeno su angažovali mađarske konjanike kao vojnike. Stoga su Mađari koji su živeli u pontsko-kaspijskoj stepi istočno od Karpatskih planina bili upoznati sa onim što će postati njihova domovina kada započne njihovo osvajanje.

U opštem smislu, nacionalnim osvajanjem se naziva proces tokom kojeg neki narod zauzima izabranu oblast, sa ciljem da tu uspostavi novu domovinu. Shodno tome, u mađarskoj istoriji, proces tokom kojeg su Mađari zauzeli Karpatski basen naziva se „osvajanjem”.

Zbog dugog istorijskog vremenskog horizonta i relativno malog broja pisanih izvora, teško je precizno rekonstruisati tok i događaje oko i samog osvajanja današnjih prostora. Na osnovu istraživanja, verovatno je da su Mađari u jednom koraku zauzeli Karpatski basen.[1] Prema ovome, osvajačka plemena su se naselila u ravničarskim predelima Karpatskog basena oko 895. godine.[4] U to vreme već se raspadalo carstvo sinova moravskog kneza Svatopluka I, što im je olakšavalo posao. Do 902. godine čitavo područje Karpatskog basena je stavljeno pod njihovu kontrolu, iako su se zbog svojih stada uglavnom naselili u oblastima koje su im pružale ogromna prostranstva pašnjaka, kao štp su Alfeld, Mezefeld, Kišalfeld, Čalokez i Seremšeg, gde su bili dostupni pašnjaci odgovarajućeg kvaliteta. Prema ovim podacima, narodi koji su već živeli na ovim prostorima, uglavnom avarskog i slovenskog porekla, živeli su u razbacanim pojedinačnim seoskim zajednicama i za nekoliko generacija su se stopili u plemena došljaka. Ako ne u ratarstvu koje su već imali razvijeno, u stočarstvu su verovatno imali šta da nauče od Mađara, koji su svoje životinje gajili u hladnim uslovima i bez zimske stočne hrane.

Mađari su ojačali svoju kontrolu nad Karpatskim basenom porazivši bavarsku vojsku u bici kod Požonja 4. jula 907. godine. Tokom osvajanja Mađari su pokrenuli seriju pohoda na zapadnu Evropu između 899. i 955. godine, a takođe meta im je bilo i Vizantijsko carstvo između 943. i 971. godine. Mađari su se postepeno naselili u basenu i uspostavili hrišćansku monarhiju, Kraljevinu Mađarsku, oko 1000. godine.

Narodi Karpatskog basena pre i u vreme osvajanja[uredi | uredi izvor]

Prema istorijskim podacima sledeći veći narodi i njihovi potomci živeli su u Karpatskom basenu u vreme osvajanja (datum ukazuje na njihov dolazak):

  • 375 - Određeni elementi Huna mogli su preživeti nedaće seoba i ostati u karpatskom basenu. Popularno verovanje da od njih potiču Sekelji, Mađari iz plemena hunskog princa Čabe, istorijskim zapisima je nemoguće dokazati. Malo se zna o jeziku huna, prema pretpostavkama oni su govorili ogurskim jezikom koji je grana turkijskog jezika, pored nekoliko drugih jezika. Ne postoje dokazi koji bi potkrepili srodstvo jezika Huna i mađarskog jezika. [5]
  • 568 – rani Avari, poznati i kao zamkari. Isto se malo zna o njihovom jeziku, verovatno su govorili nekim od turkijskih jezika, kao i nekoliko drugih jezika (gepidski, alanski, sarmatski itd.).
  • 670 – pozni Avari, poznati i kao Onoguri
  • 895–896 – dolazak osvajača
  • Osim toga, Sloveni već su živeli u Karpatskom basenu. Mnoge mađarske reči su slovenskog porekla ili su posredovane.

Uzroci i istorija[uredi | uredi izvor]

Od 5. veka, evroazijsku stepu karakterišu velike migracije, kretanjem različitih naroda od istoka ka zapadu. To je Hune, Avare, Onogure i Mađare dovelo u Evropu, i na kraju su svi vremenom stizali čak i do najzapadnijih delova Karpatskog basena.[6]

Pored vojnih faktora, postojali su i ekonomski razlozi za seobu naroda, poput Pečenega i Uzbeka, koji su krenuli na zapad pre mađarskog osvajanja. Najverovtaniji razlog tome bilo je iscrpljivanje pašnjaka, koje je moglo biti uzrokovano višegodišnjom sušom ili hladnijom klimom. Za seobe je takođe važan i demografski momenat koji je nastao kao rezultat uspešnog stočarstva i populacijionog rasta.

Mađari u Etelkezu[uredi | uredi izvor]

Seoba Mađara iz prapostojbine
Glavni članak: Etelkez

Oko 670. godine dogodile su se velike promene na stepi severno od Crnog mora. Onogursko-bugarsko carstvo, koje je bilo pod kontrolom Kubratovih sinova nakon njegove smrti, se raspalo. Koristeći njihovu neslogu, Hazari i Mađari su takoreči slobodno ušli na njihovu sada već bivšu teritoriju, a Bugari su se podelili u nekoliko grupa. Volški Bugari predvođeni Kotragom prešli su na severoistok u Povolžje, podunavski Bugari predvođeni Asparuhom na jugozapad u Podunavlje, a druga grupa predvođena Kuberatom prešla je u Karpatski basen, gde su postali vazali Avarskog carstva. Mađari su tada zauzeli Etelkez, područje koje se nalazi otprilike između Dunava i Dnjepra.[7]

Najnovija istraživanja, pak, govore u prilog naseljavanju Mađara sredinom 9. veka, ništa arheološki ne pokazuje 6.-7. vek. kao vek doseljavanja.

Moguće je da su manje mađarske grupe ostale uz tada doseljene Bugare. U prilog tome govori i Magna Hungaria koju je pronašao fratar Julijan 1235. neposredno pored Volške Bugarske. Ibn Fadlan ih je 922. nazvao Baškirima.[8] Ali moguće je i da se ovo pridruživanje Bugarima dogodilo tek kasnije, posle poraza Hazara od Arapa 737. godine, kada su se Bugari odselili severnije, dalje od hazarske vlasti. Čini se da je i ova teorija oborena nakon preciznijeg datiranja nalaza. Opet istorijske činjenice i nalazi govore da se i ovde pojava Mađara odvijala u 9. veku, paralelno sa naseljem Etelkez.

Prema određenim teorijama, doseljavanje mađarskih grupa koje su se pridružile Bugarima moglo je uticati na etničko preuređivanje, što se može arheološki primetiti u nalazima u Karpatskom basenu iz 670. godine, u fenomenu poznatom kao pokret grifona.

U pisanim izvorima Mađari se javljaju tek od 839. godine, kada su, prema vizantijskom izvoru, boravili u predelima oko Dunavu[9] i na zahtev Bugarske krenuli na Vizantiju. U to vreme, Mađari su postali dovoljno jaki da se zauvek otrgnu od hazarskog uticaja i započnu potpuno nezavisnu politiku. Hazari su 838. godine podigli tvrđavu Sarkel u donjem toku Dona da bi obezbedili svoju granicu sa Mađarima.[7]

Dani magnam regni eius partem cede et igni vastantes praedantur. Sed et hostes antea illis populis inexperti, qui Ungri vocantur, regnum eiusdem populantur. (Danci su predali veliki deo njegovog kraljevstva i uništili ga vatrom. Ali neprijatelji, koji su prethodno bili neiskusni sa tim narodima, koji se zovu Mađari, opustošili su kraljevstvo istog.)

— Nadbiskup Remsa Hinkmar: Annales Bertiniani

Godine 862. arhiepiskop Remski Hinkmar je zabeležio u analima manastira Svetog Bertina da je uništeno i do tada nepoznato kraljevstvo Luja Nemačkog.[10] Sin Luja Nemačkog, kralj Karlman od Istočne Francuske, ustao je protiv svog oca 861. godine, u čemu ga je podržao Lujev vazal, moravski knez Rastislav. Kao Rastislavovi saveznici su se pojavili Mađari.[11] Prema tradicionalnom narativu, oni su ustali iz Etelkoza i krenuli u pohod, ali bi to oduzelo previše vremena, možda je bilo prekasno da se kralju pomogne. Na osnovu ovoga Mikloš Bela Seke smatra da je 862. godine u Karpatskom basenu morala biti neka vrsta mađarske baze ili predstraže, inače, smatra on, ne bi mogli da se uključe u bitke zbog česte promene ratne sreće. Tako je, po njima, Mađari su najkasnije do IX veka već bili su prisutni u Karpatskom basenu i predstavljaju znatnu vojnu silu. Do početka 880-ih godina, oni su u potpunosti poznavali region i mogli su da intervenišu u život istočnih krajeva Karolinškog carstva. Istorijski analitičar Seke je na kraju došao do zaključka da je, po njegovom mišljenju, osvajanje bio niz događaja koji su se odvijali tokom nekoliko decenija, a 895/896 nije mogao biti datum početka, već datum završetka.[12] Đerđ Sabadoš (Istorijski institut MTA) takođe smatra mogućim da su osvajači već 862. godine imali ispostavu u Karpatskom basenu.[13]

Mađari pre osvajanja[uredi | uredi izvor]

Proces nacionalnog osvajanja (893—902)

Mađari su stigli u prostor Karpatskog basena, geografski ujedinjen ali politički podeljen, nakon što su stekli temeljno lokalno znanje o tom području od 860-ih pa nadalje.[14][15][16][17][18][19][20] Po okončanju Avarskog kaganata (oko 822. godine), istočna Franačka je potvrdili svoj uticaj u Transdanubiji, Bugari u maloj meri u južnoj Transilvaniji i unutrašnjim oblastima su smestili preživelo avarsko stanovništvo u svojoj državi bez državnosti.[15][21] Prema jednoj teoriji, arheološkim dokazima, avarsko stanovništvo je preživelo vreme mađarskog osvajanja Karpatskog basena.[22][15][19] U ovom vakuumu moći, mađarska osvajačka elita je zauzela sistem nekadašnjeg Avarskog kaganata, nema traga od masakra i masovnih grobnica, veruje se da je to bila mirna tranzicija lokalnog stanovništva u Karpatskom basenu.[22] Drugi naučnici odbacuju kontinuitet između kasnih avarskih i mađarskih osvajača i/ili „dvostruko osvajanje“ (kettős honfoglalás) Karpatskog basena.[23] Prema istoričaru Balintu Čanadu, „ni jedan jedini element (originalne teorije) nije održiv“ i da je „ubedljiv dokaz da je istinska sličnost skeletnog materijala iz avarskog i osvajačkog perioda mogla da se demonstrira samo u 4,5% teorijski potencijalni slučajevi“.[24]

Nastavak Hronike pisane od strane Georgije Amartola, (Continuation of the Chronicle) sadrži najranije i izvesno[25] spominjanje Mađara.[26] U njemu se navodi da su se mađarski ratnici umešali u sukob između Vizantijskog carstva i Bugara u njihovo ime u Donjem Podunavlju 836. ili 837. godine.[27] Prvi poznati mađarski napad u Srednjoj Evropi zabeležen je u Analiima Sent Bertena,[28]koji piše o „neprijateljima, zvanim Mađari, do sada nepoznati“[29] koji su opustošili kraljevstvo kralja Luja Nemačkog 862. godine.[28] Viktor Spinei i drugi istoričari tvrde da je Rastislav Moravski, u ratu sa Lujem Nemačkim, unajmio Mađare da napadnu Istočnu Francusku.[28][30] Salcburški nadbiskup Teotmar u svom pismu od oko 900. godine jasno kaže da su se Moravci često udruživali sa Mađarima protiv Nemaca.[30]

Dugi niz godina (Moravci) su zapravo činili upravo zločin za koji su nas samo jednom lažno optužili. Sami su primili veliki broj Mađara i sami sebi obrijali glave po svojim paganskim običajima i poslali su ih protiv naših hrišćana, savladavajući ih, vodeći neke kao zarobljenike, druge ubijajući, a treći su, zatvoreni, izginuli od gladi i žeđi.

— Pismo nadbiskupa Teotmara od Salcburga i njegovih sufragana papi Jovanu IX iz oko 900.[31]

Porfirogenit pominje da su Mađari živeli na teritoriji koju su zvali „Atelkouzou“ (Etelkez) do svoje invazije preko Karpata.[32][33][34] On dodaje da se nalazio na teritoriji gde teku reke Baroć, Kobou, Truloš, Brotoš i Sereteš (Barouch, Koubou, Troullos, Broutos and Seretos)[35] .[36][37] Iako poistovećivanje prve dve reke sa Dnjeprom i Južnim Bugom nije jednoglasno prihvaćeno, poslednja tri naziva se bez sumnje odnose na reke Dnjestar, Prut i Siret.[37] U širem regionu, u Subotcima na reci Adjamki, tri groba (jedan od njih pripada muškarcu sahranjenom sa lobanjom i nogama njegovog konja) pripisuju se Mađarima pre osvajanja.[37] Međutim, ove grobnice najverovatnija datiraju iz 10. veka.[38]

Mađari su bili organizovani u sedam plemena koja su formirala konfederaciju.[39] Ovaj broj pominje Konstantin Porfirogenit.[40] Čini se da je Anonimus sačuvao mađarsku denominaciju plemenske konfederacije „Hetumoger“ („Sedam Mađara“), iako piše o „sedam vodećih ličnosti“[41] koje zajedno nose ovo ime umesto političke organizacije.[40]

Konfederacija sedam plemena je ojačana dolaskom Kabara,[39] koji su se (prema Konstantinu) pridružili Mađarima nakon njihove neuspešne pobune protiv Hazarskog kaganata.[42] Mađari i Kabari se pominju u dužoj verziji Salcburških anala,[43] u kojoj se navodi da su se Mađari borili oko Beča, dok su se Kabari 881. godine borili nedaleko, tačnije kod Kulmita.[44] Madgearu predlaže da su grupe Kavara već bile naseljene u ravnici Tise unutar Karpatskog basena oko 881. godine, što je možda dovelo do anahronog pozivanja na Kumane u Gesta Hungarorumu u vreme mađarskog osvajanja.[45]

Konfederacija sedam plemena je bila pod dvojnim vođstvom, prema Ibn Rusti i Gardiziju (dva muslimanska učenjaka iz 10. odnosno 11. veka, čije su geografske i kartografske knjige sačuvale tekstove iz ranijeg dela Abu Abdalaha al-Džajhanija iz Buhare).[46][47][48] Nominalni ili sveti vođa Mađara nosio je naziv kende, dok je njihov vojni zapovednik nosio titulu đula.[47][49] Isti autori dodaju da je đula komandovao vojskom od 20.000 konjanika,[50] ali je pouzdanost ovog broja neizvesna.[51]

Regino od Pruma i drugi savremeni autori prikazuju Mađare iz 9. veka kao nomadske ratnike.[52] Car Lav Mudri podvlači značaj konja za njihovu vojnu taktiku.[53] Analiza konjskih lobanja pronađenih u grobovima mađarskih ratnika nije otkrila značajnu razliku između ovih konja i zapadnih rasa konja.[54] Regino od Pruma navodi da Mađari nisu znali „ništa o borbi prsa u prsa u formaciji ili zauzimanju opkoljenih gradova“,[55] ali on podvlači njihovu veštinu streljaštva.[56] Ostaci ukazuju da su kompozitni lukovi bili najvažnije oružje Mađara.[57] Pored toga, blago zakrivljene sablje su otkrivene u mnogim ratničkim grobnicama iz tog perioda.[58] Regino od Pruma je primetio da Mađari preferiraju taktike kao što je očigledno povlačenje u borbi.[56] Savremenici ovog događaja, pisci, su takođe pričali o njihovoj nemilosrdnosti, predstavljenoj ubijanjem svih odraslih muškaraca u racijama po naseljima.[59]

Mađari su naoružani mačevima, pancirima, lukovima i kopljima. Tako u bitkama većina njih nosi duplo oružje, noseći koplja visoko na ramenima i držeći lukove u rukama. Koriste i jedno i drugo po potrebi, ali kada ih progone, koriste svoje lukove kada dobijaju veliku prednost u bici. Ne samo da oni sami nose oklop, već su i konji njihovih majboljih ljudi prekriveni gvožđem ili prošivenim materijalom. Veliku pažnju i obuku posvećuju streljaštvu na konju. Ogromno krdo konja, ponija i kobila, ide za njima, da bi im obezbedili hranu i mleko, a da istovremeno odaju utisak mnoštva.

— Lav VI Mudri: Taktikon Lava VI[60]

Stanovnici Karpatskog basena[uredi | uredi izvor]

Evropa 814. godine

Na osnovu postojećih mađarskih hronika, jasno je da je postojalo više od jednog (povremeno proširenog) spiska naroda koji su naseljavali Karpatski basen u vreme mađarskog osvajanja zemlje.[61] Anonimus, na primer, prvo piše da su „Sloveni, Bugari, Vlasi i pastiri Rimljani“[62] naseljavali teritoriju,[63][64] ali kasnije govori o „narodu zvanom Kozar“[65]. i Sekeljima.[61] Slično, Simon iz Keze prvo navodi „Slovene, Grke, Nemce, Moravce i Vlahe“,[63][64] ali kasnije dodaje da su na toj teritoriji živeli i Sekelji.[66][67] Prema Makartniju, ovi spiskovi su zasnovani na više izvora i ne dokumentuju sve etničke grupe Karpatskog basena oko 900. godine.[68] Joan-Aurel Pop kaže da je Šimon iz Keze naveo narode koji su naseljavali zemlje koje su Mađari osvojili i obližnje teritorije.[69]

Mađari su preuzeli drevna (keltska, dačka ili germanska) imena najdužih reka u Karpatskom basenu od slovenskog govornog stanovništva.[70] Na primer, mađarski nazivi reka Dunav (Duna), Drava, Garam, Maroš, Olt, Sava, Tisa i Vag su preuzeti od Slovena.[70][71] Mađari su usvojili i veliki broj hidronima slovenskog porekla, među kojima su Balaton („močvara“), Besterce („brza reka“), Tur („bubrov potok“) i Zađva („čađava reka“).[70][72][73] Imena mesta slovenskog porekla obiluju Karpatskim basenom.[74] Na primer, Čongrad („crna tvrđava“), Nograd („nova tvrđava“), Višegrad („citadela“) i druge ranosrednjovekovne tvrđave nosile su slovensko ime, dok je ime Kesthelj sačuvalo latinsku reč za tvrđavu (citadel), uz slovensko posredovanje.[74][75]

Pored Slovena, na osnovu toponima može se primetiti prisustvo nemačkog govornog područja.[76] Na primer, Mađari su usvojili germanizovani oblik imena reke Vulke (čije je ime slovenskog porekla), a dokument poznat kao Konverzija Bavaraca i Karantanaca iz oko 870. godine navodi germanska imena mesta u Panoniji, uključujući Salapiugin („zavoj Zale“) i Mosaburc („tvrđava u močvarama“).[77] Ime Barca, Barot i drugih reka moglo bi biti ili turkijskog[73] ili slovenskog porekla.[78]

Prema teoriji Bele Mikloša Sekea, detaljan opis Mađara u zapadnim savremenim izvorima i neposredna mađarska intervencija u lokalnim ratovima sugerišu da su Mađari već od sredine 9. veka živeli na istočnim teritorijama Karpatskog basena.[79][80] Što se tiče tačnog položaja ranih mađarskih naselja, arapski geograf al-Džajhani (samo delovi njegovog dela su sačuvani u radovima drugih muslimanskih autora)[81] 870-ih je Mađare postavio između reka Don i Dunava.[79] Seke identifikuje Al-Jaihanijev Dunav sa srednjim Podunavljem, za razliku od ranije pretpostavljenog donjeg Podunavlja jer su, prema al-Jaihanijevom opisu, hrišćanski Moravci bili zapadni susedi Mađara.[79]

Granične kraljevine[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Istočna Franačka, Prvo bugarsko carstvo i Velikomoravska kneževina

Karpatski basen su od 560-ih godina kontrolisali Avari,[82] narod koji je govorio turkijskim jezikom.[83] Po dolasku u region, oni su nametnuli svoju vlast nad Gepidima, koji su dominirali teritorijama istočno od reke Tise.[84] Međutim, Gepidi su opstali sve do druge polovine 9. veka, prema referenci u Preobraćenju Bavaraca i Karantanaca u njihove grupe koje su živele u Donjoj Panoniji u periodu oko 870. godine.[76]

Avari su u početku bili nomadski konjanici, ali areheološka nalazišta kao što su dva velika groblja koje su koristile tri ili četiri generacije i sve veći broj naselja svedoče o njihovom usvajanju sedelačkog (nenomadskog) načina života od 8. veka.[85][86] Moć Avara je između 791. i 795. godine ugušio Karlo Veliki,[87] koji je zauzeo Transdunavsku oblast i pripojio je svom carstvu.[88] Arheološka istraživanja ranosrednjovekovnih ruralnih naselja u Balatonmađarodu, Nemeškeru i drugim mestima u Zadunavju pokazuju da se njihova glavna obeležja nisu promenila padom Avarskog kaganata.[89] Na nekadašnjim pograničnim područjima nastala su nova naselja sa grobljima koje karakterišu objekti sa jasnim analozima u savremenoj Bavarskoj, Bugarskoj, Hrvatskoj, Moravskoj i drugim udaljenijim teritorijama.[89] Imanje branjeno drvenim zidovima (slično plemićkim dvorovima u drugim delovima Karolinškog carstva) otkriveno je u Zalasabaru selu u okviru današnje županije Zala.[89]

Avarske grupe koje su ostale pod vlašću svog kagana često su bile napadane od strane slovenskih plemenskih grupa.[90] Zbog toga je kagan zatražio od Karla Velikog da pusti da se ove avarske grupe nasele u oblastima između današnjeg Sombathelja i nekadašnjeg rimskog legionarnog centra Petronela u Panoniji (danas je zo mesto u Austriji).[91] Njegova molba je prihvaćena 805. godine. Konverzija Bavaraca i Karantanaca navodi Avare među narode pod crkvenom jurisdikcijom Salcburške rimokatoličke nadbiskupije oko 870. godine.[91] Prema Pohlu, „jednostavno se pokazalo nemogućim zadržati avarski identitet nakon što su avarske institucije i visoke tvrdnje o njihovoj tradiciji propali.“[92] Sve veći broj arheoloških dokaza u Transdunavlju takođe daju potvrdu prisustva avarskog stanovništva u Karpatskom basenu u predvečerju 10. veka.[93] Arheološki nalazi ukazuju na to da je postojalo značajno prisustvo kasnih Avara na Velikoj mađarskoj ravnici, ali je teško odrediti tačnu hronologiju.[93]

Povelja koju je 860. godine izdao kralj Ludvig Nemački za opatiju Matsi mogla bi da potvrdi da su Onoguri (još jedan narod turkijskog porekla) takođe bili prisutni na toj teritoriji.[94] Povelja se odnosi na „Marševe Vangara“ (marcha uuangariourum) koji se nalaze u najzapadnijim regionima Karpatskog basena.[traži se izvor] Čini se da denominacija Vangar odražava slovenski oblik etnonima Onogura.[95]

Teritorijama pripojenim Franačkom carstvu u početku su upravljali kraljevski oficiri i lokalni poglavice.[96] Slovenski knez po imenu Pribina je oko 840. godine dobio velike posede duž reke Zale.[97] Pribina je promovisao kolonizaciju svojih zemalja[98] i takođe on je podigao Zalavar, tvrđavu u močvarama, čiji se ostaci i mogu naći kod današnjeg istoimenog sela (Zalavar) pored ostataka bazilike.[97] U početku branjen drvenim zidnim ogradama, ovaj „zamkovni kompleks“[99] (András Róna-Tas) postao je administrativni centar. Do kraja 9. veka bila je još više ojačana dodatnim suvozidinama. U naselju i oko njega arheološki su otkopani ostaci četiri crkve koje su okružene grobljima. Najmanje jedna od crkava je nastavila da se koristi sve do 11. veka.[100]

Pribina je poginuo u borbi sa Moravcima 861. godine, a njegov sin Kocelj je nasledio njegove posede.[101] Kocelja je oko 876. nasledio Arnulf, rođeni sin Karlomana, kralja Istočne Francuske.[102] Pod njegovom vlašću, moravske trupe su se umešale u sukob poznat kao „Vilhelminerski rat“ i „opustošile sve od Rabe pa prema istoku“ između 882. i 884. godine, prema „fuldskim analima” (Annals of Fulda).[103][104]

Moravska je nastala 820-ih godina[traži se izvor] pod svojim prvim poznatim vladarom Mojmirom I.[105] Njegov naslednik Rastislav razvio je i ojačao vojnu snagu Moravske. On je promovisao prozelitsku delatnost vizantijske braće, Konstantina i Metodija u pokušaju da traže nezavisnost od Istočne Francuske.[97][106] Moravska je dostigla svoj „vrhunac značaja i moći“ pod Svatoplukom I[107] koji je proširio svoje granice u svim pravcima.[108]

Bazična teritorija Moravske nalazi se u krajevima na severnoj Moravi, na teritoriji današnje Češke i Slovačke.[109] Međutim, Konstantin Porfirogenit stavlja „veliku Moravsku, nekrštenu“[110] negde u krajeve iza Beograda i Sirmijuma (Sremska Mitrovica, Srbija).[111] Njegov izveštaj je podržao dalje teorije o lokaciji Moravske.[112] Na primer, Kristo i Senga predlažu postojanje dve Morave (jedna na severu, a druga na jugu),[113] dok Boba, Bovlus i Egers tvrde da je osnovna teritorija Moravske u regionu reke južne Morave, u današnja Srbija.[114] Postojanje južnomoravskog carstva nije potkrepljeno artefaktima, dok uporišta otkrivena u Mikulčicama, Pohanskom i drugim oblastima severno od srednjeg Dunava ukazuju na postojanje centra moći u tim krajevima.[115]

Pored Istočne Francuske i Moravske, Prvo bugarsko carstvo je takođe bilo duboko uključeno u Karpatski basen u 9. veku.[116] Vizantijski leksikon iz kasnog 10. veka poznat kao Suda dodaje da je Krum iz Bugarske napao Avare sa jugoistoka oko 803. godine.[117] Kraljevski franački anali pripovedaju da su Abodri koji su naseljavali „Dakiju na Dunavu“,[118] najverovatnije duž donjih tokova reke Tise, tražili pomoć Franaka protiv Bugara 824. godine.[119] Bugarske trupe su takođe izvršile invaziju na Panoniju, „proterale slovenske poglavice i umesto njih postavile bugarske namesnike“[120] 827. godine.[121][122] Natpis u Provadiji govori o bugarskom vojskovođi po imenu Onegavonais koji se udavio u Tisi otprilike u isto vreme.[123] Nova moć Moravske dovela je do približavanja Bugarske i Istočne Francuske 860-ih godina.[124] Istočnofrancuski kralj Arnulf poslao je 892. godine poslanstvo Bugarima da bi „obnovio nekadašnji mir i zamolio da ne prodaju so Moravcima“.[125] Poslednji zahtev sugeriše da su put od rudnika soli istočnih Karpata do Moravske otprilike u to vreme kontrolisali Bugari.[126][127]

Autor Gesta Hungarorum, Anonimus, umesto Svatopluka I Moravskog i drugih vladara poznatih iz savremenih izvora, piše o ličnostima i politikama koje ne pominju hroničari sa kraja 9. veka.[128] Na primer, on se poziva na Menumoruta koji je boravio u zamku Bihar (Biharija, Rumunija), na Zobora „vojvodu od Njitre po milosti vojvode Čeha“,[129] i na Gelou „izvesnog Vlaha“[130]. kao vlast nad Transilvanijom.[131] Prema istoričaru Rišardu Gržešiku, pominjanje Geloua i njegovih Vlaha svedoči da su se neki Vlasi već naseljavali u Transilvaniji u vreme kada je Gesta završena, dok su priče o Zoboru i Menumorutu sačuvale sećanje na borbu Mađara protiv Moravaca.[128] Prevodeći Menumorutovo ime kao „velikomoravski“, Gržešik ga dovodi u vezu sa Svatoplukom I i pobija izveštaj o Menumorutovoj vladavini u Biharu.[132] Ranosrednjovekovne tvrđave otkrivene su u Biharu i drugim mestima istočno od Tise, ali nijedna od njih definitivno ne datira iz 9. veka.[133] U slučaju Doboke (Dabaca), otkrivena su dva para privezaka u obliku zvona sa analozima na lokalitetima u Austriji, Bugarskoj i Poljskoj, ali ih Florin Kurta datira u 9. vek, a Aleksandru Mađearu u period između 975. i 1050. godine.[134][135]

Naseljavanje[uredi | uredi izvor]

Feszty Panorama
Sedam vezira, detalj sa Festijeve selidbene panorame

Dolazak (862–895)[uredi | uredi izvor]

Tri glavne teorije pokušavaju da objasne razloge za „mađarsko zauzimanje zemlje“.[136] Jedan tvrdi da je to bila nameravana vojna operacija, unapred dogovorena nakon prethodnih akcija, sa izričitom svrhom zauzimanja nove domovine.[136] Ovaj stav (koji su izložili, na primer, Bakaj i Padanji) uglavnom sledi naraciju Anonimusa i kasnijih mađarskih hronika.[137] Mađari su zauzeli Karpatski basen na unapred planiran način, sa dugim useljenjem u periodu između 862–895. godine.[138][139][140][141][142][143][144][145][146] To potvrđuju i arheološki nalazi, na mađarskim grobljima iz 10. veka pored ratnika se nalaze grobovi žena, dece i staraca, sahranjivani su po istim tradicijama, nosili isti stil ornamenta i pripadali su istoj antropološkoj grupi. Nadolazeći vojni sukobi narednih godina dokazuju da mađarsko stanovništvo koje se nastanilo u Karpatskom basenu nije bilo oslabljeno stanovništvo bez značajne vojne moći.[144] Suprotno mišljenje je da je zajednički napad Pečenega i Bugara prisilio Mađare na selidbu.[147] Kristo, Tot i ostali pristalice teorije pozivaju se na jednoglasno svedočanstvo iz Fuldskih anala (Annals of Fulda), Regino iz Pruma i Porfirogenita govore o povezanosti sukoba Mađara sa bugarsko-pečeškom koalicijom i njihovog povlačenja iz pontskih stepa.[148][149] Druga teorija predlaže da su Mađari decenijama razmišljali o pomeranju ka zapadu kada je bugarsko-pečenski napad ubrzao njihovu odluku da napuste pontsko-kaspijsku stepu.[150] Na primer, Rona-Tas tvrdi, „činjenica da su, uprkos nizu nesrećnih događaja, Mađari uspeli da održe glavu iznad vode pokazuje da su zaista bili spremni da krenu dalje“ kada su ih Pečenezi napali.[151]

U stvari, nakon pauze od jedanaest godina, Mađari su se vratili u Karpatski basen 892. godine.[42] Došli su da pomognu Arnulfu od Istočne Francuske protiv Svatopluka I Moravskog.[42][152] Vidukind od Korveja i Liutprand iz Kremone osudili su franačkog monarha za uništavanje odbrambenih linija izgrađenih duž granica carstva, jer je to takođe omogućilo Mađarima da napadnu Istočnu Francusku u roku od jedne decenije.[153]

U međuvremenu, Arnulf... nije mogao da pobedi Svjatopolka, kneza Moravaca... i - avaj! – nakon rušenja veoma dobro utvrđenih barijera poznatih kao... zatvaranja od strane stanovništva. Arnulf je pozvao u pomoć narod Mađara, koji je pohlepan, brzoplet, ne poznaje svemogućeg Boga, ali vešt u svim zločinima, željan ubistava i pljački..

— Lijutprand Kremonski: Odmazda[154]

Kasniji izvor,[155] Aventinus dodaje da je Kursan (Kusala), „kralj Mađara“ odredio da će se njegov narod boriti protiv Moravaca samo ako dobije zemlju gde bi mogli da se nastane.[152] Shodno tome, nastavlja Aventinus, Mađari su već 893. godine zauzeli „i Dakiju sa ove i dalje“ do Tise istočno od reka Dunava i Garama.[152] Zaista, mađarske hronike jednoglasno navode da su Sekelji već bili prisutni u Karpatskom basenu, tačnije Erdelju, kada su se Mađari počeli doseljavati.[156] Kristo tvrdi da Aventinus i mađarska istorijska tradicija zajedno ukazuju na ranu okupaciju istočnih teritorija Karpatskog basena od pomoćnih trupa Mađarskearske plemenske konfederacije.[156]

Anali Fulde iz 894. godine pripovedaju da su Mađari prešli Dunav u Panoniji gde su „naravno ubijali muškarce i starice, a mlade žene odvodili sa sobom kao i stoku da udovolje svojim željama i celu „pokrajinu“ sveli na pustinju.[157][158] Iako letopis piše o ovom mađarskom napadu posle odlomka koji govori o smrti Svatopluka I.[157] Istoričari Đerfi, Kristo,[159] Rona-Tas[160] a i drugi istoričari pretpostavljaju da su Mađari izvršili invaziju na Panoniju u savezu sa moravskim monarhom.[161] Oni tvrde da je „Legenda o belom konju“ u mađarskim hronikama sačuvala uspomenu na ugovor koji su Mađari sklopili sa Svatoplukom I prema paganskim običajima.[162] Legenda kaže da su Mađari svoju buduću domovinu u Karpatskoj kotlini kupili od Svatopluka za belog konja upregnutog pozlaćenim sedlom i uzdama.[159]

Onda je (Kursan) došao do vođe oblasti koji je vladao posle Atile i koji se zvao Zuatapolug, i pozdravio ga u ime svog naroda [...]. Čuvši to, Zuatapolug se veoma obradovao, jer je mislio da su to seljaci koji će doći i obrađivati njegovu zemlju i tako otpusti glasnika milostivo. [...] Tada su (Mađari) zajedničkom odlukom ponovo poslali istog glasnika pomenutom vođi i poslali mu u njegovu zemlju velikog konja sa zlatnim sedlom ukrašenim zlatom Arabije i zlatnom uzdom. Videći to, vođa se još više obradova, misleći da oni šalju poklone za zemlju. Kada je, dakle, od njega glasnik zatražio zemlju, travu i vodu, on je sa osmehom odgovorio: „U zamenu za dar neka imaju koliko žele. ... Tada su (Mađari) poslali drugog glasnika vođi i ovo je bila poruka koju je on preneo: „Arpad i njegovi ljudi govore ti da ne možeš više ostati na zemlji koju su kupili od tebe, jer sa konjem kupili su tvoju zemlju, uzdom travu, a sedlom vodu, a ti si im u svojoj potrebi i srebroljublju dao zemlju, travu i vodu“. Kada je ova poruka dostavljena vođi, on je sa osmehom rekao: „Neka ubiju konja drvenim maljem, a uzdu bace na polje, a zlatno sedlo bace u vodu Dunava. Na šta je glasnik odgovorio: „A kakav će to gubitak za njih, gospodaru? Ako ubiješ konja, daćeš hranu za njihove pse; ako baciš uzdu na polje, njihovi ljudi će naći zlato uzde kada budu kosili seno, u Dunavu će njihovi ribari naći sedlo i pokupiti zlato sa sedla i poneti ga kući."

— Illuminated Chronicle[163]

Ismail Ibn Ahmed, emir Horasana, izvršio je prepad na „zemlju Turaka“[164] (Karluke) 893. Kasnije je izazvao novi pokret naroda koji su jedan po jedan napadali zemlje svojih zapadnih suseda u evroazijskoj stepi.[165][166] Al-Masudi jasno povezuje kretanje Pečenega i Mađara prema zapadu sa prethodnim borbama između Karluka, Oguza i Kimeka.[167] Porfirogenit piše o zajedničkom napadu Hazara i Oza koji je primorao Pečenege da pređu reku Volgu negde između 893. i 902. godine[168](najverovatnije oko 894. godine).[166]

Prvobitno, Pečenezi su imali svoje prebivalište na reci (Volgi), a takođe i na reci Ural (…). Ali pre pedeset godina takozvani Uzi su odredili zajednički cilj sa Čazarima i stupili u bitku sa Pečenezima i pobedili ih i proterali ih iz njihove zemlje. (…).

— Konstantin VII Porfirogenit: De administrando imperio[169]

Odnos između Bugarske i Vizantijskog carstva se zaoštrio 894. godine, jer je car Lav Mudri primorao bugarske trgovce da napuste Konstantinopolj i nasele se u Solunu.[170] Potom je bugarski car Simeon I napao vizantijske teritorije[171] i porazio tamošnju carsku trupu.[172] Vizantinci su prišli Mađarima da ih unajme za borbu protiv Bugara.[171] Nikita Skler, vizantijski poslanik, zaključio je ugovor sa njihovim vođama, Arpadom i Kursanom (Kusan),[173] a vizantijski brodovi su prebacili mađarske ratnike preko Donjeg Dunava.[171] Mađari su upali u Bugarsku, naterali cara Simeona da pobegne u tvrđavu Dristru (danas Silistra, Bugarska) i opljačkali Preslav.[172] Interpolacija u Porfirogenitovom delu kaže da su Mađari u to vreme imali kneza po imenu „Lintika, sin Arpadov“[110], što sugeriše da je on bio komandant vojske, ali je pominjan u ratnom kontekstu.[174]

Istovremeno sa napadom Mađara sa severa, Vizantinci su upali u Bugarsku sa juga. Car Simeon je poslao izaslanike u Vizantijsko carstvo da predlože primirje. Istovremeno je poslao poslanstvo Pečenezima da ih huška protiv Mađara.[172] Uspeo je u tome i Pečenezi su provalili na mađarske teritorije sa istoka, prinudivši mađarske ratnike da se povuku iz Bugarske.[175] Bugari su posle toga, prema Konstantinu Porfirogenitu, napali i porazili Mađare.[171][176]

Pečenezi su uništili mađarska naselja koja su se nalazila u tim krajevima.[171] Oni koji su preživeli dvostruki napad napustili su pontske stepe i prešli Karpate u potrazi za novom domovinom.[171] Sećanje na uništenje koje su doneli Pečenezi kao da su sačuvali Mađari.[177] Mađarski naziv za Pečenege (besenyő) odgovara staroj mađarskoj reči za orla (bese). Tako se priča mađarskih hronika iz 14. veka o orlovima koji primoravaju pretke Mađara da pređu Karpate moguće je da se odnosi na napad Pečenega.[177]

Mađare je (...) proterao iz njihovih domova (...) susedni narod zvani Pečenezi, jer su bili nadmoćniji od njih po snazi i broju i zato što (...) njihova sopstvena država nije bila dovoljna da primi njihov nabujali broj. Pošto su bili primorani da pobegnu pred nasiljem Petčenega, oprostili su se od zavičaja i krenuli da traže zemlje u kojima bi mogli da žive i osnivaju naselja.

— Regino: Hronika[178]

Na poziv Lava, hristoljubivi i slavni car (Mađar) pređe i potuče se sa Simeonom i potpuno ga porazi, (...) i vratiše se u svoju zemlju. (...) Ali nakon što je Simeon (...) poslao Pečenezima i sklopio sporazum sa njima da napadnu i unište (Mađare) i kada su ovi krenuli u vojni pohod, Pečenezi sa Simeonom su krenuli na njih i potpuno uništili njihove porodice i jadno proterali odatle one koji su čuvali svoju zemlju. Kada su se Mađari vratili i zatekli svoju zemlju tako pustu i potpuno razorenu, nastanili su se u zemlji u kojoj danas žive (...)

— Constantine Porphyrogenitus: De administrando imperio[110]

Prolazeći kroz kraljevstvo Bešija i belih Kumani i Suzdalja i grad po imenu Kjo, prešli su planine i došli u kraj gde su videli bezbroj orlova, a zbog orlova nisu mogli da ostanu na tom mestu, jer su orlovi sišli sa drveća kao muve i proždirali i njihova stada i njihove konje. Jer Bog je nameravao da brže siđu u Mađarsku. Za tri meseca sišli su sa planina i došli do granica Mađarske kraljevine, tj. u Erdelw [...]

— Illuminated Chronicle[179]

Prva faza naseljavanja (895–899.)[uredi | uredi izvor]

Hungarian tribe names in the Carpathian Basin
Naseljena mađarska plemena (zeleno) (986-1059) i naselja starosedelaca (crveno) (autor Šandor Terek[180])

Datum početka dolaska mađara varira u zavisnosti od izvora.[181] Najraniji datum (677) sačuvan je u verzijama „Mađarske hronike“ iz 14. veka, dok Anonimus navodi najnoviji datum (902).[182] Istovremeni izvori sugerišu da je naseljavanje usledilo nakon bugarsko-vizantijskog rata 894. godine.[183] Osporena je i ruta preko Karpata.[[184][2] Anonimus i Šimon iz Keze navode da su Mađari u invaziji prešli severoistočne prevoje, dok Illuminated Chronicle piše o njihovom dolasku u Transilvaniju.[185]

Regino od Pruma navodi da su Mađari „tumarali po divljinama Panonije i teritorijama koje su držali Avari i tražili svoju svakodnevnu hranu u lovu i ribolovu“[55] po dolasku u Karpatski basen.[186] Izgleda da je njihovo napredovanje prema Dunavu podstaklo Arnulfa, koji je krunisan za cara, da Braslavu (vladaru između Drave i Save)[187] poveri odbranu cele Panonije 896. godine.[188] Godine 897. ili 898. izbio je građanski rat između braće Mojmira II i Svatopluka II (dva sina pokojnog moravskog vladara, Svatopluka I), u koji se umešao i car Arnulf.[189][190][191] O aktivnostima Mađara tih godina nema pomena.[192]

Sledeći događaj zabeležen u vezi sa Mađarima je njihov napad na Italiju 899. i 900. godine.[193] Pismo salcburškog nadbiskupa Teomara i njegovih sufragana sugeriše da ih je car Arnulf podstakao da napadnu italijanskog kralja Berengara I.[194] Oni su razbili italijanske trupe 2. septembra kod reke Brenta u velikoj bici[195] i zimi opljačkali oblast Verčelija i Modene,[196] ali ih je dužd Venecije, Pjetro Tribuno, porazio kod Venecije 29. juna. 900.[194] Iz Italije su se vratili kada su saznali za smrt cara Arnulfa krajem 899. godine.[197]

Prema Anonimusu, Mađari su se borili sa Menumorutom, vladarem teritorija između reka Maroš, Samoš i Tise pre nego što su prodrli u Erdelj.[198][199] Nakon toga, Mađari su se okrenuli protiv Salana,[200] vladara centralnih teritorija, prema ovom narativu.[201] Za razliku od Anonimusa, Šimon iz Keze piše o borbi Mađara sa Svatoplukom nakon njihovog dolaska.[2] Prema Ilustrovanoj hronici, Mađari su „ostali mirno u Erdelvu i tamo odmarali svoja stada“[202] nakon prelaska zbog napada orlova.[2]

Mađarske hronike sačuvale su dva zasebna spiska mađarskih vođa u vreme osvajanja.[203] Anonimus pominje Almoša, Eleda, Kunda, Enda, Taša, Hubu i Tetenja,[204] dok Simon iz Keze u Ilustrovanoj hronici navode Arpada, Sabolča, Đulu, Orša, Kunda, Lela i Verbulču.[203][205] Istovremeni ili skoro istovremeni izvori pominju Almoša (Konstantin Porfirogenit), Arpada (Nastavak Hronike Georgija Monaha i Konstantina Porfirogenita), Liountika (Konstantin Porfirogenit) i Kursana (Nastavak Hronikaže monaha Đorđa).[206]

Prema Ilustrovanoj hronici, Almoš, Arpadov otac „nije mogao da uđe u Panoniju, jer je ubijen u Erdelju“.[202][2] Epizoda implicira da je Almoš bio kende, sveti vladar Mađara, u vreme njihovog poraza od strane Pečenega, što je izazvalo njegovo žrtvovanje.[207] Ako je njegova smrt u stvari bila posledica ritualnog ubistva, njegova sudbina je bila slična sudbini hazarskih kagana koji su pogubljeni, prema Ibn Fadlanu i al-Masudiju.[2]

Druga faza naseljavanja (900–902.)[uredi | uredi izvor]

Arnulfova smrt oslobodila je Mađare obaveze saveza sa Istočnom Francijom.[196] Na povratku iz Italije proširili su svoju vlast nad Panonijom.[208] Prema Liutprandu iz Kremone, Mađari su „za sebe zatražili naciju Moravaca, koju je kralj Arnulf pokorio uz pomoć njihove moći“[209] na krunisanju Arnulfovog sina Luja Deteta 900. godine.[210] u Gradoškim analima piše da su Mađari pobedili Moravce nakon njihovog povlačenja iz Italije.[211] Nakon toga su Mađari i Moravci sklopili savez i zajednički izvršili invaziju na Bavarsku, prema Aventinu.[212] Međutim, savremeni Anali Fulde pominju samo Mađare koji su stigli do reke Ens.[213]

Jedan od mađarskih kontingenata je prešao Dunav i opljačkao teritorije na severnoj obali reke, ali je Luitpold, markgrof Bavarske, okupio trupe i porazio ih u bici između Pasaua i Kremsa na Dunavu[214] 20. novembra 900. godine.[212] Protiv njih je dao podignuti jaku tvrđavu na Ensu.[215] Ipak, Mađari su okupacijom Panonije postali gospodari Karpatskog basena.[212] „Ruska primarna hronika” takođe može da odražava sećanje na ovaj događaj kada se govori o tome kako su Mađari proterali „Volohe“ ili „Volhe“ koji su ranije potčinili slovensku domovinu u Panoniji, prema naučnicima koji identifikuju Volohe i Volhije kao Franke. [210][216] Drugi istoričari ih dovode u vezu ili sa Vlasima[217] ili sa starim Rimljanima.(1953, note 29 on p. 235)</ref>[216]

Tokom dugog perioda Sloveni su se naselili pored Dunava, gde sada leže mađarske i bugarske zemlje. Od ovih Slovena stranke su se rasule po zemlji i bile poznate pod odgovarajućim imenima, prema mestima gde su se naselili. (...) [T]on [Volhi]. (...)[218] napali podunavske Slovene, nastanili se među njima i izvršili nasilje... Mađari su prošli Kijev preko brda koje se sada zove Mađarsko brdo i stigavši do Dnjepra, ulogoriše se. Bili su nomadi kao i Polovčani. Izašavši sa istoka, oni su se mučili preko karpatskih velikih planina i počeli da se bore protiv susednih Volohija[219] i Slovena. Jer Sloveni su se tamo prvi naselili, ali Volohi[219] zauzeli teritoriju Slovena. Mađari su potom proterali Volhe,[219] uzeli njihovu zemlju i nastanili se među Slovenima. Od tada se ta teritorija zvala mađarska.

— Povѣstь vremяnьnыhъ lѣtъ[220]

Kralj Ludvig Dete održao je sastanak u Regenzburgu 901. godine sa ciljem da uvede dalje mere protiv Mađara.[215] Moravski poslanici su predlagali mir između Moravske i Istočne Francuske, jer su im Mađari u međuvremenu opljačkali zemlju.[215] Mađarska vojska koja je izvršila invaziju na Korušku je poražena[221] aprila 901. godine, a Aventinus opisuje poraz Mađara od markgrofa Luitpolda kod reke Fiše iste godine.[222]

Konsolidacija (902–907.)[uredi | uredi izvor]

Datum kada je Moravska prestala da postoji je neizvestan, jer nema jasnih dokaza ni o „postojanju Moravske kao države“ posle 902. godine (Spinei) niti o njenom padu.[208] Kratka beleška u Annales Alamannici upućuje na „rat sa Mađarima u Moravskoj“ 902. godine, tokom kojeg je „zemlja (patria) podlegla“.[223] Alternativno, takozvani Rafelštetenski carinski propisi pominju „pijace Moravaca“ oko 905. godine.[190] Žitija svetog Nauma navodi da su Mađari zauzeli Moravsku, dodajući da su Moravci koje „Mađari nisu uhvatili, pobegli Bugarima“. Konstantin Porfirogenit dovodi u vezu pad Moravske sa njenom okupacijom od strane Mađara.[224] Uništavanje ranosrednjovekovnih urbanih centara i tvrđava u Sepeštamašfalvi (Spiške Tomašovce), Deveniju i drugim mestima u današnjoj Slovačkoj datuje se u period oko 900. godine. [225]

Posle smrti (...) [Svatopluka I, njegovi sinovi] ostadoše u miru godinu dana, a onda se na njih obruše svađa i pobuna i oni počnu građanski rat jedni protiv drugih i [Mađari] su došli i potpuno ih uništili i preuzeli njihovu zemlju, u kojoj i sada žive (Mađari). A oni od naroda koji su ostali bili su rasejani i pobegli u utočište u susedne narode, Bugarima i (Mađarima) i Hrvatima i ostalim narodima.

— Constantine Porphyrogenitus: De administrando imperio[226]

Prema Anonimusu, koji ne piše o Moravskoj, Mađari su izvršili invaziju na oblast Njitra (Nitra, Slovačka) i porazili i ubili Zobora, lokalnog češkog vladara, na planini Zobor blizu njegovog sedišta.[227] Nakon toga, kako nastavlja Anonimus, Mađari su prvo zauzeli Panoniju od „Rimljana“, a zatim su se borili sa Gladom i njegovom vojskom, koja je bila sastavljena od Bugara, Vlaha i Pečenega iz Banata.[64] Glad je ustupio nekoliko gradova iz svog vojvodstva.[228] Konačno, Anonimus piše o ugovoru između Mađara i Menumoruta,[200] kojim je predviđeno da će se ćerka lokalnog vladara udati za Arpadovog sina Zoltu.[229] Makartni[230] tvrdi da je Anonimusovo pripovedanje i o Menumerutu i o Gladu u osnovi transkripcija mnogo kasnijeg izveštaja od Ahtuma iz ranog 11. veka, Gledovog navodnog potomka.[231] Nasuprot tome, na primer, Madžearu tvrdi da Galad, Kladova, Gladeš i druga imena mesta zabeležena u Banatu u 14. i 16. veku svedoče o sećanju na lokalnog vladara po imenu Glad.[232]

Mađari su stigli do reke Bege, Rumunije i Srbije, i tu su ostali dve nedelje dok su pokorili sve stanovnike te zemlje od Mureša do reke Tamiš i uzeli njihove sinove kao taoce. Zatim, krećući vojsku dalje, dođoše do reke Tamiš i ulogoriše se pored broda Feni i kada su pokušali da pređu preko Tamiša, tu im se suprotstavi Glad, (...) knez te zemlje, sa velikom vojskom konjanika i pešaka, podržana od Kumana, Bugara i Vlaha. (...) Bog je svojom milošću išao pred Mađare, dao im je veliku pobedu i njihovi neprijatelji padali su pred njima kao snopovi sena pred žeteocima. U toj bici poginula su dve vojvode Kumana i tri kneza Bugara i Drago, njihov vojvoda je pobegao, ali se sva njegova vojska topila se kao vosak pred plamenom, uništena na vrhu mača. (...) Knez Glad, pobegavši, kako smo gore rekli, od straha od Mađara, uđe u dvorac Kovin. (...) [On] je poslao da traži mir sa Mađarima i svojom voljom predao je zamak sa raznim darovima.

— Anonimus: Gesta Hungarorum[233]

Važan događaj nakon osvajanja Karpatskog basena, ubistvo Kursana od strane Bavaraca, zabeležen je u dužoj verziji Anala Sv. Gala, Annales Alamannici i the Annals of Einsiedeln.[234] Prvi stavlja događaj u 902. godinu, dok ga drugi datiraju u 904. godinu.[234][235] Tri hronike jednoglasno navode da su Bavarci pozvali mađarskog vođu na večeru pod izgovorom da pregovaraju o mirovnom sporazumu i izdajnički su ga ubili.[236] Kristo i drugi mađarski istoričari tvrde da se dvojno vođstvo nad Mađarima završilo Kursanovom smrću.[237][238]

Mađari su izvršili invaziju na Italiju takozvanim „putem Mađara“ (Strada Ungarorum), koji je vodio od Panonije do Lombardije, 904. godine.[239] Oni su stigli kao saveznici kralja Berengara I[235] protiv njegovog rivala, kralja Luja od Provanse. Mađari su opustošili teritorije koje je ranije zauzimao kralj Luja duž reke Po, što je obezbedilo Berengarovu pobedu. Pobednički monarh je dozvolio Mađarima da opljačkaju sve gradove koji su ranije prihvatili vlast njegovog protivnika,[239] i pristao da plaća godišnji danak od oko 375 kilograma (827 lb) srebra.[235]

Duža verzija Anala Sant Gal-a izveštava da je nadbiskup Salcburški Teotmar pao, zajedno sa biskupima Utoom od Frajzinga i Zaharijem iz Sebena, u „katastrofalnoj bici“ vođenoj protiv Mađara kod Brezalauspurca 4. jula 907. godine.[240] Drugi savremeni izvori dodaju da su markgrof Luitpold od Bavarske i 19 bavarskih grofova[235] takođe poginuli u bici.[240] Većina istoričara (uključujući Engela,[195] Makaija,[241] i Spineija) identifikuje Brezalauspurc sa Presburgom (Bratislava, Slovačka), ali neki istraživači (na primer Boba i Bovlus) tvrde da se može odnositi na Mosaburg, braslavsku tvrđavu na Zali u Panoniji.[242][243] Pobeda Mađara je u narednim decenijama omela sve pokušaje istočne ekspanzije Istočne Francuske[242] i otvorila put Mađarima da slobodno pljačkaju ogromne teritorije tog kraljevstva.[195]

Posledice dolaska[uredi | uredi izvor]

Ilustracija polunomadskog stočarstva iz 19. veka sačuvana u Hortobađu: „Po lepom vremenu ovi pastiri i stočari lutaju od mesta do mesta, spavajući na otvorenom, a njihov krevet je bunda, dugačak kaput od ovčije kože. Po celoj pusti se mogu pronaći male kolibe od slame u kojima se oni, njihova stada i stada sklanjaju po kišnom i olujnom vremenu, i gde se svi okupljaju na posebne praznike.”

Mađari su se naselili u nizinama Karpatskog basena uz reke Dunav, Tisu i njihove pritoke,[244] gde su mogli da nastave svoj polunomadski način života.[245] Kao neposredna posledica, njihov dolazak „je napravio neslovenski razmak između Zapadnih Slovena i Južnih Slovena,“[175] Ustvari taj razmak je već postojao u obliku franačke vlasti, Mađari su porazili, isterali i zamenili Valahe na tim prostorima.[246][216] Fajn tvrdi da je odlazak Mađara iz zapadnih oblasti pontskih stepa oslabio njihove bivše saveznike, Hazare, koji su doprineo propasti Hazarskog carstva.[175]

Nekoliko decenija nakon mađarskog dolaska, nove sinteze ranijih kultura, „Belobrdska kultura“ se proširila po celom Karpatskom basenu, sa svojim karakterističnim nakitom, uključujući i minđuše u obliku latiničnog slova S (S).[247][248] Nedostatak arheoloških nalaza vezanih za konje u grobovima „Belo Brdo“ je još jedna karakteristika ovih groblja.[249] Najraniji skupovi „Belo Brdo“ datiraju se preko arheološki otkopanog novca koje stavljaju ovu kulturu u vreme vladavine Konstantina VII Porfirogenita, sredinu 10. veka.[250] Rana groblja ove kulture otkrivena su, na primer, u Beremendu i Čongradu u Mađarskoj, u Devinu i Bešenovu u Slovačkoj, u Piluu i Moldoveneštiju u Rumuniji i u Vukovaru i Kloštru Podravskom u Hrvatskoj.[251]

Mađarsko društvo je doživelo fundamentalne promene u mnogim oblastima (uključujući stočarstvo, poljoprivredu i religiju) u vekovima nakon „zauzimanja zemlje“. Ove promene se ogledaju u značajnom broju naziva pojmova pozajmljenih od lokalnih Slovena.[252][253] Oko 20% mađarskog rečnika pojmova je slovenskog porekla,[249] uključujući mađarske reči za ovčiji ili svinjski tor („akol”), jaram („iga”) i potkovicu („patkó”).[254] Slično, mađarski naziv povrća, voća i drugih kultivisanih biljaka, kao i mnogi mađarski termini povezani sa poljoprivredom su slovenske pozajmice, uključujući kupus („káposzta“), šljiva („szilva“), seno („széna“) i kosa („kasza“) su samo neki od primera.[254][253][255]

Mađari su ostavljali široke pojaseve obeleženih teritorija (gyepű) u pograničnim krajevima svoje nove domovine nenaseljene koje su služile u odbrambene svrhe.[256] Na ovoj najistočnijoj teritoriji Karpatskog basena, najraniji grobovi koji se pripisuju mađarskim ratnicima, na primer, u Siku, Turdi i Okna Sibiuluj, koncentrisani su oko transilvanijskih rudnika soli u dolini reka Somešul Mik i Mureš.[257] Ipak, ratnici su takođe bili stacionirani na predstražama istočno od Karpata, kao što sugerišu grobovi iz 10. veka otkopani u Krilosu, Pšemislu, Sudovoj Višnji, Grozešti, Proboti i Tei.[258] Oprez Mađara od svojih istočnih suseda, Pečenega, pokazuje Porfirogenitov izveštaj o neuspehu vizantijskog poslanika da ih ubedi da napadnu Pečenege.[259] Mađari su jasno rekli da ne mogu da se bore protiv Pečenega jer je „njihov narod brojan i oni su đavolja derišta“.[259][260]

Umesto da napadnu Pečenege i Bugare na istoku, Mađari su izvršili nekoliko prepada na Zapadnu Evropu.[235] Na primer, 908. godine su opljačkali Tiringiju i Saksoniju, Bavarsku i Švapsku 909. i 910. godine i ponovo Švapsku pa Lorenu i Zapadnu Franačku 912. godine.[242] Iako vizantijska hagiografija Svetog Đorđa govori o zajedničkom napadu Pečenega, „Mezijana“ i Mađara na Vizantijsko carstvo 917. godine, njena pouzdanost nije utvrđena.[261] Čini se da su Mađari prvi put izvršili prepad na Vizantijsko carstvo 943. godine.[262] Međutim, njihov poraz u bici kod Lehfelda 955. godine „okončao je napade na Zapadu“ (Kontler), dok su prestali da pljačkaju Vizantijce posle poraza u bici kod Arkadiopolja 970. godine.[263]

Mađarske vođe su odlučile da se njihov tradicionalni način života, delimično zasnovan na pljačkaškim napadima na sedelačke narode, ne može nastaviti.[105] Porazi kod Lehfelda i Arkadiopolja ubrzali su odluku Mađara da usvoje sedelački način života.[263] Ovaj proces je kulminirao krunisanjem poglavara Mađara Stefana I za prvog mađarskog kralja u 1000. i 1001. godini.[264]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Kontler 1999, str. 42.
  2. ^ a b v g d đ Kristó 1996a, str. 191.
  3. ^ Tóth 1999, note 2 on p. 23.
  4. ^ Istorija #5. [History 5. for primary school students] (PDF) (na jeziku: Hungarian). Oktatási Hivatal (Hungarian Educational Authority). 2020. str. 15, 112, 116, 137, 138, 141. ISBN 978-615-6178-37-4. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 12. 2023. g. Pristupljeno 09. 05. 2024. 
  5. ^ U Hunskom carstvu bilo je rasprostranjeno nekoliko jezika, od kojih su Huni bili vladajući, a ostali (Goti, Alani, itd.) su bili pripojeni narodi.
  6. ^ Tóth Sándor László (2008). „Hogyan történt a honfoglalás? • A honfoglalás és nemzetközi háttere”. História XXX. évf. (2. szám), 4, 11-13. o.
  7. ^ a b Róna-Tas András: A honfoglaló magyar nép: Bevezetés a korai magyar történelem ismeretébe. Budapest: Balassi. 1997. ISBN 963-506-140-4.
  8. ^ Csorba Csaba. Árpád népe, Tudomány – Egyetem, Kulturtrade Kiadó. Budapest, 1997. ISBN 963-9069-20-5.
  9. ^ A magyarok krónikája. Magyar Könyvklub-Officina Nova (1995/2000). ISBN 963-547-189-0
  10. ^ Čaba Čorba. Arpadov narod, Nauka – Univerzitet izdavač Kulturtrejd. Budimpešta, 1997. ISBN 963-9069-20-5.
  11. ^ Andraš Rona-Taš: Osvajački mađarski narod: Uvod u ranu mađarsku istoriju. Budapest: Balassi. 1997. ISBN 963-506-140-4.
  12. ^ Mikloš Bela Seke: Karpatski basen u periodu Karolinga i mađarsko osvajanje. U: Mađarska praistorija. Nauka i očuvanje tradicije. Szerk.: Sudár Balázs–Szentpéteri József– Petkes Zsolt–Lezsák Gabriella–Zsidai Zsuzsanna. Budapest, 2014, 31–42. (MTA BTK MŐT Kiadványok 1.)
  13. ^ Đerđ Sabadoš (2015) Avarsko-mađarski sastanak. Mesto i vreme? U: … na našem jeziku to zovu Hringe.. Tanulmányok Szentpéteri József 60. születésnapja tiszteletére. MTA-BTK - Katona József Múzeum, Budapest-Kecskemét, pp. 121-141. ISBN 978-963-416-001-4
  14. ^ Szőke, Béla Miklós (2014). Karolinško doba u Karpatskom basenu (PDF). Budapest: Hungarian National Museum. ISBN 978-615-5209-17-8. 
  15. ^ a b v Szabados, György (2016). „Vázlat a magyar honfoglalás Kárpát-medencei hátteréről” [Outline of the background of the Hungarian conquest of the Carpathian Basin] (PDF). Népek és kultúrák a Kárpát-medencében [Narodi i kulture u Karpatskom basenu] (na jeziku: Hungarian). Magyar Nemzeti Múzeum. ISBN 978-615-5209-56-7. 
  16. ^ Szabados, György (2018). Kontinuitet i/ili ponovno okupljanje? „avarski“ i „mađarski“ u Karpatskom basenu 9. veka [Kontinuitet i/ili susret? „avarski“ i „mađarski“ u Karpatskom basenu 9. veka] (na jeziku: Hungarian). 
  17. ^ Wang, Chuan-Chao; Posth, Cosimo; Furtwängler, Anja; Sümegi, Katalin; Bánfai, Zsolt; Kásler, Miklós; Krause, Johannes; Melegh, Béla (28. 9. 2021). „Analiza autozoma, mtDNK i I hromozoma u celom genomu kralja Bele III iz mađarske dinastije Arpad”. Scientific Reports. 11 (1): 19210. Bibcode:2021NatSR..1119210W. PMC 8478946 Slobodan pristup. PMID 34584164. doi:10.1038/s41598-021-98796-x. 
  18. ^ Sudár, Balázs; Petek, Zsolt (2016). Mađarska praistorija 4 – Osvajanje i naseljavanje [Hungarian Prehistory 4 - Conquest and Settlement] (PDF). Helikon Kiadó, MTA BTK Magyar Őstörténeti Témacsoport (Hungarian Academy of Sciences – Hungarian Prehistory Research Team). ISBN 978-963-227-755-4. 
  19. ^ a b Révész, László (2014). Doba mađarskog osvajanja (PDF). Budapest: Hungarian National Museum. ISBN 9786155209185. 
  20. ^ Négyesi, Lajos; Veszprémy, László (2011). Gubcsi, Lajos, ur. Pre 1000-1100 godina... Mađarska u Karpatskom basenu (PDF). Budapest: MoD Zrínyi Média Ltd. ISBN 978-963-327-515-3. 
  21. ^ Szabados, György (maj 2022). „Od Almoša do Sent Ištvana” [From Álmos to Saint Stephen]. Rubicon (Hungarian Historical Information Dissemination) (na jeziku: Hungarian). 
  22. ^ a b Endre, Neparáczki (28. 7. 2022). „Mađarski istraživački institut radi na rasvetljavanju našeg pravog porekla”. Magyarságkutató Intézet (Institute of Hungarian Research) (na jeziku: Hungarian). 
  23. ^ Dreisziger, Nándor (2016). „Razmišljanja o teoriji 'dvostrukog osvajanja' mađarskog porekla”. library.ualberta.ca. Pristupljeno 12. 8. 2023. 
  24. ^ Csanád, Bálint (jun 2023). „Teorija Đule Lasla o „dvostrukom osvajanju Mađara“ i arheologija Avara.”. ResearchGate. Pristupljeno 12. 8. 2023. 
  25. ^ Kontler 1999, str. 39.
  26. ^ Engel 2001, str. 10.
  27. ^ Curta 2006, str. 123.
  28. ^ a b v Spinei 2003, str. 50.
  29. ^ The Annals of St-Bertin (year 862), p. 102
  30. ^ a b Bowlus 1994, str. 237.
  31. ^ Bowlus 1994, str. 338.
  32. ^ Kristó 1996a, str. 148., 156.
  33. ^ Spinei 2003, str. 42–43.
  34. ^ Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (ch. 38), p. 173.
  35. ^ Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (ch. 40), p. 175.
  36. ^ Kristó 1996a, str. 156.
  37. ^ a b v Spinei 2003, str. 44.
  38. ^ Curta 2006, str. 124.
  39. ^ a b Makkai 1994, str. 10.
  40. ^ a b Kristó 1996a, str. 116–117.
  41. ^ Anonimus, notar kralja Bele: Dela Mađara (ch. 1.), p. 11.
  42. ^ a b v Spinei 2003, str. 51.
  43. ^ Róna-Tas 1999, str. 329.
  44. ^ Bowlus 1994, str. 237–238.
  45. ^ Madgearu 2005b, str. 34., 37.
  46. ^ Róna-Tas 1999, str. 69–72.
  47. ^ a b Spinei 2003, str. 33.
  48. ^ Kristó 1996a, str. 101–104.
  49. ^ Róna-Tas 1999, str. 343., 347.
  50. ^ Spinei 2003, str. 42.
  51. ^ Róna-Tas 1999, str. 343., 353.
  52. ^ Engel 2001, str. 15.
  53. ^ Engel 2001, str. 15–16.
  54. ^ Spinei 2003, str. 20.
  55. ^ a b The Chronicle of Regino of Prüm (year 889), p. 205.
  56. ^ a b Spinei 2003, str. 19.
  57. ^ Róna-Tas 1999, str. 358.
  58. ^ Róna-Tas 1999, str. 136.
  59. ^ Engel 2001, str. 16.
  60. ^ Taktika Lea VI (18.47–50), pp. 455–457.
  61. ^ a b Macartney 1953, str. 64–65, 70.
  62. ^ Anonimus, notar kralja Bele: Dela Mađara (ch. 9.), p. 27.
  63. ^ a b Madgearu 2005b, str. 45.
  64. ^ a b v Georgescu 1991, str. 15.
  65. ^ Anonimus, notar kralja Bele: Dela Mađara (ch. 11.), p. 33.
  66. ^ Simon iz Keze: Dela Mađara (ch. 2.23), pp. 73-75.
  67. ^ Madgearu 2005b, str. 46–47.
  68. ^ Macartney 1953, str. 103.
  69. ^ Pop 2013, str. 63.
  70. ^ a b v Kristó 1996b, str. 95.
  71. ^ Kiss 1983, str. 187., 190., 233., 408., 481., 532., 599., 643.
  72. ^ Kiss 1983, str. 80., 108., 661., 712.
  73. ^ a b Makkai 1994.
  74. ^ a b Kristó 1996b, str. 96.
  75. ^ Kiss 1983, str. 166–167., 331., 465., 697.
  76. ^ a b Kristó 1996b, str. 98.
  77. ^ Kristó 1996b, str. 96., 98.
  78. ^ Kiss 1983, str. 91–92.
  79. ^ a b v Béla Miklós Szőke (17. 4. 2013). „Karpatski basen u doba Karolinga i mađarsko osvajanje (konferencija o očuvanju nauke i tradicije)” (PDF) (na jeziku: mađarski). MTA Bölcsészettudományi Kutatóközpont. Pristupljeno 7. 12. 2013. 
  80. ^ György Szabados (2015). „Avarsko-mađarski sastanak. Mesto, vreme? (U: ...na našem jeziku to zovu Hringe, Studije u čast 60. rođendana Jozsef Szentpeteri)” (PDF) (na jeziku: mađarski). MTA Bölcsészettudományi Kutatóközpont, Kecskeméti Katona József Múzeum. str. 121—140. Pristupljeno 8. 7. 2017. 
  81. ^ Engel 2001, str. 8.
  82. ^ Róna-Tas 1999, str. 262.
  83. ^ Makkai 1994, str. 6–7.
  84. ^ Engel 2001, str. 2.
  85. ^ Kontler 1999, str. 31–32.
  86. ^ Curta 2006, str. 92.
  87. ^ Spiesz, Caplovic & Bolchazy 2006, str. 19.
  88. ^ Makkai 1994, str. 7.
  89. ^ a b v Szőke 2003, str. 314.
  90. ^ Bowlus 1994, str. 57–58.
  91. ^ a b Bowlus 1994, str. 57.
  92. ^ Róna-Tas 1999, str. 264.
  93. ^ a b Olajos 2001, str. 55.
  94. ^ Kristó 1996b, str. 97-98.
  95. ^ Róna-Tas 1999, str. 285-286.
  96. ^ Bowlus 1994, str. 72–73.
  97. ^ a b v Róna-Tas 1999, str. 243.
  98. ^ Barford 2001, str. 95.
  99. ^ Róna-Tas 1999, str. 133.
  100. ^ Szőke 2003, str. 315.
  101. ^ Bowlus 1994, str. 125.
  102. ^ Bowlus 1994, str. 202.
  103. ^ Fuldski analai (year 884), p. 110.
  104. ^ Bowlus 1994, str. 208–213.
  105. ^ a b Spiesz, Caplovic & Bolchazy 2006, str. 20.
  106. ^ Spiesz, Caplovic & Bolchazy 2006, str. 21–22.
  107. ^ Kontler 1999, str. 31–33.
  108. ^ Spiesz, Caplovic & Bolchazy 2006, str. 24–25.
  109. ^ Curta 2006, str. 126–127.
  110. ^ a b v Konstantin Porfirogenit: O upravljanju carstvom (ch. 40), p. 177.
  111. ^ Kristó 1996a, str. 180.
  112. ^ Kristó 1996a, str. 180–181.
  113. ^ Kristó 1996a, str. 181.
  114. ^ Curta 2006, str. 127.
  115. ^ Curta 2006, str. 130.
  116. ^ Engel 2001, str. 4.
  117. ^ Curta 2006, str. 149.
  118. ^ Franački Kraljevski anali (year 824), p. 116.
  119. ^ Curta 2006, str. 157–159.
  120. ^ Franački Kraljevski anali (year 827), p. 122.
  121. ^ Fine 1991, str. 107.
  122. ^ Curta 2006, str. 158.
  123. ^ Curta 2006, str. 159.
  124. ^ Fine 1991, str. 118.
  125. ^ Bowlus 1994, str. 224–225., 229.
  126. ^ Bowlus 1994, str. 229.
  127. ^ Fluidski anali (year 892), p. 124.
  128. ^ a b Fine 1991, str. 11.
  129. ^ Anonimus, notar kralja Bele: Dela Mađara (ch. 35.), p. 77.
  130. ^ Anonimus, notar kralja Bele: Dela Mađara (ch. 24.), p. 59.
  131. ^ Grzesik 2016, str. 29, 32.
  132. ^ Grzesik 2016, str. 28–29.
  133. ^ Curta 2001, str. 148–149.
  134. ^ Madgearu 2005b, str. 115.
  135. ^ Curta 2001, str. 148.
  136. ^ a b Tóth 1998, str. 169.
  137. ^ Tóth 1998, str. 169., 230–231.
  138. ^ Történelem 5. az általános iskolások számára [Istorija za učenike osnovnih škola] (PDF) (na jeziku: Hungarian). Oktatási Hivatal (Hungarian Educational Authority). 2020. str. 15, 112, 116, 137, 138, 141. ISBN 978-615-6178-37-4. 
  139. ^ Wang, Chuan-Chao; Posth, Cosimo; Furtwängler, Anja; Sümegi, Katalin; Bánfai, Zsolt; Kásler, Miklós; Krause, Johannes; Melegh, Béla (28. 9. 2021). „Analiza autozoma, mtDNK i I hromozoma u celom genomu kralja Bele III iz mađarske dinastije Arpad”. Scientific Reports. 11 (1): 19210. Bibcode:2021NatSR..1119210W. PMC 8478946 Slobodan pristup. PMID 34584164. doi:10.1038/s41598-021-98796-x. 
  140. ^ Szabados, György (maj 2022). „Almostól Szent Istvánig” [Od Almoša do Sent Ištvana]. Rubicon (Hungarian Historical Information Dissemination) (na jeziku: mađarska). 
  141. ^ Szabados, György (2016). „Vázlat a magyar honfoglalás Kárpát-medencei hátteréről” [Nacrt pozadine mađarskog osvajanja Karpatskog basena] (PDF). Népek és kultúrák a Kárpát-medencében [Peoples and cultures in the Carpathian Basin] (na jeziku: Hungarian). Magyar Nemzeti Múzeum. ISBN 978-615-5209-56-7. 
  142. ^ Szőke, Béla Miklós (2014). Karpatski basen u doba Karolinga (PDF). Budapest: Hungarian National Museum. ISBN 978-615-5209-17-8. 
  143. ^ Sudár, Balázs; Petek, Zsolt (2016). Magyar őstörténet 4 – Honfoglalás és megtelepedés [Mađarska praistorija 4 – Osvajanje i naseljavanje] (PDF). Helikon Kiadó, MTA BTK Magyar Őstörténeti Témacsoport (Hungarian Academy of Sciences – Hungarian Prehistory Research Team). ISBN 978-963-227-755-4. 
  144. ^ a b Révész, László (2014). The Era of the Hungarian Conquest (PDF). Budapest: Hungarian National Museum. ISBN 9786155209185. 
  145. ^ Négyesi, Lajos; Veszprémy, László (2011). Gubcsi, Lajos, ur. Pre 1000-1100 godina... Mađarska u Karpatskom basenu (PDF). Budapest: MoD Zrínyi Média Ltd. ISBN 978-963-327-515-3. 
  146. ^ Udžbenik istorije br.9. [History School Book] (PDF). Oktatási Hivatal (Hungarian Educational Authority). 2020. str. 120, 170. ISBN 978-615-6178-22-0. 
  147. ^ Tóth 1998, str. 170.
  148. ^ Tóth 1998, str. 170., 226., 234.
  149. ^ Kristó 1996a, str. 181–182.
  150. ^ Tóth 1998, str. 169–170.
  151. ^ Róna-Tas 1999, str. 336.
  152. ^ a b v Kristó 1996a, str. 175.
  153. ^ Bowlus 1994, str. 241.
  154. ^ Lijutprand iz Kremone: Odmazda (1.13), p. 56.
  155. ^ Madgearu 2005b, str. 91.
  156. ^ a b Kristó 1996b, str. 107.
  157. ^ a b Bowlus 1994, str. 240.
  158. ^ Fuldački anali (godina 894), p. 129.
  159. ^ a b Kristó 1996a, str. 177.
  160. ^ Róna-Tas 1999, str. 332.
  161. ^ Tóth 1998, str. 149–150.
  162. ^ Tóth 1998, str. 150.
  163. ^ Mađarska ilustrovana hronika (ch. 28), p. 99.
  164. ^ The History of al-Tabari (38:2138), p. 11.
  165. ^ Tóth 1998, str. 178.
  166. ^ a b Kristó 1996a, str. 182.
  167. ^ Tóth 1998, str. 178–179.
  168. ^ Tóth 1998, str. 179–180.
  169. ^ Konstantin VII Porfirogenit: De administrando imperio (ch. 37), p. 167.
  170. ^ Fine 1991, str. 137.
  171. ^ a b v g d đ Curta 2006, str. 178.
  172. ^ a b v Fine 1991, str. 138.
  173. ^ Kristó 1996a, str. 183.
  174. ^ Kristó 1996a, str. 186.
  175. ^ a b v Fine 1991, str. 139.
  176. ^ Engel 2001, str. 12.
  177. ^ a b Kristó 1996a, str. 188.
  178. ^ Hronika Regina od Pruma (godina 889), pp. 204–205.
  179. ^ Mađarska ilustrovana hronika (ch. 26), p. 98.
  180. ^ „Stoleća” (PDF). 
  181. ^ Tóth 1998, str. 189.
  182. ^ Tóth 1998, str. 189–190.
  183. ^ Tóth 1998, str. 191.
  184. ^ Spinei 2003, str. 55.
  185. ^ Spinei 2009, str. 71–72.
  186. ^ Engel 2003, str. 654.
  187. ^ Bowlus 1994, str. 214., 241–242.
  188. ^ Kristó 1996a, str. 195.
  189. ^ Bowlus 1994, str. 243.
  190. ^ a b Bartl 2002, str. 23.
  191. ^ Spiesz, Caplovic & Bolchazy 2006, str. 25.
  192. ^ Kristó 1996a, str. 197.
  193. ^ Kristó 1996a, str. 197–198.
  194. ^ a b Kristó 1996a, str. 198.
  195. ^ a b v Engel 2003, str. 13.
  196. ^ a b Spinei 2003, str. 68.
  197. ^ Bowlus 1994, str. 244, 246.
  198. ^ Madgearu 2005b, str. 22–23.
  199. ^ Pop 1996, str. 131–136.
  200. ^ a b Madgearu 2005b, str. 22.
  201. ^ Spinei 2003, str. 59.
  202. ^ a b Mađarska ilustrovana hronika (ch. 28), p. 98.
  203. ^ a b Spinei 2003, str. 31.
  204. ^ Anonimus, notar kralja Bele: Dela Mađara (ch. 6.), p. 19.
  205. ^ Šimon iz Keze: Dela Mađara (ch. 2.27-33.), pp. 81-85.
  206. ^ Tóth 1998, str. 116., 121., 125.
  207. ^ Kristó 1996a, str. 191–192.
  208. ^ a b Spinei 2003, str. 69.
  209. ^ Liudprand of Cremona: Retribution (2.2), p. 75.
  210. ^ a b Kristó 1996a, str. 200.
  211. ^ Bowlus 1994, str. 246.
  212. ^ a b v Kristó 1996a, str. 199.
  213. ^ Bowlus 1994, str. 247.
  214. ^ Bowlus 1994, str. 247–248.
  215. ^ a b v Bowlus 1994, str. 248.
  216. ^ a b v Grzesik 2016, str. 31.
  217. ^ Spinei 2009, str. 73.
  218. ^ Kristó 1983, str. 146.
  219. ^ a b v Kristó 1983, str. 147.
  220. ^ Ruska Primarna hronika (Uvod i godine 888–898), pp. 52–53., 62.
  221. ^ Bowlus 1994, str. 248–250.
  222. ^ Kristó 1996b, str. 142.
  223. ^ Kristó 1996b, str. 141.
  224. ^ Kristó 1996a, str. 193.
  225. ^ Barford 2001, str. 109–111.
  226. ^ Constantine Porphyrogenitus: De administrando imperio (ch. 41), p. 181.
  227. ^ Bowlus 1994, str. 257.
  228. ^ Madgearu 2005b, str. 22., 33., 39.
  229. ^ Spinei 2003, str. 62.
  230. ^ Madgearu 2005b, str. 25.
  231. ^ Macartney 1953, str. 71., 79.
  232. ^ Madgearu 2005b, str. 35–36.
  233. ^ Anonimus, beležnik kralja Ble: Dela Mađara (ch. 44.), p. 97.
  234. ^ a b Kristó 1996a, str. 201.
  235. ^ a b v g Spinei 2003, str. 70.
  236. ^ Bowlus 1994, str. 250.
  237. ^ Kristó 1996a, str. 203.
  238. ^ Bowlus 1994, str. 251.
  239. ^ a b Bowlus 1994, str. 254.
  240. ^ a b Bowlus 1994, str. 258.
  241. ^ Makkai 1994, str. 12.
  242. ^ a b v Spinei 2003, str. 72.
  243. ^ Bowlus 1994, str. 259–265.
  244. ^ Spiesz, Caplovic & Bolchazy 2006, str. 27.
  245. ^ Kontler 1999, str. 45.
  246. ^ Russian Primary Chronicle (1953, note 29 on p. 235)
  247. ^ Curta 2006, str. 193.
  248. ^ Barford 2001, str. 231.
  249. ^ a b Spinei 2003, str. 57.
  250. ^ Curta 2001, str. 151.
  251. ^ Spinei 2003, str. 57–59.
  252. ^ Róna-Tas 1999, str. 110–111.
  253. ^ a b Engel 2001, str. 44, 57.
  254. ^ a b Róna-Tas 1999, str. 111.
  255. ^ Hajdú 2004, str. 243.
  256. ^ Kontler 1999, str. 44.
  257. ^ Madgearu 2005a, str. 110–111.
  258. ^ Róna-Tas 1999, str. 118.
  259. ^ a b Kristó 1996b, str. 145.
  260. ^ Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (ch. 8), p. 57
  261. ^ Spinei 2003, str. 76–77.
  262. ^ Spinei 2003, str. 77.
  263. ^ a b Kontler 1999, str. 47.
  264. ^ Spinei 2003, str. 84.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Fodor, István (1982). U potrazi za novom domovinom: praistorija mađarskog naroda i osvajanja. Corvina Kiadó. ISBN 963-1311-260.
  • Horedt, Kurt (1986). Transilvanija u ranom srednjem veku (na jeziku: nemački). Habelt. ISBN 3-7749-2195-4. 
  • Nägler, Thomas (2005). „Transylvania between 900 and 1300”. Ur.: Pop, Ioan-Aurel; Nägler, Thomas. Istorija Transilvanije, knj. I. (do 1541). Romanian Cultural Institute (Center for Transylvanian Studies). str. 199—231. ISBN 973-7784-00-6. 
  • Anonymus, Notary of King Béla: The Deeds of the Hungarians (Edited, Translated and Annotated by Martyn Rady and László Veszprémy) (2010). In: Rady, Martyn; Veszprémy, László; Bak, János M. (2010); Anonymus and Master Roger; CEU Press; ISBN 978-963-9776-95-1.
  • Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (Greek text edited by Gyula Moravcsik, English translation by Romillyi J. H. Jenkins) (1967). Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. ISBN 0-88402-021-5.
  • Liudprand of Cremona: Retribution (2007). In: The Complete Works of Liudprand of Cremona (Translated by Paolo Squatriti); The Catholic University of Press; ISBN 978-0-8132-1506-8.
  • Royal Frankish Annals (1972). In: Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories (Translated by Bernhard Walter Scholz with Barbara Rogers); The University of Michigan Press; ISBN 0-472-06186-0.
  • Simon of Kéza: The Deeds of the Hungarians (Edited and translated by László Veszprémy and Frank Schaer with a study by Jenő Szűcs) (1999). CEU Press. ISBN 963-9116-31-9.
  • The Annals of Fulda (Ninth-Century Histories, Volume II) (Translated and annotated by Timothy Reuter) (1992). Manchester University Press. ISBN 0-7190-3458-2.
  • The Annals of St-Bertin (Ninth-Century Histories, Volume I) (Translated and annotated by Janet L. Nelson) (1991). Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-3426-8.
  • The Chronicle of Regino of Prüm (2009). In: History and Politics in Late Carolingian and Ottonian Europe: The Chronicle of Regino of Prüm and Adalbert of Magdeburg (Translated and annotated by Simon MacLean); Manchester University Press; ISBN 978-0-7190-7135-5.
  • The History of al-Tabarī, Volume XXXVIII: The Return of the Caliphate to Baghdad (Translated by Franz Rosenthal) (1985). State University of New York Press. ISBN 0-87395-876-4.
  • The Hungarian Illuminated Chronicle: Chronica de Gestis Hungarorum (Edited by Dezső Dercsényi) (1970). Corvina, Taplinger Publishing. ISBN 0-8008-4015-1.
  • The Russian Primary Chronicle: Laurentian Text (Translated and edited by Samuel Hazzard Cross and Olgerd P. Sherbowitz-Wetzor) (1953). Medieval Academy of America. ISBN 978-0-915651-32-0.
  • The Taktika of Leo VI (Text, translation, and commentary by George T. Dennis) (2010). Dumbarton Oaks. ISBN 978-0-88402-359-3.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Долазак_Мађара_у_Панонску_низију&oldid=27792404”