Бангладеш

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Датум измене: 10. јул 2019. у 01:16; аутор: InternetArchiveBot (разговор | доприноси) (Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta15))
Ово је чланак о држави у Азији. За приградско насеље код Новог Сада видети чланак: Бангладеш (Нови Сад).
Народна Република Бангладеш
গণপ্রজাতন্ত্রী বাংলাদেশ (бенгалски)
Химна: Мој златни Бенгал
(бенг. আমার সোনার বাংলা)
Положај Бангладеша
Главни градДака
Службени језикбангла[1]
Владавина
Облик државеПарламентарна република
 — ПредседникАбдул Хамид
 — ПремијерХасина Вазед
 — Председник ПарламентаШирин Шармин Чаудари
 — Председник Уставног судаСајед Махмуд Хосеин
Историја
НезависностОд Пакистана
26. марта 1971.
Географија
Површина‍
 — укупно147.570 km2 (91)
 — вода (%)7.0
Становништво‍
 — 2015.[2]168.957.745 (8)
 — густина1.144,93 ст./km2
Економија
ВалутаТака (BDT)
 — стоти део валуте‍100 паиса‍
Остале информације
Временска зонаUTC +6
Интернет домен‍.bd‍
Позивни број+880

Бангладеш (бенг. বাংলাদেশ), или званично Народна Република Бангладеш (бенг. গণপ্রজাতন্ত্রী বাংলাদেশ- Гонопроџатонтри Бангладеш) је држава у јужној Азији,[3] која чини источни део древног региона познатог као Бенгал.[4] Бангладеш (বাংলাদেশ) дословно значи „Земља Бенгала“. Лежи северно од Бенгалског залива, а копнене границе има са Индијом и Мјанмаром. У близини се налазе Кина, Непал и Бутан. Са својих 168 милиона становника, Бангладеш је осма земља на свету по броју становника, земља која је склона великим поплавама услед великих монсунских киша, али и услед изливања река Ганг и Брамапутре , које формирају заједничку делту и сливови им заузимају знатну површину ове претежно низијске пољопривредне земље. Ова земља попут Индије, има велики проблем са корупцијом, неписменошћу, сиромаштвом, временским непогодама услед јаке монсунске климе која узрокује јаке суше и поплаве. У Бангладешу постоји знатан број квалификоване јефтине радне снаге, која ради у текстилној индустрији. Службени језик је бенгалски, а главни и највећи град је Дака. На формирање Бангладеша као независне државе, утицао је Бангладешки ослободилачки рат из 1971. године, који је за последицу имао велики број жртава и избеглица .

Историја

Већ дуго постоји напредна цивилизација у данашњем Бангладешу, некада источном делу региона Бенгал. Скорашњи докази говоре о цивилизацијама које датирају из 500. п. н. е., а чак постоје тврдње о постојању социјалних структура око 1000. п. н. е..[5][6][7] Један од најранијих историјских сведочанстава је помен земље Гангаридаи у Старој Грчкој око 100. п. н. е. Сматра се да та реч потиче од Гангахрд (земља са Гангом у свом средишту) и верује се да означава област у Бангладешу.[8]

Ипак, конкретнији докази политичког ентитета у Бенгалу се појављују са Шашанком у 7. веку нове ере. Уследиле су (мада не непосредно) династије Пала и Сена. Пала династија је била будистичка док су и Шашанка и Сене били хиндуси.

Бенгал је прихватио ислам у 13. веку и развио се у богати трговачки и индустријски центар под Могулским царством током 16. века. Европски трговци су се појавили у касном 15. веку а до касног 18. века, Британска источноиндијска компанија је контролисала регион, из чега су Британци проширили своју власт на целу Индију. Када је Индија стекла независност, 1947, из политичких мотива је била подељена у исламску државу, Пакистан, и секуларну Индију.

Подела Индије је учинила да Бенгал буде подељен у две нове државе: муслимански источни део, Источни Бенгал, који одговара данашњем Бангладешу, и западни део, индијска држава Западни Бенгал. Укидање заминдари система (класна подела друштва) у Источном Бенгалу (1950.) је било важан тренутак у стварању Бангладеша као „народне државе“. Језички покрет 1952. је успоставио право бенгалске заједнице да говори својим језиком. 1955, влада Пакистана је променила име провинције из Источни Бенгал у Источни Пакистан.

Источним Пакистаном је владао Западни Пакистан, који је обухватао остатак Пакистана (Западни Пенџаб, Синд, Белуџистан, и Северозападна Гранична Провинција). Упркос чињеници да је Источни Пакистан доносио већи део националног дохотка, посебно кроз извоз јуте, већина улагања у развој је вршена у Западном Пакистану. Тензије су досегле врхунац 1971, након отвореног, недемократског одбијања пакистанског председника Јаје Кана, војног вође, изборних резултата који су донели Авами лиги велику премоћ у парламенту (167 од 169 места одређених за Источни Пакистан);[9].

Под вођством шеика Муџибура Рахмана, познатог као Бонгобондху (Bôngobondhu) (пријатељ Бенгала), Бангладеш је започео своју борбу за независност. Званични почетак рата је уследио након једног од најкрвавијих геноцида модерних времена, који је извршила пакистанска војска над бенгалским цивилима 25. марта, 1971. Практично сва бенгалска интелигенција је елиминисана. Овај геноцид је један од најстрашнијих по броју погинулих након Другог светског рата. Захваљујући напорима Западног Пакистана да се реши страних новинара, тешко је доћи до тачних бројки, али неке процене говоре о 50.000 мртвих у прва три дана операције Рефлектор, коју је извела пакистанска војска.

Више од десет милиона Бенгалаца је пребегло у суседну Индију. Ово је довело до жестоког економског притиска на Индију, и тадашња индијска премијерка, Индира Ганди је од западних земаља морала да тражи помоћ.

Бангладешки ослободилачки рат се одиграо током Хладног рата. Сједињене Државе и Народна Република Кина су сматрали рат унутрашњим питањем Пакистана, чиме су практично подржали Западни Пакистан. Међутим, Индија , СССР са својим савезницима, као и народ Јапана и западних земаља су снажно подржавале Бангладеш. Да би се стекла стратешка предност над Сино-САД-пакистанском осовином, Споразум о индо-совјетском пријатељству је потписан 9. августа, 1971."[9]

Индија је због свог географског положаја и војног антагонизма према Пакистану, као и због економских и социјалних проблема које је узроковао дотицај избеглица на њену територију, снажно подржала Бангладеш, посебно након што је и СССР пружио подршку. Стратешки, независност Бангладеша би за Индију значила један фронт мање за борбу са Пакистаном. Такође ваља поменути да су одређене регионалне владе дале подршку на етничким основама. 27. марта, 1971, премијерка Индије, Индира Ганди је изразила пуну подршку своје владе борби за слободу. Бангладешко-индијска граница је отворена да би се допустило измученим и застрашеним Бенгалцима да нађу склониште у Индији. Владе Западног Бенгала, Бихара, Асама, Мегхалаје и Трипуре су успоставиле избегличке кампове дуж границе. Ови кампови су омогућили и регрутовање бораца. Главни штаб бангладешких снага је успостављен у Калкути почев од 12. априла.

Током рата, упркос жестоком противљењу владе Западног Пакистана, BBC је наставио да прати догађаје преко BBC Бангла радио служби у Јужној Азији. Међу међународним напорима да се подигне стање свести о догађајима у Бангладешу је био и Концерт за Бангладеш, бившег Битлса, Џорџа Харисона.

Пакистанска влада је ухапсила Муџибура Рахмана који је идентификован као најутицајнија бенгалска фигура. Пре него што је ухапшен, шеик Муџибур Рахман је формално и званично прогласио независност, 26. марта. Стога се овај датум сматра Даном независности Бангладеша. 27. марта, Зиаур Рахман, тада армијски мајор (а председник Бангладеша много касније), је објавио декларацију независности Бангладеша у име врховног вође, Бонгобондхуа, преко привремени радио-предајник у Калургату близу лучког града Читагонга. Уз помоћ бенгалских официра, подршку цивила и војно/хуманитарну помоћ из Индије, Бангладеш је брзо формирао редовну војску, као и герилске снаге познате као Мукти бахини (борци за слободу), наоружану групу коју су чинили углавном млади студенти, радници, фармери и други цивили. Поред напада на пакистанску војску, Мукти бахини су пружали локалне обавештајне податке и вођство од немерљивог значаја здруженим снагама војсци Бангладеша и Индије, које су напале окупациону војску Западног Пакистана (80.000), раног децембра 1971. За две недеље од индијске инвазије, 16. децембра, 1971, пакистанска војска се формално предала источној команди индијске армије, која је трансформисала Мукти Бахини у ефективну борбену силу. Индија је заробила 93.000 ратних заробљеника, који су одведени у логоре у Индији, како би се избегле репресалије бангладешког становништва. Нова држава, Бангладеш је успостављена, и шеик Муџибур Рахман, који је био затворен у Западном Пакистану од марта, триумфално се вратио као први премијер. Индија је повукла своје трупе из Бангладеша у року од три месеца од краја рата. Становници Бангладеша и данас памте по злу пакистански режим из периода пре и током рата.

Након рата шеик Муџибур Рахман је постао премијер, и касније председник Бангладеша. Њега, и већи део његове породице масакрирала је незадовољна група армијских официра 15. августа 1975. Након његове смрти (генерал-мајор) Калед Мушараф је повео војни пуч, 3. новембра 1975. Мушараф је убијен у контра-пучу, 7. новембра 1975. На крају је генерал Зиаур Рахман дошао на власт. Касније је постао председник. Међутим, 1981, је и он убијен у новом пучу у Читагонгу. Године 1982. генерал Хосаин Мохамад Ершад је организовао ненасилни пуч. Ершад се касније прогласио председником основао нову политичку партију, Џанадал, којој је касније променио име у Партија Џатија. Ершад је владао до 1990. када га је народна побуна приморала да да оставку и отвори врата парламентарној демократији.

Географија

Сателитски снимак показује географију Бангладеша

Бангладеш је изразито низинска земља која заузима подручје доњег тока и највећи део заједничке делте Брамапутре и Ганга.[10] Лежи између 20° и 27° северне географске ширине, и 88° и 93° источне географске дужине. Територија Бангладеша се може поделити у две географске целине: широка равница формирана око речне мреже и брдски појас на југоистоку земље. Једини брдовити део Бангладеша чини појас Читагонг брда, који се налази на југоистоку земље. Врх Кеокрадонг, који се налази на 1.230 m надморске висине, је највиши врх у Бангладешу. Од укупне површине земљишта, око 67 % заузима обрадиво земљиште, док шумско подручје заузима 16 %.

Геологија и рељеф

Скоро цела територија земље је на висини од тек неколико десетина метара изнад нивоа мора. Сви досадашњи покушаји подизања стабилне бране, која би спречавала да огромне количине воде изазову поплаве, били су неуспешни. Циклони сваки пут оштећују градове и села огромним таласима, а реке које се изливају из свог корита уништавају њиве.

Воде

Кроз територију Бангладеша протичу две реке које се уливају у Бенгалски залив пошто су се у њима здружиле воде притока из целе Азије - Ганг и Брамапутра. Корита ових река се рашчлањују на хиљаде малих рукаваца и на овај начин отежавају речну пловидбу. Највећи део територије Бангладеша заузимају речни системи. Делта коју ове две реке са њиховим притокама праве на улазу у Бенгалски залив је највећа делта на свету. Усљед разгранатости речне мреже у Бангладешу земљиште је изузетно равно и веома плодно. Ове алувијалне равне заузимају око 80 % територије Бангладеша и формирају целину која се назива Бангладешка равница. Ипак, с обзиром да се равница највећим делом налази у нивоу мора, често долази до поплава.

Клима

Бангладеш има тропску монсунску климу коју карактеришу високе температуре и велика влажност. Постоје три годишња доба: топло лето (од марта до јуна), сезона монсуна (од јуна до новембра), и блага зима (од децембра до фебруара). За време сезоне монсуна падне чак 80 % годишње количине падавина. Најхладнији месец је јануар са дневним температурама које се крећу око 26 °C, док је април најтоплији месец када се температуре крећу од 33 °C до 36 °C.

Суша траје од новембра до априла. Просечне температуре износе 19 °C у јануару, 28 °C у јулу. Бангладеш спада у државе са највише падавина у току године. Природне непогоде као што су поплаве, торнада, тропски циклони, плиме и осеке јављају се скоро сваке године. Циклон који је погодио Бангладеш 1991. године погинуло је око 130.000 људи. У септембру 1998. године, Бангладеш су погодиле најтеже поплаве у модерној светској историји. Тада је скоро 2/3 земље било под водом. Више од 300.000 кућа је порушено (поплављено), 9.700 км путне мреже је оштећено, 1.000 људи је погинуло и скоро 30 милиона људи је остало нез крова над главом .

Услед јаких ветрова, територију Бангладеша често погађају природне непогоде: тропски циклони, торнада и плимски таласи. Најразорнији тропски циклон који је икада забележен у свету погодио је територију Бангладеша 1970. године.

Флора и фауна

Бангладеш има разноврстан биљни и животињски свет. Посебно је богат животињски свет, јер у дивљини живе азијски слон, носорог, тапир, али животиња којој је ова земља велико станиште је бенгалски тигар . У Бангладешу од животиња живе и разне врсте змија, као што су кобра и питон , слепи мишеви, затим Бенгалски залив је препун мангрове где има и ража , ајкула и разних тропских риба.

Административна подела

Административна подела Бангладеша
Главни чланак: Административна подела Бангладеша

Бангладеш је подељен у седам управних области (дивизија), од којих сваки носи име највећег града у области:

Дака је главни град и највећи град Бангладеша. Остали већи градови у земљи: Читагонг, Кулна, Рајшахи, Силхет, Барисал, Цомила, Рангпур. У великим градовима, постоји процедура избора градоначелника, док за остале општине градоначелника бира председник.

Становништво

Гужва у Даки
Радници на пољима риже

Изузев врло малих држава попут Сингапура и Бахреина, Бангладеш је најгушће насељена земља на свету. Са 982 становника/км², Бангладеш се често пореди са индонежанским острвом Јава.

Бангладеш је етнички хомоген - Бенгалци чине 98% становништва Велика већина говори језик бангла, или бенгали.[1] Преостала два процента махом говоре урду, небенгалски муслимани из индијских региона као што је Бихар. Значајан број не-бенгалских племенских група насељава брдска подручја Читагонг у југоисточним и северним регионима Бангладеша, укључујући делове дистрикта Мјеменсинг (Mymensingh), Силхет (Sylhet), Рангпур (Rangpur). Скоро сви не-бенгалци говоре бангла као други језик.

Већина Бангладешана (око 88,7%) су муслимани, али хиндуси чине значајну (9,5%) мањину. Такође постоји мали број будиста, хришћана, и анимиста. Бенгали, индо-арјански језик, користи писмо слично девенгарију. Службени је језик, мада је енглески прихваћен у службеним дужностима и (високом) образовању.

Средином осамдесетих, влада је започела програм контроле рађања, како би успорила раст становништва, али је ова политика била ограниченог успеха. Међутим, влада је постигла значајне резултате у спречавању многих дечјих болести, кроз ефективан национални програм имунизације.

Велики број људи је без земље, или је приморан да живи на опасним равницама подложним поплавама, што доводи до ширења болести путем воде, а посебан проблем представљају воде богате арсеником. У напорима да зауставе ширење патогена попут колере и дизентерије, међународне организације су почеле да промовишу изградњу бунара широм земље. Неколико година након што је овај програм проширен, преко четвртине популације је почело да показује симптоме тровања арсеником. Ефекти воде затроване арсеником и даље остају проблем.

Бангладеш је познат по топлим температурама, тако када је у јануару 2013. године измерено +3 °C 80 људи је умрло од хладноће.[11]

Образовање

Рибља пијаца у Бангладешу

Образовање у Бангладешу у великој мери субвенционише држава, која руководи мноштвом школа и колеџа у примарном, секундарном и вишем секундарном нивоу, као и многим јавним универзитетима. Цела држава је подељена у седам образовних одбора (Дака, Читагонг, Раџашахи, Џесоре, Баришал, Силхет и Комила образовни одбор) који надгледају образовање од примарног до вишег секундарног нивоа. Влада дакође прибавља велики део новца за плате учитеља у не-владиним школама. Како би се промовисала писменост међу женама, образовање је за женске студенте бесплатно све до вишег секундарног нивоа. Такође постоји програм, који финансира влада, који даје подстреке попут стипендија за наставак образовања у секундарном нивоу.

У Бангладешу постоји 22 јавна универзитета. Пет од њих обезбеђују инжењерско образовање, а остали су општи универзитети.

Политика

Парламент Бангладеша

Политичко-правни систем Бангладеша је уређен на основу Устава из 1972. године. Бангладеш се овим Уставом проглашава за народну, демократску, социјалистичку и секуларну државу. Устав је суспендован 1982. године услед војног пуча и поново враћен на снагу 1986. године. Од 1972. године па до данас, основни текст Устава није значајно мијењан, осим што је закључно са 2011. годином усвојено петнаест амандмана.

Извршна власт је састављена од председника државе и владе на челу са премијером. Целокупна моћ извршне гране власти у Бангладешу је сконцентрисана у влади коју води премијер. Председник именује за премијера оног члана парламента који има подршку скупштинске већине за формирање владе. Законодавну власт у земљи врши једнодоми парламент. Парламент има 300 чланова који се бирају на маднат од 5 година. Уставним амандманом из 2011. године 50 места у парламенту је резервисано за жене. Парламент функционише све док је извршна власт у стању да обезбједи подршку скупштинске већине. Оног тренутка када неки законски приједлог не може да буде изгласан услед недостатка потребне већине, председник може да распусти парламент и распише нове парламентарне изборе.

Правосудни систем Бангладеша се састоји од Врховног суда, нижих судова и општих судова. Председавајућег Врховног суда, као и остале судије овог суда, именује председник државе. Врховни суд Бангладеша има надлежност не само да интерпретира законе које доноси парламент, већ и да их прогласи ништавим уколико оцени да ти закони штете фундаменталним правима грађана.

Привреда

Текстилна производња

Бангладеш је једна од најсиромашнијих држава на свету. Преко 40% становништва Бангладеша зарађује мање од 1 долара дневно. Са друге стране, Бангладеш од 1996. године успева да билежи стабилан и значајан привредни раст, и то упркос политичкој нестабилности, слабој инфраструктури и спорој примени пакета економских реформи. Током последњих неколико година вредност раста реалног бруто домаћег производа (ГДП) је износила од 5 до 7 %. У 2011. години реални бруто домаћи производ (ГДП) је износио 6,7 %. Више од половине вредности ГДП се добија из сектора услуга. Највећи проценат Бангладежана, чак 45 % је запослен у пољопривредном сектору. Значајни пољопривредни извозни производи су пиринач , јута , шећер , маниока, свила, памук, бибер, кари и остали зачини итд.[12][13][14]

Бангладеш је један од највећих светских произвођача: риже (4. место у свету), кромпира (11.), манго (9.), ананаса (16.), тропског воћа (5.), лука (16.), банана (17.), јуте (2.), чај (11.). Три четвртине прихода у извозу добијају, заправо, од текстилних производа. Рангирани су као 4-ти највећи извозник одеће у свету.

Препреке развоју су: чести циклони и поплаве, неефикасне фирме у државном власништву, лоше управљање лукама, вишак радне снаге, неефикасна употреба енергије, посебно природног гаса. Остали недостаци су: недостатак електричне енергије, спора примена економских реформи, политичка трвења и корупција. Светска банка извјештава да је Бангладеш, упркос недаћама, остваривао просечан годишњи раст од 5%, рачунајући од 1990. године.

У Бангладешу је приметан пораст и развој средње класе, као и његове потрошачке индустрије. Финансијска институција Голдман Сакс је ову земљу прогласила као једну од "Следећих 11 (Next Eleven)", заједно са Египтом, Индонезијом, Вијетнамом и других седам држава, у смислу очекиваног развоја привреде.

Међународне корпорације и локалне велике компаније много улажу у развој привреде, између осталих: Beximco, Square, Akij Group, Ispahani, Navana Group, Transcom Group, Habib Group, KDS Group, Dragon Group, као и Unocal Corporation и Chevron. Сектор природног гаса је приоритет.

Референце

  1. ^ а б „Article 3. The state language”. The Constitution of the People's Republic of Bangladesh. bdlaws.minlaw.gov.bd. Ministry of Law, The People's Republic of Bangladesh. Приступљено 1. 2. 2017. 
  2. ^ "Bangladesh" The World Factbook — Central Intelligence Agency.
  3. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  4. ^ Eyetsemitan & Gire 2003, стр. 91
  5. ^ James Heitzman; Robert L. Worden, ур. (1989). „Early History, 1000 B.C.-A.D. 1202”. Bangladesh: A country study. Library of Congress. ISBN 978-82-90584-08-0. OCLC 15653912. 
  6. ^ Bharadwaj 2003, стр. 186
  7. ^ Lewis, David (2011). Bangladesh: Politics, Economy and Civil Society. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-50257-3. 
  8. ^ Ring, Trudy; Salkin, Robert M.; La Boda, Sharon (1994). International Dictionary of Historic Places: Asia and Oceania. Taylor & Francis. стр. 186. ISBN 978-1-884964-04-6. 
  9. ^ а б Споразум о индо-совјетском пријатељству
  10. ^ Бангладеш, држава у Азији, и део Индијског потконтинента
  11. ^ Бангладеш: Умиру од хладноће на +3 (Б92, 10. јануар 2013), Приступљено 17. 4. 2013.
  12. ^ „Ban lauds Bangladesh’s progress on women’s and children’s health”. UN News Center. United Nations. 15. 11. 2011. Архивирано из оригинала 16. 2. 2015. г. Приступљено 25. 10. 2012. 
  13. ^ „Meeting Millennium Development Goals”. BBC News. 10. 5. 2010. Архивирано из оригинала 16. 2. 2015. г. Приступљено 25. 10. 2012. 
  14. ^ „Bangladesh continues to be a role model in MDG achievement”. UNDP Bangladesh. 7. 9. 2014. Архивирано из оригинала 16. 2. 2015. г. Приступљено 16. 2. 2015. 

Литература

  • Ring, Trudy; Salkin, Robert M.; La Boda, Sharon (1994). International Dictionary of Historic Places: Asia and Oceania. Taylor & Francis. стр. 186. ISBN 978-1-884964-04-6. 
  • Lewis, David (2011). Bangladesh: Politics, Economy and Civil Society. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-50257-3. 
  • Bharadwaj, G (2003). „The Ancient Period”. Ур.: Majumdar, RC. History of Bengal. B.R. Publishing Corp. 
  • Heitzman, James; Worden, Robert L., ур. (1989). „Early History, 1000 B.C.-A.D. 1202”. Bangladesh: A country study. Library of Congress. ISBN 978-82-90584-08-0. OCLC 15653912. 
  • Eyetsemitan, Frank E.; Gire, James T. (2003). Aging and Adult Development in the Developing World: Applying Western Theories and Concepts. Greenwood Publishing Group. стр. 91. ISBN 978-0-89789-925-3. 
  • Baxter, C (1997). Bangladesh, from a Nation to a State. Westview Press. ISBN 978-0-8133-3632-9. OCLC 47885632. 
  • Abdul Momin Chowdhury (1967) Dynastic History of Bengal, c. 750–1200 A.D, Dacca: The Asiatic Society of Pakistan, 1967, Pages: 310, ASIN: B0006FFATA
  • Sirajul Islam (Chief Editor) Banglapedia: A National Encyclopedia of Bangladesh.(10 Vols. Set), (written by 1300 scholars & 22 editors) The Asiatic Society of Bangladesh. 2003. ISBN 9789843205858.
  • C. Baxter: Bangladesh, from Nation to Statehood, Westview Press, New York City. 1997. ISBN 978-0-8133-3632-9.
  • Srinath Raghavan: 1971. A Global History of the Creation of Bangladesh. Harvard University Press. Cambridge, Massachusetts, USA . 2013. ISBN 978-0-674-72864-6. (rezensiert in: Andreas Eckert: Srinath Raghavan: „1971“: Massive genozidale Gewalt Frankfurter Allgemeine Zeitung vom 17. Februar 2014, Seite 8)
  • Gary J. Bass: The Blood Telegram: Nixon, Kissinger, and a Forgotten Genocide.. Alfred A. Knopf (Penguin Random House). . New York. 2013. ISBN 978-0-307-70020-9.  Rezension in: The New Yorker, 23. Sept. 2013
  • Iftekhar Iqbal The Bengal Delta: Ecology, State and Social Change, 1840–1943, Cambridge Imperial and Post-Colonial Studies, Palgrave Macmillan, Pages: 288. 2010. ISBN 978-0-230-23183-2.
  • M. Mufakharul Islam (edited) (2004) Socio-Economic History of Bangladesh: essays in memory of Professor Shafiqur Rahman, 1st Edition, Asiatic Society of Bangladesh, OCLC 156800811
  • M. Mufakharul Islam . Bengal Agriculture 1920–1946: A Quantitative Study, Cambridge South Asian Studies, Cambridge University Press. Pages: 300. 2007. ISBN 978-0-521-04985-6..
  • Meghna Guhathakurta & Willem van Schendel (Edited) . The Bangladesh Reader: History, Culture, Politics (The World Readers), Duke University Press Books. Pages: 568. 2013. ISBN 978-0-8223-5304-1..
  • Sirajul Islam (edited) History of Bangladesh 1704–1971(Three Volumes: Vol 1: Political History, Vol 2: Economic History Vol 3: Social and Cultural History), 2nd Edition (Revised New Edition), The Asiatic Society of Bangladesh. 1997. ISBN 978984-512-337-2.
  • Ahmed, Salahuddin (2004). Bangladesh: Past and Present. APH Publishing. стр. 367. ISBN 9788176484695. 
  • Schendel, Willem van (2009). A History of Bangladesh. Cambridge University Press. стр. 347. ISBN 9780521861748. 
  • Sisson, Richard; Rose, Leo E (1991). War and Secession: Pakistan, India, and the Creation of Bangladesh. University of California Press. стр. 338. ISBN 9780520076655. 
  • Robinson, Roger J. (1999). Bangladesh: Progress Through Partnership : Country Assistance Review. World Bank Publications. стр. 59. ISBN 9780821342930. 
  • Uddin, Sufia M. (2006). Constructing Bangladesh: Religion, Ethnicity, and Language in an Islamic Nation. University of North Carolina Press. стр. 248. ISBN 9780807877333. 
  • Lewis, David (2011). Bangladesh: Politics, Economy and Civil Society. Cambridge University Press. ISBN 9781139502573. 
  • Wahid, Abu N. M; Weis, Charles E (1996). The Economy of Bangladesh: Problems and Prospects. Praeger. стр. 263. ISBN 9780275953478. 
  • Whyte, Mariam (2009). Bangladesh (Cultures of the World). Benchmark Books. стр. 144. ISBN 978-0761444756. 
  • Rahman, Urmi (2014). Bangladesh – Culture Smart!: The Essential Guide to Customs & Culture. Kuperard. стр. 168. ISBN 978-1857336955. 
  • Mojlum Khan, Muhammad. The Muslim Heritage of Bengal: The Lives, Thoughts and Achievements of Great Muslim Scholars, Writers and Reformers of Bangladesh and West Bengal. Kube Publishing Ltd. стр. 384. ISBN 978-1847740526. 
  • Bose, Neilesh (2014). Recasting the Region: Language, Culture, and Islam in Colonial Bengal. Oxford University Press. стр. 352. ISBN 978-0198097280. 
  • Mohan, P. V. S. Jagan. Eagles Over Bangladesh: The Indian Air Force in the 1971 Liberation War. Harper Collins. стр. 368. ISBN 978-9351361633. 
  • Cardozo, Maj Gen Ian. In Quest of Freedom: The War of 1971 – Personal Accounts by Soldiers from India and Bangladesh. Bloomsbury India. стр. 324. ISBN 978-9385936005. 
  • Saikia, Yasmin (2011). Women, War, and the Making of Bangladesh: Remembering 1971. Duke University Press. стр. 328. ISBN 978-0822350385. 
  • Openshaw, Jeanne (2002). Seeking Bauls of Bengal. Cambridge University Press. стр. 304. ISBN 978-0521811255. 
  • March, Michael. Bangladesh (Facts About Countries). Hachette Children's Group. ISBN 978-0749666545. 
  • Katoch, Dhruv C. Liberation : Bangladesh – 1971. Bloomsbury India. стр. 300. ISBN 978-9384898564. 
  • Ahmed, Salahuddin (2004). Bangladesh: Past and Present. APH Publishing. стр. 367. ISBN 9788176484695. 
  • Islam, Dr. Zahidu (2009). Strengthening State-led Rural Justice in Bangladesh: VIEWS FROM THE BOTTOM. CCB Foundation Dhaka. стр. 224. ISBN 9789849128410. 
  • Elliott, Scott. Experiencing Bangladesh: History, Politics, and Religion. Lulu.com. стр. 72. ISBN 9781329015487. 
  • Religion, identity & politics: essays on Bangladesh. International Academic Publishers. 2001. стр. 201. ISBN 9781588680815. 
  • Valbo-Jørgensen, John; Thompson, Paul M (2007). Culture-based Fisheries in Bangladesh: A Socio-economic Perspective. Food & Agriculture Org. стр. 41. ISBN 9789251058503. 
  • Belal, Dr Ataur Rahman (2012). Corporate Social Responsibility Reporting in Developing Countries: The Case of Bangladesh. Ashgate Publishing, Ltd. стр. 182. ISBN 9781409487944. 
  • Sogra, Khair Jahan (2014). The Impact of Gender Differences on the Conflict Management Styles of Managers in Bangladesh: An Analysis. Cambridge Scholars Publishing. стр. 145. ISBN 9781443868549. 
  • Riaz, Ali (2010). Political Islam and Governance in Bangladesh. Routledge. стр. 200. ISBN 9781136926242. 
  • Grover, Verinder (2000). Bangladesh: Government and Politics. Deep and Deep Publications. стр. 977. ISBN 9788171009282. 
  • Baxter, Craig (1998). Bangladesh: From a Nation to a State. Westview Press. стр. 176. ISBN 9780813336329. 
  • Riaz, Ali; Rahman, Mohammad Sajjadur (2016). Routledge Handbook of Contemporary Bangladesh. Routledge. стр. 468. ISBN 9781317308775. 
  • Bose, Sarmila (2012). Dead Reckoning Memories of the 1971 Bangladesh War. Hachette UK. стр. 256. ISBN 9789350094266. 
  • Nabi, Dr. Nuran (2010). Bullets of '71: A Freedom Fighter's Story. AuthorHouse. стр. 496. ISBN 9781452043838. 
  • Mookherjee, Nayanika (2015). The Spectral Wound: Sexual Violence, Public Memories, and the Bangladesh War of 1971. Duke University Press. стр. 352. ISBN 9780822359494. 
  • Ali, S. Mahmud (2010). Understanding Bangladesh. Columbia University Press. стр. 441. ISBN 9780231701433. 
  • Umar, Badruddin (2006). The Emergence of Bangladesh: Rise of Bengali nationalism, 1958–1971. Oxford University Press. стр. 371. ISBN 9780195979084. 

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бангладеш&oldid=22013721”