Хаџи Проданова буна
| Хаџи Проданова буна | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Српске револуције (Српско-турски ратови) | |||||||
 Набијање на колац побуњених вођа | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 Српски устаници |
 Османско царство | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| Хаџи Продан Глигоријевић | Сулејман-паша Скопљак | ||||||
„Хаџи-Проданова буна букнула је у недоба, са свим изненада, без пристанка првих вођа у народу, и без икакве спреме; изложила је целе крајеве зверској освети турској, оквасила је коље мученичком српском крвљу: али је, при свем том, дала непобитних доказа да је народ још жив и крепак, и да десет година својега живота борбе за слободу није прошло без плода за народно васпитање Срба. На први одважан глас, летеле су стотине јунака у нову борбу за слободу отаџбине! Народ је био жив, народ је био крепак да пораз претрпи и да се нада успеху![1]
Хаџи Проданова буна је била српска побуна из јесени 1814. против турског терора. На челу буне је био Хаџи Продан Глигоријевић. Буна се завршила победом Турака, а велику улогу у њеном гушењу је имао Милош Обреновић, потоњи вођа Другог српског устанка и кнез Србије.[2]
О буни
[уреди | уреди извор]
Буна је обухватила подручја три нахија: Пожешку, Крагујевачку и Јагодинску. У пределима Пожешке нахије, буна није трајала дуже од пар дана, али је зато, са већим интензитетом и бројношћу учесника настављена у суседној Крагујевачкој, затим Јагодинској нахији. Иако, на крају свог трајања, није дала ниједну значајнију битку, она се несрећно завршила због неорганизованости и разједињености народних представника.[3] Кнез Милош, од Турака именован за оборкнеза Пожешке, Крагујевачке и Јагодинске нахије није пришао овој буни против Турака. Буна је избила као реакција на низ репресивних мера и намета које су Турци појачавали.[2] Непосредан повод био је сукоб код манастира Трнаве између Срба и Турака, чији су организатори били трнавски игуман Пајсије и Михаило, брат хаџи Продана, а који се свршио лоше по људе пожешког муселима Латиф-аге.[4] На чело буне стао је хаџи Продан, наставивши да организује чете и шири буну; обухваћене су крагујевачка и јагодинска нахија.[2]
Сем хаџи Продана, у буни није учествовао ниједан војвода из Првог устанка, док је неколико и помагало Турцима. Милош Обреновић је одбио понуђено вођство, изговарајући се на неприпремљеност, недостатак оружја и непогодно годишње доба. Међутим, понудио је везиру Сулејман-паши своју помоћ за гушење буне, уз обећање да ће бити опроштено свакоме учеснику буне који се преда, изузев хаџи Продана и његове браће. Заједно са рудничким муселимом Ашим-бегом, Милош је угушио буну, уз већи отпор у крагујевачкој нахији. После сукоба код Кнића, где су устаници извојевали победу, али се потом разишли кућама, Хаџи Продан је пребегао у Аустрију.[2][5]
После смирења буне није поштовано везирово обећање дато Милошу Обреновићу; из побуњених нахија покупљено је око 300 истакнутих људи и у синџирима одведено у Београд где су погубљени или набијени на колац. На колац је набијен и зачетник устанка, игуман Пајсије, као и ђакон Авакум.[2]
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Знаменити Срби 19. века (Год. 1, ст. 98 — 99)”. Архивирано из оригинала 08. 05. 2014. г. Приступљено 08. 05. 2014.
- ^ а б в г д Стојанчевић, Владимир. „Хаџи Проданова буна”. Архивирано из оригинала 25. 03. 2012. г. Приступљено 01. 09. 2006.
- ^ „Хаџи Проданова буна 1814. године”. Народни музеј Чачак. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ „На данашњи дан планула Хаџи Проданова буна”. Глас Западне Србије. Приступљено 24. 1. 2020.
- ^ „Хаџи Проданова буна”. Историја Срба. Приступљено 24. 1. 2020.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
| |||||||||
