Пређи на садржај

Сулејман Величанствени — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
ознаке: можда пристрасно Визуелно уређивање
Ред 84: Ред 84:
=== Унутрашњи послови ===
=== Унутрашњи послови ===
Вративши се у [[Цариград]], Сулејман је свог дугогодишњег пријатеља [[Ибрахим-паша Паргалија|Ибрахим-пашу]] именовао за великог везира Османског царства и команданта целе војске са изузетком јањичара, како је било уобичајено. Однос великог пријатељства и поверења између султана и Ибрахима увек је веома интересовало историчаре и савременике; рођен као хришћанин 1494. вероватно у Парги, древном венецијанском поседу у [[Периферија Епир|Епиру]], Ибрахим је заробљен и потом понуђен Сулејману. Од самог почетка истакао се својом интелигенцијом и способношћу учења, па је одлучено да се правилно образује. Када је Сулејман постао султан, Ибрахим је имао прилику да се брзо попне на врх хијерархије царства, именован је за великог везира у јуну 1523. Међутим, изгледа да је сам Ибрахим, забринут за своју безбедност, питао свог пријатеља султана да не буде узет у обзир за тако престижну и истовремено ризичну позицију, али да је Сулејман одбио да му удовољи молби, па му је заузврат осигурао безусловну заштиту.<ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/797336676|title=Solimano il Magnifico|last=Clot|first=André.|date=1986|publisher=Rizzoli|isbn=88-17-36093-7|location=Milano|pages=61-62|oclc=797336676}}</ref>
Вративши се у [[Цариград]], Сулејман је свог дугогодишњег пријатеља [[Ибрахим-паша Паргалија|Ибрахим-пашу]] именовао за великог везира Османског царства и команданта целе војске са изузетком јањичара, како је било уобичајено. Однос великог пријатељства и поверења између султана и Ибрахима увек је веома интересовало историчаре и савременике; рођен као хришћанин 1494. вероватно у Парги, древном венецијанском поседу у [[Периферија Епир|Епиру]], Ибрахим је заробљен и потом понуђен Сулејману. Од самог почетка истакао се својом интелигенцијом и способношћу учења, па је одлучено да се правилно образује. Када је Сулејман постао султан, Ибрахим је имао прилику да се брзо попне на врх хијерархије царства, именован је за великог везира у јуну 1523. Међутим, изгледа да је сам Ибрахим, забринут за своју безбедност, питао свог пријатеља султана да не буде узет у обзир за тако престижну и истовремено ризичну позицију, али да је Сулејман одбио да му удовољи молби, па му је заузврат осигурао безусловну заштиту.<ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/797336676|title=Solimano il Magnifico|last=Clot|first=André.|date=1986|publisher=Rizzoli|isbn=88-17-36093-7|location=Milano|pages=61-62|oclc=797336676}}</ref>

Хасеки (омиљена конкубина) и Сулејманова жена, [[Рокселана|султанија Хурем]] (1502–1558), родиле су 18. маја 1524. сина [[Селим II|Селима]]. Мало се зна о пореклу Хурем, познате на Западу као Рокселана; вероватно је била татарска робиња дата за царски харем. У сваком случају убрзо је постала Сулејманова миљеница, који је за њу напустио прву <nowiki>''</nowiki>хасеки<nowiki>''</nowiki> [[Султанија Махидевран|Махидевран]] која му је дала најстаријег сина [[Princ Mustafa|принца Мустафу]] 1515. године, када је још био гувернер Магнезије. Пре Селима, Хурем је имала још два сина, принца Мехмета рођеног 1521. и принца Абдулаха рођеног 1522. који је умро само три године касније. Много се расправљало о фигури Рокселане; у стању да за кратко време пређе од робиње харема у конкубину и на крају у закониту жену, мимо османских обичаја, имала је велики утицај на султана, толико да је неки историчари виде као ткалицу сплетки, што је завршило условљавањем читаве политике царства, а посебно сукцесије султаната, видећи у њој покретача такозваног „[[Султанат жена|султаната жена]]“.<ref>{{Citation|title=Curves|url=http://dx.doi.org/10.1007/978-1-349-08770-9_5|publisher=Macmillan Education UK|date=1986|accessdate=2022-06-02|isbn=978-0-333-41799-7|pages=64–84|first=Jean-Paul|last=Delahaye}}</ref><ref>{{Cite book|url=https://www.worldcat.org/oclc/797472399|title=Costantinopoli : splendore e declino della capitale dell'Impero ottomano : 1453-1924|last=Mansel|first=Philip|date=1997|publisher=Mondadori|isbn=88-04-41795-1|location=Milano|pages=82-83|oclc=797472399}}</ref>


=== Кампање на Индијском океану ===
=== Кампање на Индијском океану ===

Верзија на датум 2. јун 2022. у 16:59

Сулејман I Величанствени
Портрет султана Сулејмана од стране Тицијана, око 1530. године.
Лични подаци
Пуно имеСулејман од Селима
Датум рођења(1494-11-06)6. новембар 1494.
Место рођењаТрапезунт, Османско царство
Датум смрти7. септембар 1566.(1566-09-07) (71 год.)
Место смртиСигет, Османско царство
ГробСулејманова џамија, Истанбул
РелигијаИслам
Породица
СупружникФулани, Гулфем, Махидевран, Хурем.
ПотомствоМустафа, Мехмед, Селим II, Михримах, Разије, Бајазит, Џихангир, Абдулах, Мурат, Махмуд, Фатма Нур
РодитељиСелим I
Ајша Хафса Султанија
ДинастијаОсманска династија
10. Султан Османског царства
Период30. септембар 1520 — 7. септембар 1566. (46 год.)
Крунисање30. септембар 1520.
ПретходникСелим I
НаследникСелим II

Сулејман I (тур. I. Süleyman; 6. новембар 1494. — 7. септембар 1566), звани још и Кануни — „Законодавац“, био је османски султан (1520—1566), брат Хатиџе, Бејхан, Фатме и Шах султаније, муж султаније Хурем, западном свету је био познатији као Сулејман Величанствени, а источном свету као Законодавац (тур. Kanunî, арап. القانونى‎), због његових реформа правног система Османског царства. У своје време био је један од најмоћнијих светских владара, а често се убраја и у међу најмоћније владаре кроз историју.[1]

Султан Сулејман Величанствени је дошао на власт са 26 година, 20. септембра 1520. године и владао је наредних 46 година. Сулејман је лично, на челу своје армије, учествовао у десет војних похода у Европи и три у Азији. Сулејман је лично предводио османску војску у походу на хришћанска упоришта: 1521. године заузет је Београд, а 1522. године опседнут је Родос. Освајањем острва поморски пут до Египта је осигуран, те су тако Турци имали потпуну контролу над трговином Венеције и Ђенове у Источном Средоземљу.

Сулејман је постао истакнути монарх Европе из 16. века, председавајући на врху економске, војне и политичке моћи Османског царства. Сулејман је лично водио османске војске у освајању хришћанских упоришта Београда и Родоса, као и већег дела Угарске пре него што су његова освајања била обуздана опсадом Беча 1529. Он је освојио већи део Блиског истока у свом сукобу са Сафавидима и велике области Северне Африке све до Алжира. Под његовом влашћу, османска флота је доминирала морима од Средоземног до Црвеног мора и кроз Персијски залив.

Историчари Сулејмана сматрају за најбољег владара ког је Османско царство имало, због великих експанзија, дипломатских способности, као и великог привредног и културног напретка царства под његовом влашћу.

На челу царства које се ширило, Сулејман је лично увео велике промене у судству које се односе на друштво, образовање, порезе и кривично право. Његове реформе, спроведене у сарадњи са главним судским званичником царства Ебусудом ефендијом, усагласиле су однос између два облика османског права: султанског (канун) и верског (шеријатског).[2] Био је истакнути песник и златар; постао је и велики покровитељ културе, надгледајући „златно“ доба Османског царства у његовом уметничком, књижевном и архитектонском развоју.[3]

Прекинувши отоманску традицију, Сулејман се оженио Хурем, женом из свог харема, православном хришћанком русинског порекла која је прешла у ислам, а која се на Западу прославила именом Рокселана, због своје црвене косе. Њихов син Селим II наследио је Сулејмана након његове смрти 1566. након 46 година владавине. Остали Сулејманови потенцијални наследници, Мехмед и Мустафа, су умрли; Мехмед је умро 1543. од малих богиња, а Мустафа је задављен на смрт 1553. по султановом наређењу. Његов други син Бајазит погубљен је 1561. по Сулејмановом наређењу, заједно са четири Бајазитова сина, након побуне. Иако научници више воле да користе речи „кризу и прилагођавање“ него "пад" Османског царства, након његове смрти, крај Сулејманове владавине био је прекретница у османској историји. У деценијама након Сулејмана, царство је почело да доживљава значајне политичке, институционалне и економске промене, феномен који се често назива Трансформација Османског царства.[4]

Алтернативна имена

Сулејман Величанствени (محتشم سليمان, Muḥteşem Süleymān), као што је био познат на Западу, био је и Сулејман Први (سلطان سليمان اول Sulṭān Süleymān-ı Evvel) и Сулејман Законодавац (قانونی سلطان سليمان س, Ḳānūnī Sulṭān Süleymān) за његову реформу османског правног система.[5]

Нејасно је када је тачно термин Кануни (Законодавац) први пут коришћен као епитет за Сулејмана. Потпуно је одсутан у османским изворима из шеснаестог и седамнаестог века и можда датира из раног 18. века.[6]

Постоји традиција западног порекла, према којој је Сулејман Величанствени био „Сулејман II“, али та традиција је заснована на погрешној претпоставци да је Сулејман Челебија требало да буде признат као легитимни султан.[7]

Биографија

Детињство и младост

Сулејман на почетку своје владавине. Портрет је насликао Тицијан, вероватно око 1530. године.

Сулејман је рођен у Трабзону на јужној обали Црног мора од принца Селима (касније Селима I), вероватно 6. новембра 1494. године, иако овај датум није познат са апсолутном сигурношћу или доказима.[8] Његова мајка је била султанија Ајше Хафса, преобраћена у ислам, чије порекло није сасвим познато, која је умрла 1534. године.  Са седам година, Сулејман је започео студије науке, историје, књижевности, теологије и војне тактике у царским школама Палата Топкапи у Цариграду.[9] Као младић, спријатељио се са Паргали Ибрахимом, робом који је касније постао један од његових најпоузданијих саветника (али који је касније погубљен по Сулејмановом наређењу).[10] Са седамнаест година постављен је за гувернера прво Кафе (Теодозије), а затим Манисе, са кратким стажом у Једрену.

Док је будући султан био заузет административном праксом у царству, његов отац Селим, током путовања од Цариграда до Једрена, умире. Одмах је одлучено да се ова вест задржи у тајности, до доласка сина, како би се спречили могући нереди у редовима војске. Међутим, када је Сулејман стигао до очевог ковчега, јањичари, елитне пешадијске трупе војске, позитивно су дочекали сукцесију и бацили капе у знак жалости без икаквих нереда, такође захваљујући донацији од по 5.000 битера који су им дали од новог султана да гарантује њихову лојалност. Вративши се у Цариград на челу погребне поворке, Сулејман је 1. новембра могао да прими почаст високих достојанственика, улеме и великог муфтије у сали дивана, званично ступајући на трон као десети османски султан. Међу његовим првим званичним актима била је наредба да се изгради џамија посвећена његовом оцу и да уобичајене донације бенефиција припадницима војске. Штавише, одлучио је да укине неке оштре одредбе које је раније наредио Селим и ослободио шест стотина египатских угледника како би повукао линију разграничења са немилосрдним режимом који је предузео његов отац у последњим годинама свог живота.[11]

Сулејман постаје султан Османског царства. Минијатура из 16. века.

Рани опис Сулејмана, неколико недеља по ступању на престо је обезбедио млетачки изасланик Бартоломео Контарини: „Он има 26 година, висок је али жилав и има деликатан тен. Врат му је мало предуг, лице му је танко, а нос има орловски изглед. Има тамну нијансу бркова и малу браду; без обзира на то има пријатно држање, иако његова кожа више вуче на бледу боју. Кажу за њега да је мудар владар, да воли школовање и сви људи очекују добро од његове владавине.“[12][13]

С друге стране, његова прва брига о јавном реду дошла је из Сирије, где је била у току побуна коју је подстакао високи достојанственик који је освојио Дамаск, Бејрут и Триполи.[14] Сулејман је брзо реаговао, пославши контингент по наређењу Ферхад-паше "Далматинца" који је поразио побуњенике гушењем нереда. Тако је показао своју одлучност и административни капацитет, карактеристике које су га у очима његових поданика учиниле достојним да влада царством које је у то време већ било огромно, преовлађујући над целим муслиманским светом, и које ће наставити да шири његов живот.[15]

Освајачки походи

Освајања у Европи

За више информација погледајте: Османско освајање Балканског полуострва

Након што је наследио свог оца, Сулејман је започео низ војних освајања, што је на крају довело до побуне коју је предводио гувернер Дамаска којег је поставило Османско царство 1521. Сулејман је убрзо извршио припреме за освајање Београда од Краљевине Угарске — нешто што је његов прадеда Мехмед II није успео да постигне због снажне одбране Јанош Хуњадија у региону. Њено хватање је било од виталног значаја за уклањање Мађара и Хрвата који су, после пораза Албанаца, Бошњака, Бугара, Византинаца и Срба, остали једина страшна сила која је могла да блокира даље освајање Османлија у Европи. Сулејман је опколио Београд и започео серију тешких бомбардовања са острва у Дунаву. Београд, са гарнизоном од само 700 људи, и без помоћи од Угарске, пао је августа 1521.[16]

Пад Београда

За више информација погледајте: Пад Београда (1521)

Постављајући своју власт унутар османских граница, Сулејман је могао да се бави спољном политиком. У то време, Европа је пролазила кроз период тешкоћа изазваних непрекидним сукобима и насилним унутрашњим поделама између католика и протестаната. Да брани границе Светог римског царства на истоку био је Фердинанд Хабзбуршки, брат цара Карла V.[17]

Мир из 1503. године, потписан на крају турско-млетачког рата, предвиђао је плаћање годишњег пореза у корист Османлија. Убиство посланика који је дошао да прикупи новац од стране Мађара био је Сулејманов казус бели да нападне дунавске хришћане у циљу освајања Београда, стратешког града из којег је потом могао да крене ка Бечу и Будимпешти. Током целе зиме 1520. године царство је било заузето припремањем експедиције, прве Сулејманове.[18] Дана 6. фебруара наредне године, војска предвођена султаном напустила је Цариград усред раскошног славља.[19]

После неколико месеци путовања подељене у три колоне, трупе су се поново ујединиле под капијама Београда, започевши опсаду града 25. јуна; у правцу операција, уз султана су били његови највиши достојанственици, укључујући пашу Ибрахима, великог везира Пири Мехмеда и Мехмет-бега Михалоглуа, каснијег де факто гувернера Влашке. У почетку се одбрана града показала ефикасном, али када су се поделе вере између опкољених, католика и православаца осетиле, отвориле су пут Османлијама. Тако је, после дугог бомбардовања, 29. августа Сулејман успео да уђе у град где се лично клањао петком.[20][21]

Подстакнут успехом Београда, Сулејман је преузео пројекат који је развио његов отац Селим за напад на хришћанску тврђаву Родос, подухват који је већ 1480. године безуспешно покушао Мухамед II. Острво Родос, у то време у рукама витезова Светог Јована, представљало је праву опасност за Османлије, као база за хришћанске гусаре који су дуго нападали муслиманске ходочаснике на путу за Меку и пљачкали трговачке бродове. Свестан да Европљани неће да интервенишу јер су увучени у унутрашње сукобе, султан је био одлучан да свему томе стане на крај.[21][22]

Сулејман је лично примио Великог мајстора пре него што је напустио град, пријатељски га дочекавши и тешећи га; изгледа да је султан поверио великом везиру да је „заиста тужан што је избацио овог старца из своје палате". Преживели витезови су 1. јануара 1523. напустили острво да би отишли ​​у изгнанство у Месину (одакле су се касније неколико година касније настанили на Малти); Сулејман је, не без потешкоћа, још једном тријумфовао, бацивши терор на хришћанско становништво Европе.[23][24]

Опсада Родоса

За више информација погледајте: Опсада Родоса (1522)

Након што је 1. јуна 1522. послао писмо у којем је тражио предају острва Великом мајстору витешког реда Филипу де Вилије де Л'Исл-Адаму, Сулејман је наредио шефу експедиције Лали Кара Мустафи паши да османска морнарица напусти цариградску луку и упутио својих приближно три стотине бродова на Родос. Неколико дана касније, 18. јуна, султан је отишао копном са пратњом од сто хиљада људи из Ускудара да ратује против витезова. Стигавши 2. јула у Кутахју, придружио се осталим снагама које су му дали на располагање гувернери Румелије и Анадолије. Османска војска је стога стигла у Мармарис 28. јула. Поздрављен пуцњавом преко стотину пушака, султан је започео опсаду Родоса.[25]

Иако је Л'Исл-Адам могао рачунати на мале снаге за одбрану града, које су чиниле око 7.000 војника и 700 коњаника, ово је било добро мотивисано. Међутим, великом мајстору је било јасно да је једина могућа стратегија да се заустави 200.000 Османлија била да се одвоји време и да се нада брзој интервенцији других европских хришћанских снага. Забринут због наставка опсаде, Сулејман је 23. септембра наредио јуриш на зидине Родоса који је, међутим, сломљен у снажној одбрани витезова и који је обе стране коштао великих губитака.[26] Нови покушај јуриша 12. следећег месеца такође је завршио неуспехом након што је рањен ага (командант) јањичара. Дана 10. децембра, након што је неколико дана раније изгубио преко 3.000 војника у једном нападу, Сулејман је предложио да хришћани преговарају о предаји. Након што је одвојио више времена, Л'Исл-Адам је коначно схватио да никада неће добити помоћ којој се надају од западних хришћана и да не може дуго да издржи опсаду.[27] Тако је договорен споразум о предаји који је омогућио витезовима да безбедно напусте острво, а преосталим становницима да буду ослобођени пореза и данка у крви на пет година; упркос томе, команданти нису могли да зауставе јаничаре који су опљачкали град и оскрнавили света места.

Сулејман је лично примио Великог мајстора пре него што је напустио град, пријатељски га дочекавши и тешећи га; изгледа да је султан поверио великом везиру да је „заиста тужан што је избацио овог старца из своје палате". Преживели витезови су 1. јануара 1523. напустили острво да би отишли ​​у изгнанство у Месину (одакле су се касније неколико година касније настанили на Малти); Сулејман је, не без потешкоћа, још једном тријумфовао, бацивши терор на хришћанско становништво Европе.[28]

Унутрашњи послови

Вративши се у Цариград, Сулејман је свог дугогодишњег пријатеља Ибрахим-пашу именовао за великог везира Османског царства и команданта целе војске са изузетком јањичара, како је било уобичајено. Однос великог пријатељства и поверења између султана и Ибрахима увек је веома интересовало историчаре и савременике; рођен као хришћанин 1494. вероватно у Парги, древном венецијанском поседу у Епиру, Ибрахим је заробљен и потом понуђен Сулејману. Од самог почетка истакао се својом интелигенцијом и способношћу учења, па је одлучено да се правилно образује. Када је Сулејман постао султан, Ибрахим је имао прилику да се брзо попне на врх хијерархије царства, именован је за великог везира у јуну 1523. Међутим, изгледа да је сам Ибрахим, забринут за своју безбедност, питао свог пријатеља султана да не буде узет у обзир за тако престижну и истовремено ризичну позицију, али да је Сулејман одбио да му удовољи молби, па му је заузврат осигурао безусловну заштиту.[29]

Хасеки (омиљена конкубина) и Сулејманова жена, султанија Хурем (1502–1558), родиле су 18. маја 1524. сина Селима. Мало се зна о пореклу Хурем, познате на Западу као Рокселана; вероватно је била татарска робиња дата за царски харем. У сваком случају убрзо је постала Сулејманова миљеница, који је за њу напустио прву ''хасеки'' Махидевран која му је дала најстаријег сина принца Мустафу 1515. године, када је још био гувернер Магнезије. Пре Селима, Хурем је имала још два сина, принца Мехмета рођеног 1521. и принца Абдулаха рођеног 1522. који је умро само три године касније. Много се расправљало о фигури Рокселане; у стању да за кратко време пређе од робиње харема у конкубину и на крају у закониту жену, мимо османских обичаја, имала је велики утицај на султана, толико да је неки историчари виде као ткалицу сплетки, што је завршило условљавањем читаве политике царства, а посебно сукцесије султаната, видећи у њој покретача такозваног „султаната жена“.[30][31]

Кампање на Индијском океану

Османска флота у Индијском океану у 16. веку
Топови које је користио Сулејман Величанствени током напада на Аден

Османски бродови су пловили Индијским океаном још од 1518. године. Османски адмирали као што су Хадим Сулејман паша, Сеиди Али Реис и Куртоглу Хазир Реис су познати да су пловили све до лука Могулског царства као што су Тата, Сурат. Познато је да је могулски цар Ахбар Велики лично разменио шест докумената са Сулејманом Величанственим. У Индијском океану, Сулејман је водио неколико поморских кампања против Португалаца у покушају да их уклони и успоставити трговину са Индијом. Аден у Јемену био је окупиран од стране Турака 1538, у циљу да се обезбеди основа за османску рацију против португалских поседа на западној обали данашњег Пакистана и Индије. Пловећи ка Индији, Турци нису били успешни против Португалаца у опсади града Диу септембра 1538, али су се потом вратили у Аден којег су утврдили са стотину комада артиљерије. Одавде Хадим Сулејман-паша је преузео контролу над целим Јеменом, заузимајући и град Сану. Међутим Аден се успротивио Турцима и позвао је Португалце, који су имали контролу над градом све док Пири Реис није повратио Аден 1548. године. Са јаком контролом над Црвеним морем Сулејман је успешно контролисао индијске трговачке путеве за Португал и задржао је висок ниво трговине са Могулским царством током целог 16. века. Сулејманов адмирал Пири Реис је водио османску флоту на Индијском океану у успео је у заузимању Маската 1552. године. Године 1564, Сулејман је примио посланство из Ачеха (данашња Индонезија), која је тражила подршку од Османског царства против Португалије. Као резултат ове сарадње била је османска експедиција на Ачех, која је омогућила велику војну помоћ становницима Ачеxа.

Медитеран и северна Африка

Хајрудин Барбароса наноси тежак пораз Светој лиги у битки код Превеза.

Имајући консолидована своја освајања на земљи, Сулејман је сазнао да је тврђава Корони у Мореји (данашњи Пелопонез) изгубила од адмирала Карла V Андреа Дорија. Присуство Шпанаца на источном Медитерану је забринуло Сулејмана, који је на то гледао као на рани показатељ намере Карла V да буде ривал османској доминацији у региону. Препознајући потребу да успостави надмоћ своје флоте на Медитерану, Сулејман поставља новог команданта флоте Хајрудин Реиса, који је Европљанима познатији као Хајрудин Барбароса. Након што је постављен за главног адмирала, Барбароса је морао да обнови и састави османску флоту, која ће бити велика као флоте свих медитеранских земаља заједно. Године 1535, Карло V је однео важну битку против Турака код Туниса, која је заједно са ратом против Венеције приморала Сулејмана да прихвати предлоге Франсоа I Валоа да заједно оформе алијансу против Карла V. Године 1538. шпанска флота је поражена од стране Барбаросе у бици код Превеза, која је осигурала источни Медитеран за Турке за наредне 33 године, све до пораза у бици код Лепанта. Код Превезеа 25. септембра 1538. Барбароса је однео убедљиву победу над Светом лигом коју су сачињавали Папска држава, Шпанија, Млетачка република, Краљевина Напуљ, Краљевина Сицилија, Ђеновљанска република, Велико војводство Тоскана, војводства Савоје, Парме и Урбина, као и малтешки витезови, познатији као јовановци. Источно од Марока, огромне територије у Северној Африци су присвојене. Варварске државе (израз Европљана за државе северне Африке и Осмалије у 16. веку)Триполитанија, Тунис и Алжир су постале аутономне провинције Османског царства, служећи као водећи кривци Сулејмановог конфликта са Карлом V, чији је покушај да истера Турке пропао 1541. године. Турски гусари и корсари у служби Османског царства нападали су шпанске и италијанске обале и бродове. Пиратство које је настало од озлоглашених варварских пирата из северне Африке, може се посматрати у контексту ратова против Шпаније. За кратак период османска империја осигурала је поморску превласт на Медитерану. Османска флота је такође контролисала и Црвено море, а држала је и Персијски залив све до 1554. када су њихови бродови били поражени од стране морнарице Португалског царства. Португалци су заузели Ормуски пролаз 1515. године и одатле наставили да се надмећу са Сулејманом за превласт у Адену. Године 1542, суочавајући се са заједничким непријатељем — Хабзбуршком монархијом, Франсоа I Валоа је одлучио да обнови Османско-Француску алијансу. Као резултат тога, Сулејман је послао 100 галија, под командом Барбаросе да помогне Француској у западном Медитерану. Барбароса пљачка обале Напуља и Сицилије, пре него што стигне у Француску, где је Франсоа Тулуз направио као седиште за поморске адмирале Османског царства. Током исте кампање Барбароса је напао и заузео Ницу 1543. године. До 1544, мир између Карла V и Франсоа I је привремено завршио савезништво између Турака и Француске.

Опсада Малте

Године 1530, другде у Медитерану је обновљен ред витеза са Малте, који је убрзо предузео акције против муслиманске морнарице, што је изазвало бес Османлија, који су поново саставили огромну војску у циљу да уклоне витезове са Малте. Османлије су почеле инвазију 1565. године, а датум почетка инвазије је био 18. мај, а трајала је све до 8. септембра. Турска флота која је бројала 181 једрењак, 25.000 људи. У почетку је изгледало да ће се хришћанска катастрофа са Родоса поновити, међутим, Максимилијан II је послао појачање из Напуља, те су Османлије биле принуђене да се повуку. Већ следеће, 1566. године, Пијале-паша је заузео острво Хиос, последње ђеновљанско упориште у архипелагу.

Сулејман Величанствени и Франсоа I Валоа.

Макбул Ибрахим- паша

Паргалија Ибрахим-паша је био Сулејманов друг из детињства и касније је био његов велики пријатељ. Ибрахим је заправо био православни хришћанин из Грчке или Албаније. Он је школован, након што је узет као данак у крви. Он је прво био Сулејманов соколар, па је потом унапређен у управника двора, да би 1523. године постао велики везир, а 1529. и командант целе османске војске. Сулејман је такође једном приликом Ибрахима прогласио за беглербега Румелије. Према једном хроничару из 17. века Ибрахим је замолио Сулејмана да га не промовише на тако високим позицијама, страхујући за своју безбедност, али му је Сулејман на то одговорио да под његовом владавином, без обзира на околности, Ибрахима никада неће убити или угрозити његов живот. Ипак, на крају Ибрахим је пао у немилост султану. Током тринаест година, колико је служио као велики везир, његовог брзог успона на власт и огромне акумулације богатства, Ибрахим је стекао много непријатеља у Сулејмановом парламенту (дивану), као и у харему. Током похода на Сафавидску Персију 1533. године Сулејман је прогласио Ибрахима за сераскера (врховног заповедника војске). Након тога до султана је доспело писмо писано Ибрахимовом руком у којем се потписао као сераскер-султан, које је Сулејман схватио као тешку и велику увреду. Сулејманове сумње о Ибрахимовој лојалности су погоршане након свађе Ибрахима и министра финансија Искендер Челебија. Овај спор је решен тако што је Челеби пао у немилост султана, којег је Ибрахим убедио да смрћу казни Искендера Челебију. Међутим, пред смрт Челебија је својим последњим речима оптужио Ибрахима да прави заверу против Сулејмана. Ове речи на самрти су убедиле Сулејмана да Ибрахим планира издају.

Хурем султанија

Хурем султанија, уље на платну, 16. век

Сулејман је био опчињен Хурем султанијом, која је била девојка из његовог харема. Била је пореклом из Русије, тачније из данашње Украјине. Њено право име било је Александра ла Роса. Према неким западним дипломатама, који су чули трачеве у палати о њој, назвали су је „Рокселана“, што упућује на њено руско порекло. Као ћерка православног свештеника, отета је од стране Татара и продата као робље у Константинопољу и касније се уздизала до самих врхова харема да би постала Сулејманова миљеница, док су многи сматрали да је она вештица, која је зачарала султана.

Под псеудонимом Мухиби, Сулејман је написао ове љубавне стихове Хурем (слободан превод):

Трон моје усамљене нише, моје богатство, моја љубав, моја месечина. Мој најискренији пријатељу, мој повереник, мој разлог постојања, моја султанија, моја љубав. Најлепша међу најлепшима... Моје пролеће, моја весела суочљива љубав, мој дан, моја драга, мој лист што се смеје... Моја биљка, моја најслађа, моја ружа, једина која ме не узнемирује на овом свету... Мој Цариград, мој Караман, земља моје Анадолије... Мој Будахшан, мој Багдад и Хорасан. Моја жена лепе косе, моја љубав косог чела, моја љубав очију пуних несташлука... Ја ћу вам вечно певати похвале, ако сам за ту сврху послан на овај свет... Ја, љубавник напаћеног срца, Мухибиби са очима пуним суза, ја сам срећан.

Наслеђе

Сулејманове две хасеки султаније су му подариле осам синова, од којих су четворица преживели до 1550-их. То су били Мустафа, Селим, Бајазит и Џихангир. Од ових само Мустафа није био Хуремин син, већ је био син Махидевран Гулбахар султаније ("Пролећна ружа"), који је био старији од Хуреминих синова, па је имао предност да наследи трон. Хурем је била свесна да ако Мустафа постане султан, она и њена деца биће убијени. Али ипак је Мустафа од све браће био најталентованији, а имао је и велику подршку и од Ибрахим-паше. Аустријски амбасадор Бузбек је једном приликом записао: „Сулејман међу својом децом има сина по имену Мустафа, чудесно добро образованог и разборитог и ближи му се доба владавине, пошто има 24 или 25 година. Дао Бог да варварин такве снаге никада не дође близу нас“, чувши приче о Мустафиним „невероватним природним даровима“. Хурем је била бар делом одговорна око именовања престолонаследника. Иако је била Сулејманова супруга, она није имала никакву званичну јавну улогу. То није, међутим, спречило Хурем да има велики политички утицај.

Лични живот

У Сулејманово време саграђено је више хиљада џамија, медреса, школа, болница, музеја и маузолеја широм царства. Био је врло образован владар и говорио је четири језика: арапски, персијски, али и српски и чагатајски (најстарији облик турског језика). Волео је уметност, сам је често писао поезију, а био је и ментор бројних младих уметничких удружења, као и занатских тј. еснафских. На пример, у Истанбулу је једно сликарско удружење бројало преко 30.000 чланова. Само у Истанбулу је постојало 40 уметничких и занатских друштава од којих свако има преко 6000 чланова. Сулејман је био међу задњим ратничким султанима, који су лично предводили своју армију у битке и опсаде. Он лично је предводио 14 њих. Када је остарио, препуштао је то млађим генералима и људима од сарадње и поверења, којих је имао широк круг.

Принц Мустафа

Сулејман је јако волео свог најстаријег сина Мустафу, они су имали веома чврст однос, с обзиром да је Сулејман принца Мустафу првог послао у Манису. Сулејманова Хасеки султанија Хурем, је наравно знала да је Мустафа најстарији Сулејманов син, и да као најстарији он, треба доћи на престо, али ипак је хтела да неки од њених синова дође на престо (што је било тешко, са обзиром да су Јањичари подржавали Мустафу и желели су да он дође на престо), зато је са својим зетом Великим везиром Дамат Рустем пашом сковала заверу против Принца Мустафе. Хурем Султанија је првобитно желела да на престо дође њен син Принц Селим, а Рустем Паша је желео да дође Селимов велики ривал Принц Бајазит, Хурем је написала писмо у име Шаха Тахмаспа (Сулејмановог великог непријатеља) да су се Принц Мустафа и Тахмасп ујединили против Сулејмана, што је наравно била лаж. Сулејман је у то поверовао и јако се разочарао, затим 1553. године Сулејман је позвао Мустафу да поразговарају, што је била клопка за невиног принца. Сулејман мислећи да га је Мустафа издао, погубљује свог најстаријег сина.

Смрт

Већ времешног султана Сулејмана смрт затече 7. септембра 1566. године. Сулејман је умро дан пре битке код Сигета, иза себе је оставио своју познату Сулејманију (Сулејманову Џамију), у којој је сахрањен. Од својих осам синова, Сулејмана је наследио у Београду његов трећи син Селим, који ће постати широм света познат због своје светле пути, па га је источни свет прозвао Сари Султан, што значи „Плави султан". Сулејман је већи део свог живота проводио говорећи цитате који су остављали исламске Хоџе, Пророци... Од свега осам синова, Сулејману је од 1561. године остао само један, који ће постати будући султан.

Породица

Супруге

Мушка деца

Женска деца

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Мурат II
 
 
 
 
 
 
 
8. Мехмед II Освајач
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Хума Хатун
 
 
 
 
 
 
 
4. Бајазит II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Мукриме или Емине Гулбахар
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Селим I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Гулбахар Хатун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Сулејман Величанствени
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Хаџи I Гирај
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Менгли Гирај
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Султанија Ајше Хафса
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види још

Референце

  1. ^ ÁGoston, GÁBor (2011-11-13), Ottoman conquests, Blackwell Publishing Ltd, Приступљено 2022-06-01 
  2. ^ Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire 1300–1923. Basic Books. стр. 145.
  3. ^ archive.wikiwix.com https://archive.wikiwix.com/cache/index2.php?rev_t=20110706142210&url=http%3A%2Fwww.saudiaramcoworld.com%2Fissue%2F198704%2Fthe.golden.age.of.ottoman.art.htm. Приступљено 2022-06-01.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  4. ^ Şahin, Kaya (2013). Empire and Power in the Reign of Süleyman: Narrating the Sixteenth-Century Ottoman World. Cambridge: Cambridge University Press.
  5. ^ "Suleyman the Magnificent". Oxford Dictionary of Islam. Oxford University Press. 2004.
  6. ^ Kafadar, Cemal (1993). "The Myth of the Golden Age: Ottoman Historical Consciousness in the Post-Süleymânic Era". In İnalcık, Halil; Cemal Kafadar (eds.). Süleyman the Second [i.e. the First] and His Time. Istanbul: The Isis Press. p. 41. ISBN 975-428-052-5.
  7. ^ Veinstein, G. "Süleymān". In P. Bearman; Th. Bianquis; C.E. Bosworth; E. van Donzel; W.P. Heinrichs (eds.). Encyclopaedia of Islam. Vol. 2.
  8. ^ Lowry, Heath (1993). "Süleymân's Formative Years in the City of Trabzon: Their Impact on the Future Sultan and the City". In İnalcık, Halil; Cemal Kafadar (eds.). Süleyman the Second [i.e. the First] and His Time. Istanbul: The Isis Press. p. 21. ISBN 975-428-052-5.
  9. ^ Fisher, Alan (1993). "The Life and Family of Süleymân I". In İnalcık, Halil; Kafadar, Cemal (eds.). Süleymân The Second [i.e. the First] and His Time. Istanbul: Isis Press. ISBN 9754280525.
  10. ^ Barber, Noel (1973). The Sultans. New York: Simon & Schuster. стр. 36. ISBN 0-7861-0682-4.
  11. ^ Clot, André. (1986). Solimano il Magnifico. Milano: Rizzoli. стр. 40—41. ISBN 88-17-36093-7. OCLC 797336676. 
  12. ^ Kinross, Patrick; sf. 175
  13. ^ Fisher, Alan (1993). "The Life and Family of Süleymân I". In İnalcık, Halil; Kafadar, Cemal (eds.). Süleymân The Second [i.e. the First] and His Time. Istanbul: Isis Press. ISBN 9754280525.
  14. ^ Robert Mantran (a cura di), Storia dell'impero ottomano, Lecce, Argo, 1999, ISBN 88-8234-019-8, SBN IT\ICCU\RAV\0649657. стр. 164.
  15. ^ Fairfax Downey, Solimano il Magnifico, Milano, Dall'Oglio, 1961, ISBN non esistente, SBN IT\ICCU\LIA\0093022.
  16. ^ Imber, Colin (2002). The Ottoman Empire, 1300–1650 : The Structure of Power. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-333-61386-3.
  17. ^ Clot, André. (1986). Solimano il Magnifico. Milano: Rizzoli. стр. 45. ISBN 88-17-36093-7. OCLC 797336676. 
  18. ^ Clot, André. (1986). Solimano il Magnifico. Milano: Rizzoli. стр. 47. ISBN 88-17-36093-7. OCLC 797336676. 
  19. ^ Clot, André. (1986). Solimano il Magnifico. Milano: Rizzoli. стр. 48—49. ISBN 88-17-36093-7. OCLC 797336676. 
  20. ^ Clot, André. (1986). Solimano il Magnifico. Milano: Rizzoli. стр. 50. ISBN 88-17-36093-7. OCLC 797336676. 
  21. ^ а б Vercellin, Giorgio (1997). Solimano il Magnifico. Firenze: Giunti. стр. 12. ISBN 88-09-76236-3. OCLC 797921074. 
  22. ^ Clot, André. (1986). Solimano il Magnifico. Milano: Rizzoli. стр. 51—52. ISBN 88-17-36093-7. OCLC 797336676. 
  23. ^ Storia dell'impero ottomano. J. L. Bacqué-Grammont, Robert Mantran, Jean-Claude Bara. Lecce: Argo. 1999. стр. 165. ISBN 88-8234-019-8. OCLC 868615920. 
  24. ^ Clot, André. (1986). Solimano il Magnifico. Milano: Rizzoli. стр. 56—57. ISBN 88-17-36093-7. OCLC 797336676. 
  25. ^ Clot, André. (1986). Solimano il Magnifico. Milano: Rizzoli. стр. 53. ISBN 88-17-36093-7. OCLC 797336676. 
  26. ^ Clot, André. (1986). Solimano il Magnifico. Milano: Rizzoli. стр. 52. ISBN 88-17-36093-7. OCLC 797336676. 
  27. ^ Clot, André. (1986). Solimano il Magnifico. Milano: Rizzoli. стр. 55. ISBN 88-17-36093-7. OCLC 797336676. 
  28. ^ Storia dell'impero ottomano. J. L. Bacqué-Grammont, Robert Mantran, Jean-Claude Bara. Lecce: Argo. 1999. стр. 165. ISBN 88-8234-019-8. OCLC 868615920. 
  29. ^ Clot, André. (1986). Solimano il Magnifico. Milano: Rizzoli. стр. 61—62. ISBN 88-17-36093-7. OCLC 797336676. 
  30. ^ Delahaye, Jean-Paul (1986), Curves, Macmillan Education UK, стр. 64—84, ISBN 978-0-333-41799-7, Приступљено 2022-06-02 
  31. ^ Mansel, Philip (1997). Costantinopoli : splendore e declino della capitale dell'Impero ottomano : 1453-1924. Milano: Mondadori. стр. 82—83. ISBN 88-04-41795-1. OCLC 797472399. 

Спољашње везе

Сулејман Величанствени на Викимедијиној остави.
Сулејман Величанствени
Рођење: 6. новембар 1494 Смрт: 7. септембар 1566 (старост: 71)
Владарске титуле
Султан Османског царства
30. септембар 1520 — 7. септембар 1566
Титуле у сунитском исламу
Халиф ислама
30. септембар 1520 — 7. септембар 1566
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сулејман_Величанствени&oldid=24581377”