Грачаничка битка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Грачаничка битка
Део грађанског рата у Србији (1402—1412)
Пошаљи фотографију
Време: 21.11.1402.
Локација: код Трипоља, недалеко од манастира Грачанице, на Косову у Србији.
Резултат: Победа Лазаревића
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Грб Бранковића Бранковићи
Ottoman flag Османско царство
Грб Лазаревића Лазаревићи
Заповедници
Ђурађ Бранковић
Стефан Лазаревић
Вук Лазаревић
Угљеша Влатковић[a]
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
непозната
непозната
Губици
непознати
непознати
{{{подаци}}}
Битке Стефана Лазаревића
Ровине (1395) - Никопољ (1396) - Ангора (1402)
Грачаница (Трипоље) (1402) - Космидион (1410)


Грачаничка битка или битка код Трипоља је вођена 21.11.1402. године код Трипоља близу Грачанице на Косову, између Лазаревића са једне и Бранковића, потпомогнутих отоманским снагама, са друге стране. Завршена је победом Лазаревића[1][2] и представља почетак грађанског рата у Србији, који ће трајати све до 1412. године.

Повод и припреме за битку[уреди]

Отворени сукоб између Лазаревића и Бранковића, отпочео је пар месеци раније, током њиховог боравка у Цариграду, на повратку из Ангорске битке, у којој су учествовали као вазали отоманског султана. Тада је Ђурађ, по наредби Стефана Лазаревића, затворен у тамницу. Прави разлог није познат, а највероватније је у питању био Ђурђев план да се приближи Сулејману[2], једном од синова султана Бајазита који су се борили око власти.

Након одласка Лазаревића из византијске престонице, који су бродовима кренули ка Србији, Ђурађ се ослободио из затвора и отишао код Сулејмана, који му је дао помоћне одреде да спречи повратак Лазаревића у њихову земљу. Са овим трупама и уз помоћ сопствених снага, Бранковићи су запосели главне путне правце по Косову и Метохији, куда се очекивало да ће Лазаревићи проћи, из Зете, у којој су се искрцали. Сам Сулејман није имао поверења у Ђурађа, због чега је са отоманским снагама послао и свог заповедника, коме је посебно нагласио да надгледа Ђурђа.

Поред око 260 својих људи који су путовали са њима, Лазаревићима се у Зети прикључила војска супруга њихове сестре Јелене, Ђурађа Балшића. Додатне војне одреде је окупила њихова мајка Милица (Евгенија) у њиховој држави и послала их њима у сусрет. Користећи се споредним путевима, они су из Бара, преко Скадра дошли до Грачанице на Косову и спојили се са остатком својих снага.

Ток битке[уреди]

До битке је дошло 21.11. код Трипоља, недалеко од Грачанице. Деспот Стефан је своје снаге поделио на два дела, тако што је већи, под командом свог брата Вука, упутио против снага којима је командовао Ђурађ, док је он сам, са мањим делом војске, напао отоманске одреде.

Стефанове снаге су потукле противника, а велику улогу у томе имао је цезар Угљеша Влатковић[2], који се налазио у редовима отоманских снага, као њихов вазал. Он је Стефана известио о отоманском ратном плану, а пред саму битку је причама о снази Стефанове војске практично урушио морал Османлија, због чега је Стефану пружен слаб отпор[b]. Када је отпочела сама битка, Угљеша је прешао на Стефанову страну и његове снаге су потукле отоманску војску. На другој страни, Вук је у борби са Ђурђем потиснут, али се битка на крају завршила потпуним поразом[1] Бранковића.

Дешавања после битке[уреди]

Лазаревићи су после битке отишли у Ново Брдо, у коме је дошло до вербалног сукоба између Стефана и Вука. Деспот је млађем брату пребацио непознавање ратне вештине и губитке у људству[2], јер је главнина њихових снага, којом је командовао Вук, поражена у борби са војском коју је предводио Ђурађ Бранковић. Управо овај разговор, касније ће довести до отвореног сукоба између Вука и Стефана.

Због заслуга у победи Лазаревића, Стефан је цезару Угљеши Влатковићу потврдио власт над Врањем, Иногоштем (Сурдулица) и Прешевом, који су раније припадали његовом оцу[c] и те области су ушле у састав Српске деспотовине.

Победом у овој бици, деспот Стефан је успео да се врати у Србију и поврати свој власт над њом. Сама битка представља почетак грађанског рата између Лазаревића и Бранковића, који ће трајати читаву деценију и биће преплетен са грађанским ратом који се у Отоманској империји водио међу Бајазитовим синовима. Ова борба ће се окончати 1412. године, када су се једини преостали представници две породице, Стефан и Ђурађ измирили и започели заједнички рад на јачању Србије.

Напомене[уреди]

  1. ^ Прешао на страни Лазаревића и значајно допринео победи.
  2. ^ „Против њих (Османлија) веома храбро удари, а када су га ови угледали, кликнуше један другоме: Погледајте, погледајте Лазарева сина! И одмах са речју дадоше се у бекство.“ (Константин Филозоф, [1]) „... чим је настала битка, Турци се скоро дадоше у бекство.“ (Мавро Орбини, [2])
  3. ^ Отац цезара Угљеше Влатковића, био је севастократор Влатко Паскачић, господар Славишта, Врања, Иногошта и Прешева. Он је био син кнеза Паскача, а њихова породична задужбина је манастир Псача (недалеко од Криве Паланке у данашњој Македонији) у коме се налази и ктиторска композиција, на којој је можда насликан и Угљеша, као врло млад.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]