Diogen iz Sinope

Diogen
Diogen iz bureta, Žan-Leon Žerom
Lični podaci
Puno ime	Diogen
Datum rođenja	413. p. n. e.
Mesto rođenja	Sinop,
Datum smrti	323. p. n. e.
Mesto smrti	Korint,
Filozofski rad
Epoha	Antička filozofija
Škola filozofije	Kinicizam
Interesovanja	Askeza, Kinicizam
Ideje	Kinicizam, Kosmopolitanizam, Solvitur ambulando
Uticaji od	Antisten, Sokrat
Uticao na	Krates od Tebe, Kinici, Stoicizam, Epikur, Seren Kirkegor, Fridrih Niče, Maks Štirner, Marta Nusbaum, Mišel Onfre

Diogen (stgrč. Διογένης — [Diogénēs], takođe poznat kao Diogen Kinik), jedan od osnivača kiničke filozofije, pored Antistena. Rođen je u Sinopi, jonskoj koloniji na crnomorskoj obali Anadolije 412. ili 404. p. n. e., a umro je u Korintu 323. p. n. e.

Diogen je bio kontroverzna ličnost. Bio je sin gospodara kovnice i proteran je iz Sinope zbog obezvređenja novca. Nakon izgnanstva, preselio se u Atinu i kritikovao mnoge kulturne konvencije grada. Ugledao se na Herakleov primer i verovao je da se vrlina bolje otkriva na delu nego u teoriji. Koristio je svoj jednostavan način života i ponašanja da kritikuje društvene vrednosti i institucije onoga što je video kao korumpirano, konfuzno društvo. Imao je reputaciju da spava i jede gde god je želeo na veoma netradicionalan način, i počeo je da se jača protiv prirode. On je sebe proglasio kosmopolitom i građaninom sveta umesto da tvrdi da je odan samo jednom mestu. Postoje mnoge priče o tome kako je on proganjao Antistenove stope i postao njegov „verni pas“.

Diogen je stvorio vrlinu siromaštva. Prosio je za život i često je spavao u velikoj keramičkoj tegli, ili pitosu, na pijaci. Postao je ozloglašen zbog svojih filozofskih vratolomija, kao što je nošenje lampe tokom dana, tvrdeći da traži čoveka (često se na engleskom prevodi kao „tražim poštenog čoveka“). Kritikovao je Platona, osporio njegovu interpretaciju Sokrata i sabotirao njegova predavanja, ponekad odvlačeći pažnju slušaocima donoseći hranu tokom diskusija. Diogen je takođe bio poznat po tome što se rugao Aleksandru Velikom, kako u javnosti, tako i u lice kada je posetio Korint 336. p. n. e.

Diogena su zarobili pirati i prodali u ropstvo, da bi se na kraju nastanio u Korintu. Tamo je svoju filozofiju cinizma preneo Kratesu, koji ju je predavao Zenonu, koji ju je oblikovao u školu stoicizma, jednu od najtrajnijih škola grčke filozofije. Diogenovi spisi nisu sačuvani, ali postoje pojedini detalji iz njegovog života iz anegdota, posebno iz knjige Diogena Laertijeva Životi i mišljenja istaknutih filozofa i nekih drugih izvora.

Biografija

Diogen, Matje Lespanjandel, Park Versaj.

Glavni izvor informacija o njegovom životu pruža delo Diogena Laertija. Rođen u Sinopi, drevnoj grčkoj koloniji Pont (primorska oblast severoistočne Anadolije), prema istoimenom istoričaru, bio je sin izvesnog Icesija, menjača novca, koji je bio zatvoren, ili prognan, jer je optužen je za falsifikovanje kovanog novca. Tada je izgubio državljanstvo i svu svoju materijalnu imovinu. Čini se da je ovaj aspekt priče potkrepljen arheologijom: veliki broj oštećenih novčića (razbijenih velikim dletom) otkriven je u Sinopi iz sredine 4. veka pre nove ere, a drugi novčići tog vremena nose naziv Hicesije kao činovnika koji ih je kovao. Za to vreme u Sinopi je kružilo mnogo lažnog novca. Novčići su namerno oštećeni da bi postali bezvredni kao zakonsko sredstvo plaćanja. Sinopa je bila sporna između propersijskih i progrčkih frakcija u 4. veku, a možda su iza tog čina bili politički, a ne finansijski motivi.

Pod optužbom se našao i Diogen, pa se zbog toga preselio u Atinu zajedno sa svojim robom Maneom koji je po dolasku u Atinu ubrzo pobegao, ostavljajući potpuno samog svog gospodara, koji je svojom poslovičnom ironijom morao da izjavi: „Ako Mane može da živi bez Diogena, zašto ne Diogen bez Manea?“

U Atini

Prema jednoj priči, Diogen je otišao u Proročište u Delfima da traži savet i rečeno mu je da treba da „ukvari valutu“. Nakon debakla u Sinopi, Diogen je odlučio da to znači da on treba da unakaže političku valutu, a ne stvarne novčiće. Otputovao je u Atinu i postavio za cilj svog života da ospori ustaljene običaje i vrednosti. On je tvrdio da se ljudi, umesto da budu zabrinuti zbog prave prirode zla, samo oslanjaju na uobičajena tumačenja. Ova razlika između prirode („physis“) i običaja („nomos“) je omiljena tema drevne grčke filozofije i tema koju Platon zauzima u Državi, u legendi o Gigeovom prstenu.

Diogen bi ismevao odnos ekstremne zavisnosti. Lik majstora koji ništa nije mogao da učini za sebe smatrao je prezrivo bespomoćnim. Privuklo ga je asketsko učenje Antistena, Sokratovog učenika. Kada je Diogen zamolio Antistena da mu bude mentor, Antisten ga je ignorisao i navodno ga je „na kraju potukao svojim štapom“. Diogen je odgovorio: „Udari, jer nećeš naći drvo dovoljno tvrdo da me držiš podalje od tebe, sve dok mislim da imaš šta da kažeš." Diogen je postao Antistenov učenik, uprkos brutalnosti sa kojom je u početku bio primljen. Još uvek je neizvesno da li su se njih dvoje zaista sreli, ali je nadmašio svog gospodara i po ugledu i po strogosti svog života. On je svoje izbegavanje zemaljskih zadovoljstava smatrao kontrastom i komentarisanjem savremenih atinskih ponašanja. Ovaj stav je bio zasnovan na preziru prema onome što je on smatrao glupošću, pretvaranjem, sujetom, samoobmanom i veštačkim ljudskim ponašanjem.

Diogen traži poštenog čoveka, J. H. V. Tišbejn, oko 1780.

Priče ispričane o Diogenu ilustruju logičku doslednost njegovog karaktera. On se navikao na vremenske prilike živeći u glinenoj posudi za vino koja je pripadala Kibelinom hramu. Uništio je jednu drvenu činiju koju je posedovao kada je video kako seljački dečak pije iz svojih ruku. Zatim je uzviknuo: „Budala sam, što sam sve ovo vreme nosio suvišni prtljag!“ Bilo je protivno atinskim običajima da se jede na pijaci, a on bi ipak jeo tamo, jer, kako je on objasnio, kada su ga ukorili, osećao je glad za vreme dok je bio na pijaci. On je voleo da šeta po punom dnevnom svetlu sa lampom; na pitanje šta radi, odgovarao bi: „Tražim čoveka“. Savremeni izvori često govore da je Diogen tražio „poštenog čoveka“, ali u antičkim izvorima jednostavno „traži čoveka“ – „ανθρωπον ζητω“. Po njegovom mišljenju, nerazumno ponašanje ljudi oko njega značilo je da se oni ne kvalifikuju kao ljudi. Diogen je tražio čoveka, ali navodno nije našao ništa osim hulja i nitkova.

Prema Diogenu Laertiju, kada je Platon dao smešnu definiciju čoveka kao „dvonošca bez perja“, Diogen je očerupao kokošku i uneo je u Platonovu akademiju, govoreći: „Evo! Doveo sam ti čoveka,“ i tako je Akademija dodala „sa širokim ravnim noktima“ definiciji. Diogen Leartije takođe prenosi niz više bezobraznih priča u kojima je Diogen pljuvao, urinirao po ljudima i masturbirao u javnosti.

U Korintu

Prema priči koja izgleda da potiče od Menipa iz Gadare, Diogena su zarobili pirati dok je bio na putovanju na Eginu i prodat kao rob na Kritu Korinćaninu po imenu Ksenijades. Upitan za zanat, odgovorio je da ne zna za zanat osim za upravne ljude i da želi da ga proda čoveku kome je potreban gospodar. Ksenijadu se dopao njegov duh i unajmio je Diogena da podučava njegovu decu. Kao vaspitač dvojici Ksenijadovih sinova, priča se da je on do kraja života živeo u Korintu, koji je posvetio propovedanju učenja o vrlini samokontrole. Postoje mnoge priče o tome šta mu se zapravo dogodilo nakon što je proveo vreme sa dva Ksenijadesova sina. Postoje priče u kojima se navodi da je oslobođen nakon što je postao „cenjeni član domaćinstva“, dok jedna kaže da je oslobođen skoro odmah, a druga kaže da je „ostario i umro u Ksenijadovoj kući u Korintu“. Čak se kaže da je držao predavanja velikoj publici na Istmijskim igrama.

Iako se većina priča o njegovom životu u tegli nalazi u Atini, postoje izveštaji o njegovom životu u tegli u Korintu:

„ Izveštaj da je Filip marširao na grad je bacio ceo Korint u vrevu; jedan je uređivao svoje ruke, drugi je kotao kamenje, treći je krpio zid, četvrti je učvršćivao zidove, svako je bio koristan na neki način. Diogen koji nije imao šta da radi — naravno nikome nije palo na pamet da mu da posao — bio je dirnut prizorom da skupi svoj filozofski ogrtač i počne energično da kotrlja svoju kadu gore-dole po kranumu; za to upitao je poznanik i dobio objašnjenje: „Ne želim da me smatraju jedinim besposličarem u tolikoj gužvi; valjam svoju kadu da budem kao ostali." ”

Diogen i Aleksandar Veliki

Upravo u Korintu se pretpostavlja da je došlo do susreta Aleksandra Velikog i Diogena. Ove priče mogu biti apokrifne. Izveštaji Plutarha i Diogena Laercija govore da su razmenili samo nekoliko reči: dok se Diogen opuštao na jutarnjoj sunčevoj svetlosti, Aleksandar je, oduševljen što je upoznao slavnog filozofa, upitao da li bi mogao da mu učini uslugu. Diogen je odgovorio: "Da, kloni se moje sunčeve svetlosti." Aleksandar je tada izjavio: „Da nisam Aleksandar, onda bih želeo da budem Diogen“. „Da nisam Diogen, i dalje bih želeo da budem Diogen“, odgovorio je Diogen. U drugom izveštaju o razgovoru, Aleksandar je pronašao filozofa kako pažljivo gleda u gomilu ljudskih kostiju. Diogen je objasnio: „Tražim kosti tvog oca, ali ne mogu da ih razlikujem od kostiju roba.”

Smrt

Postoje suprotstavljeni izveštaji o Diogenovoj smrti. Njegovi savremenici su tvrdili da je zadržavao dah dok nije izdahnuo; iako drugi izveštaji o njegovoj smrti govore da se razboleo od jedenja sirove hobotnice; ili da je pretrpeo ujed zaraženog psa. Kada su ga pitali kako želi da bude sahranjen, ostavio je uputstva da se baci van gradskih zidina kako bi divlje životinje uživale u njegovom telu. Na pitanje da li mu ovo smeta, rekao je: "Nikako, sve dok mi daš štap da oteram stvorenja!" Na pitanje kako bi mogao da koristi štap pošto bi mu nedostajala svest, odgovorio je: „Ako mi nedostaje svesnost, zašto bi me onda briga šta će se desiti sa mnom kada sam mrtav?“ Do samog kraja, Diogen je ismejavao ljude koji su pokazivali preteranu zabrinutost za „pravilan” tretman mrtvih. Korinćani su mu u spomen podigli stub na kome je počivao pas od parijskog mermera.

Filozofija

Kinicizam

Diogen (1873), Žil Bastjen-Lepaž.

Uz Antistena i Krata iz Tebe, Diogen se smatra jednim od osnivača kinicizma. Do Diogenovih ideja, kao i do ideja većine drugih kinika, mora se doći indirektno. Nijedan Diogenov spis nije sačuvan, iako se navodi da je autor više od deset knjiga, sveske pisama i sedam tragedija. Ciničke ideje su neodvojive od ciničke prakse; stoga ono što znamo o Diogenu sadržano je u anegdotama koje se tiču njegovog života i izrekama koje mu se pripisuju u nizu raštrkanih klasičnih izvora.

Diogen je smatrao da su svi veštački razvoji društva nespojivi sa srećom i da moral podrazumeva povratak jednostavnosti prirode. Njegova strogost i jednostavnost bila je tolika da su stoici kasnije tvrdili da je mudar čovek ili „sofos”. Prema njegovim rečima, „Ljudi su zakomplikovali svaki jednostavan dar bogova.“ Iako je Sokrat ranije sebe identifikovao kao pripadnika sveta, a ne grada, Diogen je zaslužan za prvu poznatu upotrebu reči „kosmopolitski“. Kada su ga pitali odakle je došao, odgovorio je: „Ja sam građanin sveta (kosmopolit)“. Ovo je bila radikalna tvrdnja u svetu gde je čovekov identitet bio blisko vezan za njegovo državljanstvo određenog grada-države. Prognanik, čovek bez društvenog identiteta, Diogen je ostavio trag na svojim savremenicima.

Opscenost

Diogen je poučavao živim primerom. Pokušao je da pokaže da mudrost i sreća pripadaju čoveku koji je nezavisan od društva i da je civilizacija regresivna. Prezirao je ne samo porodičnu i društveno-političku organizaciju, već i imovinska prava i ugled. Čak je odbacio normalne ideje o ljudskoj pristojnosti. Priča se da je Diogen jeo na pijaci, mokrio neke ljude koji su ga vređali, vršio nuždu u pozorištu, masturbirao u javnosti, pokazivao na ljude srednjim prstom... Kada su ga pitali o njegovom jedenju u javnosti, rekao je: "Ako uzimanje doručka nije u redu, onda to nije u redu ni na pijaci. Ali uzimanje doručka je u redu, stoga u redu je i na pijaci." Na nepristojnost njegovog masturbiranja u javnosti rekao bi: "Kad bi bar bilo tako lako proterati glad trljanjem stomaka."

Diogen kao pas ili pseći

Atinska škola, detalj, Rafaelo Sancio, 1510.

Mnoge Diogenove anegdote se odnose na njegovo pseće ponašanje i hvaljenje vrlina psa. Nije poznato da li je Diogen uvređen epitetom „pseći“ i od toga napravio vrlinu, ili je prvo sam preuzeo temu psa. Kada su ga pitali zašto ga nazivaju psom, odgovorio je: „Lazim se onima koji mi bilo šta daju, ječim onima koji odbijaju i režim na nitkove.“ Diogen je verovao da ljudska bića žive veštački i licemerno i da će to učiniti. uradi dobro da prouči psa. Osim što sa lakoćom obavlja prirodne telesne funkcije u javnosti, pas će pojesti bilo šta i neće praviti gužvu oko toga gde će spavati. Psi žive u sadašnjosti bez anksioznosti i nemaju koristi od pretenzija apstraktne filozofije. Pored ovih vrlina, smatra se da psi instinktivno znaju ko je prijatelj, a ko neprijatelj. Za razliku od ljudi koji ili obmanjuju druge ili su prevareni, psi će iskreno lajati na istinu. Diogen je izjavio da „drugi psi grizu svoje neprijatelje, a ja svoje prijatelje da ih spasem.“

Diogenov sindrom

Diogenovo ime je primenjeno na poremećaj ponašanja koji karakteriše očigledno nehotično samozanemarivanje i gomilanje. Poremećaj pogađa starije osobe i prilično je neprikladno nazvan, pošto je Diogen namerno odbacio uobičajene standarde materijalne udobnosti i radio sve samo ne gomilanje. Samo ime je takođe često kritikovano jer je Diogen verovao da sam sebi pomaže.

Literatura

• A. Nauck, Trag. Graec. fragm. (1889), 807-809. (ispravke i dopune )
• Laërtius, Diogenes (1972) [1925]. "Διογένης (Diogenes)". Βίοι καὶ γνῶμαι τῶν ἐν φιλοσοφίᾳ εὐδοκιμησάντων [Lives of eminent philosophers]. . 2. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-99204-7. 
• Desmond, William D. 2008. Cynics. Acumen / University of California Press.
• Dudley, Donald R. (1937). A History of Cynicism from Diogenes to the 6th Century A.D. Cambridge. 
• Laërtius, Diogenes; Plutarch (1979). Herakleitos & Diogenes. Prevod: Guy Davenport. Bolinas, California: Grey Fox Press. ISBN 978-0-912516-36-3. 
  (Contains 124 sayings of Diogenes)
• Laërtius, Diogenes (1972) [1925]. „Διογένης (Diogenes)”. Βίοι καὶ γνῶμαι τῶν ἐν φιλοσοφίᾳ εὐδοκιμησάντων [Lives of eminent philosophers]. 2. Prevod: Robert Drew Hicks (Loeb Classical Library izd.). Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-99204-7. 
• Long, A. A. (1996). „The Socratic Tradition: Diogenes, Crates, and Hellenistic Ethics”. Ur.: Bracht Branham, R.; Goulet-Cazé, Marie-Odile. The Cynics: The Cynic Movement in Antiquity and Its Legacy. University of California Press. ISBN 978-0-520-21645-7. 
• Navia, Luis E. (2005). Diogenes The Cynic: The War Against The World. Amherst, N.Y: Humanity Books. ISBN 978-1-59102-320-3. 
• Prince, Susan (2005). „Socrates, Antisthenes, and the Cynics”. Ur.: Ahbel-Rappe, Sara; Kamtekar, Rachana. A Companion to Socrates. Blackwell Publishing. ISBN 978-1-4051-0863-8. 
• Sloterdijk, Peter (1987). Critique of Cynical Reason. Translation by Michael Eldred; foreword by Andreas Huyssen. Minneapolis: University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-1586-5. 
• Cutler, Ian (2005). Cynicism from Diogenes to Dilbert. Jefferson, Va.: McFarland & Company, Inc. ISBN 978-0-7864-2093-3. 
• Mazella, David (2007). The making of modern cynicism. Charlottesville, Va.: University of Virginia Press. ISBN 978-0-8139-2615-5. 
• Navia, Luis E. (1996). Classical cynicism : a critical study. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-30015-8. 
• Navia, Luis E. (1998). Diogenes of Sinope : the man in the tub. Westport, CT: Greenwood Press. ISBN 978-0-313-30672-3. 
• Hard, Robin (2012). Diogenes the Cynic: Sayings and Anecdotes, With Other Popular Moralists. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-958924-1. 
• Shea, Louisa (2010). The cynic enlightenment: Diogenes in the salon. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-9385-8. 

Spoljašnje veze

• www.diogen-iz-sinope.weebly.com
• „Diogenes of Sinope”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
• Lives & Writings on the Cynics, directory of literary references to Ancient Cynics
• A day with Diogenes
• Diogenes The Dog from Millions of Mouths
• Diogenes of Sinope
• James Grout: Diogenes the Cynic, part of the Encyclopædia Romana