Martin Luter King

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Martin Luter King
Martin Luther King, Jr..jpg
Datum rođenja(1929-01-15)15. januar 1929.
Mesto rođenjaAtlanta
 SAD
Datum smrti4. april 1968.(1968-04-04) (39 god.)
Mesto smrtiMemfis
 SAD
NagradeNobelova nagrada za mir
Potpis
Martin Luther King Jr Signature2.svg

Martin Luter King (engl. Martin Luther King, Jr.; Atlanta, 15. januar 1929Memfis, 4. april 1968), rođen kao Majkl King Mlađi, je bio američki baptistički sveštenik i borac za građanska prava.

U borbi za ravnopravnost Afroamerikanaca u SAD koristio je metode nenasilja i građanske neposlušnosti. 4. aprila 1968. u Memfisu ga je ubio Džejms Erl Rej, pred početak promocije „Kampanje siromašnih“, koju je pokrenuo početkom te godine. Dobitnik je i Nobelove nagrade za mir 1964. godine.

Smatra se jednim od najboljih govornika u istoriji Sjedinjenih Država. Njegovi govori i propovedi poput „Volite svoje neprijatelje“ i „Imam san“, danas su baština ne samo Amerikanaca već i celog čovečanstva. Zajedno sa govorima Mahatme Gandija i delom Tolstoja „Istina Božija je u tebi“, postali su manifest nenasilne borbe za ljudska prava.

Martina Lutera Kinga je posthumno, 1977. godine, odlikovao predsednik Džimi Karter Predsedničkom medaljom slobode. Od 1986. godine se u SAD obeležava dan posvećen njemu, a 2004. godine mu je posthumno dodeljena kongresna Zlatna medalja. Iako za života osporavan i kritikovan od strane režima (FBI ga je pratio i prisluškivao) i svojih sunarodnika (Malkolm Iks i Crni panteri bili su za revolucionarnu borbu) postao je jedan od simbola SAD i afroameričke zajednice. Danas oko 730 većih i manjih gradova u SAD ima ulicu koja nosi njegovo ime[1][2].

Biografija[uredi | uredi izvor]

Mladost i školovanje[uredi | uredi izvor]

Martin Luter King je rođen kao srednje dete u svešteničkoj porodici. Njegovi roditelji, istoimeni otac Martin Luter King i majka Alberta Vilijams King su imali troje dece, najstariju Vili Kristinu King, Martina Lutera King i najmlađeg sina Alfreda Daniela Vilijamsa Kinga.[3][4][5][6] King je Irsko poreklo po svom pradedi.[7]

Martin Luter King je rastao pored crkve i učestvovao u aktivnostima pored crkve. Sa 10 godina je sa crkvenim horom u Atlanti 1939. godine nastupio na premijeri filma „Prohujalo s vihorom“. Još kao dete, razmišljao je o hrišćanstvu i onome što ono propoveda. Njegova skeptičnost koju je u početku imao prema mnogim hrišćanskim tvrdnjama se ogleda i u tome što je kao trinaestogodišnjak u Nedeljnoj školi poricao telesno vaskrsenje Isusa Hrista. Međutim, vremenom je zaključio da Biblija sadrži „mnoge duboke istine od kojih se ne može pobeći“ i odlučio da se upiše na bogosloviju.

Odrastajući u Atlanti, King je pohađao srednju školu „Buker T. Vašington“ (engl. Booker T. Washington High School). Preskočivši prvu i četvrtu godinu, prevremeno je upisao Morhaus Koledž (engl. Morehouse College) sa petnaest godina, a da nije formalno ni završio srednju školu. Godine 1948. je na Morhausu diplomirao iz sociologije, da bi se odmah upisao na Krozer Teološku Bogosloviju u Česteru, u Pensilvaniji, gde je nakon tri godine diplomirao iz bogoslovlja.

Martin Luter King sa svojom suprugom Koretom Skot King

Dana 18. juna 1953. King se oženio Koretom Skot u kući njenih roditelja u njenom rodnom gradu Hejbergeru (Heiberger) u Alabami.[8] Njih dvoje su imali četvoro dece - Jolandu, Martina Lutera III, Dekstera Skota i Bernisu.[9] Nakon toga je započeo svoje doktorske studije iz sistematične teologije na Univerzitetu u Bostonu, da bi 5. juna 1955. doktorirao filozofiju sa disertacijom „Upoređivanje koncepcije Boga u razmišljanjima Paula Tiliča i Henri Nelsona Vimana" ("A Comparison of the Conceptions of God in the Thinking of Paul Tillich and Henry Nelson Wieman").[10] Osamdesetih godina 20. veka, između dvadeset i trideset godina nakon njegovog doktoriranja, istraga je utvrdila da su delovi njegove disertacije plagirani i da se King ponašao nepropisno, ali da njegova disertacija i dalje „daje inteligentan doprinos nauci“.[11][12][13]

Kasniji život[uredi | uredi izvor]

Martin Luter King 1964. godine
Marš na Vašington 1963.
Odlomak sa konferencije Martina Lutera Kinga na "Shiphol“ aerodromu 15. septembra 1964. godine

King 1955. godine započinje promociju na polju sistematične teologije. Iste godine je predvodio protestne akcije u okviru Bojkota autobusa Montgomerija podstičući ljude da akcije ostanu nenasilne. Sledeće godine biva uhapšen, jer je vozio 30 mi (48 km) na sat u zoni gde je dozvoljeno voziti 25 mi (40 km) na sat. Te godine je 30. januara izvršen i bombaški atentat na njegovu kuću. Dve godine kasnije, 1958. godine, izašla je njegova prva knjiga „Koračati prema slobodi“ ("Stride Toward Freedom"), u kojoj je on opisao svoja sećanja na ovaj bojkot.

Južnoistočna hrišćanska konferencija o vođstvu[uredi | uredi izvor]

King je 1957. godine nominovan za prvog predsednika Južnoistočne hrišćanske konferencije o vođstvu (Southern Christian Leadership Conference), organizovanu od strane afroameričkih sveštenika. Tokom ove godine, za koju su demonstracije bile tipične, King je proputovao 780 hiljada milja i održao 208 govora.

Uticaj Mahatme Gandija[uredi | uredi izvor]

King je posetio Indiju 1959. godine. Njegovo divljenje Mahatma Gandiju dovelo je do toga da je on njegove metode uspešno primenio u borbi Pokreta za građansku ravnopravnost. I narednih godina je radio na borbi za građanska prava. Godine 1962. se susreo sa predsednikom Džonom F. Kenedijem, a 1963. je vodio proteste protiv rasne podele u robnim kućama i drugih načina diskriminacije. U aprilu 1963. godine je bio uhapšen, nakon što je, uprkos sudskoj zabrani, učestvovao u demonstracijama. U zatvoru je napisao poznato „Pismo iz Birmingam zatvora“ ("Letter From Birmingham Jail"), koje je postalo klasični dokument pokreta za građanska prava.

Marš na Vašington[uredi | uredi izvor]

Takozvani Marš na Vašington je održan 28. avgusta 1963. na Linkoln Memorijalu, kada se okupilo 250 hiljada ljudi ispred kojih je King održao poznati govor „Ja imam san“ ("I have a dream"). 1963. godine King biva proglašen „Čovekom godine“ od strane Tajm Magazina (Time Magazin).

Nobelova nagrada[uredi | uredi izvor]

Pod imenom „Zašto ne možemo da čekamo“ ("Why We Can't Wait") Kinga je 1964. godine objavio svoju drugu knjigu, da bi iste godine posetio predsednika zapadnog Berlina, Vilija Branta, kao i Papu Pavla VI 14. oktobra 1964, sa svojih trideset pet godina, postao do tada najmlađi nosilac Nobelove nagrade svih vremena.

Marš od Selme do Montgomerija[uredi | uredi izvor]

King se sledeće godine uspešno registrovao kao učesnik na izborima u Selmi, u Alabami. Međutim, u februaru King ponovo dospeva u zatvor, nakon što je demonstrirao protiv diskriminacije crnaca pri registrovanju na učešće u izborima. Uspeo je da se susretne sa predsednikom Lindonom B. Džonsonom i drugim važnim ličnostima i s njima razgovara i o izbornom pravu za crnce. Zajedno sa 3.200 ljudi King je učestvovao je u maršu od Selme do Montgomerija.

Atentat i kraj života[uredi | uredi izvor]

Martin Luter King je ubijen u Tenesiju, u Memfisu, 4. aprila 1968. godine, nakon što je na njega Džejms Erl Rej izvršio atentat. Kingov rođendan se prvi put slavi kao nacionalni praznik 20. januara 1968. godine.

Ideje, uticaji, i politički stavovi[uredi | uredi izvor]

Religija[uredi | uredi izvor]

King je postao pastor baptističke crkve Dexter Avenue u Montgomeriju u Alabami, u svojoj dvadeset petoj godini, 1954. godine.

Kao hrišćanskom svešteniku, njegov glavni uticaj je bio Isus i hrišćanska jevanđelja, koja je gotovo uvek citirao u svojim verskim skupovima, crkvenim govorima, i javnim raspravama. Kingova vera je bila snažno utemeljena na Isusovim zapovestima: voli bližnjega svoga kao samog sebe, voli Boga iznad svega, i voli svoje neprijatelje, moli za njih i blagoslovi ih. Njegov nenasilni pristup je takođe bio baziran na izreci okreni drugi obraz iz Besede o gori, i Isusovom učenju o stavljanju mača nazad na njegovo mesto (Matthew 26:52).[traži se izvor] U svom čuvenom pismu iz Birmingemskog zatvora, King je pozvao na akciju u skladu sa onim što on opisuje kao Isusova „ekstremna“ ljubav, i takođe je citirao brojne druge hrišćanske pacifističke autore, što je bilo veoma neuobičajeno za njega. U drugoj propovedi, on je izjavio:

Pre nego što sam bio vođa za građanskih prava, bio sam propovednik Evanđelja. To je bio moj prvi poziv i dalje ostaje moje najveće predanje. Znate, zapravo sve šta ja radim u građanskim pravima, ja radim jer smatram da je to deo moje nadležnosti. Nemam drugih ambicija u životu nego da postignem izvrsnost u hrišćanskom sveštenstvu. Ne planiram da se kandidujem za bilo koju političku funkciju. Ne planiram da radim ništa drugo, nego da i dalje budem sveštenik. A ono što ja radim u ovoj borbi, kao i mnogi drugi, proizilazi iz mog osećaja da se sveštenik mora brinuti o celokupnom čoveku.

— King, 1967.[14][15]

U svom govoru „Bio sam na planinskom vrhu“, on je izjavio da on samo želi da sledi Božju volju.

Nenasilje[uredi | uredi izvor]

King u maršu građanskih prava na Vašington, D. C.

Veteran borbe za građanska prava Afroamerikanaca, aktivista Bejard Rastin je bio Kingov prvi regularni savetnik po pitanju nenasilja.[16] Kingovi savetnici su takođe bili beli aktivisti Haris Voford i Glen Smajli.[17] Rastin i Smajli potiču iz hrišćanske pacifističke tradicije, a Voford i Rastin su studirali Gandijeva učenja. Rastin je primenio nenasilje u kampanji putovanja pomirenja tokom 1940-ih,[18] a Voford je promovisao gandizam kod južnih crnaca od početka 1950-ih.[17] King je inicijalnom malo znao o Gandiju i retko je koristio termin „nenasilje“ tokom svojih ranih godina aktivizma početkom 1950-ih. King je inicijalno verovao u, i upražnjavao samoodbranu, čak je dobavio oružje za svoje domaćinstvo kao sredstvo odbrane od mogućih napadača. Pacifisti su savetovali Kinga ukazujući mu na alternative nenasilnog otpora, tvrdeći da bi to bilo bolje sredstvo da ostvari svoje ciljeve građanskih prava nego samoodbrana.[19][20]

U razdoblju nakon bojkota, King je napisao Koračanje prema slobodi, koje sadrži poglavlje Hodočašće u nenasilje.[traži se izvor] King je izložio njegovo razumevanje nenasilja, koji nastoji da osvoji protivnika u prijateljstvo, umesto da ga ponizi ili pobedi. Poglavlje proizilazi iz uticaja Voforda, i smernica koje su Rastin i Stenli Levison pružili, kao i njihovog neposrednog doprinosa tekstu.[traži se izvor]

Inspirisan uspehom Gandijevog nenasilnog aktivizma, King je „dugo vremena ... želeo da ode na putovanje po Indiji“.[21] Uz pomoć Harisa Voforda, Američkog odbora prijateljskih usluga, i drugih pobornika, on je bio u mogućnosti da finansira putovanje aprila 1959.[traži se izvor][22] Put u Indiju je uticao na Kinga, produbljujući njegovo razumevanje nenasilnog otpora i njegovu posvećenost američkoj borbi za građanska prava. U radio obraćanju napravljenom tokom njegove zadnje večeri u Indiji, King je izjavio, „Od kada sam u Indiji, ja sam uvereniji nego ikad ranije da je metoda nenasilnog otpora najpotentnije oružje dostupno potlačenim ljudima u njihovoj borbi za pravdu i ljudsko dostojanstvo“.

Imam san[uredi | uredi izvor]

Najpoznatiji govor Martina Lutera Kinga, održan 28. avgusta 1963. godine, u okviru Marša na Vašington za poslove i slobodu, koji predstavlja jedno od najvećih okupljanja ljudi u američkoj istoriji.

... Moj san je da na crvenkastim proplancima Džordžije, jednog dana za stolom bratski sede sinovi nekadašnjih robova i sinovi nekadašnjih robovlasnika. Moj san je da Misisipi, država koja gori od nepravde, jednog dana postane oaza slobode i pravde. Moj san je da moje četvoro dece (Jolanda, Bani, Dekster Skot, Martin III) jednog dana žive u zemlji gde će ljudi o njima suditi ne na osnovu boje kože, već na osnovu njihovog karaktera... Istinu po kojoj smo svi stvoreni jednaki, ne treba dokazivati... Imam još jedan san. On je duboko ukorenjen u američkom snu. Sanjam da će ova nacija jednoga dana ustati kako bi uživala u snazi svojih članova. Imam san...

Dela[uredi | uredi izvor]

  • A comparison of the conceptions of God in the thinking of Paul Tillich and Henry Nelson Wieman. Dissertation, 1955
  • Stride Toward Freedom: The Montgomery Story. 1957 (deutsch: „Schritte zur Freiheit: Die Montgomery Story“). Englischer Reprint (Taschenbuch) Beacon Press. 2010. ISBN 978-0-8070-0069-4.
  • The Trumpet of Conscience (1967). Deutsche Übersetzung: Aufruf zum zivilen Ungehorsam.. Econ, 1. izdanje. 1969 (. 1993. ISBN 978-3-612-26036-9.)
  • Aufruf zum zivilen Ungehorsam. Econ-Verlag, Düsseldorf. 1993. ISBN 978-3-612-26036-9.
  • Freiheit. Von der Praxis des gewaltlosen Widerstandes. Brockhaus, Wuppertal. 1982. ISBN 978-3-417-20332-5.
  • Frieden ist kein Geschenk. Von der Kraft der Gewaltlosigkeit. Herder, Wien. 1984. ISBN 978-3-210-24776-2.
  • Ich habe einen Traum. Texte und Reden. Kiefel Verlag, Gütersloh. 1996. ISBN 978-3-7811-5777-4.
  • Ich habe einen Traum. Patmos-Verlag, Düsseldorf. 2003. ISBN 978-3-491-45025-7.
  • Mein Traum vom Ende des Hassens. Texte für Heute. Herder, Freiburg/B. 1994. ISBN 978-3-451-04318-5.
  • Schöpferischer Widerstand. Mohn, Gütersloh. 1985. ISBN 978-3-579-00576-8.
  • Testament der Hoffnung. Letzte Reden, Aufsätze und Predigten. Mohn, Gütersloh . 1989. ISBN 978-3-579-05079-9.
  • Ein Traum lebt weiter. Mohn, Gütersloh }-. 1986. ISBN 978-3-451-08285-6.
  • Wohin führt unser Weg. Chaos oder Gemeinschaft. Fischer, Frankfurt/M. 1969

Filmografija[uredi | uredi izvor]

  • Dann war mein Leben nicht umsonst – Martin Luther King Dokumentation, 1970, 135 Min., Regie: Sidney Lumet und Joseph L. Mankiewicz
  • Martin Luther King – Mord auf Staatsbefehl. Dokumentation, 2004, 52 Min., Buch und Regie: Claus Bredenbrock und Pagonis Pagonakis, Produktion: ARTE, ZDF, Erstsendung: 27. Oktober 2004, Inhaltsangabe von arte
  • 'html Inhaltsangabe[мртва веза] von arte, Original-Filmwebsite von Public Broadcasting Service
  • html Inhaltsangabe[мртва веза] von arte
(Der Dokumentarfilm zeichnet das politische Porträt Martin Luther Kings von 1963 bis zu seiner Ermordung 1968)
  • Das Rassismusdrama Boykott aus dem Jahr 2001 greift die Geschehnisse um Rosa Parks, Martin Luther King und den Montgomery Bus Boycott auf.
  • Selma aus dem Jahr 2014 behandelt Kings Rolle während der Selma-nach-Montgomery-Märsche.

Референце[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Сан који је издржао суд времена”. Данас. 24. 1. 2019. 
  2. ^ „На данашњи дан”. National Geographic. 4. 4. 2015. Приступљено 24. 1. 2019. 
  3. ^ Ogletree 2004, стр. 138.
  4. ^ „Upbringing & Studies”. The King Center. Архивирано из оригинала на датум 05. 06. 2012. Приступљено 2. 9. 2012. 
  5. ^ Mohn, Tanya (12. 1. 2012). „Martin Luther King Jr.: The German Connection and How He Got His Name”. Forbes.com. Приступљено 16. 1. 2012. 
  6. ^ „Martin Luther King Jr. name change”. German-way.com. Архивирано из оригинала на датум 18. 06. 2013. Приступљено 9. 7. 2013. 
  7. ^ Nsenga, Burton. „AfricanAncestry.com Reveals Roots of MLK and Marcus Garvey”. Архивирано из оригинала на датум 24. 1. 2016. Приступљено 2. 4. 2017. 
  8. ^ „Coretta Scott King”. The Daily Telegraph. 1. 2. 2006. Архивирано из оригинала на датум 06. 10. 2008. Приступљено 8. 9. 2008. 
  9. ^ Fuller 2004, стр. 314
  10. ^ 01.stanford.edu/primarydocuments/Vol2/550415AComparisonOfTheConceptionsOfGod.pdf „King's Ph.D. dissertation, with attached note” Проверите вредност параметра |url= (помоћ) (PDF). Приступљено 7. 11. 2014. [мртва веза]
  11. ^ Radin, Charles A. (11. 10. 1991). „Panel Confirms Plagiarism by King at BU”. The Boston Globe. стр. 1. 
  12. ^ „Martin Luther King”. Snopes. Приступљено 14. 3. 2011. 
  13. ^ „Boston U. Panel Finds Plagiarism by Dr. King”. The New York Times. 11. 10. 1991. Архивирано из оригинала на датум 08. 11. 2013. Приступљено 13. 11. 2013. 
  14. ^ The Martin Luther King Jr. Research and Education Institute. 01.stanford.edu/index.php/kingpapers/article/why_jesus_called_a_man_a_fool/ Why Jesus Called A Man A Fool[мртва веза]. Delivered at Mount Pisgah Missionary Baptist Church, Chicago, Illinois, on 27 August 1967.
  15. ^ The Huffington Post. 2013. 'A Gift Of Love': Martin Luther King's Sermons From Strength To Love (EXCERPT).
  16. ^ Enger 2003, стр. 90.
  17. ^ а б 01.stanford.edu/index.php/encyclopedia/encyclopedia/enc_wofford_harris_llewellyn_1926/ "Wofford, Harris Llewellyn" King Encyclopedia[мртва веза]
  18. ^ Kahlenberg, Richard D. (1997). „Book Review: Bayard Rustin: Troubles I've Seen”. Washington Monthly. Приступљено 12. 6. 2008. 
  19. ^ Enger, Mark and Paul. „When Martin Luther King Jr. gave up his guns”. 
  20. ^ Bennett 2003, стр. 217.
  21. ^ King Jr. & Carson 2005, стр. 231
  22. ^ King 1992, стр. 13.

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]