Hari Truman

Hari Truman
Lični podaci
Datum rođenja	(1884-05-08)8. maj 1884.
Mesto rođenja	Lamar, Sjedinjene Američke Države
Datum smrti	26. decembar 1972.(1972-12-26) (88 god.)
Mesto smrti	Kanzas Siti, Sjedinjene Američke Države
Državljanstvo	američko
Porodica
Supružnik	Bes Truman
Deca	1
Politička karijera
Politička stranka	Demokratska stranka
Mandati 33. predsednik SAD 12. april 1945 — 20. januar 1953. Izbori Predsednički izbori 1948. Potpredsednik Alben Barkli Prethodnik Frenklin Delano Ruzvelt Naslednik Dvajt D. Ajzenhauer 34. potpredsednik SAD 20. januar 1945 — 12. april 1945. Predsednik Frenklin Delano Ruzvelt Prethodnik Henri E. Volas Naslednik Alben Barkli
Potpis

Hari S. Truman (engl. Harry S. Truman; Lamar, Misuri, SAD, 8. maj 1884 — Kanzas Siti, Misuri, SAD, 26. decembar 1972) je bio američki političar i 33. predsednik SAD u periodu od 1945. do 1953. godine.

U domaćoj politici, Truman se suočio sa mnogim izazovima: burna tranzicija ratne u mirnodopsku ekonomiju obeležena velikim oskudicama i brojnim štrajkovima, prolazak Taft-Harlejevog zakona ograničavanju prava radničkih sindikata i pored njegovog veta. Nakon iznenađujuće pobede na izborima 1948, nije bio uspešan u sprovođenju svog Fer dil programa. Koristio je izričita predsednička ovlašćenja kako bi započeo desegregaciju američke vojske i započeo ispitivanje odanosti kako bi izbacio hiljade simpatizera komunizma iz vlade i administracije. Snažno se protivio obaveznim zakletvama vernosti za vladine službenike, stav zbog koga je njegova vlada bila meta optužbi da je blaga prema komunizmu. Korupcija u njegovoj vladi došla je i do njegovog kabineta i službenika Bele kuće. U jednom od mnogih skandala, 166 radnika je dalo otkaz ili je otpušteno naknadno zbog utaje poreza.

Trumanov predsednički mandat bio je prepun događaja što se tiče spoljnih poslova: kapitulacija Trećeg rajha, atomsko bombardovanje Hirošime i Nagasakija, kapitulacija Japana, kraj Drugog svetskog rata, osnivanje UN, Maršalov plan o obnovi Evrope, Trumanova doktrina o zaustavljanju širenja komunizma, početak Hladnog rata, stvaranje saveza NATO i Korejski rat. Taj rat je postao situacija bez pobednika u kojoj je poginulo preko 30.000 Amerikanca. Nakon obećanja da „će posetiti Koreju“ i stavljanjem prioriteta na rešavanje tzv. „nereda u Vašingtonu“ , republikanac Dvajt D. Ajzenhauer je prekinuo dvadesetogodišnju vlast demokrata porazivši Trumanovog izbornog kandidata Adleja Stivensona na predsedničkim izborima 1953. godine.

Detinjstvo i mladost

Truman kao 13-godišnjak

Hari S. Truman rođen je 8. maja 1884. u Lamaru, SAD kao drugo dete Džona Andersona Trumana i Marte Elen Jang Truman. Njegove dede, Anderson Šip Truman i Solomon Jang Truman nisu se mogli složiti oko Harijevog srednjeg imena, pa mu je dat srednji inicijal S, koji je označavao ili Šip ili Solomon, nezavisno s čije strane roditelja je član pitao. Uskoro mu se rodio brat Džon Vivijan (1886—1965), a tri godine nakon njega i sestra Meri Džejn Truman (1889—1978).

Njegov otac bio je seljak i trgovac živom stokom. Roditelji su živeli u Lamaru sve dok Hari nije napunio 10 meseci. Tada su se preselili na farmu u Harisonvilu, pa u Beltonu, pa na farmu njegovih dedova u Grandvjuu. Kada je Truman imao 6 godina njegovi roditelji su se preselili u Independens, gde je Truman pohađao prezbiterijansku školu. Truman nije pohađao redovnu osnovnu školu do svoje osme godine.

Kao dete, Truman je imao 3 hobija: muzika, čitanje i istorija. Ljubav prema ovim trima stvarima je u njemu probudila njegova majka. Truman je bio veoma blizak sa majkom sve do njene smrti, a čak i kao predsednik je tražio njene savete. Svako jutro bi se budio u 5 sati da bi vežbao klavir a do svoje 15 godine išao je dva puta nedeljno u pozorište. Nakon diplomiranja, Truman je radio na železnici Santa Fe, spavajući u kampovima blizu železnice. Od tada je radio niz dostavljačkih poslova. U Grandvju se vratio 1906, i bio je tamo do 1917. kada je otišao u vojsku.

Do kraja svog života, Truman se nostalgično prisećao godina koje je proveo na farmi, često i sa teatralnim efektima. Godine fizički zahtevnog rada koje je proveo u Grandvjuu bile su značajno životno iskustvo. U tom periodu upoznao je on svoju suprugu Bes Voles koju je i zaprosio 1911, ona ga je odbila. Truman je rekao da želi zaraditi više novca nego seljak da je idući put zaprosi. Idući put je je zaprosio 1918. kada se vratio kao veteran iz Prvog svetskog rata, i to uspešno.

On je bio jedini predsednik SAD nakon 1870, a da nije imao diplomu sa koledža: njegov slab vid ga je sprečio da se upiše na Vest Point, što je bio njegov san iz detinjstva, a finansije su ga sprečile da dobije neku drugu diplomu. Truman je studirao pravo 2 godine u Kanzas Sitiju u tokom 1920-ih.

Prvi svetski rat

Glavni članak: Prvi svetski rat

Truman u vojnoj uniformi oko 1918.

Truman je bio na spisku Misuriske nacionalne garde od 1905, a služio je od 1911. godine. Ulaskom SAD u Prvi svetski rat 1917, Truman se ponovo pridružio gardi. Na sistematskom pregledu 1905. njegov vid je bio u loš. Po nekim izvještajima prošao je tajno tako što ja napamet naučio ploču za vid.

Pre polaska u Francusku, Truman je bio poslan na Fort Sil u Oklahomi. Vodio je kantinu sa svojim prijateljem Edvardom Jakobsonom, koji je imao iskustva kao nosač u Kanzas Sitiju. Još jedan čovek koji će mu pomoći nakon rata, a upoznao ga je na Fort Silu, je bio Džejms Pendergast, sin Tomasa Džosefa Pendergasta, istaknutog političara.

Truman je izabran za podoficira, a kasnije za nižeg zapovednika artiljerijske jedinice u Francuskoj. Njegova jedinica je bila poznata po odbijanju autoriteta. Tokom iznenadnog nemačkog napada na Vogezima, jedinica se počela rasipati. Truman im je naredio povratak na pozicije koristeći jezik koji je „naučio dok je radio na železnici u Santa Feu“. Navodno, šokirani načinom naređenja, jedinica ga je poslušala i povukla se sa njim na jedno sigurno mesto. Pod vođstvom narednika Trumana, jedinica nije izgubila ni jednog vojnika. Veliki rat, Truman je kasnije dostigao čin potpukovnika u nacionalnoj gardi, čin koji je omogućio njegovu političku karijeru u Misuriju.

Venčanje i rana karijera kao biznismena

Dan venčanja Trumanovih
28. juna 1919.

Nakon što je rat bio završen, Truman se vratio u svoj grad Inpendens i oženio se sa svojom dugogodišnjom ljubavi, Bes Voles 28. juna 1919. godine. Trumanovi su imali samo jedno dete Margaret, rođena 17. februara 1924. godine.

Mesec dana pre venčanja, računajući na uspeh koji su imali Ft. Sill i preko mora, trgovina za mušku garderobu Truman & Jacobson otvorila je svoju prvu filijalu u Kanzas Sitiju. Nakon par uspešnih godina, trgovina je bankrotirala za vreme recesije 1921, koja je uticala na farmersku ekonomiju. Manje cene svile i žita uzrokovale su smanjenje prodaje svilenih majica, jer su farmeri imali manje novca da bi ih kupili. Cena sena je u 3 godine pala katastrofalno. Truman je za ekonomske probleme krivio republikansku politiku. Truman je godinama otplaćivao dugove. On i njegov bivši poslovni partner Edvard Jakobson su 1923. prihvaćeni na koledž u Vašingtonu. Oni su ostali prijatelji do kraja života, a Jakobsonov savet Trumanu po pitanju cionizma će, decenijama kasnije, igrati važnu ulogu u odluci američke vlade o priznavanju Izraela.

Politika

Sudija okruga Džekson

Truman je 1922. uz pomoć demokrata Toma Pendergasta, izabran za vrhovnog sudiju okruga Džekson — administrativnu, ne pravnu poziciju sličnu onima u drugim okruzima. Iako je izgubio na izborima 1924, godine 1926. izabran je za jednog od glavnih sudija, a 1930. je izabran ponovo za vrhovnog sudiju. Truman je svoje dužnosti obavljao savesno i dobio je javnu zahvalnicu za par radova koji su bili započeti, a uključivali su novu zgradu suda i 12 statua posvećenih ženama. Tokom njegovog mandata, par njegovih kolega osuđeno je zbog utaje poreza, uključujući i samog Pendergasta, koji je konačno završio u federalnom zatvoru. Truman je uprkos svemu tome ostao častan na svojoj poziciji.

Godine 1922, Truman je prijatelju dao 10 dolara za pristupanje u Kju-kluks-klan, kasnije je zatražio svoj novac nazad. Nikad nije primljen, nije prisustvovao nijednom sastanku i nikad se nije deklarirao kao član. Iako je Truman u svom dnevniku par puta izrazio ljutnju na Jevreje, njegov poslovni partner i blizak prijatelj Edvard Jakobson je bio Jevrej. Trumanov stav prema crncima bio je tipičan za Misurijanca u to doba, i bio je izražen tipičnim nazivima kao „crnjo“. Godinama posle, još jedan njegov rasni pogled je izašao na videlo: priče o zlostavljanju, vređanju i mučenju afro-američkih veterana (crnaca) koji su se vratili iz Drugog svetskog rata su uticale na Trumana da podrži politiku o ljudskim prava i započne desegregaciju vojske.

Američki senator

Pendergast je predložio Trumana za kandidata za američkog senatora iz Misurija na izborima 1934. godine. Imao je uspešnu kampanju kao Nju Dilovski demokrata koji podržava predsednika Ruzvelta. Na demokratskim primarnim izborima, Truman je pobedio Tuka Miligana, brata federalnog tužioca Morisa Mortona Miligana. Truman je kasnije porazio republikanca Roskoa Konklinga Patersona sa preko 20% razlike.

O Trumanu je vladalo mišljenje ga je lutka Toma Pandergasta. On je svejedno preuzeo poziciju, ali je dobio nadimak „Pendergastov senator“. U maglu nepoverenja ulazila je i činjenica da su u Kanzasu na izborima ubijene 3 osobe. U tradiciji prema velikim političarima pre i tada, Truman je provodio svoju politiku Nju Dila preko Pandergasta. On je zahtevao da bude nezavisan na glasačkoj listi. Truman je imao svoje standarde, zaključio je istoričar Dejvid Makuloug i bio je voljan držati ih se, čak i kad je bio pod pritiskom čoveka sa vrh političke scene Misurija.

Truman je umeo svoje odluke da pravda rečima da ako se ponudi malo, spasi se puno. Truman je takođe rekao da mu je Pandergast dao sledeći savet kada je po prvi put ušao u senat:

Ćuti i odgovaraj na pisma.

Tokom Trumanovog prvog mandata u senatu, Miligan je započeo veliku istragu o Misurijskim guvernerskim izborima 1936. na kojima je izabran Lojd Štark. Potom je usledilo suđenje koje se završilo sa 258 presuda. Važniji deo istrage bilo je Miliganovo otkriće da Pandergast nije platio federalne poreze između 1927. i 1937. i da je izveo prevaru sa osiguranjem. Godine 1939, Pandergast je priznao krivnju i on je bio osuđen sa 10.000 dolara kazne i 15 meseci zatvora. Štark, koji je dobio Pandergastov blagoslov na izborima 1936, okrenuo se protiv njega i potpuno je preuzeo kontrolu nad fondovima od Trumana i Pandergasta.

Trumanovi izgledi za ponovni izbor za senatora izgledali su slabo. Godine 1940, i Štark i Moris Miligan suprotstavili se se senatoru Trumanu na demokratskim primarnim izborima. Robert Hanigen, koji je kontrolisao političku scenu u Sent Luisu dao je podršku Trumanu. Hanigen je napravio dogovor 1944. godine kojim je postavio Trumana za Ruzveltovog potpredsednika. Truman je kampanju vodio borbeno i neumorivo. Na kraju su Štark i Miligan podelili anti Pandergastovske glasove, i Truman je pobedio na izborima. Truman je i bez pomoći Pandergasta i njegove glasačke mašine pobedio na izborima. U to vreme Pandergast je bio u zatvoru zbog utaje poreza. Uspešna kampanja za senat iz 1940. smatra se od mnogih biografa kao Trumanov lični uspeh i kao preteča poznate kampanje iz 1948. koja mu je donela još jedan mandat, a u kojoj nije bio favorit.

Kao senator Truman je više voleo raditi u komitetima nego držati govore. Njegov rani rad došao je u obliku legislacije transporta i međudržavne trgovine. Bio je pobornik Nju Dila, i dao je ključnu podršku za ostvarivanje njegovih ključnih tačaka: Vagnerov akt, socijalno osiguranje, Akt o standardima poštenog rada, pa čak i neuspeli „sudsko-pakovni“ račun, koji je trebalo da preobrati vrhovni sud da zavoli Ruzvelta.

Odbrambena politika i Trumanov komitet

Dana 23. juna 1941, samo dan nakon početka nemačkog napada na SSSR, senator Truman je izjavio:

Ako vidimo da Nemačka pobeđuje, treba da pomognemo Rusima, a ako vidimo da Rusi pobeđuju treba da pomognemo Nemcima i tako ih pustiti da se poubijaju što je više moguće, iako ja ne želim videti Hitlera kao pobednika ni u kom slučaju. Nijedan od te dvojice ne drži do svoje reči.

Izjava se slagala se opštim mišljenjem Amerikanca u to doba, Trumanovi protivnici su je često citirali kao dokaz za njegov neprikladan pristup spoljnoj politici. Ovo zapažanje bilo je prvo u nizu prominentnih oštrih izjava koje je Truman u pogrešno vreme rekao nacionalnim novinama.

Poštovanje je zadobio svojim komitetom (poznat kao Trumanov komitet) sa kojim je istraživao skandal prekomerne vojne potrošnje tako što je razotkrio prevare i loše vođstvo. Njegov rad na štednji troškova za vojsku je privukao veliku pažnju. Iako su se neki bojali da će komitet naštetiti ratnom moralu, smatran je uspehom i izveštaji govore da je uštedeo oko 11 milijardi dolara. Godine 1943, njegov rad kao predsedavajući u komitetu doneo mu je naslovnu stranu časopisa Tajm. Truman se pojavio na naslovnoj strani Tajma ukupno 9 puta, a 1945. i 1948. izabran je za Tajmovog čoveka godine.

Potpredsednik

Nakon meseci neizvesnosti o tome koga će Frenklin Delano Ruzvelt izabrati za svog novog potpredsednika. Kao rezultat dogovora kojeg je sredio Hanigen, tadašnji predsednik demokrata, Truman je izabran za potpredsedničkog kandidata 1944. godine.

Ruzvelt, koji je bio lako lomljiv, pristao je da zameni Hanrija Volesa novim potpredsednikom, jer je smatran preliberalnim za stranku. Sačuvani dokazi govore da je Ruzvelt izbore za svog novog potpredsednika odgađao sve do leta 1944. godine. Džejms F. Birnes iz južne Karoline, bio je glavni favorit, kao katolik koji je napustio crkvu, bio je neprikladan za predominantne katoličke organizacije. Pre nego je konvencija za potpredsednika započela, Ruzvelt je napisao poruku u kojoj je rekao da će za potpredsednika prihvatiti samo Trumana ili tadašnjeg sudiju u vrhovnom sudu Vilijama Duglasa. Državni i federalni partijski lideri predlagali su Trumana. Truman sam nije izgledao da direktno ili indirektno vodi kampanju za drugo najznačajnije mesto u državi i kasnije je uvek govorio da nije želeo biti potpredsednik.

Trumanova kampanja je bila humoristična podnaslovljena kao drugi "Misurijski kompromis" na demokratskoj konvenciji 1944. u Čikagu, jer je njegov apel vođstvu stranke bio kontrast liberalnog Volesa i prekonzervativnog Birnesa. Nominacija je dobro prihvaćena i Ruzvelt-Truman tim je pobedio sa rasponom glasova 432-99 na predsedničkim izborima 1944, pobedivši njujorškog guvernera Njujorka Tomasa Djuija i guvernera Ohaja Džona Brikera. Truman je uzeo mandat za potpredsednika 20. januara 1945. i bio je na toj poziciji manje od tri meseca.

Trumanov predsednički mandat bio je relativno monoton i kontakt sa Belom kućom bio je minimalan. Nije pitan za nikakve savete i nije informisan o bilo kojim većim događajima. Truman je sve šokirao time što je samo par dana nakon zakletve prisustvovao pogrebu svog osramoćenog zaštitnika Toma Pandergasta. Truman je po nekim izveštajima bio jedini visoki zvaničnik koji je prisustvovao sahrani. Truman je kritike „pomeo“ rečima:

Uvek mi je bio prijatelj i ja sam bio njegov.

Dana 12. aprila 1945, Truman je bio hitno pozvan u Belu kuću, gde ga je Elenor Ruzvelt informisala da je Frenklin Delano Ruzvelt preminuo od srčanog udara. Trumanova prva briga bila je gospođa Ruzvelt. Pitao ju je može li on što učiniti za nju, a ona mu je odgovorila:

Možemo li mi učiniti što za vas? Jer vi ste onaj koji je sad u problemima .

Predsednički mandat 1945—1953.

Prvi mandat

Preuzimanje pozicije

"Velika trojica“ na Potsdamskoj konferenciji: Klement Atli (levo, UK), Hari Truman (sredina, SAD) i Josif Staljin (desno, SSSR) sa svojim glavnim saradnicima iza njih: Vilijam Lihi (zadnji levo, SAD), Ernest Bevin (levo, UK), Džejms Birnc (sredina, SAD) i Vjačeslav Molotov (desno, SSSR).

Truman je bio potpredsednik samo 82 dana pre nego što je predsednik Ruzvelt umro. Imao je veoma malo značajnih razgovora o svetskim pitanjima i o domaćoj politici nakon što je položio zakletvu za Ruzveltovog potpredsednika i bio je potpuno neobavešten o velikim inicijativama o daljem uspešnom vođenju rata - ponajpre o tajnom projektu Menhetn, koji je za vreme Ruzveltove smrti, bio na vrhuncu testiranja prve atomske bombe.

Momci, ako se ikad molite, molite se sad za mene. Ja ne znam da li ste vi momci ikad na glavu dobili plast sena. Kad su mi rekli šta se juče dogodilo, osećao sam se kao da su sve zvezde, mesec i sve planete pale na mene.

Atomska bombardovanja Hirošime i Nagasakija

Glavni članci: Projekat Menhetn i Atomska bombardovanja Hirošime i Nagasakija

Truman je bio ubrzo upoznat sa projektom Menhetn i odobrio je korišćenje nuklearnog oružja protiv Japana u avgustu 1945, nakon što je Japansko carstvo odbilo Potsdamsku deklaraciju. Atomska bombardovanja Hirošime i Nagasakija su do danas ostala prvo, ali i jedino korišćenje nuklearnog oružja u ratne svrhe. Nakon bombardovanja je sledila brza kapitulacija Japana 2. septembra 1945. i kraj Drugog svetskog rata. Korišćenje nuklearnog oružja u to vreme nije bilo nimalo kontroverzno, kako u SAD tako i među njegovim saveznicima. Na Potsdamskoj konferenciji je Josif Staljin savetovao Trumanu da što pre iskoristi atomsku bombu. U godinama nakon bombardovanja, Trumanova odluka je postala izuzetno kontroverzna i govorilo se zašto je on tako odlučio. Oni koji su podržavali Trumanovu odluku objašnjavali su da je to bombardovanje spasilo hiljade ljudi, koji bi inače stradali invazijom Japana koja je trebalo da se dogodi ako se ne nađe drugo rešenje. Elenora Ruzvelt je 1945. podržala Trumana rekavši da je „odabrao jedino moguće rešenje“ i da je izbegao „enormno žrtvovanje američkih života“. Drugi, kao što je profesor Gar Alperovic, tvrde da je korišćenje atomskog oružja bilo nepotrebno i nemoralno te da bi ratom izmoreni i osiromašeni Japan ionako kapitulirao. Zanimljiva činjenica koja govori u prilog ovoj tezi jeste da je uslov za kapitulaciju Japana pre bombardovanja bila careva abdikacija, što su Japanci odbili. Nakon što su Hirošima i Nagasaki uništeni, Japan je potpisao kapitulaciju, Amerikanci su dopustili da car ostane na vlasti. Po ovoj tezi, bombardovanje je poslužilo kao demonstracija snage Sovjetskom Savezu kao upozorenje da ne pokušavaju proširiti svoj uticaj na Japan.

Udari i ekonomske promene

Kraj Drugog svetskog rata u SAD dočekan je sa velikim razgovorima o poratnoj ekonomiji. Predsednik je bio suočen sa iznenadnim oživljavanjem sukoba između radnika i poslodavaca koji su bili mirni tokom ratnih godina i širenjem nezadovoljstva zbog narastajuće inflacije, koja je u jednom trenutku dostigla 6% u samo mesec dana. U ovoj polarizovanoj sredini, dogodio se talas destabilizujućih udara u većim industrijskim centrima, a Trumanov odgovor za njih je generalno smatran nedelotvornim. Na proleće 1946, dogodio se nacionalni železnički štrajk — najveći u istoriji SAD — koji je zaustavio sve vozove u državi. Država je doslovno bila u zastoju u periodu od preko mesec dana. Kada su železničari odbili ponuđeni dogovor, Truman je najavio da će preuzeti kontrolu nad železnicom i da će štrajkače regrutirati u vojsku. Dok je držao govor, pre nego što je od Kongresa zatražio ovlašćenja za taj plan, Truman je dobio informaciju da se štrajk smirio. Taj ishod je odmah rekao Kongresu i dobio je bučne ovacije koje su se nastavile danima. Iako je rezolucija izgledala izvrsno, ona je Trumana puno koštala politički: mnogi su Trumanov plan zaustavljanja štrajka smatrali prenaglim i preoštrim što je umanjilo njegovu reputaciju kod radnika, koji već tada nisu bili zadovoljni svojim tretmanom.

Ujedinjene nacije i Maršalov plan

Glavni članak: Maršalov plan

Kao vilsonijanski internacionalista, Truman je snažno podržavao stvaranje Ujedinjenih nacija, pa je uključio bivšu prvu damu Elenor Ruzvelt u delegaciju na prvoj glavnoj skupštini UN-a da bi zadovoljio javnu želju za mir nakon Drugog svetskog rata. Suočena s komunističkim prodiranjem u druge države nasuprot dogovoru na Potsdamskoj konferenciji, širenju komunizma u Grčku i Tursku, Trumanova administracija artikulisala je narastajuće probleme protiv Sovjeta kroz posebnu doktrinu.

Predsednik Truman iznosi svoju doktrinu o ograničavanju uticaja komunizma

Iako nije bio posebno stručan u spoljnjoj politici, a opozicioni republikanci su imali većinu u Kongresu, Truman je uspeo dobiti podršku i za Trumanovu doktrinu i za Maršalov plan. Da bi nagovorio Kongres da odobri toliku količinu novca da se Evropa ekonomski obnovi, Truman je koristio ideološki argument, u kojem je rekao da se komunizam širi u ekonomski nerazvijenim zemljama. Njegov cilj je bio da „na smrt preplaši Kongres“. Da bi ojačao SAD tokom Hladnog rata u borbi protiv komunizma, Truman je potpisao Akt o državnoj sigurnosti iz 1947. i reorganizovao je američku vojsku stvorivši Ministarstvo odbrane, CIA-u, Američko ratno vazduhoplovstvo (nezavisno od američke vojske) i odbor za nacionalnu sigurnost.

Truman je posthumno odlikovao generala Dragoljuba Mihailovića ordenom legije časti zbog učestvovanja u operaciji spasavanja američkih pilota oborenih nad Jugoslavijom tokom Drugog svetskog rata.

Fer Dil

Nakon dosta godina demokratske većine u kongresu i 2 demokratska predsednika, 1946. republikanci dobivaju većinu, sa 55 mesta u Predstavničkom domu i dosta mesta u Senatu. Iako je Truman dosta sarađivao sa republikancima što se tiče spoljnje politike, snažno im se suprotstavljao u njihovim pogledima na unutrašnju politiku. Nije uspeo u zaustavljanju smanjenja poreza i ukidanju provere cena. Moć cehova je bila znatno smanjena Taft-Hartlejevim zakonom, koji je usvojen nakon što je Trumanov veto odbijen.

Pripremajući se za izbore 1948, Truman je sebe prikazao kao snažnog demokratu u Ruzveltovom stilu, zagovarajući opšte zdravstveno osiguranje, da ukine Taft-Hartlejev zakon i započne agresivan program ljudskih prava. Sve ovo spojeno u jedno delo je bio novi politički program nazvan „Fer Dil“ (Pošteni dogovor).

Trumanovi predlozi iz Fer Dila napravljeni su za kampanju retorički, ali oni nisu dobro bili prihvaćeni u Kongresu, čak i nakon pobede demokrata na izborima 1948. godine. Samo je jedan od većih predloga Fer Dila usvojen - inicijativa da se povećaju davanja nezaposlenima.

Priznavanje Izraela

Glavni članci: Istorija regiona Palestine, Istorija Izraela, Deklaracija o proglašenju Države Izrael i Izraelsko-arapski konflikt

Truman je bio ključna figura u osnivanju jevrejske države Palestina.

Jedan Anglo-američki komitet predložio je 1946. godine postupno osnivanje dvaju država u Palestini, bez jevrejske i arapske dominacije. Javnost nije podržala dvodržavni predlog i Ujedinjeno Kraljevstvo, čija je imperija već bilo u raspadu, bila je pod pritiskom da se brzo povuče iz Palestine zbog napada cionističkih trupa na britanske vojne jedinice. Na molbe Britanaca, Generalna skupština OUN predložila je trenutno deljenje Palestine na dve države i sa Trumanovom podrškom, Generalna skupština je 1947. odobrila ovo inicijativu.

Britanci su najavili povlačenje iz Palestine 15. maja 1948. i države čelnice Arapske lige počele su slati trupe na palestinsku granicu. Ideja o stvaranju države na Bliskom istoku bila je izuzetno popularna u SAD, a posebno među urbanim jevrejskim glasačima, Trumanovim vernim pristalicama.

Drugi problem bilo je Državni sekretarijat. Državni sekretar Džordž Maršal i mnogi drugi stručnjaci za spoljnju politiku su bili strogo protiv osnivanja jevrejske države u Palestini. Truman se pristankom na susret sa Haimom Vajcmanom usprotivio vlastitom državnom sekretaru. Maršal nije javno doveo u pitanje Trumanovu odluku, kako je Truman mislio da hoće. Truman je priznao Izrael 14. maja 1948, nakon što se Izrael proglasio državom.

Berlinski vazdušni most

Glavni članak: Blokada Berlina

Podela Berlina na okupacijske zone

SSSR je 24. jun 1948. godine blokirao ulaz u tri okupacione zone Berlina koje su kontrolisale zapadne sile. Saveznici nikad nisu sklopili ugovor koji bi im jamčio snabdevanje sektora koji su bili duboko unutar sovjetske teritorije. Komandujući američke okupacione zone, general Lucijus Klej, predložio je slanje velike naoružane kolone koja bi se, imajući moralno pravo, vozila mirno auto-putem do zapadnog Berlina, ali ako bi bila napadnuta ili zaustavljena bila bi slobodna uzvratiti vatru. Truman je, nakon koncenzusa u Vašingtonu verovao je da se time izlaže nepotrebnom riziku rata. Smislio je plan da se okupirani grad snabdeva iz vazduha. Saveznici su 25. juna započeli akciju nazvanu Berlinski vazdušni most koji je snabdevao saveznike i civilno stanovništvo u sovjetskom okruženju hranom i raznim drugim potrepštinama (kao npr. ugalj) koristeći ratne transportne avione (i vršio špijunske zadatke). Ništa slično tome nije napravljeno nikad u istoriji do tada. Most je uspeo. Kopnena blokada ukinuta je 11. maja 1949. godine. Uprkos tome, letovi su se nastavili još par meseci nakon ukidanja blokade.

Berlinski vazdušni most se danas smatra Trumanovim najvećem uspehom na području spoljnje politike, a ujedno mu je i pomogao u kampanji za izbore 1948. godine.

Odbrambene redukcije

Ministar odbrane Džonson

Truman, Kongres i Pentagon su sledili strategiju brze demobilizacije nakon Drugog svetskog rata, povlačeći marince i vojsku u SAD. Mnogi glasači su se bunili da su vojnici otpuštani presporo. Uzrok ove strategije, koja se istrajno provlačila kroz Trumanov prvi, ali i kroz dobar deo njegovog drugog mandata, bio je uglavnom finansijski. Da bi finansirao domaće zahteve potrošnje, Truman je zagovarao politiku smanjenja odbrambenih izdataka za američku vojsku nakon rata. Republikanska većina u Kongresu, koja je bila željna ostvarivanja mnogobrojnih poreskih i drugih olakšica, podržala je Trumanov plan da smanji potrošnju za odbranu .

Dodatno, Trumanovo iskustvo u Senatu podstaklo je sumnju da se velike količine novca troše uzalud u Pentagonu. Truman za novog Ministra odbrane postavlja Lujsa Džonsona. Impresionirani brzinom izgradnje prve američke atomske bombe, Truman i Džonson su mislili da je atomska bomba pomoć vojnim silama koje su uglavnom nebitne. Mišljenje je kasnije biti revidirano, jer je SSSR iste godine testirao svoju prvu atomsku bombu. Uprkos tome, redukcije u vojski su se nastavile, utičući na američku konvencionalnu odbranu. Truman i Džonson su osećali posebnu antipatiju prema budžetskim zahtevima marinaca i mornarice. Truman je imao poznatu antipatiju prema marincima još iz njegovog služenja za vreme Prvog svetskog rata. O tome je rekao:

Marinci su mornarička policija i sve dok sam je predsednik to će i ostati. Imaju propagandnu mašineriju koja je slična Staljinovoj.

Truman je čak predložio potpuno raspuštanje marinaca kao deo njegovog plana reorganizovanja odbrane iz 1948. godine, plana koji je odbijen zbog pismene kampanje i intervencije istaknutih kongresmena koji su bili veterani marinci.

Pod Trumanom odbrambenim budžetom iz 1950. godine, mnogi ratni brodovi su povučeni, prodati ili rashodovani u staro gvožđe. Američkoj vojsci, suočenoj sa velikom smenom iskusnih ratnika, uskraćena je obuka i sniženi su standardi za regrutovanje. Korisno oružje je rashodovano kao otpad ili prodato, dok se moglo uskladištiti, a i skladišta municije su smanjena . Marinci, čiji je budžet osakaćen, su opremljeni materijalom koji je preostao iz Drugog svetskog rata. Tek nakon severnokorejske invazije Južne Koreje 1950. je Truman izneo svoje odbrambene predloge Kongresu i inicirao nešto što se danas smatra modernim periodom američke vojske.

Ljudska prava

Izveštaj Trumanove administracije iz 1947. naslovljen Da se obezbede ova prava predstavio je agendu od 10 tačaka koja je govorila o reformama po pitanju ljudskih prava. Truman je 1948. godine Kongresu predstavio agendu o ljudskim pravima koja je predlagala da se osnuje više federalnih agencija koje bi rešavale probleme kao što su pravo glasanja i praksa poštenog zapošljavanja. Ovo je izazvalo talas kritika od strane južnih demokrata u to vreme, što je dovelo do nacionalne nominacijske konvencije, ali Truman je odbio kompromis uz reči:

Moji prethodnici su bili konfederalci... stomak mi se okrenuo kada sam čuo da su vojnici crnci, koji su se tek vratili iz rata u SAD, izbacivani iz vojnih kamiona u Misisipiju i pretučeni .

Izbori 1948.

Glavni članak: Predsednički izbori u SAD 1948.

Pregled glasova po saveznim državama na izborima 1948.:
*crveno=Hari S. Truman (demokrati)
*plava=Tomas Djui (republikanci)
*tamno narandžasta= Strom Turmond (desni demokrati)

Predsednički izbori 1948. pamte se najviše po Trumanovoj neočekivanoj pobedi na njima.

U proleće 1948. Trumanova javna podrška iznosila je malih 36% i Truman je generalno smatran kandidatom koji ne može pobediti na izborima. Pobornici Nju Dila unutar stranke, kojim je pripadao i Ruzveltov sin Džejms, pokušali predložiti generala Ajzenhauera za demokratskog kandidata, izuzetno popularnu osobu čiji su politički pogledi i stranačka opredeljenost 1948. bili potpuno nepoznati. Ajzenhauer je odbio nominaciju, a Truman se za kandidata svoje stranke izborio indirektno.

Na demokratskoj nacionalnoj konvenciji 1948, Truman je pokušao smiriti turbulentne domaće političke vođe postavivši neentuzijastični plakat o civilnim pravima na stranačku platformu. Cilj toga bilo je smirivanje internih konflikta između severnih i južnih ogranka stranke. Predsednikov pokušaj kompromisa je propao pred naletom događaja. Oštro obraćanje gradonačelnika Mineapolisa Huberta Humfreja i mnogih drugih urbanih šefova uverilo je stranku da koristi jači plakat o ljudskim pravima, što je Truman prihvatio. Svi delegati iz Alabame i deo onih iz Misisipija, otišli su sa konvencije uz protest. Truman je održao agresivni govor prihvatajući kandidaturu u kome je napao Kongres i obećao da će osvojiti izbore i još pride „prisiliti republikance da im se to svidi."

U roku od dve sedmice izdao je izvršnu naredbu 9981., kojom je rasno integrisao američku vojsku po završetku Drugog svetskog rata. Truman je preuzeo određeni politički rizik u podupiranju ljudskih prava i mnogi su se bojali da ako izgube pomoć desnih demokrata, da bi se demokratska stranka mogla raspasti. Strah je bio opravdan, Strom Turmond se kandidovao za predsednika i vodio je snažni revolt južnih „državnih prava“ protiv Trumanove demokratske stranke. Revolt na desnoj uzvraćen je revoltom na levoj strani, kojeg je vodio bivši potpredsednik Anri Voles sa svojom Progresivnom strankom. Odmah nakon svoje postruzveltovske konvencije, demokratska stranka se raspadala. Pobeda u novembru činila se neostvarivom, jer se stranka nije jednostavno raspala nego podelila na tri strane.

Usledila je neobična predsednička turneja od 21.928 km, do tada neviđeno obraćanje naciji. Truman i njegovi saradnici prošli su celu državu u predsedničkom vozu. Njegova "whistlestop" taktika održavanja kratkih govora sa zadnje platforme vagona Fernanda Magelana postala je jedna od glavnih ikona cele kampanje. Njegovi nastupi, kao onaj na trgu u Harisburgu, Ilinois postali su izuzetno popularni i privlačili su velike grupe ljudi. Šest stajanja u Mičigenu privukli su ukupno pola miliona ljudi, dok je stajanje u Njujorku privuklo oko milion ljudi. Masovni, najčešće spontani skupovi označili su veliku promenu u kampanji. Državne novinske agencije nisu te govore smatrali ozbiljnim, ali su i dalje objavljivali da je pobeda Tomasa Djui (navodno) sigurna. Jedan od razloga zašto su novine širile taj netačni izveštaj je što su oni te ankete o popularnosti kandidata objavljivali u vreme kada većina ljudi, pogotovo Trumanovih pobornika, nije posedovala telefon. Ta činjenica uzrokovala je da Djui dobije velike šanse, a da Truman bude unapred proglašen sigurnim gubitnikom.

Na kraju, Truman je nastavio svoj uspeh, zadobio podršku južnih država i provukao se kroz neka kritična „bojišta“, kao što su Ohajo, Kalifornija i Ilinois. Konačni, zapanjujući zbir glasova pokazao je da Truman ima 303 glasova, Djui 189, a Turmond samo 39. Najznačanija slika sa izbora došla je na sam dan proglašenja pobede, kada je Truman u ruci, pred novinarima držao naslovnu stranu Čikago Tribjuna čiji je glavni naslov bio „Djui pobedio Trumana“.

Trumanova predsednička kampanja predstavljala je veliki uspeh i pojam za jednu uspešnu i pobedonosnu kampanju i često je ponavljana, a najistaknutiji imitator bio je Džordž H. V. Buš 1992, takođe političar i bivši predsednik SAD, koji je bio u sukobu sa Kongresom.

Truman u svome prvom mandatu nije imao potpredsednika. Njegov saradnik Alben Barkli postavljen je na tu poziciju 20. januara 1949. za vreme Trumanovog drugog mandata.

Drugi mandat (1949—1953)

Trumanov drugi mandat bio je izuzetni težak i zamoran, ponajpre zbog izazova u spoljnoj politici koji su direktno ili indirektno bili povezani sa njegovom politikom širenja. Na primer, morao se veoma brzo prilagoditi gubitku američkog nuklearnog monopola jer su pomoću informacija koje su sovjetski špijuni prikupili iz SAD. SSSR je napravio atomsku bombu mnogo ranije nego što je to bilo očekivano i testirao je u 29. avgusta 1949. godine. Truman je 7. januara 1953. godine objavio da je SAD detonirala svoju prvu H-bombu.

NATO

Glavni članci: NATO i Asocijacija atlantskog sporazuma

Truman je bio veliki pobornik NATO, pomoću kojeg je SAD ostvario mirnodopski vojni savez sa Kanadom i evropskim zemljama koje nisu pale pod uticaj Sovjetskog Saveza, i poslao je snažnu i jasnu poruku komunističkim vođama da je demokratski svet voljan i u mogućnosti da izgradi odbranu kojom bi branio demokratske ideale. SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska, Italija, Holandija, Belgija, Luksemburg, Island, Kanada, Norveška, Danska i Portugal su bile osnivača pakta, a 1952. pridružile su mu se Grčka i Turska.

Narodna Republika Kina

Čang Kaj Šek i njegovi nacionalisti 21. decembra 1949. godine pobegli su na Tajvan u strahu od daljnih napada Maovih komunista. U junu 1950. Truman je naredio 7. floti Američke ratne mornarice da zaustavi bilo kakve dalje konflikte između NR Kine i Tajvana. Truman je takođe zahtevao od Tajvana da zaustavi bilo kakve dalje napade na kopnu.

Korejski sukob

Glavni članak: Korejski rat

Severnokorejsaka vojska pod vođstvom Kim Il Sunga napala je 25. juna 1950. godine Južnu Koreju, time započevši Korejski rat. Slabo obučena i neopremljena, bez ikakve pomoći, južnokorejska vojska se brzo povlačila, izgubivši čak glavni grad, Seul .

Zapanjen, Truman je naredio pomorsku blokadu Koreje, koja je odmah stupila na snagu. Iako Američka mornarica više nije posedovala dovoljno površinskih brodova kako bi provela tako čvrstu blokadu, ipak je nijedni brod nije želeo izazvati. Truman je nagovarao Ujedinjene nacije da intervenišu, što su i napravili, prvi put dopuštajući oružanu intervenciju u svojoj istoriji. Sovjetski Savez nije bio na sastanku na kojem se glasalo o dozvoljavanju intervencije. Truman je u Koreju poslao sve vojne jedinice koje su bile smeštene u Japanu. Snage UN-a (sačinjene uglavnom od američkih jedinica) pod vođstvom generala Daglasa Makartura slomile su severnokorejsku vojsku za samo 90 dana. Truman je odlučio da se ne savetuje sa Kongresom, greška koja je uveliko smanjila njegovu poziciju kasnije u sukobu .

U prve četiri sedmice američke pešadijske jedinice koje su brzo napredovale kroz Koreju pokazale su se kao malobrojne i neopremljene. Osma armija iz Japana je bila prisiljena ponovo osposobiti tenkove M4 Šerman iz Drugog svetskog rata za korišćenje u Koreji. Samo 60 dana nakon početka rata Truman je poslao masovnu vojnu podršku u Koreju i UN su nadjačali severnokorejsku vojsku po ljudstvu, oružju, municiji te su imali vazdušnu i mornaričku nadmoć.

General Daglas Makartur

Odgovarajući na talas kritika koje je zadobio, Truman je smenio ministara odbrane Luisa Džonsona i na njegovo mesto postavio generala Džordža Maršala. Truman se (uz pristanak UN-a) odlučio na politiku uzvraćanja, tj. osvajanje Severne Koreje. Snage UN-a pod vođstvom generala Daglasa Makartura predvodile su kontranapad, ostvarivši zapanjujuću pobedu iskrcavanjem u bici za Inčon gde je skoro zarobio protivničku glavninu. Snage UN-a su tada krenule na sever, prema reci Jalu uz kinesku granicu, sa ciljem ujedinjenja dve Koreje pod zastavom UN-a.

Kina je iznenadila snage UN-a masovnom invazijom u novembru. Snage UN-a koje su bile malobrojnije, i to po zimskom vremenu, bile su prisiljene na povlačenje do 38. paralele gde je sve počelo. Štete UN-a i SAD bile su velike. Truman je odbio Makarturov predlog o napadanju kineskih baza za snabdevanje severno od Jalua. Makartur je onda svoj plan predstavio republikanskom vođi Džosefu Martinu. Truman je bio veoma zabrinut da bi dalja eskalacija sukoba mogla uzrokovati još veće uplitanje Sovjetskog Saveza u sukob. SSSR je već tada pomagao Koreji snabdevajući je oružjem i ratnim avionima sa korejskim oznakama, ali i sovjetskim pilotima. Truman je 11. aprila 1951. godine otpustio i penzionisao Makartura sa svih njegovih pozicija u Koreji i Japanu.

Otpuštanje Makartura bio je jedan najnepopularnijih političkih poteza u američkoj istoriji. Mišljenje o Trumanu je brzo padalo, a dobijao je i pozive zbog svoje službene optužbe, među kojima je bio i poziv senatora Roberta Tafta. Chicago Tribune je tražio trenutne pokretanje opoziva predsednika Trumana: Predsednik mora biti optužen i osuđen. Njegovo brzopleto i osvetoljubivo otpuštanje generala Makartura je kulminacija niza dela koja su ga prikazala kao nesposobnog, moralno i mentalno, za tako veliku dužnost... Američka nacija nikad nije bila u većoj opasnosti. Vodi je budala koja je okružena slugama...

Oštre kritike sa doslovno svih strana i optužbe su stizale na račun Trumana da odbija preuzeti odgovornost za rat koji je krenuo loše, da umesto sebe krivi svoje generale. Makartur se vratio u SAD i dobio je herojski doček, a nakon jednog razgovora pred Kongresom, spekulisalo se da će se Makartur kandidirati za dužnost predsednika.

Rat je ostao neizvestan još 2 godine sve dok se nije potpisalo primirje i dok se nije utvrdila granica između dve Koreje. U međuvremenu, problemi u Koreji i kritike prema Trumanu zbog otpuštanja Makartura, napravile su Trumana toliko nepopularnim da su se demokrate počele okretati prema drugim kandidatima. Na Nju Hampšireskim primarnim izborima, Trumana je porazio Estes Kefauver koji je dobio 3.000 glasova više i podršku svih 8 delegata. Truman je bio prisiljen da otkaže svoju kampanju za sledeće izbore . Podrška Trumanu 1952. godine bila je samo 22% prema nekim anketama, što je bio najniži rezultat u istoriji američkih predsednika.

Vijetnam

Uplitanje SAD u Vijetnamski rat započelo je za vreme Trumanove administracije. Na dan pobede nad Japanom 1945. godine, vijetnamski komunistički vođa Ho Ši Min je proglasio nezavisnost. SAD je najavio podršku u ponovnom uspostavljanju francuske vlasti. Ho je 1950. opet proglasio nezavisnost, koja je ovaj put priznata od strane Sovjetskog Saveza i NR Kine. Hoov Vijetnam je zauzimao samo malu teritoriju uz kinesku granicu, dok je Francuska kontrolisala ostatak Vijetnama.

Trumanova „politička uključivanja“ (što je trebalo biti suprotno komunističkoj politici ekspanzije) terala je SAD da i dalje daje podršku Francuzima i njihovoj kolonijalnoj vlasti u Vijetnamu. Truman je 1950. odobrio 10.000.000 $ za pomoć Francuskoj, a u Vijetnam je poslao i neborbene jedinice kao pomoć. Do 1951. suma se povećala do 150.000.000 $. Do 1953. iznos pomoći popeće se na 1.000.000.000 $, što je iznosilo trećinu sveukupne američke pomoći drugim zemljama .

Iz ovoga se izrodio osnovni problem: Amerikanci su želeli snažan i nezavisan Vijetnam, dok Francuzi nisu nimalo marili za Kinu već su samo hteli uvesti Vijetnam pod francuski sistem kolonijalne vlasti.

Renoviranje Bele kuće

Enterijer Bele kuće tokom renoviranja 1950.

Truman je 1948. naredio kontroverzno uređenje Bele kuće tako što je na spoljašnjosti kuće želeo da promeni: balkon na drugom spratu i balkon na juga (danas poznat kao „Trumanov balkon").

U to vreme je bilo jasno da je kuća, stara preko 130 godina, bila u veoma lošem stanju. U avgustu te godine jedan deo sprata se srušio i Trumanova spavaća soba i kupatilo su obeleženi kao nesigurni. Nije bilo nikakve javne objave sve dok nije ostvarena izborna pobeda. Truman je u to vreme bio informisan da je njegov balkon bio jedini sigurni deo Bele kuće. Porodica Truman se preselila u Bler kuću, dok su zapadno krilo i ovalni ured jedini delovi Bele kuće koji su ostali otvoreni. Truman je od tada svako jutro morao ići na posao preko ulice. Ubrzo je donesena odluka da se sruši i renovira ceo enterijer Bele kuće. Svetski poznati eksterijer Bele kuće ostao je kakav je dok su se radovi vršili iznutra. Radovi su trajali od decembra 1949. do marta 1952. godine.

Pokušaj atentata

Glavni članak: Pokušaj atentata na Harija Trumana

Portorikanski nacionalisti Griselio Toresoli i Oskar Kolaco pokušali su 1. novembra 1950. godine ubiti Trumana ispred Bler Hausa (vikendica predsednika SAD). Toresol je smrtno ranio policajca iz Bele kuće Leslija Kofelta, koji je Toresolu upucao pre nego je umro. Kolaco je kao saradnik predan uredu za krvne delikte i 1952. mu je suđeno i osuđen je na smrtnu kaznu. Truman je njegovu kaznu kasnije preinačio u doživotni zatvor.

Tada je, shvativši važnost samoopredeljenja Portorikanaca, Truman dopustio plebiscit o budućnosti odnosa i statusu Portorika i SAD.

Napad, koji je lako mogao završiti Trumanovom smrću, skrenuo je pažnju na poboljšavanje bezbednosnih mera kod Bler Hausa. Truman je za vreme napada spavao, probudio se kada je čuo pucnjavu i posmatrao je sa prozora (koji je gledao baš na tu ulicu) sve dok mu jedan prolaznik nije viknuo da se sakrije.

Administracija i kabinet

Napomena: Svi članovi Trumanovog kabineta koji su bili tu kada je on postao predsednik 1945. su bili i u kabinetu Frenklina Delana Ruzvelta.

Predsednik Truman potpisuje proklamaciju u kojoj objavljuje nacionalnu krizu koja zahteva uplitanje SAD u Korejski rat.

FUNKCIJA	IME	MANDAT
Predsednik	Hari S. Truman	1945—1953.
Potpredsednik	niko	1945—1949.
	Elben V. Barklej	1949—1953.
Državni sekretar	Edvard R. Setinius	1945.
	Džejms F. Birmes	1945—1947.
	Džordž Maršal	1947—1949.
	Din Ačeson	1949—1953.
Sekretar državne blagajne	Anri Morgentau	1945.
	Fred Vinson	1945—1946.
	Džon V. Snider	1946—1953.
Ministar rata	Anri L. Stimson	1945.
	Robert Paterson	1945. –1947.
	Kenef C. Rojal	1947.
Ministar odbrane	Džejms V. Forestal	1947—1949.
	Lujs A. Džonson	1949—1950.
	Džordž Maršal	1950—1951.
	Robert A. Lovet	1951—1953.
Ministar pravde	Fransis Bidl	1945.
	Tom Klark	1945—1949.
	Havard Makgrat	1949—1952.
	Džejms Makgraniri	1952—1953.
Vrhovni general	Frank Valker	1945.
	Robert hanigen	1945—1947.
	Džis Donaldson	1947—1953.
Ministar mornarice	Džejms V. Forestal	1945—1947.
Ministar unutrašnjih poslova	Harold L. Ikes	1945—1946.
	Julius A. Krug	1946—1949.
	Oskar Čapmen	1949—1953.
Ministar poljoprivrede	Klod Vikard	1945.
	Klinton P. Anderson	1945—1948.
	Čarls Branan	1948—1953.
Ministar ekonimije	Anri Voles	1945—1946.
	Avrel Hariman	1946—1948.
	Džon V. Snider	1948—1953.
Ministar rada	Fransis Perkins	1945.
	Luis B. Švelenbah	1945—1948.
	Moris J. Tobin	1948—1953.

Izbori 1952.

Pobednik izbora 1952.: General Dvajt D. Ajzenhauer.

Godine 1951, SAD je usvojila 22. amandman, koji nije dopuštao da predsednik bude treći put izabran na tu poziciju, ili da bude drugi put ako je nasledio predsednički mandat i služio više od 2 godine. Ova klauzula dočekala je Trumana 1952, i on se još uvek mogao kandidovati zbog izuzetka kojim je 22. amandman isključivao trenutnog predsednika.

Do 1952, nijedan kandidat sa njuhepmširskih primarnih izbora nije zadobio Trumanovu podršku. Vrhovni sudija Fred Vinson je rekao guverneru Ilinoisa Edleju Stivensonu da je takođe odbio, potpredsednik Barkli je bio prestar, a Truman nije voleo senatora Estesa Kefavera, kojeg je privatno zvao „Gnjažava“.

Trumanovo ime bilo je na primarnim izborima u Nju Hempširu, Kefauver je pobedio i Truman je objavio da se neće ponovo kandidovati za predsednika. Stivenson, koji se nakon razmišljanja odlučio kandidovati za predsednika, je dobio Trumanovu podršku i postao je kandidat demokrata. Republikanci su korupciju stavili na vrh liste problema u svojoj kampanji 1952. Ajzenhauer je krenuo u pohod protiv Trumanovih „neuspeha“ sa „Korejom, komunizmom i korupcijom“ - i pobedio je sa 55,2% glasova na izborima i postao je tako 34. predsednik SAD. Njegov protivnik za tu dužnost, Edlej Stivenson je došao samo do 44,3% glasova. Posle poraza na izborima 1952. i 1956. za predsednika SAD, Džon Ficdžerald Kenedi (predsednik 1961—1963) imenovao ga je 1961. za ambasadora SAD u UN-u. Tu dužnost je obavljao četiri godine.

Nakon predsedničkog mandata

Trumanova biblioteka, memoari i život kao građanin

Truman (sedi desno) i njegova supruga Bes Truman (iznad njega) prisustvuju Džonsonovom potpisivanju zakona o zdravstvenom osiguranju 30. jula 1965.

Truman se vratio u Inpendens i smestio u kuću tašte. Njegov prethodnik Frenklin Delano Ruzvelt organizovao je sopstvenu predsedničku biblioteku, mogućnost da drugi predsednici naprave isto bila je još uvek neizvesna. Truman je skupljao privatne donacije za izgradnju biblioteke, koje je kasnije poslao vladi da započne sa radovima. Tu tradiciju nastavili su svi njegovi naslednici.

Bivši članovi Kongresa i federalnih sudova dobili su federalni penzioni paket, a Truman je bio taj koji je njima i službenicima na sličnim pozicijama, omogućio takve privilegije. Taj prihod se nije odnosio i na bivše predsednike. Čim mu se završio mandat, Truman je rekao da ne želi biti ni na jednom korporativnom platnom spisku, jer bi takva vrsta primanja ugrozila integritet najvišeg državnog položaja. Iz istog razloga je odbio i mnoge druge slične finansijske aranžmane. Kao rezultat toga, suočio se sa nizom finansijskih izazova, jer su se njegovi poslovi pre bavljenja politikom pokazali neuspešni, a nije imao nikakve lične ušteđevine. Kada je napustio Belu kuću, njegov jedini prihod bila je njegova vojnička penzija, koja je iznosila skromnih 112,56 američkih dolara mesečno.

Podigao je lični zajam kod Misuri banke po završetku mandata i krenuo je u ostvarivanje novog plana koji će ubuduće raditi i drugi bivši državnici: veliki novčani ugovor za memoare napisane tokom trajanja mandata. Julisiz Simpson Grant je savladao slične finansijske probleme sličnom knjigom, nije hteo pisati ni slova o svom mandatu u Beloj kući. Truman je dobio rekordnu sumu od 670.000 dolara, ali je dve trećine dao na porez a od ostatka je plaćao asistente, te je njemu ostalo svega oko 37.000 dolara.

Trumanovi memoari bili su komercijalni i kritički uspeh, a štampani su u 2 izdanja 1955 — 1956. godine.

• Memoari Harija Trumana: Godine odluke (1. izdanje)
• Memoari Harija Trumana: Godine suđenja i nade (2. izdanje)

Kongres je 1958. doneo Zakon o bivšim predsednicima, kojom svi živi bivši predsednici imaju pravo na godišnje primanje od 25.000 dolara. Trumanovo finansijsko stanje sigurno je igralo određenu ulogu o donošenju tog zakona. Jedini tadašnji živi bivši predsednik, Herbert Huver, takođe je pristao na primanje penzije, iako mu nije bila neophodna. Neki izvori tvrde da ju je uzeo da ne osramoti Trumana .

Pozni život i smrt

Truman je 1956. sa suprugom otišao na put u Evropu i bio je senzacija. U Ujedinjenom Kraljevstvu je dobio počasnu diplomu na Oksfordskom univerzitetu, a primio ju je plačući od sreće. Tu se po poslednji put susreo sa svojim prijateljem Vinstonom Čerčilom, a po povratku u SAD dao je punu podršku Edleju Stivensonu za njegovu drugu kandidaturu za predsednika, iako je favorizovao guvernera Avrla Harimana.

Predsednik Lindon Džonson je 1965. godine potpisao zakon o zdravstvenom osiguranju u Trumanovoj biblioteci, a prve dve zdravstvene kartice su dobili Truman i njegova supruga Bes. Sam Truman se za svog mandata borio za državno zdrastveno osiguranje.

Za svoj 80. rođendan, Truman je pozvan u Vašington i zamoljen je da se obrati Senatu, kao deo novog pravila koje je bivšim predsednicima dalo neke privilegije. Truman je bio toliko počašćen dobivenom privilegijom da je jedva održao svoj govor. Truman je vodio i kampanje za kandidata za Senat. Jak pad u kupaonici njegovog stana uveliko mu je smanjio fizičke mogućnosti i otežao je njegove svakodnevne posete predsedničkoj biblioteci. Primljen je u bolnicu u Kanzas Sitiju 5. decembra 1972. zbog problema uzrokovanih upalom pluća. Hari Truman je preminuo 26. decembra 1972. u 7:50 sati u 88. godini života. Bes Truman preminula je 18. oktobra 1982. Trumani su pokopani u dvorištu zgrade Trumanove biblioteke.

Ostavština

Kada mu se 1953. godine završio mandat, Truman je bio jedan od najnepopularnijih američkih predsednika. Javno mišljenje o njemu poboljšavalo se kasnije godinama potom. Kratko nakon njegove smrti konsolidovalo se mišljenje o delomičnoj rehabilitaciji među istoričarima i javnošću. Nakon ponovnog pregleda informacija koje su bile dostupne Trumanu o postojanju špijunskih aktivnosti u američkoj vladi, demokratski senator Danijel Patrik Mojnihan je zaključio da je Truman „skoro, pa namerno slabo shvatao“ opasnost američkog komunizma .

Truman je uvek dobro stajao na rangiranjima bivših američkih predsednika. Nikad nije bio na nižoj poziciji od devete, a po poslednjim istraživanjima iz 2005. koje je proveo Vol Strit Žurnal Truman je sedmi na listi najboljih američkih predsednika u istoriji.

Slučajnost je baš ta da je Truman preminuo baš u periodu kada je nacija bila izjedana krizama u Vijetnamu i aferom Votergejt. Trumanova smrt uzrokovala je talas pažnje na njegovu političku karijeru i to u vremenu kada je sama predsednička pozicija bila u krizi.

Za vreme ranih i sredinom 1970-ih, Truman je zadobio popularnost koju je imao 1948, ovaj put se izdižući kao nekakav politički narodni heroj, predsednik koji je zamišljen kao primer integriteta koji je po mnogim komentatorima falio za vreme Niksonovog boravka u Beloj kući. Džejms Vitmor je nominovan za oskar za svoju monodramu o Trumanu u filmu Give 'em Hell, Harry!, Ed Flanders je dobio Emia za svoju glumu Trumana u filmu Harry S. Truman: Plain Speaking, a grupa Čikago je čak snimila i pesmu o predsedniku Trumanu koju je naslovila "Hari Truman" iz 1975. godine.

Počašćen je 1975. osnivanjem Trumanove stipendije, federalnog programa nastalog u njegovu čast koji je pomagao američkim studentima koji su se isticali u posvećenosti javnim poslovima i liderstvom u javnom radu.

Trumanovo srednje ime

Potpis Harija S. Trumana

Truman nije imao srednje ime, nego samo srednje slovo. Bilo je često da se u južnim državama SAD, uključujući i Misuri, koriste inicijali češće nego imena. U svojoj autobiografiji napisao je: „Trebalo je da se zovem... Harison Jang. Za ime sam dobio deminutiv Hari, a da bih imao dva inicijala u imenu dodan mi je inicijal S. Ime očevog deda bilo je Anderson Šip Truman, a ime majčinog bilo je Solomon Jang, tako da sam dobio inicijal S. po obojici.“ Jednom se našalio da S nije inicijal i da ne bi trebalo da ima tačku posle, u svim službenim dokumentima dodana je tačka nakon S. Takođe Trumanova biblioteka ima podosta primera gde je sam Truman pisao tačku iza S. Knjiga stilova Asošijejted presa zahtevala je korišćenje tačke iza S u vreme 1960-ih, kada je Truman izjavio da ne preferiše ni jednu opciju. Korišćenje tačke iza inicijala S je univerzalno, dok na primer službena biografija Bele kuće ne koristi tačku nakon Trumanova inicijala S.

Trumanov inicijal bez imena prouzrokovao je neobičan problem kada je trebalo da položi zakletvu za predsednika. Na polaganju zakletve, vrhovni sudija Harlan Stoun počeo je čitati: „Ja, Hari Šip Truman...“, Truman ga je prekinuo i ispravio: „Ja, Hari S Truman...“.

Zanimljivosti

• Nijedna prva dama nije živela dugo koliko Trumanova supruga Bes Voles Truman. Kada je umrla 18. oktobra 1982, imala je 97 godina.
• Hari Truman je bio član Alfa Hi-Lamba bratstva.
• Hari i Bes Truman su predsednički par koji je živeo najduže. Zajedno su imali 185 godina. Od 2007. Džerald Ford i njegova supruga Beti Ford su na 2. mestu sa 181 godinom, dok su Ronald Regan i Nensi Regan 3. sa 178 godina.
• Za vreme Trumanovog mandata izdata je revizija standardne verzije Biblije čiji je prvi primerak dobio baš on.
• Po Trumanu je snimljena istoimena pesma.
• U televizijskoj seriji Simpsonovi Truman je prikazan na novčanici od trilion dolara.
• Hari i Bes Truman su bili prvi korisnici državne medicinske zaštite 1966. godine.
• U epizodi iz serije Futurama, Truman je prikazan kako lično preuzima istragu o Rosvelskom NLO incidentu.

Vidi još

• Saveznici u Drugom svetskom ratu
• Teheranska konferencija
• Hladni rat
• Spisak predsednika Sjedinjenih Američkih Država
• Stejt department

Literatura

• Margaret Truman: Harry S. Truman. – New York: William Morrow, 1972 (Margaret Truman je kćerka Harija Trumana)
• Merle Miller: Plain Speaking. – New York: Putnam, 1973 (Jedna biografija, bazirana na jedan intervjuu sa Trumanom iz 1961. godine.)
• David McCullough: Truman. – New York: Simon and Schuster, 1992
• Alonzo Hamby: Man of the People: A Life of Harry S. Truman. – New York. . Oxford University Press. 1995.