Хумска епархија

Први српски архиепископ Свети Сава, оснивач Хумске епархије (1219)

Хумска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве, коју је 1219. године основао први српски архиепископ Свети Сава за области Хумске земље и Травуније (данашња Херцеговина, са Дубровачким приморјем и дијелом Старе Херцеговине). Приликом оснивања, сједиште епархије било је при манастиру Богородице Стонске, у тадашњем главном хумском приморском мјесту Стону. Епархијско сједиште је накнадно измјештено у манастир Светих апостола Петра и Павла на Лиму, те је по томе ова епископија понекад називана и Лимском епархијом, а њени јерарси су носили и почасни наслов митрополита.

Из ње се развила данашња Захумско-херцеговачка епархија.

Историја

Данашњи изглед римокатоличког храма Госпе од Лужина на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске

Пресек цркве Светих апостола Петра и Павла на Лиму, при којој је било друго седиште Хумске епархије

Од оснивања епископије 1219. године, хумски епископи су столовали у Стону. Крајем 13. и почетком 14. вијека, у вријеме политичких неприлика на западним границама Краљевине Србије, тадашњим погоршавањем општих прилика било је захваћено и подручје ове епископије. Послије смрти краља Милутина (1321), за вријеме борбе између Стефана Дечанског и Константина Немањића око престола, успио је босански бан да завлада Хумом, те се епископ Данило одселио из Стона и настанио се у манастиру Светих апостола, званом Петров манастир, код данашњег Бијелог Поља на Лиму, гдје је добио и потребне земље за издржавање.

Послије Данила постављен је за епископа хумског Стефан (1324), али он није могао заузети свој престо у Стону, који је остао у босанским рукама. Стога је и њему краљ Стефан Дечански потврдио боравиште у манастиру Светих апостола Петра и Павла на Лиму, те се по томе ова епископија понекад називала и Лимском епархијом.

Српски јерарх ове епархије је 1377. године у манастиру Милешеви обавио крунисање Стефана Твртка I за краља Срба и Босне. Средином 15. вијека, када је Стефан Вукчић Косача постао „херцег од Светог Саве“, његова држава, која је обухватала Хумску земљу, Травунију, горње Подриње и део Полимља, потала је позната као херцештво, односно Војводство Светог Саве, одакле је настало и обласно име Херцеговина, а по томе се ова епархија касније почела називати Херцеговачком, а њени архијереји су такође називани и милешевским митрополитима. Тако се 1466. и 1471. године помиње милешевски митрополит Давид.

Епископи

• Иларион (13 век)
• Методије (13 век)
• Теодосије (13 век)
• Никола (13 век)
• Сава (до 1264), потоњи архиепископ Сава II
• Јевстатије (око 1300)
• Јован (око 1305)
• Данило (1316—1324), потоњи архиепископ Данило II
• Стефан (1324)

Види још

• Епархија захумско-херцеговачка
• Манастир Богородица Стонска
• Викарни епископ хумски
• Историја Српске православне цркве
• Српска архиепископија (1219-1346)
• Историја Пећке патријаршије
• Српска православна црква у Хрватској
• Српска православна црква у Црној Гори
• Српска православна црква у Босни и Херцеговини
• Срби у Хрватској
• Срби у Црној Гори
• Срби у Босни и Херцеговини
• Стара Херцеговина
• Захумско-рашка епархија

Литература

• Алексић, Владимир; Копривица, Марија (2019). „Територијални обим епископија Српске цркве на почетку XIII века”. Црквене студије. 16 (2): 57—85. 
• Благојевић, Милош (2009). Захумско-херцеговачка епископија и митрополија од оснивања до краја XIX века. Београд: Свет књиге. 
• Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327. 
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро. 
• Ивановић, Милош (2020). „Немирне политичке прилике у Хуму и слабљење Хумске епископије крајем XIII и почетком XIV века”. Осам вијекова Светосавља у Херцеговини. Гацко: Српско просвјетно и културно друштво Просвјета. стр. 104—125. 
• Ивановић, Радомир (1960). „Средњовековни баштински поседи Хумског епархијског властелинства”. Историјски часопис (9-10 (1959)): 79—95. 
• Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Јанковић, Марија (1991). „Данило, бањски и хумски епископ”. Архиепископ Данило II и његово доба. Београд: САНУ. стр. 83—88. 
• Љубинковић, Радивоје (1959). „Хумско епархиско властелинство и црква Светога Петра у Бијелом Пољу” (PDF). Старинар. 9-10 (1958-1959): 97—124. 
• Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing. 
• Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century” (PDF). Старинар. 51 (2001): 171—184. 
• Руварац, Иларион (1901). О хумским епископима и херцеговачким митрополитима до године 1766. Мостар: Пахер и Кисић. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1939). „Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219 до краја XIX века” (PDF). Богословље. 14 (3-4): 239—294. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2021. г. Приступљено 03. 05. 2019. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1940). „Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219 до краја XIX века” (PDF). Богословље. 15 (1): 28—43. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 03. 05. 2019. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра. 
• Ћирковић, Сима (1964). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370. 
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Ћоровић, Владимир (1928). „Значај Хумске епископије”. Споменица Епархије захумско-херцеговачке 1918-1928: Живим и упокојеним борцима за ослобођење и уједињење. Ниш: Епархиска управа. стр. 49—63.