Кнежевина Далмација и Либурнија

Кнежевина Приморска Хрватска преусмерава овде. За друге употребе, погледајте страницу Приморска Хрватска.

Кнежевина Хрватска Кнежевина Далмација и Либурнија
Жупаније у саставу раносредњовековне Хрватске, према цару Константину Порфирогениту
Географија
Континент		Европа
Регија		Балкан
Друштво
Службени језик		старословенски, латински
Религија		стара словенска вера, хришћанство
Политика
Облик државе		кнежевина
— Кнез		Борна
Историја
Историјско доба		рани средњи век
— Оснивање		9. век
— Укидање		925.
Земље претходнице и наследнице
Претходнице:		Наследнице:
	Византијско царство	Краљевина Хрватска

Кнежевина Хрватска (грч. Χρωβατία), односно Кнежевина Далмација и Либурнија (грч. Dalmatia atque Liburnia), била је прва раносредњовековна држава Хрвата. Простирала се у залеђу историјских области Либурније и северне Далмације. Основана је након досељавања Хрвата на те просторе у 7. веку, а постојала је све до 10. века, када је прерасла у Краљевину Хрватску.

Назив

У познатом историографском делу византијског цара и писца Константина VII Порфирогенита (945-959), под насловом „О управљању Царством”, раносредњовековна држава Хрвата назива се Хрватска (грч. ἡ Χρωβατία), односно земља Хрватска (грч. ἡ χώρα Χρωβατίας) или земља Хрвата (грч. ἡ χώρα τῶν Χρωβάτων), док се у царевом трактату под насловом „Спис о церемонијама”, владари те државе називају кнежевима, односно архонтима Хрватске (грч. ὁ ἄρχων Χρωβατίας).

Поред назива Кнежевина Хрватска или Хрватска кнежевина, у историографији постоје и неки други називи за ову државу, с тим што се неки изводе из изворних података, док су други настали путем употребе специфичних придева.

У називе који се изводе из извора спада i термин Кнежевина Далмација и Либурнија, чије се упориште налази у владарским титулама кнеза Борне (умро 821. године) које су забележене у Аналима франачког краљевства (лат. Annales regni Francorum), где се Борна помиње као владар Далмације (лат. dux Dalmatiae), односно владар Далмације и Либурније (лат. dux Dalmatiae atque Liburniae).

Поред основних назива (Кнежевина Хрватска, Хрватска кнежевина), у историографији се употребљавају и неки други термини, који су настали путем додавања разних придева. По том обрасцу обликовани су термини: Приморска Хрватска и Далматинска Хрватска, који су промовисани од стране хрватских историчара у време националног препорода Хрвата током 19. века, са намером да се раносредњовековна Хрватска у историјском и правном смислу повеже са Посавском кнежевином (у старој Славонији), која је прозвана Посавском Хрватском или Панонском Хрватском, за шта се упориште проналази у Порфирогенитовом податку о пресељењу дела Хрвата у Панонију.

Иако су такви термини временом прихваћени у делу стручне литературе, новија истраживања су показала да је терминолошко преименовање Посавске кнежевине у "Посавску Хрватску" или "Панонску Хрватску" упитно, те се стога и упоредни појмови (Приморска Хрватска, Далматинска Хрватска) сматрају спорним, пошто рана хрватска држава (прво Кнежевина Хрватска, а потом Краљевина Хрватска) није изворно помињана са додатним придевцима. Осврнувши се тим поводом на терминологију у радовима српског историчара Реље Новаковића, византолог Иво Голдштајн наводи:

Novaković konstantno piše »Primorska Hrvatska«, iako tako nešto u povijesti nije uopće postojalo. To su historiografski pojmovi, izmislili su ih historičari prošlih generacija kako bi naglasili hrvatstvo tih pokrajina koje se nije isticalo u nazivima onog vremena. Međutim, u doba Ljudevita Posavskog postoje Dalmacija i Slavonija, zatim se u izvorima spominju i Panonija, Liburnija, Ilirik, a tek se u drugoj polovici 9, pa u 10. i 11. st. javlja i afirmira ime Hrvatska. Danas za uporabu naziva »Primorska Hrvatska« i drugih sličnih, nema više opravdanja, oni samo únose zabunu i treba ih odbaciti.

У хрватској историографији се за први изворни документ у коме се хрватско име јавља у контексту ране хрватске државе сматра повеља кнеза Трпимира, позната као Трпмимирова даровница од 4. марта 852. године, у којој се Трпимир назива "кнезом Хрвата" (Dux Croatorum), а његова земља "Краљевством Хрвата" (Regnum Croatorum), али пошто је тај извор сачуван тек у позном препису који датира тек из 16. века, неки истакнути хрватски историчари (Нада Клаић и други), одбацили су тај документ као делимични или потпуни фалсификат.

Територија

Кнежевина Далмација и Либурнија, према хрватским историографима, налазила се на подручју западног дела некадашње римске провинције Далмације, са средиштем од Велебита до реке Цетине, где је граничила са Србијом. У историјским изворима Срби се као народ на простору Далмације помињу још почетком 9. века Такозваној "Приморској Хрватској" обично се прибраја и Либурнија — од Истре (источно од реке Раше) до јужног Велебита. Изгледа да је Либурнија имала нарочити положај унутар тзв. "Приморске Хрватске“. У ово је подручје спадала и покрајина Гацка, која се протезала у унутрашњост до Уне и Купе. Покрајина Гацка била је подељена на три жупе: Гацку, Лику и Крбаву. Њоме је управљао бан, док је свим осталим крајевима управљао директно кнез, који су били у вазалном односу према франачким владарима. Углавном, географски смештај, значај и управа "склавиније", којој су хрватски историографи наденули име "Приморска Хрватска", поклапају се са границама прве хрватске средњовековне државе, описане у делу "О управљању царством" Константина Порфирогенита.

Уз овако дефинисану "Приморску Хрватску" сместило се још неколико словенских држава, које се заједно понекад називају "склавиније". Према најранијим доступним историјским изворима (хроника франачког летописца Ајнхарда), као и век касније код Порфирогенита, осим горње Србије, у чијем саставу су биле Рашка и Босна, Срби су насељавали и области Паганију или Неретљанску крајину, која се простирала од Цетине до Неретве, а припадали су јој и острва Брач, Хвар, Корчула, Мљет, Вис и Ластово; даље на југу налазило се Захумље (између Неретве и Дубровника) и Травунија (од Дубровника од Бока которске). И Дукља (на простору данашње Црне Горе) била једна од "склавинија" насељених Србима.

До 9. века од децентрализованих територијалних заједница којима су управљали племенски поглавари, ствара се језгро хрватске државе под заједничком влашћу кнеза у долинама река Цетине, Крке и Зрмање с центрима у Биограду, Нину, Солинском пољу и Книну. Приобални градови Задар, Трогир, Сплит, Дубровник и Котор, заједно с острвима Рабом, Крком и Осором (данашњи Црес и Лошињ) остају под византијском влашћу и од 9. века чине тему Далмацију, којом је управљао царски намесник у Задру. То је био плод Ахенског мира из 812. године, којим су све снажнији Франци поделили власт на Јадрану с Византијом и то тако да су далматински градови и острва припали Византији а хрватски копнени дио франачком интересном подручју.

У вазалном односу према Францима

Франачко царство (према подели из 843. у суседству Хрвата.

Након смрти Карла Великог, на власт долази његов син Луј Побожни (814—840), а у фурланској марки влада Кадолах који улази у сукоб с Панонским Словенима и Људевитом Посавским. Године 814, заједно с кнезом Људевитом Посавским, кнезом Доње Паноније (dux Pannoniae inferioris) пошао је и гудушачански (гачки) кнез Борна у Падерборн да се поклони новом цару приликом његовог ступања на франачки престо. Године 818. на државном Сабору у Херисталу присутно је Људевитово изасланство, али и изасланство Борне, гудушчанског кнеза (dux Guduskanorum), који је с народом пребегао пред Бугарима и потражио франачку заштиту. Неки слависти попут (Шафарика), као и домаћи историчари, закључили су да је на основу Ајнхародовог летописа могуће закључити да је Борна, заједно с Тимочанима, пребегао из данашње источне Србије 818. године. Пребегли Борна ће у борбама против Људевита стати на франачку страну, придобијајући тако за себе јаку силу која ће га моћи одбранити од Бугарске и Византије. Након првог неуспелог похода на Људевита, умире Кадолах, а наслеђује га маркгроф Балдерик који 819. започиње нови поход преко Карантаније. С југа се диже и Борна, сада именован у Ајнхардовим „Франачким аналима“ као dux Dalmatiae (кнез Далмације). Ипак, на Купи део његових снага, и то баш његови Гачани, прелази на страну Панонских Словена. Следеће године Борна прво шаље изасланство, а онда и лично одлази цару на договор о будућим корацима против Људевита. Борна умире исте године, а „Франачки љетописи“, пригодом смрти, називају га dux Dalmatiae atque Liburniae (кнез Далмације и Либурније). Археолошки налази из тога доба сведоче о великом франачком утицају, а нађени су бројни примерци франачкога накита и оружја, нарочито мачева.

Борну је наследио његов нећак (или можда унук) Владислав (821—835), кад су почеле и борбе против Млечана. У фебруару 821. цар Луј је потврдио Владислава као кнеза Далмације и Либурније на сабору у Ахену. Цар је на овом сабору опет разговарао о ратним плановима против Људевита. Франци су одлучили да поново нападну Људевита са три стране. Пошто је претходно одолео Францима у више наврата, Људевит је напослетку био присиљен да се повуче из свог утврђења Сиска и склони код Срба за које Ајнхард вели да „држе велики део Далмације“ ("Liudevitus Siscia civitate relicta, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatie partem obtinere dicitur, fugiendo se contulit"). Историчари се углавном слажу с тим да се вести о Људевитовом бекству односе на територију Босне, док једино нису сагласни у томе о ком се делу Босне заправо ради. Такође, највећи број познатих историчара слаже се у оцени да је Борна утемељитељ прве династије која ће владати средњовековном Хрватском, која се налазила у претходно описаним границама.

Види још

• Историја Хрвата
• Покрштавање Хрвата
• Историја Хрватске у средњем веку
• Посавска кнежевина
• Панонски Словени

Извори и Литература

Референце

• Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum: Критичко издање и превод (PDF). 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. Архивирано из оригинала 14. 07. 2024. г. Приступљено 05. 04. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Kurze, Fridericus, ур. (1895). Annales regni Francorum inde ab a. 741 usque ad a. 829 qui dicuntur Annales Laurissenses maiores et Einhardi. Hannoverae: Impensis Bibliopolii Hahniani. 
• Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (PDF) (2. изд.). Београд: Просвета; Српска књижевна задруга. Архивирано из оригинала 23. 06. 2025. г. Приступљено 05. 04. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Moravcsik, Gyula; Jenkins, Romilly, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
• Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska. 
• Rau, Reinhold, ур. (1955). Quellen zur Karolingischen Reichsgeschichte, I: Die Reichsannalen, Einhard Leben Karls es Grossen, Zwei „Leben“ Ludwigs, Nithard Geschichte. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft. 
• Scholz, Bernhard Walter; Rogers, Barbara, ур. (1970). Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories. Ann Arbor: University of Michigan Press. 
• Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98. 
• Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија. 

Литература

• Goldstein, Ivo (1984). „Ponovo o Srbima u Hrvatskoj u 9. stoljeću” (PDF). Historijski zbornik. 37: 235—246. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 09. 2016. г. Приступљено 26. 03. 2021. 
• Gračanin, Hrvoje (2008). „Od Hrvata pak koji su stigli u Dalmaciju odvojio se jedan dio i zavladao Ilirikom i Panonijom: Razmatranja uz DAI c. 30, 75-78”. Povijest u nastavi. 6 (11): 67—76. 
• Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum: Коментар (PDF). 2. Београд-Никшић: Историјски институт; Манастир Острог. 
• Živković, Tibor (2010). „Constantine Porphyrogenitus’ Source on the Earliest History of the Croats and Serbs”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest u Zagrebu. 42: 117—131. Архивирано из оригинала 10. 03. 2022. г. Приступљено 03. 06. 2019. 
• Živković, Tibor (2013a). „On the Baptism of the Serbs and Croats in the Time of Basil I (867–886)” (PDF). Studia Slavica et Balcanica Petropolitana (1): 33—53. 
• Живковић, Тибор (2013). De conversione Croatorum et Serborum: Изгубљени извор Константина Порфирогенита. Београд: Завод за уџбенике. 
• Klaić, Nada (1960). „O Trpimirovoj darovnici kao diplomatičkom i historijskom dokumentu”. Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku. 62: 105—155. 
• Klaić, Nada (1971). Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku (1. изд.). Zagreb: Školska knjiga. 
• Klaić, Nada (1990). Povijest Hrvata u srednjem vijeku. Zagreb: Globus. 
• Margetić, Lujo (2001). Dolazak Hrvata. Split: Književni krug. 
• Margetić, Lujo (2004). „Krsni list hrvatske države (Trpimirova darovnica) i međunarodni položaj hrvatske države narodnih vladara” (PDF). Starine HAZU. 62: 1—42. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 12. 2018. г. Приступљено 08. 04. 2020. 
• Новаковић, Реља (1981). Где се налазила Србија од VII до XII века. Београд: Историјски институт. 
• Prvanović, Svetislav M. (1957). „Ko je bio hrvatski knez Borna (Da li je poreklom iz Istočne Srbije)”. Rad JAZU. 311: 301—310. 
• Rački, Franjo (1861). Odlomci iz državnoga práva hrvatskoga za narodne dynastie. Beč. 
• Рокаи, Петер (2002). „Историја Мађара од најстаријих времена до Мохачке битке 1526. године”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 7—183. 
• Ћирковић, Сима (1964). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Ферлуга, Јадран (1957). Византијска управа у Далмацији. Београд: Научно дело. 
• Ферлуга, Јадран (1971). „Византијско царство и јужнословенске државе од средине IX до средине X века”. Зборник радова Византолошког института. 13: 75—107. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 

Спољашње везе

• Annales regni francorum — izvorni latinski tekst
• „Музеј хрватских археолошких споменика у Сплиту”. Архивирано из оригинала 08. 08. 2011. г.. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)