Храброст
.jpg)
Храброст, неустрашивост или јунаштво је једна од четири основне врлине. Основа је јака и стабилна жеља за испуњавањем своје личне обавезе упркос великим препрекама, опасностима и тешкоћама. Храбар човек се осећа способним и има довољно самопоуздања ризиковати нешто.
Храброст даје снагу и истрајност за превладавање тешкоћа и настојање за проналажење решења и даје нам снагу за превладавање страха. Храброст може бити и спремност жртвовања властитог живота. Храброст није порицање страха, ни одсутност страха. Напротив - то је одлука из слободног избора учинити оно што је потребно, упркос осећају страха.
Разликујемо:
- Физичку храброст, која означава способност суочавања са страхом, болом или ризиком од повреде, смрти.[1]
- Моралну храброст која значи способност ићи против мишљења других људи, ризиковати исмејавање, срамоту или осуде.[2]
Карактеристике храбрости
[уреди | уреди извор]Страх и самопоуздање у односу на храброст
[уреди | уреди извор]Према речима професора Данијела Путмана, „храброст подразумева намеран избор у суочавању са болним или страшним околностима зарад достојног циља“.[3] Са овом спознајом, Путман закључује да „постоји блиска веза између страха и поверења“.[4] Страх и самопоуздање у односу на храброст могу одредити успех храброг чина или циља.[5] Они се могу посматрати као независне варијабле у храбрости, а њихов однос може утицати на то како реагујемо на страх.[6] Осим тога, попоуздање о коме се овде говори је самопоуздање; поуздање у познавање својих вештина и способности и способност да се одреди када да се бори са страхом или када да побегне од њега.[7] Путман наводи да: „Идеал у храбрости није само ригидна контрола страха, нити је порицање емоције. Идеал је да проценимо ситуацију, прихватимо емоцију као део људске природе и, надамо се, да добро користимо - развијене навике да се супротставимо страху и допустимо разуму да води наше понашање ка остваривању вредног циља."[7]
Према Путману, Аристотел мисли на одговарајући ниво страха и поверења у храброст.[7] „Страх, иако се може разликовати од особе до особе, није сасвим релативан, и прикладан је само ако 'одговара опасности ситуације'.“[7] Исто важи и за самопоуздање, јер постоје два аспекта самопоуздања у опасној ситуацији.
- „Реално поверење у вредност циља који мотивише позитивно деловање“.
- „Познавање сопствених вештина и способности. Друго значење одговарајућег самопоуздања је облик самоспознаје.”[7]
Без одговарајуће равнотеже између страха и самопоуздања када се суочи са претњом, човек не може имати храбрости да је превазиђе. Путман наводи „ако су две емоције различите, онда вишкови или недостаци у страху или самопоуздању могу изобличити храброст.“[8]
Могућа изобличења храбрости
[уреди | уреди извор]Према Путману, постоје четири могућности:[8]
- „Виши ниво страха него што ситуација захтева, низак ниво самопоуздања“. Оваква особа се доживљава као кукавица;
- „Претерано низак ниво страха када је прави страх одговарајући, претерано висок ниво поверења”. Неко попут овога би се сматрао безумним;
- „Превише висок ниво страха, али је и самопоуздање претерано високо“. Трећа могућност се може појавити ако је неко доживео трауматично искуство које је изазвало велику анксиозност током већег дела свог живота. Тада се плаше да би њихово искуство често било неприкладно и претерано. Ипак, као одбрамбени механизам, особа би показала превелики ниво самопоуздања као начин да се суочи са својим ирационалним страхом и „докаже“ нешто себи или другоме.“ Дакле, ово изобличење би се могло посматрати као метод суочавања са њиховим страхом.
- „Превише низак ниво страха и низак ниво самопоуздања”. За последњу могућност, то се може посматрати као безнађе или фатализам.
Дакле, Путман идентификује страх и храброст као дубоко испреплетене и да се ослањају на различите перцепције: „опасност ситуације“, „достојност узрока“, „и перцепцију нечије способности“.[8]
Теорије
[уреди | уреди извор]Античка Грчка
[уреди | уреди извор]
Платонов Лахес расправља о храбрости, али не успева да дође до задовољавајућег закључка о томе шта је храброст. Понуђене су многе дефиниције храбрости.[9]
„...човек спреман да остане на свом месту и да се брани од непријатеља без бежања...“[9]
„... нека врста истрајности душе...“[9]
„... знање о основама страха и наде...“[10]
Док су многе дефиниције дате у Платоновом Лахесу, све су оповргнуте, дајући читаоцу осећај Платоновог стила аргумената. Лахес је рани Платонов спис, што може бити разлог зашто није дошао до јасног закључка. У овом раном писању, Платон још увек развија своје идеје и показује утицај својих учитеља попут Сократа.[9]
У Републици, Платон описује храброст као неку врсту истрајности – „очување веровања које је закон усадио кроз образовање о томе којих ствари и врста ствари треба да се плаше“.[11] Платон објашњава ову истрајност као способност да се истраје кроз све емоције, као што су патња, задовољство и страх.[12]
Као пожељаном квалитету, о храбрости широко говори Аристотел у контексту славне смрти у борби за племенити циљ. У Никомаховој етици, где је њено одсуство порок кукавичлука, а вишак порок безобзирности, храброст представља средину између две крајности.[13]
Тукидид, 5. грчки историчар, написао је: „Најхрабрији су сигурно они који имају најјаснију визију онога што је пред њима, славу и опасност, а ипак, упркос томе, излазе јој у сусрет.“[15]
Древни Рим
[уреди | уреди извор]У Римском царству, храброст је била део универзалне врлине virtus. Римски филозоф и државник Цицерон (106–43. п. н. е.) наводи главне врлине, али их не именује као такве: „Врлина се може дефинисати као навика ума (animi) у складу са разумом и поретком природе. Има четири дела : мудрост (prudentiam), правда, храброст, умереност."[16][17] Међутим, Цицерон је сматрао да је „храбар дух у човеку који није достигао савршенство и идеалну мудрост генерално превише нагао”.[18] Позната је латинска изрека која се приписује Вергилију: Audaces fortuna iuvat са значњењем „Храбрима срећа помаже″.[19]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Pianalto, Matthew (2012). „Moral Courage and Facing Others”. Philosophical Studies. 20 (2): 165—184. S2CID 143490856. doi:10.1080/09672559.2012.668308.
- ^ Rickaby, John (1909). „Fortitude”. The Catholic Encyclopedia. 6. New York: Robert Appleton Company.
- ^ Putman 2001.
- ^ Putman 2001, стр. 464.
- ^ Putman 2001, стр. 463.
- ^ Putman 2001, стр. 466.
- ^ а б в г д Putman 2001, стр. 465.
- ^ а б в Putman 2001, стр. 467.
- ^ а б в г Walton 1986, стр. 56–58.
- ^ Plato, Cooper & Hutchinson 1997, стр. 675–86.
- ^ Plato, Cooper & Hutchinson 1997, стр. 1061–75.
- ^ Plato, Cooper & Hutchinson 1997, стр. 2061–75.
- ^ Aristotle, Nicomachean Ethics, 1103b15-20, 1104a15-25, 1104b1-10, 1107a30-1107b5, 1108b15-35, 1109a5-15, 1115a5-1117b25, 1129b20-5, 1137a20-5, 144b5-10, 1167a20, 1177a30-b1, in Aristotle, Translation, Introduction, and Commentary, Broadie, Sarah, & Rowe, C., Oxford University Press, 2002.
- ^ Zimmern, Alfred E (1911). The Greek Commonwealth: Politics and Economics in Fifth-Century Athens. Oxford: Clarendon Press. стр. 200.
- ^ Attributed to Pericles by Thucydides. History of the Peloponnesian War. Превод: Zimmern, Alfred E. II.40.[14]
- ^ McDonnell 2006, стр. 129.
- ^ De Inventione, II, LIII
- ^ Cicero, De Officiis, I.46, Loeb Classical Library, Harvard University Press, 1913
Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.
- ^ https://izrekeicitati.net/audaces-fortuna-iuvat
Литература
[уреди | уреди извор]- Bauhn, Per (2003), The Value of Courage, Lund: Nordic Academic Press, ISBN 91-89116-62-3.
- Jeanmart, G.; Blésin, L. (dir.), Figures du courage politique dans la philosophie moderne et contemporaine, numéro thématique de la revue Dissensus. Revue de philosophie politique de l'Université de Liège (http://popups.ulg.ac.be/dissensus/ Архивирано 2013-05-30 на сајту Wayback Machine), n°2, automne 2009.
- Avramenko, Richard (2011). Courage: The Politics of Life and Limb. University of Notre Dame Press.
- „Catholic Encyclopedia "Fortitude"”. New Advent.
- „Summa Theologica "Second Part of the Second Part"”. New Advent. See Questions 123–140
- Becker, Ernest (1973). The Denial of Death. New York: The Free Press.
- Bussey, K. (1992). „Lying and truthfulness: Children's definitions, standards, and evaluative reactions”. Child Development. стр. 63, 129—37.
- Deci, E. L.; Ryan, R. M. (2000). „The 'what' and 'why' of gal pursuits: Human needs and the self-determination of behavior”. Psychological Inquiry. стр. 4, 227—68.
- Eisenberger, R. (1992). „Learned industriousness”. Psychological Review. стр. 99, 248—67.
- Evans, P. D.; White, D. G. (1981). „Towards an empirical definition of courage”. Behaviour Research and Therapy. стр. 19, 419—24.
- Hobbes, Thomas (1972). Bernard Gert, ур. Man and Citizen (De Homine and De Cive)
. Indianapolis: Hackett Publishing Company. ISBN 978-0-8446-4756-2. - Hobbes, Thomas; Tuck, Richard (1991). Leviathan. Cambridge: Cambridge University Press.
- Hume, David (2009). A Treatise On Human Nature : Being An Attempt To Introduce The Experimental Method Of Reasoning Into Moral Subjects. The Floating Press.
- Hume, David (1751). An Enquiry Concerning The Principles Of Morals. Lanham: Start Publishing LLC.
- Peterson, C.; Seligman M. E. P. (2004). Character Strengths and Virtues: A Handbook and Classification. New York: Oxford University Press. стр. 197–289.
- Putman, Daniel (2001). „The Emotions of Courage”. Journal of Social Philosophy. 32 (4): 463—470. doi:10.1111/0047-2786.00107.
- Nietzsche, Friedrich Wilhelm (1989). Beyond Good and Evil: Prelude to a Philosophy of the Future. New York: Vintage. ISBN 978-0-521-77078-1.
- Rate, Christopher R.; Clarke, Jennifer A.; Sternberg, Lindsay & Robert J. (2007). „Implicit theories of courage”. The Journal of Positive Psychology. 2:2 (2): 80—98. S2CID 144404365. doi:10.1080/17439760701228755.
- Ryan, R. M.; Frederick, C. (1997). „On energy, personality, and health: Subjective vitality as a dynamic reflection of well-being”. Journal of Personality. стр. 65, 529—65.
- McDonnell, Myles (2006). Roman Manliness: "Virtus" and the Roman Republic. Cambridge University Press. ISBN 978-0-5218-2788-1.
- Miller, William Ian (2000). The Mystery of Courage. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00826-7.
- Osho (1999). Courage: The Joy of Living Dangerously. Macmillan. ISBN 978-0-312-20517-1.
- Palmquist, Stephen (2000). „Angst and the Paradox of Courage”. The Tree of Philosophy. Hong Kong: Philopsychy Press.
- Plato; Cooper, John M.; Hutchinson, D.S. (1997). Plato: Complete Works. Indianapolis, IN: Hackett Pub. ISBN 978-0-87220-349-5.
- Tillich, Paul (1952). The Courage To Be. Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08471-9.
- Walton, Douglas N. (1986). Courage: A Philosophical Investigation. Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-520-05443-1.
- Woodard, C.R. (2004). „Hardiness and the concept of courage”. Consulting Psychology Journal: Practice and Research. стр. 56, 173—185.
- Zimmerman, Barry J. (1995). Self-regulation involves more than meta cognition: A social cognitive perspective. Educational Psychologist. стр. 30, 217—21.
- Deutsch, M. (1961). „Courage as a concept in social psychology”. The Journal of Positive Psychology. 55:1 (1): 49—58. doi:10.1080/00224545.1961.9922158.
- KM, Kerfoot (2012). „Courage as a concept in social psychology”. Nursing Economics. 30 (3): 176—178.
- Aultman, Julie (2008). „Moral Courage Through a Collective Voice”. The Journal of Positive Psychology. 8:4 (4): 67—69. S2CID 72024672. doi:10.1080/15265160802147140.
- Cynthia, L. S. Pury; Shane, J. Lopez (2010). „The Psychology of Courage: Modern Research on an Ancient Virtue”. Decade of Behavior. American Psychological Association.
- Andrei G., Zavaliy; Aristidou, Michael (2014). „Courage: A Modern Look at an Ancient Virtue, Journal of Military Ethics”. Journal of Military Ethics. 13:2 (2): 174—189. S2CID 143041288. doi:10.1080/15027570.2014.943037.
- Robert M., Van Sant; Stevens, Margaret Talbolt; Jones, M.W. (1929). „B and O Magazine, Volume 17”. B and O Magazine. Baltimore and Ohio Railroad., 1929. 17: 46.
- John, Ruskin (1886). „The Works of John Ruskin ...: The stones of Venice 4th ed. 1886, John Ruskin”. The Works of John Ruskin. Allen, 1886. 33: 39—40.
- Lord, Herbert Gardiner (1918). The Psychology of Courage. Luce, 1918.
- of Corporations and Taxation, Massachusetts. Dept. (1932). „Annual Report of the Commissioner of Corporations and Taxation”. Annual Report of the Commissioner of Corporations and Taxation. the University of Michigan: 4.
- Turnbull, David (1830). „The French Revolution of 1830: The Events which Produced It, and the Scenes by which it was Accompanied”. The French Revolution of 1830. Harvard University: H. Colburn and R. Bentley: 206.
- N.H., Goud (2005). „Courage: Its Nature and Development.”. The Journal of Humanistic Counseling, Education and Development. 44: 102—116. doi:10.1002/j.2164-490X.2005.tb00060.x.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Definitions of Courage in Plato's Socratic dialogues Архивирано на сајту Wayback Machine (28. јул 2020)
