Psihologija mase

Psihologija mase (franc. psychologie des foules, engl. crowd psychology) grana je socijalne psihologije koja se bavi izučavanjem istovremenog reagovanja više ljudi na zajednički povod, odnosno proučavanjem psiholoških odlika i zakonitosti ponašanja mase, kao i ponašanjem pojedinca u njoj. Po savremenom teoretičaru Seržu Moskovisiju, masa je "privremeni skup ravnopravnih, anonimnih i međusobno sličnih pojedinaca, skup u kojemu ideje i emocije svakog od njih teže da budu spontano izražene". Gomilu, odnosno "masu u pokretu", pak "odlikuje veliki broj ljudi okupljen na jednom mestu, visoka emocionalnost i fokusiranost na određenu ideju ili osobu." Primeri gomile su: skupovi ljudi koji vrše političke i slične manifestacije i demonstracije, religiozne procesije i sl. Osobe u gomili imaju tendenciju da veoma snažno reaguju na jednoobrazan, emocionalana i često (ali ne uvek) iracionalan i netolerantan način. Odnosno, iako nisu organizovani, ljudi u masi međusobno neposredno komuniciraju i imaju sklonost da dele ista osećanja, uverenja i misli. Oni nesvesno jedni druge imitiraju i tako postižu visok stepen uniformisanosti. Psihološke mase su oblik kolektivnog ponašanja i mogu imati veliki uticaj na društvene procese (utiču na kretanje javnog mnjenja, narušavanje javnog reda i mira, itd.). Zbog toga se psihologija mase izučava kao oblik socijalnog reagovanja i u drugim naukama: politikologiji, bezbednosti, vojnim naukama, ekonomiji, itd. Poznati istraživači psihologije mase bili su: Gistav L'Bon, Karl Gustav Jung, Vilfred Troter, Gabrijel Tard, Zigmund Frojd, Elijas Kaneti, Teodor Adorno, Edvard Bernajs, itd.

Teorije psihologije mase

Klasične teorije

Tokom vremena, sociolozi su razvili nekoliko teorija koje objašnjavaju psihologiju mase i razloge zbog kojih se psihologija mase razlikuje od psihologije pojedinaca unutar nje. Gistav L'Bon, francuski lekar, antropolog i sociolog, uočio je da je glavna psihološka razlika između mase i pojedinca u tome što masa poznaje samo jednostavna i preterana osećanja, za razliku od složenijeg psihološkog sklopa ljudske individue. Svaka grupa ljudi okupljena nekim povodom, može biti nečim isprovocirana i može reagovati nezadovoljstvom ili zadovoljstvom, a masu ili gomilu, kako ih je nazvao Gistav L' Bon u svom delu "Psihologija gomila" ("La Psychologie des Foules") iz 1895, predstavlja skup pojedinaca (lica, individua), bilo kojeg naroda, zanimanja ili pola, bez obzira na slučaj koji ih je okupio. Duševne fenomene u masi uočio je i Vilfred Troter, britanski začetnik neurohirurgije, koji je smatrao da u čoveku postoji "instinkt stada" ("gregariousness"), koji je urođen i životinjskim vrstama. Za njega je društvenost fenomen od izuzetnog biološkog značaja i kao taka verovatno odgovovran za nastanak važne grupe instinktivnig nagona. Zigmund Frojd je nešto kasnije pokušao da doradi Troterova razmišljanja i potvrdi svoje teorije o libidu. Tako je izvršio analogiju stadnosti sa "višećeličnošću", kojom je ona manifestacija "iz-libida-proističuće sklonosti svih istovrsnih živih bića da se združuju u sve obuhvatnije jedinice". Teodor Adorno je kritikovao ideju "spontanosti gomile". Za njega su one veštački produkt modernog života, u kojem se izgubio "građanski ego", utirući put "idu".

Deindividualizaciona teorija

Deindividualizaciona teorija tvrdi da u tipičnim masovnim situacijama određeni faktori, poput anonimnosti, zajedništva, oslabljene lične kontrole (odsustvo stida), itd, distanciraju ljude od njihovih ličnih identiteta i smanjuju njihovu sposobnost društvene procene (npr. "dobrog i zlog").

Teorija konvergencije

Prema teoriji konvergencije, ponašanje mase nije posledica (odogovor na neki podražaj) same mase, već pojedinci prenose na masu svoja osećanja na osnovu kojih sledi izvesno ponašanje. Masa je po toj teoriji skup individualaca sličnih mišljenja. Primer teorije konvergencije su rasistički nastrojene gomile.

Teorija nastajućih formi

Prema teoriji nastajućih formi, socijalno ponašanje ne može biti potpuno predvidljivo, ali grupe ipak nisu iracionalne. Ako slični interesi privlače gomilu, nove norme mogu nastati u samoj gomili. Ponašanje grupe je posledica njihove motivacije i uključenosti u neki događaj. Više motivisani pojedinci postaju vođe i dovode do nastanka kolektivnog raspoloženja.

Teorija socijalnog identiteta

Prema teoriji socijalnog identiteta, pojedinčeva predstava o sebi (pozitivna ili negativna, zadovoljavajuća ili nezadovoljavajuća) proističe iz članstva u socijalnim kategorijama koje on vidi kao "svoje" i postaje deo "pojma o sebi". Dakle, pojedinčeva ličnost je složen sistem koji se bazira na konceptu pripadanja ili nepripadanja nekoj socijalnoj grupi, koja može imati različite vrednosti i norme morala i ponašanja. Ono što motiviše i objedinjava zajedničku kolektivnu akciju, uključujući i kolektivno nasilje, nisu pojedinačana kolektivna stanja, nego zajednička identifikacija sa grupom (zajednički socijalni identitet). Kada skup pojedinaca usvoji zajednički socijalni identitet, menja se i percepcija pripadnika drugih grupa (stereotipi), vrsta ponašanja (međugrupno) i kvalitet socijalnih odnosa (kompetitivno).

Literatura

• Gustav Le Bon, Psihologija gomila, Kraljevska zemaljska tiskara, Zagreb, 1920.
• Wilfred Trotter, Instincts Of The Herd In Peace And War, T. Fisher Unwin, London, 1924.
• Sigmnud Frojd, Psihologija mase i analiza ega - Izabrani spisi, Anima/Fedon, Beograd, 2006.
• Serge Moscovici, L’Age des foules: un traité historique de psychologie des masses, Fayard, 1981.
• Clark McPhail, The Myth of the Madding Crowd, Transaction Publishers, New York, 1991.
• Darley, J. M.; Latané, B (1968). „Journal of Personality and Social Psychology”. Journal of Personality and Social Psychology. 8 (4): 377—383.

Spoljašnje veze

• Mediji vezani za članak Psihologija mase na Vikimedijinoj ostavi