Пређи на садржај

ТАС1Р2

С Википедије, слободне енциклопедије
Рецептор укуса тип 1 члан 2
Идентификатори
Симболи ТАС1Р2; ГПР71; Т1Р2; ТР2
Вањски ИД ОМИМ606226 МГИ1933546 ХомолоГене75323 ИУПХАР: ГенеЦардс: ТАС1Р2 Гене
Преглед РНК изражавања
подаци
Ортолози
Врста Човек Миш
Ентрез 80834 83770
Енсембл ЕНСГ00000179002 ЕНСМУСГ00000028738
УниПрот Q8ТЕ23 Q925И4
РефСеq (мРНА) НМ_152232.2 НМ_031873.1
РефСеq (протеин) НП_689418.2 НП_114079.1
Локација (УЦСЦ) Цхр 1:
19.17 - 19.19 Мб
Цхр 4:
139.21 - 139.23 Мб
ПубМед претрага [1] [2]

Рецептор укуса тип 2 члан 2 је протеин који је код људи кодиран TAS1R2 геном.[1]

Структура[уреди | уреди извор]

Овај протеин је Г протеин спрегнути рецептор са седам трансмембранских домена. Он је компонента хетеродимерног аминокиселинског рецептора за укус T1R2+3. Тај рецептор се формира као димер TAS1R2 и TAS1R3 протеина. TAS1R2 протеин није самостално функционалан.[2]

TAS1R2 и TAS1R1 су спонтанано активни у одсуству њихових екстрацелуларних домена и везаних лиганда.[3] Из тога произилази да екстрацелуларни домен регулише функцију рецептора путем спречавања спонтаног дејства. Лиганди се везују за тај домен.

Лиганди[уреди | уреди извор]

За TAS1R2+3 рецептор се везују природни шећери сахароза и фруктоза, као и вештачки заслађивачи сахарин, калијум ацесулфам, дулцин, и гванидиносирћетна киселина. Истраживања су иницијално индицирала да рецептори пацова не одговарају на многе друге природне и вештачке шећере, попут глукозе и аспартама, из чега је изведен закључак да мора постојати још један тип рецептора за сладак укус.[2] Контрадикторна евиденција, међутим, сугерише да ћелије које изражавају људски TAS1R2+3 рецептор показују сензитивност за аспартам и глукозу, док ћелије које изражавају ТАС1Р2+3 рецептор пацова нису активиране тим лигандима.[4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Ентрез Гене: ТАС1Р2 тасте рецептор, тyпе 1, мембер 2”. 
  2. ^ а б Нелсон, Г.; Хоон, M. А.; Цхандрасхекар, Ј.; Зханг, Y.; Рyба, Н. Ј.; Зукер, C. С. (2001). „Маммалиан сwеет тасте рецепторс”. Целл. 106 (3): 381—390. ПМИД 11509186. дои:10.1016/С0092-8674(01)00451-2. 
  3. ^ Саинз, Е.; Цавенагх, M. M.; Лопезјименез, Н. D.; Гутиеррез, Ј. C.; Баттеy, Ј. Ф.; Нортхуп, Ј. К.; Сулливан, С. L. (2007). „Тхе Г-протеин цоуплинг пропертиес оф тхе хуман сwеет анд амино ацид тасте рецепторс”. Девелопментал Неуробиологy. 67 (7): 948—959. ПМИД 17506496. дои:10.1002/днеу.20403. 
  4. ^ Ли, X.; Стасзеwски, L.; Xу, Х.; Дурицк, К.; Золлер, M.; Адлер, Е. (2002). „Хуман рецепторс фор сwеет анд умами тасте”. Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес. 99 (7): 4692—4696. ПМЦ 123709Слободан приступ. ПМИД 11917125. дои:10.1073/пнас.072090199. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Цхандрасхекар Ј, Хоон МА, Рyба Њ, Зукер ЦС (2007). „Тхе рецепторс анд целлс фор маммалиан тасте.”. Натуре. 444 (7117): 288—94. ПМИД 17108952. дои:10.1038/натуре05401. 
  • Хоон МА; Адлер Е; Линдемеиер Ј; et al. (1999). „Putative mammalian taste receptors: a class of taste-specific GPCRs with distinct topographic selectivity.”. Cell. 96 (4): 541—51. PMID 10052456. doi:10.1016/S0092-8674(00)80658-3. 
  • Li X; Staszewski L; Xu H; et al. (2002). „Human receptors for sweet and umami taste.”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 99 (7): 4692—6. PMC 123709Слободан приступ. PMID 11917125. doi:10.1073/pnas.072090199. 
  • Spadaccini R; Trabucco F; Saviano G; et al. (2003). „The mechanism of interaction of sweet proteins with the T1R2-T1R3 receptor: evidence from the solution structure of G16A-MNEI.”. J. Mol. Biol. 328 (3): 683—92. PMID 12706725. doi:10.1016/S0022-2836(03)00346-2. 
  • Liao J, Schultz PG (2003). „Three sweet receptor genes are clustered in human chromosome 1.”. Mamm. Genome. 14 (5): 291—301. PMID 12856281. doi:10.1007/s00335-002-2233-0. 
  • Zhao GQ; Zhang Y; Hoon MA; et al. (2004). „The receptors for mammalian sweet and umami taste.”. Cell. 115 (3): 255—66. PMID 14636554. doi:10.1016/S0092-8674(03)00844-4. 
  • Galindo-Cuspinera V; Winnig M; Bufe B; et al. (2006). „A TAS1R receptor-based explanation of sweet 'water-taste'.”. Nature. 441 (7091): 354—7. PMID 16633339. doi:10.1038/nature04765. 
  • Gregory SG; Barlow KF; McLay KE; et al. (2006). „The DNA sequence and biological annotation of human chromosome 1.”. Nature. 441 (7091): 315—21. PMID 16710414. doi:10.1038/nature04727. 
  • Behrens M; Bartelt J; Reichling C; et al. (2006). „Мемберс оф РТП анд РЕЕП гене фамилиес инфлуенце фунцтионал биттер тасте рецептор еxпрессион.”. Ј. Биол. Цхем. 281 (29): 20650—9. ПМИД 16720576. дои:10.1074/јбц.М513637200. 

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]