Hrabrost
.jpg)
Hrabrost, neustrašivost ili junaštvo je jedna od četiri osnovne vrline. Osnova je jaka i stabilna želja za ispunjavanjem svoje lične obaveze uprkos velikim preprekama, opasnostima i teškoćama. Hrabar čovek se oseća sposobnim i ima dovoljno samopouzdanja rizikovati nešto.
Hrabrost daje snagu i istrajnost za prevladavanje teškoća i nastojanje za pronalaženje rešenja i daje nam snagu za prevladavanje straha. Hrabrost može biti i spremnost žrtvovanja vlastitog života. Hrabrost nije poricanje straha, ni odsutnost straha. Naprotiv - to je odluka iz slobodnog izbora učiniti ono što je potrebno, uprkos osećaju straha.
Razlikujemo:
- Fizičku hrabrost, koja označava sposobnost suočavanja sa strahom, bolom ili rizikom od povrede, smrti.[1]
- Moralnu hrabrost koja znači sposobnost ići protiv mišljenja drugih ljudi, rizikovati ismejavanje, sramotu ili osude.[2]
Karakteristike hrabrosti[uredi | uredi izvor]
Strah i samopouzdanje u odnosu na hrabrost[uredi | uredi izvor]
Prema rečima profesora Danijela Putmana, „hrabrost podrazumeva nameran izbor u suočavanju sa bolnim ili strašnim okolnostima zarad dostojnog cilja“.[3] Sa ovom spoznajom, Putman zaključuje da „postoji bliska veza između straha i poverenja“.[4] Strah i samopouzdanje u odnosu na hrabrost mogu odrediti uspeh hrabrog čina ili cilja.[5] Oni se mogu posmatrati kao nezavisne varijable u hrabrosti, a njihov odnos može uticati na to kako reagujemo na strah.[6] Osim toga, popouzdanje o kome se ovde govori je samopouzdanje; pouzdanje u poznavanje svojih veština i sposobnosti i sposobnost da se odredi kada da se bori sa strahom ili kada da pobegne od njega.[7] Putman navodi da: „Ideal u hrabrosti nije samo rigidna kontrola straha, niti je poricanje emocije. Ideal je da procenimo situaciju, prihvatimo emociju kao deo ljudske prirode i, nadamo se, da dobro koristimo - razvijene navike da se suprotstavimo strahu i dopustimo razumu da vodi naše ponašanje ka ostvarivanju vrednog cilja."[7]
Prema Putmanu, Aristotel misli na odgovarajući nivo straha i poverenja u hrabrost.[7] „Strah, iako se može razlikovati od osobe do osobe, nije sasvim relativan, i prikladan je samo ako 'odgovara opasnosti situacije'.“[7] Isto važi i za samopouzdanje, jer postoje dva aspekta samopouzdanja u opasnoj situaciji.
- „Realno poverenje u vrednost cilja koji motiviše pozitivno delovanje“.
- „Poznavanje sopstvenih veština i sposobnosti. Drugo značenje odgovarajućeg samopouzdanja je oblik samospoznaje.”[7]
Bez odgovarajuće ravnoteže između straha i samopouzdanja kada se suoči sa pretnjom, čovek ne može imati hrabrosti da je prevaziđe. Putman navodi „ako su dve emocije različite, onda viškovi ili nedostaci u strahu ili samopouzdanju mogu izobličiti hrabrost.“[8]
Moguća izobličenja hrabrosti[uredi | uredi izvor]
Prema Putmanu, postoje četiri mogućnosti:[8]
- „Viši nivo straha nego što situacija zahteva, nizak nivo samopouzdanja“. Ovakva osoba se doživljava kao kukavica;
- „Preterano nizak nivo straha kada je pravi strah odgovarajući, preterano visok nivo poverenja”. Neko poput ovoga bi se smatrao bezumnim;
- „Previše visok nivo straha, ali je i samopouzdanje preterano visoko“. Treća mogućnost se može pojaviti ako je neko doživeo traumatično iskustvo koje je izazvalo veliku anksioznost tokom većeg dela svog života. Tada se plaše da bi njihovo iskustvo često bilo neprikladno i preterano. Ipak, kao odbrambeni mehanizam, osoba bi pokazala preveliki nivo samopouzdanja kao način da se suoči sa svojim iracionalnim strahom i „dokaže“ nešto sebi ili drugome.“ Dakle, ovo izobličenje bi se moglo posmatrati kao metod suočavanja sa njihovim strahom.
- „Previše nizak nivo straha i nizak nivo samopouzdanja”. Za poslednju mogućnost, to se može posmatrati kao beznađe ili fatalizam.
Dakle, Putman identifikuje strah i hrabrost kao duboko isprepletene i da se oslanjaju na različite percepcije: „opasnost situacije“, „dostojnost uzroka“, „i percepciju nečije sposobnosti“.[8]
Teorije[uredi | uredi izvor]
Antička Grčka[uredi | uredi izvor]
Platonov Lahes raspravlja o hrabrosti, ali ne uspeva da dođe do zadovoljavajućeg zaključka o tome šta je hrabrost. Ponuđene su mnoge definicije hrabrosti.[9]
„...čovek spreman da ostane na svom mestu i da se brani od neprijatelja bez bežanja...“[9]
„... neka vrsta istrajnosti duše...“[9]
„... znanje o osnovama straha i nade...“[10]
Dok su mnoge definicije date u Platonovom Lahesu, sve su opovrgnute, dajući čitaocu osećaj Platonovog stila argumenata. Lahes je rani Platonov spis, što može biti razlog zašto nije došao do jasnog zaključka. U ovom ranom pisanju, Platon još uvek razvija svoje ideje i pokazuje uticaj svojih učitelja poput Sokrata.[9]
U Republici, Platon opisuje hrabrost kao neku vrstu istrajnosti – „očuvanje verovanja koje je zakon usadio kroz obrazovanje o tome kojih stvari i vrsta stvari treba da se plaše“.[11] Platon objašnjava ovu istrajnost kao sposobnost da se istraje kroz sve emocije, kao što su patnja, zadovoljstvo i strah.[12]
Kao poželjanom kvalitetu, o hrabrosti široko govori Aristotel u kontekstu slavne smrti u borbi za plemeniti cilj. U Nikomahovoj etici, gde je njeno odsustvo porok kukavičluka, a višak porok bezobzirnosti, hrabrost predstavlja sredinu između dve krajnosti.[13]
Tukidid, 5. grčki istoričar, napisao je: „Najhrabriji su sigurno oni koji imaju najjasniju viziju onoga što je pred njima, slavu i opasnost, a ipak, uprkos tome, izlaze joj u susret.“[15]
Drevni Rim[uredi | uredi izvor]
U Rimskom carstvu, hrabrost je bila deo univerzalne vrline virtus. Rimski filozof i državnik Ciceron (106–43. p. n. e.) navodi glavne vrline, ali ih ne imenuje kao takve: „Vrlina se može definisati kao navika uma (animi) u skladu sa razumom i poretkom prirode. Ima četiri dela : mudrost (prudentiam), pravda, hrabrost, umerenost."[16][17] Međutim, Ciceron je smatrao da je „hrabar duh u čoveku koji nije dostigao savršenstvo i idealnu mudrost generalno previše nagao”.[18] Poznata je latinska izreka koja se pripisuje Vergiliju: Audaces fortuna iuvat sa značnjenjem „Hrabrima sreća pomaže″.[19]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Pianalto, Matthew (2012). „Moral Courage and Facing Others”. Philosophical Studies. 20 (2): 165—184. S2CID 143490856. doi:10.1080/09672559.2012.668308.
- ^ Rickaby, John (1909). „Fortitude”. The Catholic Encyclopedia. 6. New York: Robert Appleton Company.
- ^ Putman 2001.
- ^ Putman 2001, str. 464.
- ^ Putman 2001, str. 463.
- ^ Putman 2001, str. 466.
- ^ a b v g d Putman 2001, str. 465.
- ^ a b v Putman 2001, str. 467.
- ^ a b v g Walton 1986, str. 56–58.
- ^ Plato, Cooper & Hutchinson 1997, str. 675–86.
- ^ Plato, Cooper & Hutchinson 1997, str. 1061–75.
- ^ Plato, Cooper & Hutchinson 1997, str. 2061–75.
- ^ Aristotle, Nicomachean Ethics, 1103b15-20, 1104a15-25, 1104b1-10, 1107a30-1107b5, 1108b15-35, 1109a5-15, 1115a5-1117b25, 1129b20-5, 1137a20-5, 144b5-10, 1167a20, 1177a30-b1, in Aristotle, Translation, Introduction, and Commentary, Broadie, Sarah, & Rowe, C., Oxford University Press, 2002.
- ^ Zimmern, Alfred E (1911). The Greek Commonwealth: Politics and Economics in Fifth-Century Athens. Oxford: Clarendon Press. str. 200.
- ^ Attributed to Pericles by Thucydides. History of the Peloponnesian War. Prevod: Zimmern, Alfred E. II.40.[14]
- ^ McDonnell 2006, str. 129.
- ^ De Inventione, II, LIII
- ^ Cicero, De Officiis, I.46, Loeb Classical Library, Harvard University Press, 1913
Овај чланак користи текст рада који је у јавном власништву.
- ^ https://izrekeicitati.net/audaces-fortuna-iuvat
Литература[uredi | uredi izvor]
- Bauhn, Per (2003), The Value of Courage, Lund: Nordic Academic Press, ISBN 91-89116-62-3.
- Jeanmart, G.; Blésin, L. (dir.), Figures du courage politique dans la philosophie moderne et contemporaine, numéro thématique de la revue Dissensus. Revue de philosophie politique de l'Université de Liège (http://popups.ulg.ac.be/dissensus/ Arhivirano 2013-05-30 na sajtu Wayback Machine), n°2, automne 2009.
- Avramenko, Richard (2011). Courage: The Politics of Life and Limb. University of Notre Dame Press.
- „Catholic Encyclopedia "Fortitude"”. New Advent.
- „Summa Theologica "Second Part of the Second Part"”. New Advent. See Questions 123–140
- Becker, Ernest (1973). The Denial of Death. New York: The Free Press.
- Bussey, K. (1992). „Lying and truthfulness: Children's definitions, standards, and evaluative reactions”. Child Development. str. 63, 129—37.
- Deci, E. L.; Ryan, R. M. (2000). „The 'what' and 'why' of gal pursuits: Human needs and the self-determination of behavior”. Psychological Inquiry. str. 4, 227—68.
- Eisenberger, R. (1992). „Learned industriousness”. Psychological Review. str. 99, 248—67.
- Evans, P. D.; White, D. G. (1981). „Towards an empirical definition of courage”. Behaviour Research and Therapy. str. 19, 419—24.
- Hobbes, Thomas (1972). Bernard Gert, ur. Man and Citizen (De Homine and De Cive)
. Indianapolis: Hackett Publishing Company. ISBN 978-0-8446-4756-2. - Hobbes, Thomas; Tuck, Richard (1991). Leviathan. Cambridge: Cambridge University Press.
- Hume, David (2009). A Treatise On Human Nature : Being An Attempt To Introduce The Experimental Method Of Reasoning Into Moral Subjects. The Floating Press.
- Hume, David (1751). An Enquiry Concerning The Principles Of Morals. Lanham: Start Publishing LLC.
- Peterson, C.; Seligman M. E. P. (2004). Character Strengths and Virtues: A Handbook and Classification. New York: Oxford University Press. str. 197–289.
- Putman, Daniel (2001). „The Emotions of Courage”. Journal of Social Philosophy. 32 (4): 463—470. doi:10.1111/0047-2786.00107.
- Nietzsche, Friedrich Wilhelm (1989). Beyond Good and Evil: Prelude to a Philosophy of the Future. New York: Vintage. ISBN 978-0-521-77078-1.
- Rate, Christopher R.; Clarke, Jennifer A.; Sternberg, Lindsay & Robert J. (2007). „Implicit theories of courage”. The Journal of Positive Psychology. 2:2 (2): 80—98. S2CID 144404365. doi:10.1080/17439760701228755.
- Ryan, R. M.; Frederick, C. (1997). „On energy, personality, and health: Subjective vitality as a dynamic reflection of well-being”. Journal of Personality. str. 65, 529—65.
- McDonnell, Myles (2006). Roman Manliness: "Virtus" and the Roman Republic. Cambridge University Press. ISBN 978-0-5218-2788-1.
- Miller, William Ian (2000). The Mystery of Courage. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00826-7.
- Osho (1999). Courage: The Joy of Living Dangerously. Macmillan. ISBN 978-0-312-20517-1.
- Palmquist, Stephen (2000). „Angst and the Paradox of Courage”. The Tree of Philosophy. Hong Kong: Philopsychy Press.
- Plato; Cooper, John M.; Hutchinson, D.S. (1997). Plato: Complete Works. Indianapolis, IN: Hackett Pub. ISBN 978-0-87220-349-5.
- Tillich, Paul (1952). The Courage To Be. Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08471-9.
- Walton, Douglas N. (1986). Courage: A Philosophical Investigation. Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-520-05443-1.
- Woodard, C.R. (2004). „Hardiness and the concept of courage”. Consulting Psychology Journal: Practice and Research. str. 56, 173—185.
- Zimmerman, Barry J. (1995). Self-regulation involves more than meta cognition: A social cognitive perspective. Educational Psychologist. str. 30, 217—21.
- Deutsch, M. (1961). „Courage as a concept in social psychology”. The Journal of Positive Psychology. 55:1 (1): 49—58. doi:10.1080/00224545.1961.9922158.
- KM, Kerfoot (2012). „Courage as a concept in social psychology”. Nursing Economics. 30 (3): 176—178.
- Aultman, Julie (2008). „Moral Courage Through a Collective Voice”. The Journal of Positive Psychology. 8:4 (4): 67—69. S2CID 72024672. doi:10.1080/15265160802147140.
- Cynthia, L. S. Pury; Shane, J. Lopez (2010). „The Psychology of Courage: Modern Research on an Ancient Virtue”. Decade of Behavior. American Psychological Association.
- Andrei G., Zavaliy; Aristidou, Michael (2014). „Courage: A Modern Look at an Ancient Virtue, Journal of Military Ethics”. Journal of Military Ethics. 13:2 (2): 174—189. S2CID 143041288. doi:10.1080/15027570.2014.943037.
- Robert M., Van Sant; Stevens, Margaret Talbolt; Jones, M.W. (1929). „B and O Magazine, Volume 17”. B and O Magazine. Baltimore and Ohio Railroad., 1929. 17: 46.
- John, Ruskin (1886). „The Works of John Ruskin ...: The stones of Venice 4th ed. 1886, John Ruskin”. The Works of John Ruskin. Allen, 1886. 33: 39—40.
- Lord, Herbert Gardiner (1918). The Psychology of Courage. Luce, 1918.
- of Corporations and Taxation, Massachusetts. Dept. (1932). „Annual Report of the Commissioner of Corporations and Taxation”. Annual Report of the Commissioner of Corporations and Taxation. the University of Michigan: 4.
- Turnbull, David (1830). „The French Revolution of 1830: The Events which Produced It, and the Scenes by which it was Accompanied”. The French Revolution of 1830. Harvard University: H. Colburn and R. Bentley: 206.
- N.H., Goud (2005). „Courage: Its Nature and Development.”. The Journal of Humanistic Counseling, Education and Development. 44: 102—116. doi:10.1002/j.2164-490X.2005.tb00060.x.
