Општина Деспотовац

Општина Деспотовац;
	; Библиотека у Деспотовцу
Основни подаци
Држава	Србија
Управни округ	Поморавски
Седиште	Деспотовац
Становништво
Становништво	18.824 (2022)
Географске карактеристике
Површина	623 km2
	;
Остали подаци
Временска зона	UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Веб-сајт	www.despotovac.rs

Општина Деспотовац се налази у Поморавском округу у Србији, око 130 km југоисточно од Београда. Према прелиминарним подацима са последњег пописа 2022. године у општини је живело 18.824 становника^[1] (према попису из 2011. било је 23.191 становник).^[2] На територији општине се налази Манастир Манасија.

Река Ресава протиче кроз овај крај па се и читав овај крај зове Ресава. Горњи ток Ресаве је живописан са кањонима и клисурама, а од села Двориште тече наредна 24 километра ка ушћу у Велику Мораву мирнијим током кроз плодну равницу.

Положај општине Деспотовац у Поморавском округу

Насељена места[уреди | уреди извор]

У општини Деспотовац постоје градска насеља

и 31 сеоско насеље:

Трућевац.

Становништво[уреди | уреди извор]

График промене броја становника током 20. века

Демографија^[3]
Година	Становника
1948.	33.262
1953.	36.509
1961.	38.389
1971.	36.553
1981.	35.690
1991.	33.869	28.357
2002.	25.611	32.855

Етнички састав према попису из 2002.‍^[4]

Срби	24.529	95,78%
Власи	427	1,67%
Роми	72	0,28%
Црногорци	72	0,28%
Југословени	63	0,25%
Муслимани	41	0,16%
Румуни	38	0,15%
Хрвати	35	0,14%
Македонци	30	0,12%
Словенци	14	0,05%
Албанци	13	0,05%
Бугари	10	0,04%
Мађари	3	0,01%
Руси	3	0,01%
Немци	2	0,01%
Украјинци	1	0,00%
Бошњаци	1	0,00%
Горанци	1	0,00%
остали	11	0,04%
неизјашњено	124	0,48%
непознато	121	0,47%

Географија[уреди | уреди извор]

Општина Деспотовац се простире на површини од 623 километра квадратна. Обједињује 3 геоморфолошке средине: Бељаницу, Кучај и Моравску долину. Граничи се са 8 општина: на северу са Петровцем на Млави и Жагубицом, на истоку са Бором и Бољевцем, на југу са Параћином и Ћупријом, и на западу са Свилајнцем и Јагодином. Источни део је брдовито-планински, док је западни претежно равничарски. Најнижу надморску висину има село Јасеново (143 м), док је врх Бељанице (1.339 м) највиша кота општине Деспотовац.

Историјат[уреди | уреди извор]

Деспотовац се први пут помиње 1381. године као село Воинци (Војник) у повељи даровници кнеза Лазара, којом оснива манастир и властелинство Светог Успења Господњег у Раваници. У време турске владавине Деспотовац је обично село под именом Војник. По предању име је добио по великом броју војника који су из тог места отишлу у Косовски бој. Неки историчари везују име Војник за пребивалиште војске деспота Стефана Лазаревића. У аустријским списима из 1783. године Војник (Деспотовац) има 30, 1819. 45 хришћанских кућа. Краљ Милан 16. јуна 1882. године доноси одлуку да се село Војник убудуће зове Деспотовац, у знак сећања на деспота Стефана Лазаревића, који је ту од 1407. до 1418. подигао Манастир Манасију. Истовремено, Деспотовац је проглашен за варошицу и седиште новог, Деспотовачког среза.

Образовање[уреди | уреди извор]

Основним образовањем око 1.600 деце у општини Деспотовац бави се 5 основних школа:

Основна школа „Деспот Стефан Високи” у Деспотовцу

Основна школа „Вук Караџић” у Ресавици

Основна школа „Стефан Немања” у Стењевцу
Основна школа „Стеван Синђелић” у Великом Поповићу
Основна школа „Ђура Јакшић” у Плажану.

Техничка школа Деспотовац је једина установа за средње образовање у Деспотовцу. Има образовне профиле: електротехничар рачунара, туристички техничар, конобар и кувар.

Култура[уреди | уреди извор]

Центар за културу „Свети Стефан, деспот српски” основан је 1994. године с циљем да својим активностима задовољава интересе грађана Деспотовца у области културе. При Центру ради Театар „Ресава” са сценом за децу и одрасле, а 2004. је формирана и фолклорна секција. У галерији Центра за културу и Манастирској воденици током године се организују бројне изложбе. Од 1986. године активно ради Удружење ликовних уметника „Манасија”,а чији су чланови били и Мирољуб Обрадовић Моб, Војислав Јакић и Драгутин Алексић. Културно-уметничко друштво „Бранислав Нушић” основано је 1945. у Ресавици. Окупља око 150 чланова фолклорне, музичке и драмске секције. Осим редовних наступа широм Србије, КУД је имао велики број запажених гостовања у многим европским земљама.

Ресавска школа[уреди | уреди извор]

Ресавска школа била је највећа и најбоље организована скрипторија српског средњег века и једна од истакнутих у Европи. Основао ју је деспот Стефан Лазаревић у својој задужбини Манасији,а руковођење поверио Константину Филозофу, свом биографу. Школа је основана с циљем да се изврши исправка погрешно преписаних и превођених текстова црквене књижевности и да се учини измена тадашњег правописа. Иако је постојала свега десетак година (1427. престаје да постоји) била је и остала угледан споменик српске културе.

Библиотека[уреди | уреди извор]

Народна библиотека Ресавска школа Деспотовац основана је 1966. Библиотека је смештена у најстаријој и најлепшој згради у граду која је грађена од 1901. до 1905. за потребе срескоg начелства, а током своје историје била је и дом здравља, суд и банка. Библиотека данас има 60.000 књига, богату завичајну збирку и више од стотину књига у сопственом издању.

Манифестације[уреди | уреди извор]

април - Ресавска џипијада
мај - Мајске аматерске позоришне свечаности (Плажане)
јун - Ликовна колонија „Ресава”
јул - Ресавска моторијада
21. јул - Градски вашар (Свети Прокопије)
јул - Ресава еко фест
6. август - Дан рудара (Ресавица)
19-28. август - Дани српскога духовног преображења
август - Витешки фестивал „Just out”

Привреда[уреди | уреди извор]

Пољопривреда и шумарство[уреди | уреди извор]

Пољопривредна делатност се обавља на око 25.000 хектара обрадивог земљишта. У пољопривредној производњи доминантно место заузима сточарство. Последњих година развија се и воћарска и повртарска производња. Скоро половина општине Деспотовац налази се под шумом. Најпространије и најквалитетније су букове шуме, потом храстове, четинарске и др.

Рударство[уреди | уреди извор]

Рударство је најстарија грана привреде овог краја. Покренуто је одлуком српског Правитељства 1853. године, како би се тополивница у Крагујевцу, иначе једина индустрија тадашње Србије снабдевала „горећим материјалом”. Данас се, под називом Рудник мрког угља „Рембас ” са 1.200 запослених, налази у саставу Јавног предузећа за експлоатацију угља са седиштем у Ресавици. Активне су јаме „Сењски рудник”, „Јеловац” и „Стрмостен”, које годишње дају од 150.000 тона угља, највише за потребе Термоелектране „Морава” у Свилајнцу.