Општина Деспотовац

С Википедије, слободне енциклопедије
Општина Деспотовац
Despotovac Library.JPG
Библиотека у Деспотовцу

Грб

Застава
Основни подаци
Држава  Србија
Управни округ Поморавски
Седиште Деспотовац
Становништво
Становништво Пад 18.824 (2022)[1]
Географске карактеристике
Површина 623 km2

Serbia Despotovac.png

Остали подаци
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Веб-сајт www.despotovac.rs

Општина Деспотовац се налази у Поморавском округу у Србији, око 130 km југоисточно од Београда. Према прелиминарним подацима са последњег пописа 2022. године у општини је живело 18.824 становника[1] (према попису из 2011. било је 23.191 становник).[2] На територији општине се налази Манастир Манасија.

Река Ресава протиче кроз овај крај па се и читав овај крај зове Ресава. Горњи ток Ресаве је живописан са кањонима и клисурама, а од села Двориште тече наредна 24 километра ка ушћу у Велику Мораву мирнијим током кроз плодну равницу.

Положај општине Деспотовац у Поморавском округу

Насељена места[уреди | уреди извор]

У општини Деспотовац постоје градска насеља

и 31 сеоско насеље:

Становништво[уреди | уреди извор]

График промене броја становника током 20. века
Демографија[3]
Година Становника
1948. 33.262
1953. 36.509
1961. 38.389
1971. 36.553
1981. 35.690
1991. 33.869 28.357
2002. 25.611 32.855
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
24.529 95,78%
Власи
  
427 1,67%
Роми
  
72 0,28%
Црногорци
  
72 0,28%
Југословени
  
63 0,25%
Муслимани
  
41 0,16%
Румуни
  
38 0,15%
Хрвати
  
35 0,14%
Македонци
  
30 0,12%
Словенци
  
14 0,05%
Албанци
  
13 0,05%
Бугари
  
10 0,04%
Мађари
  
3 0,01%
Руси
  
3 0,01%
Немци
  
2 0,01%
Украјинци
  
1 0,00%
Бошњаци
  
1 0,00%
Горанци
  
1 0,00%
остали
  
11 0,04%
неизјашњено
  
124 0,48%
непознато
  
121 0,47%

Географија[уреди | уреди извор]

Општина Деспотовац се простире на површини од 623 километра квадратна. Обједињује 3 геоморфолошке средине: Бељаницу, Кучај и Моравску долину. Граничи се са 8 општина: на северу са Петровцем на Млави и Жагубицом, на истоку са Бором и Бољевцем, на југу са Параћином и Ћупријом, и на западу са Свилајнцем и Јагодином. Источни део је брдовито-планински, док је западни претежно равничарски. Најнижу надморску висину има село Јасеново (143 м), док је врх Бељанице (1.339 м) највиша кота општине Деспотовац.

Историјат[уреди | уреди извор]

Деспотовац се први пут помиње 1381. године као село Воинци (Војник) у повељи даровници кнеза Лазара, којом оснива манастир и властелинство Светог Успења Господњег у Раваници. У време турске владавине Деспотовац је обично село под именом Војник. По предању име је добио по великом броју војника који су из тог места отишлу у Косовски бој. Неки историчари везују име Војник за пребивалиште војске деспота Стефана Лазаревића. У аустријским списима из 1783. године Војник (Деспотовац) има 30, 1819. 45 хришћанских кућа. Краљ Милан 16. јуна 1882. године доноси одлуку да се село Војник убудуће зове Деспотовац, у знак сећања на деспота Стефана Лазаревића, који је ту од 1407. до 1418. подигао Манастир Манасију. Истовремено, Деспотовац је проглашен за варошицу и седиште новог, Деспотовачког среза.

Образовање[уреди | уреди извор]

Основним образовањем око 1.600 деце у општини Деспотовац бави се 5 основних школа:

  • Основна школа „Деспот Стефан Високи” у Деспотовцу
  • Основна школа „Вук Караџић” у Ресавици
  • Основна школа „Стефан Немања” у Стењевцу
  • Основна школа „Стеван Синђелић” у Великом Поповићу
  • Основна школа „Ђура Јакшић” у Плажану.

Техничка школа Деспотовац је једина установа за средње образовање у Деспотовцу. Има образовне профиле: електротехничар рачунара, туристички техничар, конобар и кувар.

Култура[уреди | уреди извор]

Центар за културу „Свети Стефан, деспот српски” основан је 1994. године с циљем да својим активностима задовољава интересе грађана Деспотовца у области културе. При Центру ради Театар „Ресава” са сценом за децу и одрасле, а 2004. је формирана и фолклорна секција. У галерији Центра за културу и Манастирској воденици током године се организују бројне изложбе. Од 1986. године активно ради Удружење ликовних уметника „Манасија”,а чији су чланови били и Мирољуб Обрадовић Моб, Војислав Јакић и Драгутин Алексић. Културно-уметничко друштво „Бранислав Нушић” основано је 1945. у Ресавици. Окупља око 150 чланова фолклорне, музичке и драмске секције. Осим редовних наступа широм Србије, КУД је имао велики број запажених гостовања у многим европским земљама.

Ресавска школа[уреди | уреди извор]

Ресавска школа била је највећа и најбоље организована скрипторија српског средњег века и једна од истакнутих у Европи. Основао ју је деспот Стефан Лазаревић у својој задужбини Манасији,а руковођење поверио Константину Филозофу, свом биографу. Школа је основана с циљем да се изврши исправка погрешно преписаних и превођених текстова црквене књижевности и да се учини измена тадашњег правописа. Иако је постојала свега десетак година (1427. престаје да постоји) била је и остала угледан споменик српске културе.

Библиотека[уреди | уреди извор]

Народна библиотека Ресавска школа Деспотовац основана је 1966. Библиотека је смештена у најстаријој и најлепшој згради у граду која је грађена од 1901. до 1905. за потребе срескоg начелства, а током своје историје била је и дом здравља, суд и банка. Библиотека данас има 60.000 књига, богату завичајну збирку и више од стотину књига у сопственом издању.

Манифестације[уреди | уреди извор]

  • април - Ресавска џипијада
  • мај - Мајске аматерске позоришне свечаности (Плажане)
  • јун - Ликовна колонија „Ресава”
  • јул - Ресавска моторијада
  • 21. јул - Градски вашар (Свети Прокопије)
  • јул - Ресава еко фест
  • 6. август - Дан рудара (Ресавица)
  • 19-28. август - Дани српскога духовног преображења
  • август - Витешки фестивал „Just out”

Привреда[уреди | уреди извор]

Пољопривреда и шумарство[уреди | уреди извор]

Пољопривредна делатност се обавља на око 25.000 хектара обрадивог земљишта. У пољопривредној производњи доминантно место заузима сточарство. Последњих година развија се и воћарска и повртарска производња. Скоро половина општине Деспотовац налази се под шумом. Најпространије и најквалитетније су букове шуме, потом храстове, четинарске и др.

Рударство[уреди | уреди извор]

Рударство је најстарија грана привреде овог краја. Покренуто је одлуком српског Правитељства 1853. године, како би се тополивница у Крагујевцу, иначе једина индустрија тадашње Србије снабдевала „горећим материјалом”. Данас се, под називом Рудник мрког угља „Рембас ” са 1.200 запослених, налази у саставу Јавног предузећа за експлоатацију угља са седиштем у Ресавици. Активне су јаме „Сењски рудник”, „Јеловац” и „Стрмостен”, које годишње дају од 150.000 тона угља, највише за потребе Термоелектране „Морава” у Свилајнцу.

Знаменитости[уреди | уреди извор]

Природне лепоте[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Први резултати Пописa становништва, домаћинстава и станова 2022.”. Републички завод за статистику. Архивирано из оригинала на датум 22. 12. 2022. Приступљено 27. 12. 2022. 
  2. ^ „Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002. и 2011.” (PDF). Београд: Републички завод за статистику. 2014. 
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]