Јосип Броз Тито

Уколико сте тражили друго значење, погледајте чланак Тито (вишезначна одредница).

Шаблон:Председник Шаблон:Партизан Јосип Броз Тито (Кумровец, Аустро-Угарска, 7. маја 1892. године - Љубљана, Социјалистичка Федеративна Република Југославија, 4. маја 1980. године) био је председник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије у периоду 1953-1980, лидер Комунистичке партије Југославије (касније Савез комуниста Југославије) 1937-1980, врховни командант оружаних снага СФРЈ и вођа Народноослободилачке борбе народа Југославије 1941- 1945. године. Један је од оснивача покрета Несврстаних.

Младост

Титова родна кућа у Кумровцу

Рођен је 7. маја 1892. године у загорском селу Кумровец на реци Сутли, као седмо дете (од петнаесторо) у породици Фрање Броза, сиромашног сељака, и Марије, рођене Јаворшек, Словенке из суседне земље Хабзбуршког царства. Основну школу је завршио у Кумровцу 1907., а браварски занат 1910. године у радионици Шашек и Карас у Сиску, где је истовремено похађао шегртску школу.

Чим је постао квалификовани радник у септембру 1910. одлази у Загреб где се запослио у браварској радионици Исидора Харамине и у октобру 1910. године је постао члан Савеза металских радника и Социјалдемократске странке Хрватске и Славоније. Учествовао је у штрајковима и у националним манифестацијама против угарског хегемонизма. Убрзо је остао без посла. Од 1911. до 1913. радио је у фабрикама у Аустро Угарској и Немачкој.

Први светски рат

Од јесени 1913. године је служио војни рок у Бечу а затим у Загребу, у 25. домобранској пуковнији, где је 1914. завршио подофицирску школу са чином водника. У августу 1914. године, након избијања Првог светског рата, послат је на српски фронт, где је имао запажену улогу. Према ратном дневнику његове јединице, 42. домобранске вражје дивизије, од августа 1914. прокрстарио је сва главна попришта ратних окршаја у западној Србији - од Љубовије, Малог Зворника и Лознице до Крупња, Беле Цркве, Столица, Текериша, Ваљева, Мионице, Љига и Лајковца. Учествовао је у борбама на Дрини, Гучеву и Мачковом камену и у биткама на Церу и Колубари. Према ратним извештајима и српске и аустријске војске, његова дивизија је одиграла важну улогу и у опсади Београда и окршајима код Умке, Остружнице, Бановог брда, Сењака, Аде Циганлије и Бежанијске косе.

Године 1915. пребачен је на руски фронт прво у Галицију, а затим на Карпате где је у априлу исте године рањен и и са читавим батаљоном заробљен. . Тринаест месеци се опорављао у Свијажску. У пролеће 1916. одведен је у заробљенички логор у град Агатит на реци Сури, затим у Ардатов, а у јесен у логор Кунгур (Пермска губернија), где су га због личних врлина и организационих способности, заробљеници из Аустро-Угарске изабрали за старешину. Радио је као преводилац на железници и дошао у додир са бољшевичком литетатуром. Штитио је права заробљеника па се сукобио с органима власти: ишибан је и бачену тамницу, одакле су га ослободили наоружани радници првих дана фебруарске револуције 1917.

У јулу 1917. године учествовао је у бољшевичким демонстрацијама, прихватио лењинизам као своју политичку оријентацију и 1920. године у Омску је постао члан Југословенске секције Руске комунистичке партије (бољшевика). Деценијама је југословенска службена комунистичка историја излазила с подацима о великом и активном учествовању Броза у Бољшевичкој револуцији, али, изгледа да је најближи истини био његов лични исказ, дат у телевизијским мемоарима годину-две пред смрт, у којима је оценио своје учествовање као маргинално.

TITO JE NEPRAVIČNO OSUDIO ĐENERALA DRAŽU MIHAJLOVIĆA I OSUDIO GA NA STRELJANE NAKON ČEGA JE NJEGOVO TELO OTPREMLJENO NA NEPOZNATU LOKACIJU I ZAKOPANO BEZ IKAKVOG ZNAKA.

Рад у Комунистичкој партији

Датотека:Tito-slika.jpg

Тито 1928. године

Тито са супругом Пелагијом и сином Жарком

У јесен 1920. године је напустио СССР и запослио се у Загребу, где је постао члан Комунистичке партије Југославије. Радио је у Великом Тројству код Бјеловара од 1921. до 1925; бродоградилишту у Краљевици од 1925. до 1926. и фабрици вагона у Смедеревској Паланци од 1926. до 1927. године, одакле је отпуштен као комунистички агитатор.

У Загребу је маја 1927. изабран за секретара Обласног одбора Савеза металаца, а у јулу те године за организацијског секретара Градског комитета КПЈ за Загреб. Ту се наметнуо као вођа антифракцијске политике (политичке струје међу комунистима која је захтевала прекид идеолошких спорова), а ту његову политику је у априлу 1928. подржала и Коминтерна.

Крајем јуна 1928. водио је противрежимске демонстрације поводом убиства вођа ХСС-а у Скупштини Краљевине Југославије. Ухапшен је у августу те године као потенцијални комунистички терориста и од Суда за заштиту државе осуђен на 5 година робије, коју је издржавао у Лепоглави и Марибору.

У јулу 1934. је отишао у Беч, где је укључен у ЦК КПЈ; тада је узео псеудоним Тито. Од фебруара 1935. је боравио у Москви, радио у Коминтерни (користио се псеудонимом Валтер). Крајем 1936. се вратио у Југославију и управљао деловањем партије у земљи; 1937. основао је КП Словеније и КП Хрватске како би у стварности уозбиљио политику Коминтерне о споју класног и националног.

Након хапшења Милана Горкића, генералног секретара КПЈ, исте године преузео је вођење КПЈ. Почетком 1938. године Коминтерна је и формално потврдила његов избор за генералног секретара КПЈ. Броз је по повратку у земљу провео још снажнију бољшевизацију КПЈ инсистирајући на идеолошкој монолитности, војно-партијској стези, уз ширење мреже партијских ћелија. Извео је идеолошки обрачун с ревизионистима окупљеним око Мирослава Крлеже и часописа Печат. Такође, сменио је вођство КП Хрватске јер је на изборима 1938. подржала листу ХСС-а и Владка Мачека, што је оцењено као буржоаско скретање.

На Петој земаљској конференцији КПЈ у Загребу, октобра 1940. године, саставио је ново вођство КПЈ и изложио стратегију деловања, темељену на оружаном устанку као начину освајања власти и совјетском типу федерације као моделу организације државе. Након напада Немачке на Југославију у Загребу 10. априла 1941. године је основао Војни комитет за пружање отпора силама осовине. После вишемесечних припрема, Политбиро ЦК КПЈ је 4. јула 1941. године у Београду донео одлуку о дизању оружаног устанка против окупатора.

Други светски рат (Народно ослободилачка борба)

Потерница немачких окупационих снага у Србији за „комунистичким вођом Титом“

Датотека:LekaTitoDjido-1 in colors.jpg

Александар Ранковић, Тито и Милован Ђилас у Фочи 1942. године

Тито после рањавања на Сутјесци, јуна 1943. са др Иваном Рибаром

Главни чланци: Други светски рат и Народноослободилачки рат

Током Другог светског рата Јосип Броз Тито је био вођа Народноослободилачког партизанскога покрета отпора и главни организатор стратегије и тактике партизанског типа ратовања, као и политичких одлука које су обликовале социјалистичку Југославију.

Окупација Краљевине Југославије затекла га је у Загребу. У другој половини маја 1941. године отишао је у Београд, одакле је усмеравао припреме за дизање устанка. После напада Немачке на СССР, 22. јуна, Политбиро ЦК КПЈ је оценио да је наступио тренутак за почетак оружаног устанка против окупатора. Главни штаб Народноослободилачких и партизанских одреда Југославије (НОПОЈ) формиран је 27. јуна, а Тито је постао Врховни командант НОПОЈ-а.

Устанак против немачког и италијанског окупатора избио је током јула и августа 1941. године на подручју Србије, Црне Горе, Босанске крајине, Лике, Баније, Кордуна и Далмације.

Тито је Београд напустио 16. септембра и отишао на ослобођену територију у западној Србији, где су премештени и Главни штаб и ЦК КПЈ.

На саветовању у Столицама, које је одржано 26. и 27. септембра донесене су директиве за даљи развој устанка под јединственим вођством Врховног штаба НОПОЈ и главних штабова по земљама и покрајинама Југославије.

Током септембра и октобра 1941. године Тито се два пута састао са Драгољубом Михаиловићем, вођом Четничког покрета, ради договора о заједничкој борби против окупатора. Али оба покушаја су пропала због различитих погледа на начин борбе и послератно уређење Југославије.

Устанак у Србији је сломљен снажном немачко-италијанском офанзивом, током новембра 1941. године, након које су уследиле тешке репресалије, као и рат између партизана и четника. Отада, све до 1944. године, Србија и већи део Црне Горе су остали под контролом четника и припадника квислиншког режима Милана Недића.

Народноослободилачка борба се пренела на подручје НДХ, где су се од 1942. до 1944. године водиле пресудне борбе које су одредиле будућност Југославије у следећим деценијама. Главни обрачун је био између партизана и четника, док су квислиншки режими и војна постројења (усташе, домобрани, недићевци, љотићевци, локални четници попут Ђуришићевих и Пећанчевих, балисти, разне локалне милиције) ионако били осуђени на пораз заједно са силама осовине. Пораз четника у бици на Неретви (марта 1943) избацио их је с историјске позорнице као могуће господаре у будућој Југославији.

Новембра 1942. године у Бихаћу је формирано Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), а на његовом Другом заседању у Јајцу, 29. и 30. новембра 1943. донесене су политички најважније одлике којима је: забрањен повратак краља Петра II Карађорђевића у Југославију, основан Национални комитет народног ослобођења (НКОЈ), зацртана будућност Југославије као државе састављене од федералних република, а Тито проглашен за маршала и избран за предесника НКОЈ-а.

Вештом политиком, Тито је увукао део представника грађанских странака у свој покрет, придобио поверење Британаца и Американаца (као и поштовање Совјетског Савеза) који су ускратили помоћ четницима и сломили отпор избегличке владе у Лондону, присиливши је на невољну сарадњу (заправо потчињавање) Титовом покрету.

После неуспелог немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944. године, Тито је отишао на острво Вис. У августу 1944. године сусрео се у Напуљу са председником британске владе Винстоном Черчилом где му је потврђено да ће на подручје Југославије уместо савезничких трупа ући Црвена армија. У септембру је био у Москви где се сусрео са Јосифом Стаљином. Предвече 23. октобра 1944. је стигао у ослобођени Београд, одакле је наставио да руководи завршним операцијама за ослобођење Југославије.

Јосип Броз Тито је био једини Врховни командант у Другом светском рату који је лично предводио своје борце, а током битке на Сутјесци 9. јуна 1943. године био је рањен. Председништво АВНОЈ-а је, на предлог АСНО Србије, 18. новембра 1944. године одлоковало је Тита Оредном народног хероја.

Тито - државник

Датотека:Ljubicic i tito.jpg

Тито и генерал армије Никола Љубичић

Датотека:Queen Elisabeth visit Yugoslavia 1972.jpg

Тито и краљица Елизабета

Датотека:Tito-stafeta.jpg

Тито прима Штафету младости, 1979. године

Јосип Броз Тито је из рата изашао као признати државник, вођа у антифашистичком рату, заслужан за враћање Хрватској Истре, Ријеке и острва, као и проширење Словеније. По завршетку рата заузимао је кључне државне и политичке положаје: председник привремене владе Демократске федеративне Југославије, врховни командант Југословенске армије и министар одбране, генерални секретар КПЈ.

Владао је Југославијом 35 година балансирајући међу светским политичким половима које је чешће потискивао, а каткад им допуштао већи размах, нарочито у раздобљима веће либерализације режима: комунистички централизам и прокламована национална равноправност, независност Југославије и уклопљеност у хладноратовски поредак, једнопартијски тоталитаризам и попуштање стеге због све веће економске зависности Југославије од запада, те поступну либерализацију због растуће популације гастарбајтера или радника на привременом раду у земљама западне Европе.

У почетним годинама његова владавина се одликовала доктринарном ригидношћу, радикализмом и елиминацијом остатака грађанског друштва које је сматрао препреком за остварење тоталног самовлашћа. У том склопу треба гледати на сукоб с католичком црквом, процес надбискупу Алојзију Степинцу, маргинализацију грађанских политичара попут Ивана Шубашића или Милана Грола, те суђење и ликвидацију војно-политичког противника, Драгољуба Драже Михаиловића.

Резолуција Информбироа

Види још: Информбиро, Информбиро монтирани судски процеси и Голи оток

Својим самосвесним наступом и личним политичким пројектима, као што су: помоћ грчким комунистичким партизанима, иницијатива за стварање балканске федерације Југославије и Бугарске (уз значајан приступ Албаније и Грчке), као и инсистирањем на државној самосталности Југославије, Тито је изазвао неповерење Јосифа Стаљина.

Јуна 1948. године долази до објаве Резолуције Информбироа (наследника у рату распуштене Коминтерне) у којој је, речником познатим из доба московских процеса и масовних чистки у 30-им годинама, Тито и његово најуже руководство проглашено за банду демонских уротника, шпијуна и идеолошких јеретика.

У тим је тренуцима Тито је показао завидну храброст (није у моменту раскида могао рачунати на помоћ запада и САД) и одлучност, не дозвољавајујући да буде уплетен у идеолошке спорове и инсистирајући на државној самосталности као начелу односа међу сувереним земљама.

Али то је све било праћено масовним прогонима информбирооваца, као и политичким обрачунима који су смерали да потисну самосталност република. Сматра се да је преко 40.000 стаљиниста (или оних који су оптужени за стаљинизам) подвргнуто репресалијама у раздобљу од 1948. до раних 50-их година.

Радничко самоуправљање

На плану унутрашње политике Тито је 1950. године иницирао увођење радничког самоуправљања као покушаја спречавања даље бирократизације једнопартијског система, а касније, у 60-им, низ привредних и политичких реформи које су ишле на редуцирање насиља државног апарата над сељацима и интелигенцијом, јачање права република наспрам државног централизма и увођење елементарне тржишне привреде.

Смена Ранковића и Устав из 1974.

Даља демократизација југословенског друштва од средине 60-их година праћена је сменом неких од водећих комуниста старе, централистичко-совјетске гарде (нпр. Александра Ранковића на Брионском пленуму ЦК СКЈ, јуна 1966. године.

Датотека:Tito-karadjordjevo.jpg

Тито у Карађорђеву

Након совјетске окупације Чехословачке 1968. године убрзало се остваривање концепције Општенародне одбране која је ојачавала одбрамбене функције република. Након пада Ранковића, Тито је подржао Кардељев концепт уређења земље, мислећи да је он у суштини добар. Тако је 1970. године извршена темељна реформа федерације ради преношења њених овлашћена на републике, што се остварило уставним амандманима 1971, а затим и Уставом из 1974. године.

На врхунцу сукоба заговорника и противника демократских реформи из 1971. године, на темељу процене да су реформе угрозиле идеолошки и политички монопол Партије, као и под притиском из иностранства (совјетске демонстрације војне силе на границама према Мађарској и Бугарској), стао је на страну партијских конзервативаца и подупро сламање национално-реформског покрета у СР Хрватској (Хрватско прољеће). Након обрачуна с хрватским руководством, уследила је смена либералних политичара у Србији, Словенији и Македонији.

Скупштина СФРЈ га је 16. маја 1974. изабрала за доживотног председника Републике, а на Десетом конгресу СКЈ, од 27. до 30. маја, и доживотног председника Савез комунист Југославије.

Доношења Устава из 1974. и иницијативом за увођење колективних руководстава с ограничењем мандата челних дужносника на 1 годину, покушао је да успостави равнотежу међу републикама и спречити борбу за власт након своје смрти.

Спољна политика

Тито и амерички председник Џими Картер, 1978. године

У јануару 1953. године Тито је изабран за председника Републике. У том раздобљу Југославија је почела да добија и војну и економску помоћ запада, као препреку даљем ширењу совјетског утицаја. Године 1955, након Стаљинове смрти и млаке совјетске либерализације под Хрушчовим, нормализовали су се односи са СССР-ом.

Најзначајнији преокрет у спољној политици догодио се 1956. године у спољној политици: захваљујући путовањима и везама с вођама новоослобођених земаља попут Индије и Египта, Тито је постао један од оснивача и најутицајнији државник Покрета несврстаности – скупом изванблоковских земаља које су политиком активне мирољубиве коегзистенције деловале (бар делимично) као чинитељ смањења тензија између земаља НАТО-а и Варшавског пакта. Прва је конференција шефова држава и влада несврстаних земаља одржана је 1961. гофине у Београду, а Тито је учествовао као најважнији политичар који обликује глобалну политику покрета несврстаности (који је укључивао велики број држава Азије, Африке и Јужне Америке на свим каснијим конференцијама. Политиком мира и међународне сарадње стекао је светски углед и сврстао се међу кључне личности светске политике.

Предводио је југословенску државну делегацију на Конференцији о европској безбедности и сарадњи у Хелсинкију 1975, и учествовао је на Деветој конференцији несврстаних у Хавани 1979. године, на којој му је посебном повељом одато признање као главном протагонисти Покрета несврстаних.

Смрт Јосипа Броза Тита

Датотека:Tito-smrt 2.jpg

Стране делегације на Титовој сахрани

Види још: Смрт Јосипа Броза Тита и Кућа цвећа

Јосип Броз Тито, доживотни председник СФР Југославије и Савеза комуниста Југославије, умро је 4. маја 1980. године у Љубљани.

Следећег дана, 5. маја, Плавим возом из Љубљане у Београд је, стигао ковчег са његовим посмртним остацима. Он је смештен у аулу Скупштине Југославије, где су државни функционери, и грађани у мимоходима, одавали почаст југословенском шефу државе. 7. маја, преко 200 страних делегација поклонило се ковчегу Јосипу Броза у савезном парламенту.

Сахрањен је, 8. маја, по сопственој жељи у Кући цвећа, на Дедињу, уз присуство 209 делегација из 127 земаља, и 700.000 људи.

Види још

• Путеви мира Јосипа Броза Тита
• Акција 88 садница
• Кућа цвећа

Одликовања

• Домаћа одликовања председника СФРЈ Јосипа Броза Тита:
  • Орден народног хероја (први), 19. новембра 1944. године, одлуком Председништва АВНОЈ-а, а на предлог АСНО Србије.
  • Орден народног ослобођења, 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а
  • Орден партизанске звезде са златним венцем, 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а
  • Орден заслуга за народ са златном звездом , 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а
  • Орден братства и јединства са златним венцем, 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а
  • Орден за храброст, 1945. година, одлуком Председништва АВНОЈ-а
  • Орден слободе, 1947. година, одлуком Президијума Народне скупштине ФНРЈ
  • Орден јунака социјалистичког рада, 1950. година, одлуком Президијума Народне скупштине ФНРЈ
  • Орден југословенске велике звезде, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ
  • Орден ратне заставе, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ
  • Орден југословенске заставе с лентом, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ
  • Орден народне армије с ловоровим венцем, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ
  • Орден за војне заслуге с великом звездом, 1954. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ
  • Орден републике са златним венцем, 1960. година, на основу закона о одликовањима ФНРЈ
  • Орден народног хероја (други), 15. маја 1972. године, одлуком Народне скупштине СФРЈ
  • Орден народног хероја (трећи), 16. маја 1977. године, одлуком Скупштине СФРЈ

• Страна одликовања председника Тита:
  • Орден Победе - СССР, 9. септембра 1945. године, за улогу у победи над хитлеровском коалицијом

Библиографија

• Народни хероји Југославије, „Младост“ Београд, 1975. година
• Џаспер Рипли „Тито“, „Мир“ Нови Сад, 1998. година

Фото галерија

• Тито на Млиништима, 1942.
  Тито на Млиништима, 1942.
• 
  Тито и Даворјанка Пауновић Зденка
• 
  Тито и Арсо Јовановићу Дрвару, 1944.
• 
  Тито и Елеонора Рузвелт на Брионима, 1953.
• Тито и Џон Кенеди, 1963.
  Тито и Џон Кенеди, 1963.
• Тито и Чаушеску на отварању ХЕ Ђердап, 1970.
  Тито и Чаушеску на отварању ХЕ Ђердап, 1970.
• 
  Тито и Јованка са Ричардом Никсоном, 1972.
• Тито и Јованка на отврању пруге Београд-Бар, 1976.
  Тито и Јованка на отврању пруге Београд-Бар, 1976.

Спољашње везе

• JOSIP BROZ - TITO, Biografije Moljac
• Титовил
• Потомци заштитили име, лик и потпис Јосипа Броза
• Virtualni Memorial J.B. Tita