Ратови за независност Шпанске Америке — разлика између измена

Ратови за независност Шпанске Америке
	; Мапа земаља у Америкама које су раније биле шпанска колонија.
Вријеме	25. септембар 1808. — 29. септембар 1833.; 25 година и 4 дана
Мјесто	Шпанска Америка
Исход	Побједа патриота. Крај већинске шпанске власти у Америкама.; Дипломатско признање 1821. (португалско), 1822. (америчко) и 1825. (британско).; Иако су се борили за независност, Банда оријентал и Шпански Тексас постали су дио Португалије и Мексика.;
Територијалне; промјене	Шпанија губи власт над свим посједима у континенталној Америци, а задржала је само Кубу и Порторико.
Сукобљене стране
Ројалисти:; Шпанска монархија Шпанија; Шпанска Америка Капетанство Куба и Капетанство Порторико; Вицекраљевство Нова Шпанија и Капетанство Гватемала; Капетанство Венецуела и Вицекраљевство Нова Гранада; Капетанство Чиле и Вицекраљевство Перу; Вицекраљевство Рио де ла Плата; ; Остали: Амерички старосједилачки савезници ројалиста; Подршка:; Руска Империја	Патриоте: Уједињене провинције; Боливија; Чиле; Велика Колумбија Венецуела; Колумбија; ; Мексико; Парагвај; Перу; Остали: Амерички старосједелачки савезници патриота; Подршка:; Уједињено Краљевство (1815—1819); Сједињене Државе; Хаити
Укључене јединице
Ројалистичке снаге: Краљевска армија; Шпанска морнарица;	Главне патриотске снаге: Оружане снаге Уједињених провинција; Оружане снаге Чилеа; Оружане снаге Велике Колумбије; Оружане снаге Мексика; Оружане снаге Перуа; Остали: Источне снаге; Републиканска армија Сјевера;
Јачина
Шпанија: 44.400 војника (укупно распоређивање)	непознато
Жртве и губици
34.000 шпанских	570.000 мртвих

Ратови за независност Латинске Америке
	; Битка код Карабоба
Време	1809 — 1830.
Место	Латинска Америка
Исход	Независност већине колонија у Латинској Америци и стварање 19 нових независних држава.
Сукобљене стране
Колонијалне силе; Шпанија; Португалија; Француска; Лојалисти	Новонастале државе ; Аргентина; Уругвај; Венецуела; Боливија; Чиле; Перу; Колумбија; Костарика; Доминиканска Република; Еквадор; Салвадор; Хондурас; Гватемала; Мексико; Никарагва; Панама; Парагвај; Бразил; Хаити; Куба (1898)

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 18. април 2021. у 01:41

Анимација тока борбе за независност Латинске Америке

Борба за независност Латинске Америке је процес чији се главни део одиграо између 1810. и 1820. године и представља ослобађање шпанских, португалских и француских колонија од власти метропола и формирање самосталних држава. На овај процес утицај су имала како дешавања унутар колонија тако и међународни догађаји пре свега појава просветитељства и Француска револуција, Рат за независност САД и Наполеонова окупација Шпаније.^[1]

Ова борба не може да се пореди са процесом деколонизације који се одвијао средином 20. века у Африци и Азији. Иако је у оба случаја реч о еманципацији народа, ратови за независност у Латинској Америци нису били ратови потлачених и тлачитеља, већ људи истог друштвеног статуса, чија је борба представљала судар владајуће структуре колонија са метрополом. У процесима који су се одиграли у Африци и Азији сукобили су се колонијални господари и потлачено становништво које је устало против таквог система.^[2]

Трајање и специфичности

Почетак и завршетак процеса борбе за независност Латинске Америке историчари смештају у различите временске оквире. Највећи број се слаже да тај период траје око пола века, од седме деценије XVIII до треће деценије XIX века (осим Кубе, која је стекла независност доста касније, 1898), то јест, од видних идејно-политичких утицаја револуционарне мисли Европе до међународног признања латиноамеричких држава. Ова дешавања наставиће се грађанским ратовима и спором стабилизацијом.

Економски, социјални и политички процеси који су довели до ослобађања не дешавају се истовремено у свим деловима Латинске Америке, нити су они непосредно повезани истим непосредним узроцима. Напротив, деле их временске, етничке и социјалне разлике и изразит локализам.

Рат за независност у Латинској Америци воде потомци белих досељеника (креоли) против метрополе као сецесионистички рат и то је углавном само њихова борба око власти, а не и борба широких слојева народа. Индијанци, црни робови и слободни црнци нису остваривали сопствене интересе у том рату. Били су често ангажовани у интересу шпанске монархије против сепаратизма својих господара, земљопоседника и локалних власти. Чилеански историчар Хајме Ејсагире као доказ наводи да је од 87.000 ројалиста (1820) свега трећина била из метрополе, а да је у бици код Ајакуча од 9.000 војника на страни ројалиста свега 500 било из Шпаније.^[3]

Стање у друштву

У колонијалном друштву Латинске Америке формиране су две супротстављене имућне социјалне структуре. На једном крају су били креоли - велепоседници и аристократе европског порекла, али рођени на америчком континенту, веома богати, али без директног приступа политичкој власти сем на локалном нивоу. Ова група била је супротстављена Шпанцима из метрополе у чијим је рукама била политичка власт, монопол над трговином, сакупљање пореза и такси у четири вицекраљевства и посредовање у одливу богатства у метрополу. Обе групације биле су незадовољне својим положајем. Обесправљена група становништва: Индијанци, црнци, мулати, замбоси били су посебно незадовољни својим положајем, што се одражавало кроз небројене и неуспеле устанке током целог колонијалног периода, који су увек били у крви гушени, а вође сурово кажњаване. Најжешћи су били устанци Индијанаца који су се протезали кроз цео колонијални период, међутим, постоје опречна мишљења о њиховом утицају на почетак антиколонијалног рата у Латинској Америци. Док неки историчари сматрају да индијански устанци и буне имају маргиналан значај за избијање рата за независност, други сматрају да су општа друштвена превирања представљала припрему за коначни почетак рата против колонијализма.

У овакво друштво лако су продрле револуционарне идеје из просветитељске Европе које су доносили богати креоли са својих путовања и њихова деца која су се школовала у великим европским центрима. Читале су се забрањене књиге о енциклопедистима, реформи постојећег друштвеног поретка, природним наукама, природним правима човека и другим европским идејама. Просветитељске идеје о слободи, једнакости, напретку и независности су биле посебан предмет проучавања креолске буржоазије и клера у шпанским америчким колонијама. Иако је неписменост широких народних слојева била велика, а шпанска метропола се трудила да спречи ширење напредних идеја у својим колонијама, врло брзо су се рашириле идеје Русоа, Монтескјеа и Волтера^[1].

Протеривање језуита

Пракса хришћанских религиозних редова у формирању индијанских комуна и успеси у покрштавању Индијанаца имали су удела у припремама за будући историјски заокрет. Та пракса је почела у 16. веку са Бартоломеом де лас Касасом и чувеном расправом у Ваљадолиду^[4] одржаном пред Карлом V на којој су по први пут од почетка колонијалних освајања изнете у јавност недела и злочини конкистадора над Индијанцима, што је довело до оснивања првих индијанских колонија. Најуспешнији од свих су били језуити који су оснивали заједнице гварани око реке Парана на територијама данашњих држава Парагваја, Уругваја и северног дела Аргентине. Језуити су учинили заједнице гварани потпуно независним и самодовољним ентитетима, што је почело да прави велику сметњу, како метрополи, тако и цркви, и колонијалним властима. То је био узрок Гваранском рату^[5].

Иако се Гварански рат завршио потпуном пропашћу гварани заједница и протеривањем језуита са америчког континента и каснијим потпуним гашењем тог религиозног реда (1773)^[5], језуити су одиграли битну улогу у стварању свести о природним правима човека и неопходности борбе против колонијализма. Оригиналним приступом, сличним социјалном утопизму, језуити су од индијанских насеобина створили државу у држави, снажно економско упориште које је сметало колонијалним властима. После распуштања Дружбе Исусове бројни његови редовници испољили су велику постојаност, нису напустили ред и захваљујући помоћи других редова успели су да у емиграцији, највише у Италији и Енглеској, наставе свој интелектуални утицај. Усмерили су га на патриотско казивање о нехуманом односу шпанских власти према Индијанцима. Језуита Хуан Пабло Вискардо написао је чувено Писмо свим Шпанцима. У њему је по први пут прокламовано право на револуцију и независност. Писмо је дошло и до Франсиска Миранде, тада највећег заговорника идеје о ослобађању колонија. Миранда је објавио ово писмо на више језика, отварајући очи светској јавности пред страхотама насиља установе репартимијенто де лабор и мотиве за велики друштвени заокрет оправдавајући га природним правима човека.

Интелектуалци

После прогона језуита, школе које су они држали преузели су креоли уносећи у њих нове садржаје - идеје просвећености и енциклопедизма. Боравак чувених европских научника у колонијама дао је подстрек већ узбурканој интелектуалној атмосфери. Почела су да се стварају удружења интелектуалаца у којима се расправљало о политици, науци, уметности. Раније затворени кругови интелектуалаца се отварају јавности. Одржавају се трибине на којима се испољава новонастали хиспаноамерички патриотизам. Број оваквих удружења увећао се када им се, осим креола, придружују и местици (Гватемала, 1808. године). Притисак да се напусти схоластика као поглед на свет био је толико изражен да су се студенти Лиме 1783. први пут отворено супротставили званичном кандидату за ректора предлажући једног енциклопедисту. Сва ова интелектуална превирања и промене на неки начин су припремале тло за коначну побуну.

Масони

У ред најзначајнијих тајних удружења које су организационо и пропагандом припремали Рат за независност биле су масонске ложе. Франкомасонерија окупљала је више различитих слојева: аристократе, интелектуалце, официре и друге. Најпознатије личности из борбе за независност били су слободни зидари, чланови Америчке ложе на челу са великим мајстором Франсиском Мирандом.^[6] Сан Мартин је организовао ложу Лаутаро у Буенос Ајресу (1812—1815) која је била под утицајем масонерије из Лондона и која се залагала за испуњавање циљева америчке Декларације о независности.^[6] Масонске ложе, делујући увек тајно, организовале су Велико америчко удружење, Удружење витеза разума и друга. Преко њих су ширили идеју отпора апсолутизму и организовали војне побуне.^[6]

Побуне које су претходиле рату за независност

Побуне и устанци веома чести током три века колонијалне владавине нису имали за циљ независност колонија али су стварали услове чије сазревање доводи до сецесије. Сви устанци и побуне у Латинској Америци током колонијалне владавине могу се сврстати у три категорије: устанци Индијанаца, изазвани експлоатацијом и угњетавањем, устанци робова који су имали за циљ укидање ропства и устанци креола. Циљ ових последњих све до 18. века било је растерећење од превеликих намета, протест против злоупотреба власти, самовоље појединаца, монопола и привилегија аристократије и нису били усмерени против монархије и колонијалне власти.

Побуне Индијанаца

Најстарији су били устанци Индијанаца Перуа. Први је подигао још 1536. Манко Инка Јупанки против поробљавања, носилац владајуће династије и један од наследника последњег цара Инка, Атауалпе. Устанак је био масован и вођен је са променљивом ратном срећом. Устаници су постигли знатне успехе и чак је краткотрајно обновљен суверенитет државе Инка, мада на доста мањој територији. Након погибије Манка су наследили његови синови Титу Куси Јупанки и Тупак Амару I и када су они поражени устанак је угушен. Међу борбеним племенима Кечуа и Ајмара они су постали симбол отпора.

Арауканци су сукцесивно дизали побуне на територији данашњег Чилеа. Слично њима чинили су и рудари у Новој Шпанији, Мексику (1598), у Тукуману (1655), затим црнци у рудницима злата на територији данашње Венецуеле. Од средине 17. века жаришта устанака премештају се у Нови Мексико, а узроци су сем поменутих и насилно преобраћење у хришћанство. Највећи међу устанцима почео је 1680. и током њега је разорена престоница Санта Фе. Устанак је трајао 12 година.

У 17. веку шпанска власт у колонијама озбиљно је уздрмана устанцима и нередима. Један од устанака у Асунсиону, познат као Устанак парагвајских комунара (1724—1725) највећи је до тада судар побуњеника и централистичке власти. Водио га је језуита Хосе Антекера (шп. José Antequera) који ће постати симбол борбе против колонијалне власти. Антекера и његов наследник Фернандо Момпо (шпански Mompó) су, према неким истраживачима, дефинисали права човека пола века пре Линколна и Француске револуције. Од њих је потекло гесло да је ауторитет народа изнад ауторитета краља. Комунарске симболе користили су за своје циљеве и креоли који су смањење пореских намета, слободну трговину и укидање обавезе војне службе.

У Венецуели 1749. устанак малих произвођача какаовца против монопола убедљиво је говорио да је проширена основа социјалног протеста. Слично се догађало и у северној Аргентини 1752, у Лими 1750. када је избио устанак индијанских поглавица. На Јукатану су 1765. устаници прогласили новог краља Маја, исте године је избио устанак у Киту, Новој Шпанији 1867, у Чилеу, Новој Гранади и Перуу против намета дижу се комунари 1776. године. Код креола јавља се саосећање за индијанску судбину и долази до међусобног приближавања.

Сличне, али не и тако бројне завере и побуне, јављају се и у Бразилу. Најчувенија је завера тајног друштва непослушних рудара из 1789. године у рудницима Минас Жераису под вођством Силве Хавијера званим Тирадентес. У име рудара тражена је независна република, слободна трговина и све оно што је било у складу са либералним стремљењима тог времена. Заверу су подржали бразилски песници Да Коста, Антонио Гонзага и други. Завера је откривена и сасечена у корену, а поменути песници су прогнани.

Највећи међу спонтаним и организованим устанцима домородаца био је устанак Тупака Амаруа II (1780—1783) у области јужног Перуа, северног Чилеа, Боливијске висоравни и северозападне Аргентине где је постојбина Кечуа и Ајмара Индијанаца. Непосредни повод за устанак биле су превисоки порези, злоупотребе власти и систем присилног рада тзв. мита. Водио га је Хосе Габријел Кондорканки Ногера (шп. José Gabriel Condorcanqui Noguera), имућни образовани трговац, наследни вођа Индијанаца који је узео име Тупак Амару II. У почетку је устанак био веома успешан. Устанку су у почетку прилазили креоли и местици, али су га напуштали због радикалних захтева Индијанаца. Упркос великој бројности (више десетина хиљада људи), слабо наоружана, неопремљена и недисциплинована индијанска војска није могла да одоли притиску шпанске војске. Вицекраљеви су окупили местике и 1731. потукли Индијанце. Шпански војници показали су изузетну суровост према пораженима. Погубљено је око 80.000 Индијанаца, а самог Тупака су везали за коњске репове и покушали да рашчерече, међутим, морали су да употребе секире. Упркос поразу нови устанак је избио 1782. под вођством Тупака Дијега, који га је водио две године све док власти нису спровеле делимичне реформе у корист Индијанаца.

Иако су устанци Индијанаца доживљавали поразе огроман значај имала је испољена политичка подударност са републиканским сецесионизмом креола. Реч је о процесу формирања једног општег расположења за ослободилачку борбу у корист нових идеја о америчкој националној припадности.^[6]

Захтеви за независност били су мање изражени у подручјима где су владали толерантнији и способнији вицекраљеви као што је Мексико. У Бразилу није ни наметана строга централистичка власт.^[6]

Побуне робова

Побуне црних робова биле су честе, а најзначајнија је она из 1630. када су одбегли робови у провинцији Пернамбуко (Бразил) формирали Републику палми. Република је опстала преко 60 година, све до 1697. године. Остали устанци робова углавном нису превазилазили локалне размере. Француска револуција из 1789. године подстакла је робове на устанке. Тако је 1791. избио устанак у француској колонији Санто Доминго на западном делу острва (источни је био шпанска колонија) са политичким и социјалним захтевима. Устанак је угушен, али француска власт више није могла да контролише робове.

Устанци колонизатора и креола

Прва побуна колонизатора избила 1497, а предводио је алкалде острва Изабеле у време док је Колумбо био у Шпанији, а замењивао га његов брат Бартоломеј. Трајала је скоро две године све до Колумбовог повратка када је постигнут компромис. Касније је било све више побуна креола и то је показатељ унутрашње борбе око привилегија и овлашћења све до 18. века када такви немири уступају место протесту против намета круне и лоше администрације. У такве се убрајају побуне у Каракасу (1749), Китоу (1765), Чилеу, Новој Гранади, Перуу (1776—1777). У Чилеу је 1781. године дошло до велике завере. У Новој Гранади исте године протест је прерастао у устанак креола уз учешће Индијанаца.

У појединим деловима колонија није било већег комешања креола (Мексико, Перу) и то се објашњава већом способношћу вицекраљева, то јест флексибилнијом политиком власти. У тим срединама подстицаји за независност долазили су углавном споља. Било је побуна плантажних радника, али оне нису имале сецесионистички карактер.

Унутрашњи чиниоци - непосредни узроци рата за независност

Просветитељство је било идеолошко оправдање борбе за независност америчког континента, међутим непосредни узроци су били економске природе^[1]:

Гвоздена контрола Бурбона живота у колонијама у било ком погледу.
Развитак бирократије и јака централизација административних функција колонија.
Искључење креола из јавног и политичког живота. Државне положаје могли су имати само Шпанци.
Потпуна економска зависност од метрополе.
Високи порези.
Недостатак средстава за одржање империје. Шпанија није имала одговарајућу војну снагу нити је могла својом производњом да задовољи потражњу и економске потребе својих колонија.

Оваква ситуација је произвела тензију и незадовољство међу различитим секторима у хиспаноамеричким колонијама. Међутим, Индијанци, црнци и мулати су били најугроженији, јер осим Шпанаца, угњетавали су их и креоли^[1].

Спољни чиниоци

Догађаји који су припремили политичку климу за одвајање колонија од Шпаније не потичу само од догађања у самим колонијама. Напротив европска и светска дешавања тог времена имала су велики утицај на дешавања у Латинској Америци. У Француској се одиграла до тада највећа буржоаска револуција, у Енглеској цвета либерализам. Сједињене Америчке Државе прве на америчком континенту добијају независност.

У развоју дешавања у Латинској Америци уочљива су два периода. Први у коме се прихватају нови идеолошки утицаји и одвија процес сазревања одлуке за борбу убрзан стицањем независности САД (1776). Други период испуњам је тајним идејно-политичким припремама, а затим војним деловањем против колонијалне власти, мада не увек и против монархије. Овај други период назива се Рат за независност и достиже врхунац после Наполеонове инвазије на Шпанију (1808) и пропасти шпанске и португалске империје низом прокламација о независности (1822—1824). Уследило је међународно проглашење независности отпочето Монровоом декларацијом а завршено када су бивше метрополе признале независност новоформираних држава.

Утицај Француске револуције

Француска револуција је у почетку имала велики одјек у колонијама тим више што су идеје енциклопедиста, Русоа, Дидроа, Волтера биле присутне међу интелигенцијом и политичком опозицијом. Колонијална управа уочила је опасност од ових идеја тако да је кажњавано робијом превођење Декларације о правима човека и грађанина.

Пред Француску револуцију Карлос III је настојао да у колонијама спроведе реформе у духу просвећеног апсолутизма. Оне су, међутим биле малог домета. Краљ је одбацио предлоге својих министара да се далекосежним реформама осујети сецесија. Укинут је део монопола на трговину с колонијама проширењем трговачких дозвола на друге земље, смањене су царине, унапређена је наука, либерализована је штампа, повећан је увоз књига али ово није могло да задовољи жеље и потребе колонија.

Међутим нешто касније, став према Француској револуцији се променио. Постулати о једнакости свих људи нису одговарали економским интересима доминантној креолској класи. Слагали су се са једнаким правима у оквиру своје класе, али не и са изједначавањем права креолаца са правима Индијанаца, црнаца, местика и мулата. Због тога, идеје Француске револуције нису биле најбоље прихваћене у круговима високе класе колонијалног друштва^[1].

С друге стране, Француска револуција је имала изузетан одјек у француском делу Санто Доминга. Радикалне промене у Француској су се пренеле на француске колоније, што је резултовало силовитим побунама робова, које су се на крају завршиле независношћу Хаитија. Са Хаитија, побуне робова су се прошириле на Венецуелу, и креолци су са ужасом одбацили идеје француске револуције и одлучили се за модел који им је био много ближи и који је далеко више одговарао њиховим економским интересима: модел Америчке револуције^[1].

Утицај Америчке револуције

Америчка револуција испрва није имала непосредни утицај на дешавања у шпанским колонијама. То се може објаснити сукобима између Шпаније и Француске са Британијом који су апсорбовали сву пажњу колонија као и опрезношћу према САД, очекивањем да би се „пигмеј могао претворити у колоса“. САД је добро искористио европске сукобе 1783. године и при склапању мировног споразума са Британијом утврдио границе према шпанској Флориди на 32 паралели. САД су 1819. откупили део шпанских територија. Али о свим овим великим међународним дешавањима се међу народом мало знало па чак ни горњи слој креолског становништва није био шире обавештен о америчкој револуцији. Њен утицај се осетио тек усвајањем Декларације о независности и након завршетка борби за независност на Хаитију, када су идеје француске, заменили идејама америчке револуције^[1].

Наполеонова окупација Шпаније

Споразум из Фонтенблоа.^[7] (шп. Tratado de Fontainebleau) који је 1807. године потписао председник шпанске владе Мануел Годој са Наполеоном којим се одобрава француској војсци да пређе Шпанију при нападу на Португал (1807) имало је катастрофалне последице по Шпанију. Споразум је подразумевао заједничку инвазију на Португал и поделу колонија у Бразилу. Иако су у новембру француске трупе једноставно умарширале у Португал, Наполеон је и даље убацивао трупе преко Пиринеја у Шпанију, под изговором да припрема одбрану Шпаније од Британаца^[8]

Португалски краљ Жоао IV од Португала био је принуђен да емигрира у Бразил са 15.000 одабраних племића, заштићен британском флотом. Он је убрзо донео одлуку да призна осамостаљење Бразила. Наполеонова политика довела је до абдикације краља Карла IV у корист сина Фернанда VII, који је опет, био принуђен да преда власт Наполеону. За краља Шпаније и Индија Наполеон је именовао свог брата Жозефа. Пошто су Французи буквално окупирали целу Шпанију, Шпанци су дигли општи устанак и водили га са променљивом срећом шест година (1808-14) прихватајући за легитимног краља само Фернанда VII^[8].

Рат за независност

Општи знак за почетак борбе, раније спорадично вођене и са малим успехом био је Наполеонов напад на Шпанију 1808. године. Инвазија је за Шпанију представљала прекид јединственог континуитета монархије, с обзиром да су Карлос IV и Фернандо VII морали да се одрекну шпанског престола у корист Наполеоновог брата, Жозефа Бонапарте.

У колонијама су сазвани кабилди и формиране народне хунте по угледу на Шпанију. Оне преузимају власт у Киту (1809), Каракасу, Буенос Ајресу, Сантијагу и Боготи (1810). Ово су прве независне владе у шпанским колонијама. Шпански генерални кортеси окупљени у Кадизу донели су први либерални шпански Устав 1812. године, укинули Инквизицију, а централна хунта је прогласила све колоније саставним делом Шпаније и позвала их да се придруже борби против Француза^[8]. Био је ово покушај Шпаније да задржи ове територије. У овом периоду већина креола се двоумила између борбе за независност и наставка везаности за метрополу. Он је ујединио провинције Шпаније и колоније у јединствену националну државу. Такав ток политичког одлучивања ипак није донео жељене резултате.

Британија је била у недоумици али не само око шпанских колонија тј. да ли да подржи побуњенике у њима ради разбијања шпанског поморског и трговачког монопола или да се определи за шпанску борбу против Наполеона. Определила се за помоћ шпанској герили против француске окупације. Током 1813. француске трупе су протеране из Шпаније да би наредне година Наполеон био потучен а шпански краљ Фернандо VII тријумфално је дочекан са спремним Уставом. Међутим, Фернандо VII је одбацио Устав, извршио војни удар, обновио апсолутизам, вратио Инквизицију и похапсио све либерале^[8].

Овакав развој догађаја уверио је креоле који су се колебали да до независности води само пут оружане борбе.

Етапе рата за независност

У почетку циљ борбе није био јасно дефинисан, или је боље речено био различит за разне групације становништва. Један део владајућих слојева желео је реформе у оквиру монархије односно само политичку слободу од контроле Мадрида. Други део жели потпуно осамостаљење, републиканизам, слободно тржиште и парламентарни систем. И једна и друга струја су представљале мањину. Шири друштвени слојеви нису независно и организовано учествовали у ослободилачкој борби, нити је она изражавала њихове социјалне интересе. Приступали су јој милом или силом, мобилизацијом на обе стране. Еманципацију је водила трговачка буржоазија, богати креолски банкари и део аристократије, социјалне групације које су једино биле у стању да је доведу до успеха. У почетку сукоба војске обе стране су биле малобројне. Војска ослободилаца састојала се од недисциплинованих добровољаца, слабо наоружана и опремљена. Она делује несинхронизовано, разједињена ривалством вођа.

Такође, рат се не одвија истим током у свим вицекраљевствима. Не постоје исте политичке идеје које могу да уједине ову борбу. Оружане борбе вођене су тамо где су биле стациониране шпанске војне снаге. Остали делови колонија са слабијим комуникацијама и мањег значаја за метрополу стекли су независност када је Шпанија пропала као колонијална империја. Једина борба која је у њима вођена била је борба неколико струја креола око преузимања власти.

У другом периоду заоштравају се војни сукоби. У Шпанији је обновљен апсолутизам. После 1814. она је опет у стању да у колоније шаље војне експедиције-изузев у Аргентину. Круна не тражи пут споразума него конфронтације. Међу креолима долази до заокрета јер се и монархисти уверавају да је једини пут независности потпуно одвајање од матице.

У трећем периоду релативно брзо је одређена судбина колонија: ослободилачка војска била је реорганизована. Боливар и Сан Мартин, као и друге мање познате вође побеђују у великим биткама. Прихватају се савезништва са страним државама већ према конкретној ситуацији и интересима.

Четврти период почиње стицањем независности. У њему се одвија борба за власт појединих креолских каудиља и локализам разбија сан о јединству. Велике силе признају независност бројних нових држава. Најјачи бастион Шпанаца био је у Перуу а ослободилаца у Рио де ла Плати. Најжешће борбе вођене су у Новој Гранади и Чилеу.

Борбе за независност по земљама

Хаити

Пред устанак, на Хаитију је живело неких 600.000 становника, од којих су 500.000 били црни робови доведени из Африке да раде не пољима шећерне трске након што је колонијални систем потпуно уништио аутохтоно индијанско становништво. Француза је укупно било око 30.000, владиних службеника, трговаца и занатлија око 10.000 и око 30.000 мулата^[9]^[6].

Године 1791. 30.000 белаца и 27.000 црнаца и мулата отпочели су устанак за независност подстакнут Декларацијом о правима човека и захтевом Француске револуције да колоније добију иста права као и метропола. Велика Британија и САД пружиле су подршку Французима и устанак је угушен.

Преокрет је настао када на чело црначког покрета ступа Франсоа Доминик Тусан-Лувертур (фр. François Dominique Toussaint-Louverture). По први пут је црначка војска је потукла војску једне европске силе. Тусан је вешто користио сукобе европских сила. Како би одбранио устанак стао је на страну Шпаније која му је обећала да ће ропство бити укинуто што није испуњено. Када је Конвент 1794. године прогласио слободу за све робове, Тусен је прешао на страну Француза и наставио борбу за независност, добио битке против Шпанаца и Енглеза (1798) а затим поразио и саме Французе. На крају је укинуо француску власт (1801) и донео либерални устав, прокламовао слободу трговине, признао католичку цркву и укинуо ропство^[9]^[10]. Међутим, Наполеон је одбацио тај устав и послао је на Хаити експедицију од 86 бродова и 50.000 војника да угуше устанак^[9]. Генерал Леклерк (фр. Leclerc) је 1802. године поразио црначке трупе, заробио Тусена и депортовао га у Француску. Тусен је умро 1803. у тврђави Жу. Упоран отпор црнаца и мулата као и епидемија жуте грознице у редовима интервенциониста донела је на крају нови пораз Французима. Повукли су се уз велике губитке (негде око 62.000 људи)^[9].Жан Жак Десалин (фр. Jean Jacques Dessalines), Тусанов наследник прогласио је 1804. независност дајући новој држави име Република Хаити. Држава је обухватала само западни део острва пошто је источни био под шпанском управом. Оба дела су уједињена 1822. године. Десалин се убрзо претворио у апсолутисту. Убијен је у унутрашњим борбама око власти. Његов саборац и наследник Анри Кристоф (фр. Henri Christophe) прогласио се краљем. Конфисковао је све француске поседе и делио их становништву, бившим робовима чиме је изазвао устанак земљопоседника. Француска је 1825. признала независност Хаитија међутим, то није смирило унутрашњу ситуацију.

Југ Јужне Америке

Аргентина, Чиле и Перу су водиле рат за независност под вођством Хосеа Сан Мартина, познатог као Ослободилац (шп. Liberator), нарочито у Аргентини.

Општи ток Рата за независност у првом периоду обележили су Отворени кабилди и збивања у Аргентини. Британска инвазија на латиноамерички континент је планирана са три најповољнија прилаза: преко Венецуеле, Буенос Ајреса и Чилеа. Прве две су пропале, а трећа преко луке Валпараисо није ни предузета.

Када је енглеска флота 1806. напала Буенос Ајрес вицекраљ је побегао без покушаја да пружи отпор нападачу. Град су одбранили самоорганизовани креоли. Потукли су Британце, а након тога су преузели власт и одрекли верност Хунти из Севиље, а затим организовали институцију Отворених кабилда као народни орган који је по први пут преузео политичку власт и од тада је није испуштао из својих руку. Након првих вести о Наполеоновој окупацији, долази до стварања ових органа у различитим деловима колонија. Први је формиран у Каракасу 19. априла 1810. године а последњи у Чилеу 18. септембра 1810. Кабилди нису проглашавали независност али су образовали нове креолске владе и означили почетак унутрашњих политичких сукоба око даље судбине колонија. У Вицекраљевству Рио де ла Плати добили су најширу подршку и у градовима и у унутрашњости и тиме је отпочела Мајска револуција и формирање ослободилачке војске. Новоформирана патриотска хунта окупила је и конзервативце и либерале и почела многе економске и политичке реформе (1810—1826) у проглашеној држави Уједињене провинције Рио де ла Плате. Међу најважнијим вођама Отворених кабилда у Аргентини били су Мануел Белграно, Маријано Морено, Хуан Хосе Кастели, Корнелио де Сааведра.

Независност Чилеа је 12. фебруара 1818. прогласио револуционарни вођа Бернардо О'Хигинс, који је постао диктатор Чилеа. О'Хигинс је био инспирисан Сан Мартиновим идејама. Њих двојица су се заједнички борили против Шпанаца у одлучујућој бици код Чакабука.

Венецуела

Венецуела је објавила своју независност од Шпаније 5. јула 1811. године чиме је отпочео рат између две земље. Године 1812. шпанске снаге предвођене генералом Хуан Домингом Монтевердеом потукле су венецуеланску револуционарну војску са Франциском Мирандом на челу, која се предала у Викторији 12. јула 1812. чиме је завршена прва фаза рата. Симон Боливар и остале вође револуције су емигрирали.

Након пораза 1812. године Боливар одлази у Нову Гранаду. Касније се враћа са новом војском док је трајала изузетно сурова фаза рата. Након што је највећи део локалне аристократије напустио идеје независности црнци и мулати су постали главна снага револуције. Елита је реаговала отворено ометајући борбу обичних људи. Боливарове снага су напале Венецуелу из Нове Гранаде 1813. године, улазећи у борбу надахнуте мотом борба до смрти (шп. guerra a muerte). Боливарове трупе потукле су Монтевердеову шпанску војску у низу битака заузимајући Каракас 6. августа 1813. и опкољавајући Монтевердеа у Пуерте Кабелу септембра 1813. године.

Како су и лојалисти показали исту истрајност побуњеници су остваривали само краткотрајне успехе. Током 1814. ојачане шпанске снаге у Венецуели су претрпеле низ пораза али су најзад потукле Боливара код Ла Пуерте 15. јуна 1814. Освојиле су Каракас 16. јула 1814. и поново су потукле побуњенике код Арагве 18. августа 1814. године. У овој борби Шпанци су изгубили 2000 људи од 10.000 колико их се борило а побуњеници су изгубили 3.000 људи. Боливар и друге вође вратиле су се у Нову Гранаду.

Војска предвођена лојалистом Хосеом Томасом Бовесом је показала своју кључну војну улогу. Окрећући се против независности, ови изузетно покретни, изузетни борци су још једном потиснули Боливара из његове родне земље.

Боливар се вратио у Венецуелу децембра 1816. поново водећи неуспешну борбу против Шпанаца од 1816. до 1818. године.

Боливар се још једном вратио у Венецуелу априла 1821. предводећи армију од 7.000 људи. Код Карабоба 24. јуна његове снаге су до ногу потукле Шпанце и револуционарне снаге су извојевале независност Венецуеле.

Парагвај

Парагвај је после Хаитија први постигао независност 1811. године делом захваљујући својој географској изолованости, делом традицији устанка од 80 година раније. Снажну првобитну мотивацију патриотског покрета иницирала је групација најкрупнијих власника плантажа дувана. Франсија Гаспар познат као доктор Франсија био је водећа личност супротстављена велепоседницима. Човек многих реформи које су имале одјек у широким слојевима становништва. Затворио је спољна тржишта и укинуо спољну трговину а потом је подигао фабрику оружја и барута. Следећи корак био је експропријација великих латифундија без накнаде створених након прогона језуита. Један део земље подељен је сељацима у ситним парцелама а други је остао држави у форми великих сточарских добара. Подигао је цене и гвозденом руком је спречио шпекулације робом за основне потребе. Конфисковао је црквена добра а манастире претворио у касарне. Јакобинац, без партије, успева да придобије сиромашне, робове, ситну буржоазију формирану у градовима. Крајем 18. века парагвајску затвореност је разбила британска дипломатија која је уз помоћ Бразила и Аргентине подстакла побуну аристократије и срушила тај усамљени јакобински режим.

Колумбија

Од 1815. ослободилачки покрет у Венецуели као и у највећем делу Шпанске Јужне Америке је запао у изузетно тешку позицију. Велика војна експедиција коју је послао Фернандо VII те године је преотела Венецуелу и највећи део Нове Гранаде. Нови Боливаров напад на Венецуелу 1816. представљао је тежак неуспех.

Године 1819. Боливарове снаге су прешле Анде и продрле у Нову Гранаду јуна-јула исте године. У бици код Бојача 7. августа 1819. године његова војска од 2.000 људи потукла је 3.000 шпанских и колонијалних бораца. У пролеће 1820. Боливарове републиканске снаге су заузеле Боготу. Након тога Боливар је постао први председник Велике Колумбије.

Еквадор

Еквадор је од 1614, припадао Вицекраљевству Перуа, а од 1739. Вицекраљевству Нова Гранада. Већ у 18. веку, креоли су на територији данашњег Еквадора покушавали да остваре независност.

Дана 9. августа 1809. године, оснивањем Независне хунте чији је председник био Хуан Пио Монтуфар, почела је борба за независност Еквадора. Већ 10. августа се смењује председник Аудијенције и проглашава се независност Кита. Вицекраљеви Перуа и Нове Гранаде су послали војне експедиције, који су угушили овај устанак.

Када је Фернандо VII одбио да призна Устав из Кадиза, то изазива талас побуна и индепендистичких покрета широм шпанских колонија у Америци. На тај начин Краљевска Аудијенција у Киту успева да се отцепи од метрополе након Битке код Пинчинче 24. маја 1822.

Територије Кита и Гвајакила који се био одвојио од шпанске доминације 1820. и имао је сопствену владу), ушли су у заједницу која је добила име Велика Колумбија, као Јужни дистрикт. Након распада 1830. из ове државе су насале Нова Гранада (данашње Колумбија и Панама), затим Венецуела и Еквадор.^[11]

Боливија

Независност је проглашена 1809. године али је након тога уследило 16 година борбе до успостављања прве републике 6. августа 1825. Држава је названа по Симону Боливару.

Наполеонова инвазија Иберијског полуострва довела је у питање лојалност високих сталежа у Горњем Перуу. Већина њих је остала лојална Централној Хунти у Шпанији и чекала је да види како ће се одвијати догађаји. Први сукоби су избили 25. маја 1809. године када су радикални креоли одбили да признају власт централне хунте и захтевајући независност, заузели су улице. Овај устанак је био један од првих у Латинској Америци, али је убрзо угушен.

Дана 16. јула 1809. године Педро Доминго Муриљо је повео други устанак креола и местика у Ла Пазу, и прогласио независност Горњег Перуа у име Фернанда VII. Лојалност према шпанском краљу је искоришћена да би се независности дао легитимитет. До новембра 1809. године, Кочабамба, Оруро и Потоси су се придружили Муриљу. Иако су устанак у Ла Пазу угушиле трупе вицекраља Перуа, и у Чукисаки трупе вицекраља Рио де ла Плате, Горњи Перу није био под потпуном контролом Шпаније.

Током следећих седам година Горњи Перу је био поприште борби између снага Уједињених провинција Рио де ла Плате (данашња Аргентина) и ројалиста из Перуа. Иако су се ројалисти одупрли трима аргентинским инвазијама, герилци су углавном контролисали већину територије где су се формирале тзв. републикете („републикице“), то јест, устанички центри, одакле ће потећи борба за независност.

До 1817. Горњи Перу је био углавном миран и под контролом Лиме. Након 1820. Конзервативна партија креолаца је подржала генерала Педра Антонија де Олањету који је одбио да прихвати мере шпанских кортеса, али је такође одбио да се придружи устаницима Симона Боливара и Антонија Хосе де Сукра. Није хтео да призна пораз ни након одлучујуће битке код Ајакуча 1824. године, последње велике битке рата за независност Латинске Америке. На крају га је априла 1825. победио Антонио Хосе де Сукре, а нова држава је добила име по Симону Боливару – Боливија.

Уругвај

Када су у Монтевидео стигле вести о формирању Прве патриотске владе у Буенос Ајресу, појавили су се први знаци жеље за независношћу. Дана 28. фебруара, 1811, око стотинак патриота на челу са Хосеом Вијером Венансијем Бенавидезом, заузели су градове Мерцедес и Соријано и прогласили крај шпанске доминације. У међувремену, Хосе Хервасио Артигас је организовао војску у Буенос Ајресу и кренуо у Уругвај где је после првих успеха, кренуо у опсаду Монтевидеа. Вицекраљ је тражио помоћ од Португалаца из Бразила, који су потукли Артигаса и ушли у Монтевидео. Посредовањем владе из Буенос Ајреса, португалске трупе су се повукле а Артигас се вратио на чело војске и поново поставио опсаду око Монтевидеа која је трајала готово две године (капитулација 20. јуна 1814)^[12].

Године 1816. опет долази до португалске интервенције у Уругвају. Монтевидео опет пада у руке Португалцима 1817. године. Артигас је побегао у Парагвај, где је убрзо умро.

Године 1821. Бразил је анексирао Оријенталну превлаку (данас, Уругвај), под именом Провинција Сисплатина, у чијем ће саставу остати до 1825, када је Хуан Антонио Лаваљеха (шп. Juan Antonio Lavalleja) са још 33 Уругвајца напао земљу, и уз огромну подршку народа, освојио Монтевидео и прогласио независност Уругваја 25. августа 1825^[12].

Мексико

Рат за независност Мексика је један од хиспаноамеричких ратова за независност који су најдуже трајали. Почео је 1810, као сељачка буна против колонијалних господара, а завршио се 1921. победом алијанзе либерала и конзервативаца.

Водећа фигура у борби за независност Мексика био је Мигел Идалго, свештеник малог града Долорес. У свом дому је организовао састанке на којима су били добродошли како Индијанци, тако местици, креоли и Шпанци. На тим састанцима се расправљало о социјалним и економским темама, и убрзо су прерасли у антиколонијалну конспирацију. Почетак устанка је био одређен за 8. децембар 1810, међутим конспиратори су били обавештени да су откривени, те су били приморани да пожуре са дизањем устанка. Тако су већ у септембру почеле прве борбе, а устаници су кренули ка граду Мексику, у намери да га заузму. Након првих успеха и неколико заузетих градова, стигли су до Мексика али нису успели да га заузму. Након тога су кренули ка северу, ка Тексасу, али су пали у заседу код града Монклове и сви били похватани, заједно са Идалгом, коме је као свештенику, судила Инквизиција и осудила га на смрт паљењем на ломачи. Казна је извршена 30. јула 1811. године.

Након Идалгове смрти, вођство је преузео Хосе Марија Морелос. Под његовим вођством су заузети градови Оаксака и Акапулко, одржан је Конгрес у Чилпансингу (шп. Congreso de Chilpancingo) на којем је Мексико формално прогласио независност од Шпаније и на коме је ратификован је текст онога што ће се касније претворити први мексички Устав.^[13] Такође је одбијена дуга опсада града Каутле. Међутим, Морелос је 1815. године ухваћен од стране ројалиста и погубљен 22. децембра у Сан Кристобал Екатепеку.

Од 1815. до 1821, рат за независност се претворио у герилски рат у коме су се истакле две фигуре: Гвадалупе Викторија (касније први мексички председник) у Пуебли, и Висенте Гереро у Оаксаки. Међутим, након 10 година борбе, покрет за независност је био близу тоталног краха. Устаници су се суочавали са жилавим отпором ројалиста и апатијом најугледнијих креолаца колоније. Претерано насиље устаника Идалга и Морелоса је натерало креоле да се повуку из борбе и да се невољко придруже шпанској страни, одлучивши да сачекају моменат кад би могли да нађу мање крвав пут до независности. У том моменту избија на површину лик креолца Августина де Итурбидеа, кога је вицекраљ послао да зада коначни ударац снагама Герера у Оаксаки. Прославио се у првим годинама револуције по томе што је страствено прогонио Идалгове и Морелосове присталице. Био је миљеник мексичке цркве и енкарнација савршеног креолца конзервативца: побожан, посвећен заштити приватне својине и друштвених привилегија. Међутим, Итурбиде није био задовољан: није имао висок војни чин и није био богат.

Итурбидеова експедиција се подударила са успешним војним ударом у метрополи - вође војног удара су биле сазване да организују борбу против устаника у Америци, натерали су Фернанда VII да потпише либерални Устав 1812. године. Итурбиде је у том догађају видео прилику да се креоли домогну власти и независности у Мексику, те је променио страну, опозвао Герера на преговоре и убедио га да удруже снаге. Поставио је три услова: да Мексиком влада неки европски монарх, да креолци и Шпанци имају иста права и да католичка црква задржи све своје привилегије и верски монопол у земљи. Дана 24. фебруара 1821, Итурбиде и Гереро су позвали све снаге Мексика да се уједине у борби за независност. Дана 24. августа, Итурбиде је потписао документ са вицекраљем Нове Шпаније, познат као Споразум из Кордобе, којим се признаје независност Мексика. Овде Итурбиде додаје клаузулу да уколико ниједан европски монарх не прихвати мексичку круну, на престо може ступити и неки креол, што ће он касније искористити и прогласити се првим царем Мексичког царства. Привремена скупштина је 28. септембра прогласила Повељу независности. Дана 5. јануара 1822. Генерална капетанија Гватемала (у чији састав су улазиле Чијапас, Гватемала, Салвадор, Никарагва, Костарика и Хондурас) прогласила је независност и припојена је Мексичком царству. Међутим, годину дана касније, Мексичко царство се распало и републиканци су успоставили демократију и мексичку државу.

Средња Америка

За разлику од осталих делова шпанских колонија које су организовале сопствене хунте, Капетанија Гватемала је остала под шпанском управом. Велика капетанија Гватемала (заједно са Вицекраљевством Перу) је потврдила верност Централној хунти у Кадизу и наставила да шаље „патриотске доприносе“ у метрополу, али је захтевала већи утицај и представнике у Централној хунти. Кад је Централна хунта расписала изборе за Генералне Кортесе^[8], сваки део Капетаније је послао свог представника. Представник Салвадора је тражио оснивање посебне бискупије, одвојене од Гватемале, међутим, многи су желели много већу аутономију^[14].

Почетком 19. века, било је више устанака у целој Капетанији Гватемала (која је укључивала данашњу мексичку државу Чијапас, Гватемалу, Хондурас, Салвадор, Никарагву и Костарику). Године 1811. дижу се први устанци у Салвадору, у Никарагви, исте године избила су два у Леону и Гранади, у Гватемали, 1813, а 1814, нови устанци и у Салвадору^[14].

Када је Мексико прогласио независност 1821, Велика капетанија Гватемала је такође прогласила независност од шпанске круне 15. септембра 1821^[15], међутим улази у састав новоформираног Мексичког царства.

Међутим, годину дана касније, Мексичко царство се распало и земље капетаније Гватемале, осим Чијапаса, су формирале нову државу Уједињене провинције Центроамерике, јула 1823, која такође неће бити дугог века - након грађанског рата (1839—1840) долази до њеног распада и стварања држава Средње Америке какве данас познајемо^[14].

Бразил

Историја освајања, колонизације и стицања независности Бразила је умногоме другачија него у другим деловима Латинске Америке. Стицање независности САД и Француска револуција од самих почетака имају велики утицај на дешавања у Бразилу нарочито међу португалским официрским кором и домаћом елитом. У том кругу окупљају се незадовољници који планирају побуну против Лисабона иако је Португал имала либералнији однос према Бразилу него Шпанија према својим Индијама. Године 1797. у Баији избија устанак војске, сиротиње и робова али он није имао за циљ промену политичког система. Промене је донела сама португалска монархија, стицајем околности спашавајући свој опстанак од Наполеона. Долазак португалског краља у Бразил са бројним племством и сигурност уточишта које је нађено у колонији, у Риу, новоименованој престоници Португалске империје било је судбоносно за Бразил. Раније незадовољство креола спласло је њиховим укључењем у нову владу. Спроведене су реформе са трајним последицама: отворене су луке за слободнију трговину а земља је 1815. добила статус краљевства, уведена је бразилска монета, формирана је Бразилска банка, појављују се новинска гласила а унапређени су и наука, просвета и култура. Створена је клима привидне независности.

Ипак након Наполеоновог пораза креоли се противе даљем боравку краља у Рију. Сепаратисти Пернамбука дижу 1817. устанак али опет без нарочитог одјека у друштву. После промена у Португалу краљ Жоао II је 1820. напустио Рио али је као регента, тј. као председника владе оставио сина Педра I 1821. а овај је одмах пожурио да се прогласи за заштитника Бразила. Убрзо проглашава независност Бразила 1822. године. Мерама репресије потискује либерале. Крвопролиће је избегнуто али је настављена жестока политичка борба нарочито око Устава из 1824. године када је обновљено ропство као економска основа привредног система. Моћ велепоседника, барона кафе и шећера остала је нетакнута. Апсолутизам је делимично ограничен парламентом и већом самосталношћу провинција али то није било довољно опозицији која у већини провинција подиже устанке 1833—1849. са захтевом успостављања републике. У тој борби учествовао је и Ђузепе Гарибалди истакнути борац за Уједињење Италије.

Половином 19. века у Бразил стиже велики талас имиграната из Европе (око 500.000 људи)^[6]. Формирање Републиканске партије 1883. и Конфедерације аболициониста ојачало је опозицију чији притисак приморава монархију да 1888. године укине ропство. Продор либералних партија у највише кругове војске довео је наредне године до свргавања монархије војним пучем без крви. Федеративна Република Бразил проглашена је 1889. године и прихваћен је нов Устав 1891. године.

Панама

Дана 10. новембра 1821. године долази до побуне у месту Виља де лос Сантос, што означава почетак борбе за независност Панаме. У граду Панама, на челу ројалистичке војске је био генерал Хосе Фабрега, панамски креол који је ускоро прешао на страну побуњеника заједно са клером и помогао кономски покрет.

Дана 28. новембра 1821. године сазван је Отворени кабилдо на коме је проглашена независност од Шпаније.

Убрзо ће Панама ући у састав новоосноване Велике Колумбије.^[16]

Доминиканска Република

Стицање независности Доминиканске Републике био је процес који је трајао готово више од пола века. Након неколико неуспешних покушаја, Хосе Нуњез Касерес је успео да 1821. прогласи независност острва од шпанске доминације, међутим, већ следеће године (1822), Хаити је анектирао источни део острва, под чијом ће влашћу остати до 1844. До 1861. режим који је познат као Прва Република, био је уздрман интерним сукобима либерала и конзервативаца као и сталним упадима хаићанске војске, што је довело до одлуке да се земља врати под шпанску власт. Између 1861. и 1865. источни део острва је имао статус шпанске провинције. Али, због многих герилских напада, на крају су се шпанске трупе повукле и Доминиканска Република је добила независност 1865. године.^[17]

Куба

Куба и Порторико су биле једине две колоније у Латинској Америци које су остале под шпанском влашћу у другој половини 19. века. Национална свест Кубанаца почела је да се формира током 17. и 18. века, да би се процес завршио подстакнут пре свега стицањем независности САД, и потом и осталих латиноамеричких земаља. Оружана борба за независност Кубе је почела 1868. године, са незваничном подршком САД, и трајала је до 1898. године^[18].

Први рат за независност против Шпаније је трајао од 1868. до 1878. године. У току тог рата, а и пре њега, Куба је све више падала под утицај САД. Радничка класа је крајем 19. века доживела велики развој. На Првом радничком конгресу 1892. године, одлучено је да се потпомогне покрет за независност на Куби и да се крене у коначну борбу. Овај конгрес је био зачетак Револуционарне кубанске партије коју је предводио Хосе Марти у САД^[18].

Године 1895. Хосе Марти, Максимо Гомез и Антонио Мацео се искрцавају на Кубу са револуционарном војском и започињу коначни рат за независност. Испрва, Шпанци одговарају оштром репресијом али већ од 1896. године рат за независност Кубе постаје интернационални догађај у који се укључују и САД и који ће кулминирати у Шпанско-америчком рату који је завршен Париским миром од 10. децембра 1898. године, када је Куба стекла независност. Међутим, одмах након потписивања овог споразума, САД су окупирале острво и остале тамо да 1902. године када јој се признала независност, међутим, и даље се осећао велики утицај САД које су интервенисале на острву кад год су то сматрале неопходним. Значајна имена кубанске борбе за независност су Хосе Марти, Максимо Гомез и Антонио Мацео^[18].

Земље које су остале колоније

Од француских колонија, у овом положају остале су Француска Гвајана, Гваделуп и Мартиник. Године 1946. укинут им је статус колонија и постале су прекоморски департмани Француске.

Порторико је током 400 година био под шпанском колонијалном влашћу, да би га 25. јула 1898. године окупирале САД у току шпанско-америчког рата. Париским споразумом из 1898. преостале шпанске колоније су прешле у посед САД, па самим тим и Куба, Порторико и Филипини. Године 1900. војну власт замењује цивилна.^[19]. Године 1917. Порториканци добијају држављанство САД^[20] Године 1952. Порторико постаје острвска америчка територија са комонвелтским статусом, који има и дан данас.

Католичка црква и борба за независност

Католичка црква је била на страни шпанске монархије. Папе Пије VII и Лав XII чинили су све што је у њиховој моћи да спрече одвајање колонија од метрополе. Умереније држање црква испољава тек од 1823. године после међународног признања суверености новоформираних држава. Овај, еластичнији однос према променама био је у функцији потребе да се задржи утицај на вернике. У каснијем периоду црква оспорава право патроната државе, односно право предлагања црквених великодостојника. Други проблем се тицао признања цркве и њене улоге у световној власти. У начелу, право католичке цркве да буде државна религија није било спорно. Само се Боливар залагао за раздвајање државе и цркве. Сви остали ослободиоци и први устави прокламовали су за државну религију католицизам. Ипак, одвојена од Рима и Мадрида црква слаби и подређена је световним властима. Црква није повратила своју статусну моћ из времена пре ослобођења.^[21]

Католички клер у току рата за независност дубоко се поделио. Онај нижи стао је уз ослободиоце. Један његов део био је покретач и инспиратор оружане борбе као у Мексику. Високи клер, уз ретке изузетке био је против револуције.

Ратови за независност Шпанске Америке били су бројни ратови против шпанске власти у Шпанској Америци почетком 19. вијека. С циљем политичке независности, ратови су започели убрзо након француске инвазије на Шпанију 1807. током Наполеонових ратова. Иако су постојала истраживања о идеји одвојеног шпанско америчког („креолског”) идентитета одвојеног од Пиринејског полуострва,^[29] политичка независност у почетку није била циљ већине шпанских Американаца, нити је нужно избјегавана.^[30] Са обновом власти Фердинанда VII 1814, он је одбацио било коју власт народног суверенитета, као што се види у шпанском уставу из 1812, који је донио Кадиски кортез — парламентарно намјесништво које је владало за вријеме Фердинандовог свргнућа. Ни Либерална револуција 1820. није промијенила став Кадиског устава према сепаратизму, док су се Латиноамериканци све више радикализовали тражећи политичку независност.^[31]

Насилни сукоби започели су 1809. краткотрајним владајућим хунтама успостављеним у Чикисаци и Киту, супротстављајући се влади Врховне средишње хунте у Севиљи. Бројне нове хунте појавиле су се широм шпанских посједа у Америкама 1810. када је Средишња хунта пала током француске инвазије. Иако су се различите регије Шпанске Америке успротивиле многим политикама круне, „било је мало интереса за непосредну независност; заиста је постојала широка подршка шпанској Средишњој хунти формираној да предводи отпор против Француза”.^[32] Иако су неки шпански Американци вјеровали да је независност неопходна, већина оних који су у почетку подржавали стварање нових влада видјели су их као средство за очување аутономије регија од Француза. Током наредних деценија, политичка нестабилност у Шпанији и апсолутистичка рестаурација под Фердинандом VII увјериле су многе шпанске Американце у потребу формалног успостављања независности од матичне државе.

Ови сукоби водили су се кроз видове и нерегуларног ратовања и конвенционалног ратовања. Ови ратови су започели као локализовани грађански ратови,^[33] који су се касније ширили и проширивали промовишући општу независност од шпанске владавине. Ова независност довела је до развоја нових националних граница заснованих на колонијалним провинцијама, које ће образовати будуће независне државе које чине савремену Латинску Америку током раног 19. вијека.^[34] Куба и Порторико остали су под шпанском влашћу све до Шпанско-америчког рата 1898. године. Нове републике су од почетка укинуле формални систем расне класификације и хијерархије, систем касте, инквизицију и племићке титуле. Ропство није одмах укинуто, већ је окончано у свим новим земљама у року од четврт вијека. Криолци (они шпанског поријекла рођени у Новом свијету) и Местици (они мијешане домородачке и шпанске крви или културе) замијенили именоване у већини политички власти који су рођени у Шпанији. Криолци су остали на врху државне структуре која је културно, ако не и правно, задржала нека своја традиционална обиљежја. Готово читав вијека послије, конзервативци и либерали борили су се да преокрену или продубе друштвене и политичке промјене које су покренуте тим побунама.

Догађаји у Шпанској Америци били су повезани с ратовима за независност у бившој француској колонији Сан Доминго (данашњи Хаити) и кретање ка независности у Бразилу. Бразилска независност, дијелила је заједничко полазиште са шпанском Америком, јер су оба сукоба покренута Наполеоновом инвазијом на Пиринејско полуострво, која је приморала португалску краљевску породицу да побјегне у Бразил 1807. године. Поступак латиноамеричке независности одвијао се у општој политичкој и интелектуалној клими која је настала из доба Просвјетитељства и која је утицала на све Атлантске револуције, укључујући ране револуције у Сједињеним Државама и Француској. Непосреднији узрок ратова за независност Шпанске Америке били су јединствени догађаји који су се догодили унутар Краљевине Шпаније и њене монархије током ове епохе, закључно и коначно, појавом нових република Шпанске Америке у постнаполеонском свијету.

Историјски контекст

**Развој независности у Шпанској Америци**
  Власт према традиционалном шпанском праву
  Лојални Врховној средишњој хунти
  Америчка хунта или устанички покрет
  Проглашена или успостављен независна држава
  Степен француске контроле над Полуострвом

Политичка независност није нужно била предодређени исход политичких превирања у Шпанској Америци. „Било је мало интересовање за потпуну независност”.^[32] Како су историчари Робин Хампфрис и Џон Линч забиљежили, „сувише је лако изједначити снаге незадовољства или час снаге промјена са револуционарним снагама”.^[35] Пошто „по дефиницији није постајала историјска независност док се није догодила”,^[36] када се десила независност Шпанске Америке, тражила су се објашњења зашто је до ње дошло. Ратове за независност Латинске Америке водила је европска дијаспора против европских империја.

Административне и економске реформе

Постоји низ фактора који су идентификовани. Као прво, све већа контрола круне над прекоморском империјом путем Бурбонских реформи средином 18. вијека унијела је промијене у однос шпанских Американаца према круни. Израз који је кориштен за описивање прекоморске империје „краљевства”, која су била у независном положају са круном, одбачен је и почео се користити израз „колоније”, подручја подређена Шпанији.^[37] У настојању да боље контролише администрацију и привреду прекоморских посједа, Круна је поново увела праксу именовања странаца, готови сви Пенисулари, у краљевске канцеларије широм империје. То је значило да је Круна осујетила елите Шпанске Америке у њиховим очекивањима и амбицијама, ускраћивањем дугогодишње праксе криолског приступа службеним функцијама.^[38]

Регалистичка и секуларизујућа политика бурбонске монархије имала је за циљ смањење утицаја Католичке цркве. Круна је већ протјерала језуите 1767, када су многи криолски чланови језуитског реда отишли у трајно изгнанство. Ограничавајући моћ Католичке цркве, Круна је покушала да се централизује кроз институције колонијалне Латинске Америке. Због физичке и идеолошке близине коју је свештенство имало,^[39] могло је непосредно утицати на и диктирати интеракцију између становништва колонијалне Латинске Америке, да ли као правни или као обични савјетник;^[40] непосредност коју би Круна покушала спровести кроз стварање централизоване, колонијалне државе.

Касније у 18. вијеку Круна је настојала смањити привилегије () свештенства, ограничавајући свештеничку власт на духовна питања и подривајући моћ парохијских свештеника, који су често дјеловали као агенти Круне у сеоским парохијама.^[41] Десакрализујући моћ и фронталним нападима на свештенство, Круна је, према Вилијаму Б. Тејлору, подривала сопствени легитимитет, будући да су парохијски свештеници традиционално били „природни локални представници свог католичког краља”.^[42]

У економској сфери Круна је тежила да стекне контролу над црквеним приходима. Католичка црква је функционисала као једна од највећих економских институција у колонијалној Латинској Америци. Посједовала је и одржавала јурисдикцију над великим површинама земље,^[39] коју је Круна жељела за себе због економске вриједности која се могла добити.^[43] Штавише, узимањем те земље за себе, Круна је имала прилику да смањи физичко присуство Католичке цркве како би додатно ослабила њену идеолошку и социјалну улогу у локалним колонијалним заједницама.^[40]

У финансијској кризи 1804, Круна је покушала да обавеже цркву на дугове, углавном у облику хипотеке за хацијенде у власништву елита. Закон о консолидацији истовремено је угрожавао богатство цркве, чији се капитал углавном изнајмљивао под хипотеком, као и финансијско благостање елита, које су зависиле од хипотеке за стицање и задржавање својих посједа. Скраћивање периода отплате значило је да су се многе елите суочавале са банкротом.^[44] Круна је такође тежила да добије приступ прилозима елитних породица издвојених за издржавање свештеника, често чланова њихове породице, уклањањем ових даровних фондова () од којих је ниже свештенство несразмјерно зависило.^[45] Ниже свештенство се истакло у Мексику учествовањем у побуни за независност са свештеницима Мигелом Идалгом и Хосеом Маријом Моралесом.

Реформе су имале мјешовите резултате. У неким областима — попут Кубе, Рио де ла Плате и Нове Шпаније — реформе су имале позитивне ефекте, побољшавајући локалну привреду и ефикасност власти.^[46] У другим областима, промјене економске и административне политике Круне довеле су до тензија са локалним становништвом, које су понекад избијале у отворене побуне, као што су побуна Комунероса у Новој Гранади и побуна Тупака Амаруа II у Перуу.

Губитак високих положаја због Пенисулара и побуне током 18. вијека у шпанском дијелу Јужне Америке били су неки од непосредних узрока ратова за независност, који су се одиграли деценијама касније, али они су сматрани важним елементима политичке позадине у којој су се одвијали ратови.^[47] На многе Криолце, нарочито оне богате, бурбонске реформе су утицале негативно.^[34] То је довело до њихове акције, кроз коришћење богатства и положаја у друштву, често као лидери у својим заједницама, како би подстакли отпор и пренесу своје незадовољство шпанским реформама због негативног економског утицаја који су имали.^[48] Међутим, због тога колико би брзо њихове побуне додатно радикализовале ниже слојеве, Криоли су брзо престајали да подржавају општу насилну побуну јер су имали користи од друштвених промјена које су се догодиле кроз системе шпанске круне.^[48] Институционалне промјене осигурале су стабилност подржавањем политичких институција које су омогућиле стварање богате криолске класе и даљим прилагођавањем тих институција како би удовољиле захтјевима, умјесто да предложе радикалну промјену у потпуном саставу друштвено-економског живота и традиције.^[48] Међутим, институционалне промјене нису настале онако како се очекивало и додатно су подстакле радикализацију друштвених класа Шпанске Америке према независности.^[34]

Војно реструктурирање

Међународни ратови у којима је учествовала Шпанија у другој половини 18. вијека показали су потешкоће империје да ојача своје колонијалне посједе и пружи им економску помоћ. То је довело до повећаног локалног учешћа у финансирању одбране и повећаног учешћа у милицијама људи рођених у Чилеу. Такав развој био је у супротности са идеалима централизоване апсолутне монархије. Шпанци су такође учинили формалне уступке да би ојачали одбрану: на архипелагу Чилое шпанске власти су обећале ослобађање од енкомиенда старосједиоцима који су се населили у близини новог упоришта Анкуд (основано 1768) и допринијели његовој одбрани. Повећана локална организација одбране на крају је поткопала метрополитску власт и ојачала покрет за независност.^[49]

Ширење идеала просвјетитељства

Други фактори могу бити просвјетитељско размишљање и примјери Атлантских револуција. Просвјетитељство је подстакло жељу да се друштвене и економске реформе прошире широм Шпанске Америке и Пиринејског полуострва. Идеје о слободној трговини и физиократској економији поставило је просвјетитељство у Шпанији, а прошириле су се на прекоморску империју и домаће просвјетитељство у Шпанској Америци. Ови фактори утицали су на спроведене политичке реформе и бројне уставе написане у Шпанији и широм шпанског свијета током ратова за независност.^[50]

Стварање нових владајућих институција у Шпанији и Америкама (1808—1810)

Пад бурбонске династије

Шпански рат за независност био је покретач сукоба у Шпанској Америци у одсуству легитимног монарха. Рат за независност започео је дужи период нестабилности у Шпанској империји који је трајао до 1823. године. Наполеоново заробљавање бурбонских монарха изазвало је политичку кризу у Шпанији и Шпанској Америци. Иако је шпански свијет готово једнобразно одбио Наполеонов план да на пријесто постави свог брата Жозефа, није постојало јасно рјешење за недостатак краља. Пратећи традиционалне шпанске политичке теорије о уговорној природи монархије (филозофија права Франсиска Суареза), пиринејске провинције су на кризу одговориле успостављањем хунти.^[51] Потез је довео до веће забуне, јер није постојала средишња власт и већина хунта није признавала тврду других хунти да представљају монархију у цјелини. Нарочито је севиљска хунта полагала право на власт над прекоморском империјом, због историјске улоге провинције као ексклузивног ентрепота империје.^[52]

Ово безизлазно стање ријешено је преговорима између неколико хунти у Шпанији уз учешће Савјета Кастиље, што је довело до стварања главне владе: „Врховна средишња и владина хунта Шпаније и Индија” 25. септембра 1808. године. Договорено је да ће империја на Пиринејско полуострво послати два представника у ову Врховну средишњу хунту, да ће прекоморска империја послати по једног представника. Ова краљевства су дефинисана као „вицекраљевства Нове Шпаније (Мексика), Перуа, Нове Гранаде и Буенос Ајреса и независних генералних капетанстава острва Кубе, Порторика, Гватемале, Чилеа, Провинције Венецуеле и Филипина”.^[53] Овај план је критикован због неједнаког представљања Шпанске Америке; ипак, крајем 1808. и почетком 1809. регионалне пријестонице су бирале кандидате, чија су имена просљеђивана главним градовима намјесништва или генералних капетанија. Неколико важних и великих градова остало је без непосредног представљања у Врховној хунти. Нарочито Кито и Чикисака, које су себе доживљавале као пријестонице краљевина, негодовале су што су подређене већем вицекраљевствима — Перу и Рио де ла Плата. Немири довели су до успостављања хунта у овим градовима 1809, које су власти на крају укинуле током године. Заустављен је и покушај успоставаља хунте у Новој Шпанији.

Шпанска институционална револуција

Бјекство у Кадиз и распад Врховне средишње хунте 29. јануара 1810. због пораза које су претрпјеле шпанске снаге плаћене новцем из Шпанске Америке,^[54] послије битке код Окање, покренуло је још један талас хунти успостављених у Америкама. Француске снаге заузеле су јужну Шпанију и присилиле Врховну хунту да тражи уточиште у острвском граду Кадиз.

Врховна хунта се замијенила мањим, петочланим савјетом, званим Намјесништво или Савјет намјесништва Шпаније и Индија. Даље, у циљу успостављања легитимнијег владиног система, Намјесништво је позвало на сазивање „ванредног и општег Кортеза шпанске нације”, којим је сазван Кадиски кортез. План за избор Кортеса, заснован на провинцијама, а не на краљевствима, био је праведнији и пружао више времена да се одреди шта ће се сматрати прекоморском провинцијом.^[55] Кадиски кортез је прва национална скупштина која је захтијевала суверенитет у Шпанији.^[56] Представљено је укидање стари краљевстава.^[57] Први сазив је одржан 24. септембра 1810. у згради која је данас позната као Краљевско позориште де лас Кортес под опсадом француске војске. Састајало се као једно тијело и чланови су представљали цијелу Шпанску империју.^[58]

Одговор у Шпанској Америци

Већина шпанских Американаца није видјела разлог због кога би признала крњу владу коју су у сваком тренутку могли заробити Французи и почели су да раде на стварању локалних хунти како би се очувала независност регије од Француза. Покрети хунта били су успјешни у Новој Гранади (Колумбија), Венецуели, Чилеу и Рио де ла Плати (Аргентина). Мање успјешни, иако озбиљни покрети, догодили су се у средњој Америци. На крају, средња Америка, заједно са већим дијелом Нове Шпаније, Китоа (Еквадор), Перуа, Горњег Перуа (Боливија), Кариба и Филипинских острва остала је под контролом ројалиста током наредне деценије и учествовала у напорима Кадиског кортеса да успостави либеалну владу за шпанску монархију.^[59]

Војни походи

Грађански ратови за оспорени суверенитет (1810—1814)

Стварање хунти у Шпанској Америци, попут Врховне каракашке хунте 19. априла 1810, поставило је темеље за борбе које ће погађати регију у наредних деценију и по. Појавиле су се линије политичких грешака, које су често биле узроци војних сукоба. С једне стране, хунте су оспоравале ауторитет свих краљевских званичника, без обзира да ли су признавали Намјесништво или не. С друге стране, краљевски званичници и шпански Американци који су жељели да империју одрже цјеловиту били су подијељени између либерала, који су подржавали напоре Кортеса, и конзервативаца (у историографији често називани „апсолутистима”), који нису жељели да виде било какве иновације у влади. На крају, иако су хунте тврдиле да своја дејства спроводе у име свргнутог краља Фердинанда VII, њихово стварање пружило је прилику људима који су заговарали непосредну независност да јавно и безбједно промовишу своју агенду. Присталице независности називале су се још патриотама, што је израз који се на крају углавном примјењивао на њих.^[60]

О идеји да независност није била почетни циљ свједочи чињеница да је мало области прогласило независност у година послије 1810. године. Конгреси Венецуеле и Нове Гранаде учинили су то 1811, као и Парагвај. Поједини историчари оклијевање проглашења независности објашњавају „маском Фердинанда VII”: тј. да су патриотске вође сматрале да требају полагати лојалност свргнутом монарху како би припремиле масе за радикалне промјене, које би потпуна независност на крају захтијевала.^[61]^[62] Па ипак, чак и подручја као што су Рио де ла Плата и Чиле, која су мање-више задржала дефакто независност од власти с полуострва, прогласила су независност тек неколико година касније, 1816. и 1818. године. Све у свему, упркос постизању формалне или фактичке независности, многе регије Шпанске Америке биле су обиљежене готово непрекидним грађанским ратовима, који су трајали све до 1820-их. У Мексику, гдје је покрет хунте у раним етапама зауставила коалиција полуострвских трговаца и владиних званичника, напори да се успостави влада независна од Намјесништва или Француза попримили су облик побуне, под вођством Мигела Идалга. Идалго је заробљен и погубљен 1811, али се покрет отпора наставио, који је прогласио независност од Шпаније 1813. године. Експедиција Гутјерес—Маги била је заједничка теханско-америчка експедиција формирана у Луизијани за тексашку независност, али је поражена у бици код Медине. У средњој Америци су такође угушени покушаји успостављања хунти, али су резултирали знатно мањим насиљем. Карипска острва, као и Филипини на другој крају свијета, била су релативно мира.^[63]

Велики градови и регионална супарништва

Велики градови и регионално супарништво имали су важну улогу у ратовима. Нестанак средишње, империјалне власти — у неким случајевима чак и локалне, вицекраљевске власти (случаји Нове Гранаде и Рио де ла Плате) — покренуо је дужи период разједињености и сукоба у многим регијама Шпанске Америке. Није било јасно које политичке јединице треба да замјене империјалне, а није било нових националних идентитета који би замијенили традиционални осјећај да су Шпанци. Првобитне хунте из 1810. прво су се позивале на осјећај припадности Шпанцима, што је било противљење могућој француској пријетњи; затим, на општи амерички идентитет, који је био насупрот Полуострву које су заузели Французи; и на крају, осјећају припадности већим градовима или локалној провинцији, patria на шпанском.^[64] Хунте су чешће настојале да одрже независност провинција од пријестоница бивших вицекраљевстава или генералних капетанија, колико и од само Полуострва. Избили су оружани сукоби између провинција око питања да ли ће неки градови или провинције бити подређени другима, као што су били под Круном. Овај феномен био је посебно очигледан у Јужној Америци. Ово супарништво је довело до тога да су неке регије усвојиле супротан политички циљ од онога који су изабрали њихови супарници. Чини се да је Перу добрим дијелом остао снажно ројалистички због свог супарништва са Рио де ла Платом, због губитка Горњег Перуа када је Рио де ла Плата уздигнута у вицекраљевство 1776. године. Стварање хунти у Рио де ла Плати омогућило је Перуу да поврати формалну контролу над Горњим Перуом током сукоба.^[65]

Друштвене и расне тензије

Подлијегање друштвеним и расним тензијама такође је имало велики утицај на природу сукоба. Рурална подручја супротстављена су урбаним средиштима, јер су незадовољства према властима пронашла излаз у политичком сукобу. То је био случај са Идалговом сељачком побуном, која је подстакнута незадовољством током неколико година лоших жетви као и догађајима у Шпанском рату за независност. Идалго је пробитно био дио круга либералних урбаниста у Керетару, који су покушали да успоставе хунту. Након што је ова завјера откривена, Идалго се обратио руралном становништву мексичког Бахија да оснује своју војску, а њихови интереси су се убрзо сјединили са интересима урбаних интелектуалаца. Слична напетост постојала је и у Венецуели, гдје је шпански имигрант Хосе Томас Бовес основао моћну, мада нерегуларну, ројалистичку војску од ленероса, робова мјешовите расе и равничара, који су нападали класу бијелих земљопосједника. Бовес и његови сљедбеници често су занемаривали команду шпанских званичника и нису бринуло о томе да заправо поново успоставе краљевску власт, одлучујући умјесто тога да задрже стварну власт међу собом. На крају, у залеђу Горњег Перуа, републикетаси су одржали у животу идеју независности удружујући се са обесправљеним припадницима руралног друштва и старосједелачким групама, али никада нису успјели да заузму главне центре становништва.^[66]

Између Шпанаца и шпанских Американаца развијали су се све жешћи сукоби, али та напетост је често била повезана са класним питањима или су је вође патриота подстицале са жељом стварања новог националистичког осјећаја. Након подстрекавања да земљу ослободе од гачупенеса (пејоративни израз за Пенисуларе), Идалгове снаге су неселективно масакрирале стотине Криолаца и Пенисулара који су се склонили у Алондига де Гранадитас у Гванахуату. У Венецуели током Дивног похода, Симон Боливар је успоставио политику рата до смрти, у којем би ројалистички шпански Американци били намјерно поштеђени, али би чак и неутрални Пенисулари били убијени, како би се забио клин између двије групе. Ова политика поставила је основу за насилну ројалистичку реакцију под Бовесом. Међутим, често су ројализам и патриотизам једноставно представљали барјак под којим су се окупљали оштећени, а политички узроци могли су се одбацити једна брзо као што су и прихваћени. Венецуелски ланероси прешли су на страну патриота након што су елите и урбана средишта постали сигурно ројалистички послије 1815, а краљевска војска у Мексику је на крају донијела независност тој нацији.^[66]

Краљев рат против независности (1814—1820)

До 1815. утврђени су општи обриси подручја која су контролисали ројалисти и патриоте, а успостављен је и општи прекид сукоба. У областима у којима су ројалисти контролисали главна насеља, већину борби у име оних који су се залагали за независност водили су изоловани герилски одреди. У Новој Шпанији двије главне герилске групе предводили су Гвадалупе Викторија у Пуеблу и Висенте Гереро у Оахаки. У сјеверној Јужној Америци, новогранадске и венцуелске патриоте, под вођама као што су Симон Боливар, Франсиско де Паула Сантандер, Сантијаго Марињо, Мануел Пијар и Хосе Антонио Паез, спроводили су походе у огромном сливу ријеке Ориноко и дуж обала Кариба, често уз материјалну помоћ која је долазила са Курасаоа и Хаитија. Такође, као што горе поменуто, у Горњем Перуу герилци су контролисали изоловане, руралне дијелове земље.^[67]

Повратак Фердинанда VII

У марту 1814, након распада Првог француског царства, Фердинанд VII враћен је на шпански пријесто. Тим је означена важна промјена, будући да је већина политичких и правних промјена извршених на обје стране Атлантика — безброј хунти, Кортес у Шпанији и неколико конгреса у Америкама, као и многи устави и нови законски кодекси — направљено у његово име. Прије ступања на шпанску територију, Фердинанд VII је Кортесу дао лабаво обећање да ће се придржавати шпанског устава. Ипак када је дошао у Шпанију схватио је да има значајну подршку конзервативаца у општој популацији и хијерархији Католичке цркве у Шпанији; па је 4. маја порекао устав и наредио хапшење либералних вођа 10. маја. Фердинанд VII је своје поступке правдао изјавом да је устав и друге промјене извршио Кортес окупљен у његовом одсуству и без његовог пристанка. Обновио је некадашње правне законике и политичке институције и обећао да ће сазвати нови Кортес у његовом традиционалном облику (са одвојеним коморама за свештенство и племство), обећање које никада није испуњено. Вијести о догађајима шириле су се кроз Шпансу Америку током наредне три седмице до девет мјесеци, у зависности од времена које је требало роби и људима да путују из Шпаније.^[68]

Фердинандови поступци представљали су коначни дефакто прекид како са аутономним владама, које још увијек нису прогласиле формалну независност, тако и са напорима шпанских либерала да створе представничку владу која би у потпуности обухватила прекоморске посједе. Такву владу су многи у Новој Шпанији, средњој Америци, Карибима, Киту, Перуу, Горњем Перуу и Чилеу као алтернативу независности. Ипак, вијест о обнављању „старог режима” није покренула нови талас хунти, као што се то догодило 1809. и 1810, са значајним изузетком успостављања хунте у Куску, која је захтијевала спровођење шпанског устава. Умјесто тога, већина шпанских Американаца били су умјерени људи који су одлучили сачекати и видјети шта ће произаћи из обнављања пређашње нормалности. У ствари, на подручју Нове Шпаније, средњем Америке и Кита гувернери су сматрали цјелисходним да изабране уставне ајунтамијентосе оставе на положајима неколико година како би спријечили сукоб с локалним друштвом.^[69] Либерали с обје стране Атлантика су, ипак, наставили завјере како би вратили уставну монархију, што су коначно успјели 1820. године. Најдраматичнији примјер трансатлантске сарадње је можда експедиција Франсиска Хавијера Мине у Тексас и сјеверни Мексико 1816. и 1817. године.^[70]

Шпански Американци у ројалистичким областима који су били посвјећени независности већ су се придружили герилским покретима. Међутим, Фердинандови поступци су поставили подручја ван контроле Круне ка путу потпуне независности. Владе ових регија, које су своје поријекло водиле од хунти из 1810, па чак и умјерени људи који су прихватили помирење с Круном, сада су увидјели потребу за одвајање од Шпаније ако желе заштити реформе које су донијете.

Ројалистичка војска

Током овог периода, ројалистичке снаге напредовале су у Нову Гранаду, коју су контролисале од 1815. до 1819, и у Чиле, који су контролисале од 1814. до 1817. године. Осим ројалистичких подручја на сјевероистоку и југу, провинције Нове Гренаде су од 1810. одржавале независност од Шпаније, за разлику од сусједне Венецуеле, гдје су ројалисти и патриоте неколико пута размјењивали контролу над регијом. Да би пацификовали Венецуелу и повратили Нову Гранаду, Шпанија је 1815. организовала највећу оружану силу коју је икада послала у Нови свијет, а састојала се од 10.500 војника и готово 60 бродова.^[71]^[е] Иако је ова сила била пресудна у поновном заузимању регије која се залажу за независност (попут Нове Гранаде), њени војници су се на крају раширили по Венецуели, Новој Гранади, Киту и Перуу, побољевали од тропских болести, што је свеукупно умањило њихов утицај на рат.^[73] Још важније, већина ројалистичких снага није била састављена од војника послатих са Полуострва, него од шпанских Американаца.

Генерално, Европљани су формирали само око десетине ројалистичких војски у Шпанској Америци и само око половине експедиционих јединица. Пошто је сваку европску војничку жртву замијенио војник из Шпанске Америке, с временом је у експедиционим јединицама било све више и више војника из Шпанске Америке. На примјер, Пабло Мориљо, главни командант експедиционе снаге упућене у Јужну Америку, извијестио је да је 1820. имао под командом само 2000 европских војника; другим ријечима, само половина војника његове експедиционе снаге били су Европљани. Процјењује се да су у бици код Мајипуа ројалистичку војску чинило само четвртина европских војника, у бици код Карабобе око петине, а у бици код Ајакуча било је мање од 1% Европљана.

Америчке милиције одражавале су расну структуру локалном становништва. На примјер, ројалистичка војска у Венецуели је 1820. имала 843 бијела (еспањола), 5378 каста и 980 старосједилачких војника.

Напредак присталица независности

Пред крај овог периода снаге присталица независности постигле су два важна напретка. У Јужном конусу, ветеран шпанске војске са искуством у Шпанском рату за независност, Хосе де Сан Мартин, постао је гувернер провинције Кујо. Искористио је овај положај да започне организовање војске већ 1814. у припреми за инвазију на Чиле. Ово је била важна промјена у стратегији након што су три похода Уједињених провинција поражене у Горњем Перуу. Сан Мартинова војска постала је језгро Војске Анда, која је добила пресудну политичку и материјалну подршку 1816. када је Хуан Мартин де Пуејредон постао врховни директор Уједињених провинција. У јануару 1817. Сан Мартин је коначно био спреман да крене против ројалиста у Чилеу. Игноришући наредну конгреса Рио де ла Плате да се не креће у сукоб са Чилеом, Сан Мартин заједно са генералом Бернардом О’Хигинсом, касније врховним директором Чилеа, повео војску преко Анда у потезу који је преокренуо стање. До 10. фебуара, Сан Мартин је имао контролу над сјеверним и средишњим Чилеом, а годину дана касније, након борби на смрт, и над југом. Уз помоћ флоте под командом бившег британског морнаричког официра Томаса Кокрејна, Чиле је осигуран од ројалиста и те године је проглашена независност. Сан Мартин и његови савезници провели су наредне двије године планирајући инвазију на Перу, која је почела 1820. године.^[74]

На сјеверу Јужне Америке, послије неколико неуспјелих похода за заузимање Каракаса и других урбаних средишта Венецуеле, Сим Боливар је смислио сличан план 1819. да пређе Анде и ослободи Нову Гранаду од ројалиста. Попут Сан Мартина, и Боливар је лично предузимао напоре да створи војску за инвазију на сусједну земљу, сарађивао је са прогнаницима из те регије, а који су се залагали за независност, и није имао одобрење венецуелског конгреса. За разлику од Сан Мартина, Боливар није имао професионално обучену војску, већ брзо састављену мјешавину љанеро гериле, новогранадских прогнаника предвођених Сантандером и британским регрутима. Од јуна до јула 1819, користећи кишну сезону као заклон, Боливар је водио своју војску преко поплављених равница и током хладноће, забрањеним пролазима Анда, са великим губицима — четвртина Британске легије је страдала, као и многи његове љанеро војници, који нису били спремни за висину од скоро 4000 м — али коцкање се исплатило. До августа Боливар је имао контролу над Боготом и њеном ризницом и стекао је подршку многих у Новој Гранади, која је и даље негодовала због поновног освајања изведеног под Мориљом. Ипак, Сантандер је сматрао да је неопходно наставити политику „рата до смрти” и извршио погубљење 38 ројалистичких официра који су се предали. Са ресурсима Нове Гранаде Боливар је постао неприкосновени вођа патриота у Венецуели и организовао је заједницу двије регије у новој држави под називом Колумбија (Велика Колубија).^[75]^[76]

Консолидација независности

Да би се супротставили напретку снага које се боре за независност, Шпанија је припремила другу, велику експедициону силу 1819. године. Ове снаге, међутим, никада нису напустиле Шпанију. Умјесто тога, снаге су постале средство којим су либерали коначно могли повратити уставни режим. Рафаел дел Ријего, командант астуријског батаљона, предводио је побуну међу трупама 1. јануара 1820. захтијевајући повратак устава из 1812. године. Његове трупе су марширале кроз градове Андалузије са надом да ће се устанак проширити и на цивилно становништво, али мјесто су углавном били равнодушни. Побуна се, међутим, догодила у Галицији на сјеверу Шпаније и одатле се брзо проширила на остатак земље. Краљевску палату у Мадриду опколили су војници под командом генерала Франсиска Балестероса 7. марта, а три дана касније је Фердинанд VII, који је тада био затвореник, пристао да обнови устав.^[77]

Ријегова побуна имала је два значајна ефекта на рат у Америкама. Војно, велики број појачања, која су била нарочито потребна за поновно заузимање Нове Гранаде и одбрану Вицекраљевства Перу, никада није стигао. Даље, како је положај ројалиста у региону постајао очајнији, дошло је до великог пребјега јединица на патриотску страну. Политички, поновна успостава либералног режима промијенила је услове под којима је шпанска влада настојала да ангажује побуњенике. Нова влада је наивно претпоставила да су се побуњеници борили за шпански либерализам и да би шпански устав и даље могао бити основа за помирење двају страна. Влада је спровела устав и одржала изборе у прекоморским провинцијама, баш као и у Шпанији. Такође је наложила војним заповједницима да започну преговоре о примирју с побуњеницима уз обећање да могу учествовати у обновљеној представничкој влади.^[78]

Нова Шпанија и Централна Америка

У ствари, шпански устав из 1812, који је усвојио Кадиски кортез, служио је као основа за независност у Новој Шпанији и средњој Америци, јер је у обје регија постојала коалиција конзервативних и либералних ројалистичких вођа који су предводили успостављање нових држава. Шпански устав из 1812. покушао је да се врати политикама које је шпанска влада спроводила под хабзбуршком владавином. Ова политика је признала шпанску колонијалну територију као краљевство са једнаким угледом у Шпанији.^[34] Штавише, политике под Хабзбурзима омогућавале су стални ревизионизам, кроз корупцију и продају канцеларија, што је пружало прилику за додјељивање више права и промјену политике у складу са захтјевима становништва.^[79] Обнова шпанског устава и представничке владе дочекана је с одушевљењем у Новој Шпанији и средњој Америци. Одржани су избори, успостављене мјесне самоуправе и послати представници у Кортес. Шпански устав из 1812. могао је бити прилика да се друштвене промјене уведу полако и без пријетње радикализованом побуном нижих друштвених класа, нудећи прилику да се донесу промјене за које би они који су на власти вјеровали да би најбоље користиле њиховим територијама. Међутим, међу либералима је постојао страх да нови режим неће потрајати; а конзервативци и црква бринули су се да ли ће нова либерална влада проширити своје реформе и антиклерикално законодавство. Па ипак, с обзиром на то да су се Кадиски кортеси налазили у Шпанији, политичка и економска моћ и одлуке биле су локализоване у Шпанији, што им је ефективно дало контролу над читавом колонијалном Латинском Америко. Ове тензије су додатно исфрустрирале многе шпанске Американце због њихове немогућности да контролишу политику која је непосредно утицала на њихово економски и социополитичко благостање, што их је водила даље ка независности.^[34] Ова клима нестабилности створила је услове да двије стране створе савез. Овај савез се сјединио крајем 1820. иза Агустина де Итурбидеа, пуковника краљевске војске, коме је у то вријеме било наређено да уништи герилске снаге предвођене Висентеом Герером.^[80]^[81]

У јануару 1821, у очекивању укидања устава из 1812, службеници Нове Шпаније су изабрали и послали Итурбидеа са Герером, вођом побуне. Започео је тзв. „мировне” преговоре, предлажући да се стране уједине и успоставе независну Нову Шпанију. Итурбиде је касније свргнут и тихо заробљен ради погубљења. Једниставни услови које је предложио Итурбиде постали су основа Игвалског плана: независност Нове Шпаније (која ће се звати Мексичко царство) са Фердинандом VII или другим припадником Бурбона као царем; задржавање Католичке цркве као званичне државе религије и заштита њених постојећих привилегија; и једнакост свих Нових Шпанаца, било да су имигрирали или рођени у Новој Шпанији. Сљедећег мјесеца, други герилски вођа, Гвадалупе Викторија, придружио се савезу, а 1. марта Итурбиде је проглашен заповједником нове Армије три гаранције. Представник нове шпанске владе, врховни политички шеф Хуан О’Доноху, који је замијенио претходне вицекраљеве, стигао је у Веракруз 1. јула 1821, али је открио да ројалисти држе цијелу земљу, изузев Веракруза, Мексико Ситија и Акапулка. Будући да је у вријеме када је О’Доноху напустио Шпанију, Кортес у великој мјери разматрао проширење аутономије прекоморских посједа, О’Доноху је предложио да о споразуму са Итурбидеом под условима Игвалског плана. То је довело до Кордопског споразума, који је потписан 24. августа, којим су на снази задржани сви постојећи закони, укључујући и устав из 1812, све док не буде написао нови устав за Мексико. О’Доноху је постао дио привремене владајуће хунте све до своје смрти 8. октобра. И шпански Кортес и Фердинанд VII одбили су Кордопски споразум, а коначан раскид с Шпанијом наступио је 19. маја 1822, када је Мексички конгрес пријесто додијелио Итурбидеу.^[82]^[81] Шпаније је признала Мексико 1836,^[83]^[84] а дипломатски односи су постали нормални у вријеме Шпанског грађанског рата и франкизма.

Централна Америка је стекла независност заједно с Новом Шпанијом. Акт о независности потписан је у Гватемали 15. септембра 1821, којим је Централна Америка (Гватемала, Хондурас, Салвадор, Никарагва и Костари) прогласила независност од Шпаније. Регионалне елите подржале су услове Игвалског плана и организовале савез Централне Америке с Мексичким царством 1821. године. Двије године касније, након Итурбидеовог пада, регион се, изузев Чијапаса, мирно одвоји од Мексика 1. јула 1823, успостављајући Федералну Републику Централну Америку. Нова држава постојала је седамнаест година, а центрифугалне силе су одвојиле поједине регионе до 1840. године.^[85]

Јужна Америка

За разлику од Нове Шпаније и Централне Америке, у Јужној Америци независност су подстакли борци за независност који су држали током посљедњих пола деценије. Хосе де Сан Мартин и Симон Боливар нехотице су широм континента предводили маневар „клијешта” из јужне и сјеверне Јужне Америке којим је ослобођена већина нација Шпанске Америке на том континенту. Након осигуравања независности Чилеа 1818, Сан Мартин се концентрисао на изградњу поморске флоте у Тихом океану како би се супротставио шпанској контроли тих вода и стигао до ројалистичког упоришта Лима. До средине 1820. Сан Мартин је окупио флоту од осам ратних бродова и шеснаест транспортних бродова под командом адмирала Кокрејна. Флота је испловила из Валпараиса до Паракаса на југу Перуа. Војска се искрцала 7. септембра у Паракас и успјешно заузела Писко. Послије тога, Сан Мартин, чекајући општу Перуанску побуну, одлучио је да избјегне непосредну војну конфронтацију. Сан Мартин се надао да ће његово присуству покренути аутентични перуански револт против шпанске владавине, вјерујући да ће у супротном свако ослобођење бити краткотрајно. У међувремену, Сан Мартин је учествовао у дипломатским разговорима са вицекраљем Хоакином де ла Песуелом, који је по наредбама уставне владе требао водити преговоре према уставу из 1812. и одржати јединство шпанске монархије. Међутим, ови напори показали су се неродним, јер се независност и јединство монархије нису могли ускладити, па је војска крајем октобра отпловила на бољи стратешки положај у Уачо, на сјеверу Перуа. Током неколико наредних мјесеци, успјешни копнени и поморски походи против ројалиста обезбиједили су нова упоришта, а у мјесту Уачо је Сан Мартин сазнао да је Гвајакил (у Еквадору) прогласио независност 9. октобра.^[86]

Боливар, када је сазнао за пропаст друге шпанске експедиције, провео 1820. припремајући ослободилачки поход на Венецуелу. Боливару је помогла нова политика Шпаније тражења сарадње са побуњеницима, коју је Мориљо спровео, одрекао се дужности врховног командата и вратио у Шпанију. Иако је Боливар одбацио шпански приједлог да се патриоте врате у шпански поредак према уставу из 1812, стране су 25. и 26. новембра успоставиле шестомјесечно примирје и регулисање правила ангажовања према националном закону. Примирје није трајало шест мјесеци. Свима је било очигледно да је ројалистички положај у великој мјери ослабљен недостатком појачања. Ројалистички војници и читаве јединице почеле су у великом броју дезертирати или пребјегати патриотима. Кабилди Маракаиба 28. јануара 1821. прогласио је провинцију независном републиком која је одлучила да се придружи Великој Колумбији. Мигел де ла Тор, који је замијенио Мориља као врховни командат, схватио је ово као кршење примирја, иако су републиканци тврдили да је Маракаибо промијенио стране својом вољом, обје стране почеле су припреме за обновљени рат. Судбина Венецуеле запечаћена је повратком Боливара у априлу, који је са собом водио 7000 војника из Нове Гранаде. У бици код Карабоба 24. јуна, снаге Велике Колумбије одлучно су побједиле ројалистичке снаге, осигуравајући контролу над Венецуелом, изузев Пеурта Кабеља, и тиме гарантујући независност Венецуеле. Боливар се сада могао концентрисати на претензије Велике Колумбије на јужну Нову Гранаду и Кито.^[87]

Вицекраља Перуа Песуела свргнуо је пучем Хосе де ла Серна 29. јануара 1821, али су прошла два мјесеца прије него што је Сан Мартин приближио своју војску Лими, пловећи до Анкона. Наредних неколико мјесеци Сан Мартин се поново укључио у преговоре нудећи стварање независне монархије; али је Ла Серна инсистирао на јединству шпанске монархије, па су преговори дошло у ћорсокак. До јула Ла Серна је процијенио да његово држање Лиме слабо, а 8. јула је краљевска војска напустила обални град како би ојачала положаје у залеђу, са Куском као новом пријестоницом вицекраљевства. Сан Мартин је ушао у Лиму 12. марта, гдје је 28. јула проглашен „заштитником земље”, дужност која му је омогућила да управља новом независном државом.^[88]

Да би осигурао да Предсједништво Кита постане дио Велике Колумбије и да не остане скуп мањих, подијељених република, Боливар је у фебруару 1821. послао помоћ у виду залиха и војске под вођством Антонија Хосеа де Сукреа у Гвајакил. Годину дана Сукре није могао да заузме Кито, а до новембра обје стране су исцрпљене, потписале деветодневно примирје. Сљедеће године, у бици код Пичинча 24. маја 1822, Сукреове венецуелске снаге коначно су освојиле Кито; држање Велике Колумбије на тој територији било је сигурно. Сљедеће године, након што је уништена перуанска патриотска војска у бици код Ика, Сан Мартин се 26. и 27. јула састао са Симоном Боливаром у Гвајакилу. Послије тога Сан Мартин доноси одлуку о повлачењу из јавности. У наредне двије године уништене су двије војске риоплатских (аргентинских), чилеанских, колумбијских и перуанских партиота у покушају да продру у ројалистичко упориште у андским регијама Перуа и Горњег Перуа. Годину дана касније, перуански конгрес одлучио је да постави Боливара на чело патриотских снага у земљи. Сукоб између Ла Серне и генерала Педра Антонија Олањете, који је био продужена рука шпанских либерала, поништава је ројалистичко дјеловање. Ла Серна је изгубио контролу над половином своје најбоље војске до почетка 1824, чиме је указана прилика патриотама.^[89]^[90]

Под командом Боливара и Сукреа, искусни ветерани комбинованих војски, углавном Колумбијци, уништили су ројалистичку војску под командом Ла Серне у бици код Ајакуча 9. децембра 1824. године. Ла Сернова војска била је бројчано надмоћнија, али се састојала углавном од нових регрута. Једино значајно ројалистичко подручје које је остало на континенту била је планинска земља Горњи Перу. Након битке, ројалистичке снаге Горњег Перуа под командом Олањете предале су се након што је 2. априла 1825. преминуо у Тумусли. Боливар је био за одржање јединства Горњег Перуа с Перуом, али горњеперуанске вође — углавном бивши ројалисти, попут Касимира Олањете, нећака генерала Олањете — окупљени на конгресу под Сукреовим покровитељством подржале су независност земље. Боливар је одлуку препустио Сукреу. Сукре је прогласио независност Горњег Перуа у граду који сада носи његово име 6. августа, приводећи крају главе ратове за независност.^[91]^[92]^[93]

Када је постало јасно да неће доћи до преокрета у независности Шпанске Америке, неколико нових држава почело је добијати међународно признање. Сједињене Државе су већ 1822. признале Чиле, Рио де ла Плате, Перу, Велику Колумбију и Мексико. Уједињено Краљевство је чекало до 1825, након битке код Ајакуча, да призна Мексико, Велику Колумбију и Рио де ла Плате. Обје државе су признале још држава Шпанске Америке у наредних неколико година.^[94]

Посљедња ројалистичка упоришта

Шпанска приобална утврђења у Веракрузу, Каљау и Чилоу била су упоришта која су се опирала до 1825, односно 1826. године. У наредној децинији, ројалистички герилци наставили су да дјелују у неколико земаља и Шпанија је покушала неколико пута да поврати дијелове копна Шпанске Америке. Пуковник Хосе Арисабало започео је герилски рат с венецуелским герилцима 1827, а бригадир Исидро Барадас предводио је посљедњи покушај регуларних снага да освоје Мексико 1829. године. Браћа Пинчеира преселила су се у Патагонију и тамо остали као мултиетнички ројалистички одметници све док нису поражени 1832. године.^[95] Ипак, случајеви слични овом нису преокренули политичко стање.

Све већа нестабилност Светог савеза послије 1825. и под Бурбона у Француској 1930. током Јулске револуције елиминисали су главну подршку Фердинанду VII у Европи, али тек краљевом смрћу 1833. Шпанија је коначно напустила све планове поновног војног освјања, а 1836. њена влада је отишла толико далеко да се одрекла суверенитета над читавом континенталном Америком. Током 19. вијека Шпанија ће признати све нове државе.^[96] Само ће Куба и Порторико остати под шпанском влашћу, све до Шпанско-америчког рата 1898. године.

Посљедице независности

Привреда

Скоро пуна деценија и по ратова знатно су ослабиле привреда и политичке институције Шпанске Америке, што је ометало могући привредни развој регије током већег дијела 19. вијека, а исход је био трајна нестабилност која је задесила регију. Независност је дефакто уништила трговински блок који је чинио Шпанску империју — нарочито Манилски галеон и Сребрну флоту. Након независности, трговина међу новим државама Шпанске Америке била је мања него у колонијалном добу. Једном када су везе прекинуте, малобројно становништво већине нових држава није пружало подстицај који би намамио произвођаче Шпанске Америке да поново оформе старе трговинске обрасце. Поред тога, престала је заштита од европске конкуренције, коју је шпански монопол пружио привредним производним секторима. Због корисности, заштитне царине за ове секторе, нарочито за производњу текстила, трајно су смањене, а страни увоз је надвладао домаћу производњу. Ово је у великој мјери утицало на старосједелачке заједнице, које су се у мном дијеловима Шпанске Америке специјализовале за снабдијевање готовим производима урбана тржишта, мада користећи прединдустријске технике. Ратови су у великој мјери утицали и на главни економски сектор у регији, рударство. Производња сребра у Боливији се преполовила након независности, а у Мексику је опала за три четвртине.^[97] Градови који су завили од поморске трговине, попут Валдивије, заронили су у депресију пропадањем унутрашњег колонијалног трговинског система. ^[98] Спољнотрговинске политике варирале су међу новим земљама, неке попут Рио де ла Плате и Перуа примјењивале су у почетку протекционистичку политику, док је Чиле био отворенији за спољну трговину, док је и даље примјењивао неку врсту неомеркантилизма.^[99]

Нове државе које су почеле да пуштају коријене у Латинској Америци, посебно Мексико, често су се додворавале страној финансијској подршци европских држава. Ова страна улагања често су долазила кроз зајмове, који су само наставили да сакате привреде које су уништене или напуштене током сукоба. Ова инвестиција није била довољна да подржи привредни опоравак и вјероватно је само додатно негативно утицала на привредни раст у овим новонасталим државама, гурајући их даље у дугове у покушају опоравка и раста њихових привреда.^[100] Како су нове независне државе коначно ушле у свјетску привреду након завршетка Француске револуције и Наполеонових ратова, када су се привреде Европе и Сједињених Држава опорављале и агресивно тражиле нова тржишта за продају својих производа након више од двије деценије прекида. На крају, Шпанска Америка се могла повеза са свјетским тржиштем само као извозник сировина и потрошач готових сировина.^[101]

Друштво

Независност од шпанске круне захтијевала је солидарност свих друштвених слојева. Међутим, свака друштвена фракција имала је своје идеје како би мјесно друштво требало изгледати и како би изгледало након осамостаљена.^[34] То је утицало на способност друштава да се лако интегришу због нејединства њихових идеја о будућим политичким системима и идеологијама, што је исходовало већим сукобима када је у питању консолидација државе.^[48] Ауторитет којум је елитна криолска класа заповиједала омогућавала им је да контролишу државни развој, како би осигурали да остану на власти. Као резултат, новоосноване латиноамеричке државе испуниле би неке од захтјеве других друштвених фракција како би осигурале стабилност и интеграцију свих у друштвено ткиво нове државе, истовремено гарантујући континуирану репродукцију криолске елите у положај моћи и контролу над остатком друштва.^[34]

Политичку расправу која је тражила одговоре на ова питања обиљежио је сукоб између либерализма и конзерватизма. Конзервативци су настојали да одрже традиционалне друштвене структуре како би осигурали стабилност; либерали су настојали да створе динамичније друштво и привреду укидањем етнички заснованих друштвених разлика и ослобађањем имовине од економских ограничења. У тежњи да трансформишу друштво, либерали су често усвајали политике које нису добро дочекане у старосједелачким заједницама, које су имале користи од јединствене заштите коју им је пружао традиционални шпански закон.^[102]

Независност је покренула укидање ропства у Шпанској Америци, јер се то видјело као дио борбе за независност, а многи робови су стекли манумисију придруживањем патриотским војскама. У областима у којима ропство није било главни извор радне снаге (Мексико, Централна Америка и Чиле), еманципације се догодила готово одмах након стицања независности. У области у којима је ропство било главни извор радне снаге (Колумбија, Венецуела, Перу и Рио де ла Плате), еманципација се спроводила постепено наредне три деценије, обично прво стварањем закона о слободној материци и програма за надокнађену еманципацију. Почетком педесетих година 19. вијека, ропство је укинуто у независним државама Шпанске Америке.^[103]

Улога жена

Жене нису биле само посматрачи ратова за независност Шпанске Америке. Многе жене су изабрале страну о политичким питањима и придружиле се покретима за независност како би учествовале на многим нивоима. Жене су стварале политичке организације и организовале састанке и групе који су донирали храну и залихе војницима.

Неке жене су учествовале у ратовима као шпијуни, доушници и борци. Мануела Саенс била је дугогодишња љубавница Симона Боливара, његов човјек од повјерења и секретарица његове архиве. Спасила му је живот у два наврата, његовала рањене војнике, а поједини историчари вјерују да се борила у неколико битака. Саенсова је пратила Боливара и његову војску кроз ратове за независност, а у Латинској Америци постала је позната као „мајка феминизма и еманципације жена и једнаких права”. Сам Боливар је био присталица људских и бирачких права жена у Латинској Америци. Желио је да жене ослободи угњетавања и инфериорности ономе што је успоставио шпански режим. Боливар је чак Саенсову учинио пуковником колумбијске војске због њеног јунаштва, што је изазвало контроверзу јер у то вријеме у војсци није било жена. Још једна жена која је добила на значају у рату за независност била је Хуана Асурдуј де Падиља, местикиња која се борила за независност Рио де ла Плате. Аргентинска предсједница Кристина Киршнер постхумно је унаприједила Хуану у чин генерала.

На бојиштима је увијек било присутно много жена које су помагале у спашавању и његовању војника. Неке жене су се борила заједно са својим мужевима и синовима на бојном пољу. Жене су рат за независност видјеле као начин да стекну једнака права, попут гласања и превазиђу потчињени положај жена према мушкарцима.^[104]

Влада и политика

Независност није резултовала стабилном политичким режимом, изузев у неколико земаља. Прво, нове државе нису имале добро дефинисане идентитете, већ је поступак стварања идентитета тек почињао. То се изводило путем новина и стварањем националних симбола, укључујући нових назива земаља (Мексико, Колумбија, Еквадор, Боливија, Аргентина), чиме су раскидале са прошлошћу. Поред тога, границе нису биле чврсто утврђене, а борба између федерализма и централизма, која је почела у независности, настављена је током остатка вијека. Двије велике државе које су произашле из ратова — Велика Колумбија и Централна Америка — распале су се послије деценије или двије, а Аргентина ће се политички консолидовати тек шездесетих година 19. вијека.^[105]

Ратови су уништили стару цивилну бирократију које је вијековима влада регијом, јер су институције попут аудијенција елиминисане, а многи званичници Пенисулари побјегли су у Шпанију. Католичка црква, која је била важна друштвена и политичка институција током колонијалног доба, крај сукоба је дочекала слаба. Како и код владиних званичника, многи бискупи Пенисулари напустили су своје бискупије и њихова мјеста нису попуњена деценијама, све док се нису створили нови прелати и уредили односи између нових држава и Ватикана. Како се Црква опоравила, либерали су нападали њену економску и политичку моћ.^[106]

Упркос чињеници да је сам рат за независност био обиљежен брзим ширењем представничке власти,^[107] за неколико нових држава 19. вијек је био обиљежен милитаризмом због недостатка добро дефинисаних политичких и националних институција. Војске и официри који су настали током поступка независности жељели су да се обезбједе да ће добити награду по завршетку борбе. Многе од ових војски нису се потпуно расформирале када су ратови престали и показале су се као једна од стабилнијих институција у првим деценијама послије сукоба. Војске и њихове вође ефикасно су утицали на ток политичког развоја. Из ове нове традиције изашли су каудиљи, моћници који су стекли формалну и неформалну економску, војну и политичку моћ.

Страна подршка

Уједињено Краљевство

Уједињено Краљевство је жељело да види крај шпанске владавине у Јужној Америци и на крају искористи монопол над потенцијалним важним тржиштима на том простору. Истовремено су жељели да Шпанија као савезник одржи равнотежу снагу у постнаполеонској Европи.^[108] Да би то испунила, Уједињено Краљевство је тајно подржавало револуционарне у Јужној Америци. У некој врсти приватног слободног подухвата по закону, послала је људе, финансијску и материјалну подршку како би помогла побуњеницима у борби против Шпаније.^[109]^[110]

Један од најзначајнијих доприноса биле су Британске легије, добровољачка јединица која је се борила под командом Симона Боливара. Ове оружане снаге у свом саставу имале су више од 6000 припадника, а већина су били ветерани Наполеонових ратова.^[111] Њихово борбено умјеће највише се истакло у биткама код Бојаке (1819), Карабоба (1821), Пичинча (1822) и Ајакуча (1824), које су осигурале независност Колумбије, Венецуеле, Еквадора и Перуа. Боливар је Легије и све оне који су служили у њој описао као „спаситеље моје земље”.^[112]

Многи припадници Краљевске ратне морнарице били су добровољци револуционарних снага. Најпознатији је Томас Кокрејн који је реорганизовао Чилеанску ратну морнарицу, коју су углавном чинили ветерани Краљевске морнарице. Међу многим подвизима истиче се заузимање шпанског утврђења Валдивија 1820; и исте године заузео је водећи брод шпанске јужноамеричке флоте, Есмерадлу, у луци Каљао.^[113] Као што је дао допринос у независности Чилеа, Кокрејн је исто учинио и за Перу, успостављајући ефикасну блокаду и превозећи војне снаге. Затим се преселио у Бразил и учествовао у борби Бразила за независност од Португалије. Око 10.000 Британаца служио је у Јужној Америци у борби против Шпаније, према подацима из 1819. године.^[114]

Британска дипломатија је такође имала кључну улогу; истиче се улога министара спољних послова Роберта Стјуарта и Џорџа Канинга, који су жељели да виде пропаст шпанских јужноамеричких колонија. Стјуартова највеће достигнуће било постизање договора са европским силама на Ахенском конгресу 1818. и Веронском конгресу 1822. године. На њима је донесена одлука о блокади помоћи Шпанији, што је инхибирало њено поновно освајање Јужне Америке.^[115] Са Краљевском морнарицом која је контролисала океане, ово је поставило приоритет — они су такође били одлучујући фактор у борби за независност одређених латиноамеричких земаља.^[108]

Сједињене Државе

До интервенције Сједињених Држава дошло је због два различита узрока територијакне анексије и побуне на шпанским територијама.^[116]^[117]^[118]

Република Западна Флорида била је краткотрајна република 1810. у најзападнијем дијелу шпанске Западне Флориде, коју су након непуна три мјесеца Сједињене Државе припојиле и окупирале, а затим су постале дио Територије Луизијана. Република Источна Флорида била је још једна република коју су побуњеници прогласили против шпанске владавине у Источној Флориди, а који су безуспјешно жељели припајање Сједињеним Државама. Флоридски споразум потписа је 1819. између Шпаније и Сједињених Држава, а њима је Шпаније препустила цијелу Флориду Сједињеним Државама.

Шпанци су 1811. угушили побуну у Сан Антонију (Тексас) против током револуције ројалиста у Мексичком рату за независност. Преостали побуњеници су се затим обратили Сједињеним Државама за помоћ. Бернардо Гутјерес де Лара отпутовао је у Вашингтон. Гутјерес је добио подршку Августуса Магија, који је формирао америчке филибастерске снаге у Лујизијани. Побуњенике је представљала зелена застава експедиције. Републиканска армија је поражена у најкрвавијој тексашкој бици, бици код Медине. Тако је Тексас инкорпориран у независни Мексико, а касније је дошло до независности Тексаса и његово припајање Сједињеним Државама.

Сједињене Државе су остале неутралне. Тако је током остатка Мадисоновог мандата, до 1817, теоријска неутралност чекала развој догађаја у Старом свијету. Поента је у томе да је Мадисонова политика неутралности фаворизовала побуњенике и то је, заједно са граничним проблемима у Сјеверној Америци, довеле до стања предратне напетости са Шпанијом. Ово стање је приморало Сједињене Државе да поступају врло опрезно у шпанско-америчком питању, јер су покушале да избјегну по сваку цијену да дају изговор за европску интервенцију. На крају, признање 1822. такође је било врло деликатно, на међународном нивоу став Сјеверне Америке против европских сила.

Русија

Шпанска ратна морнарица била је тотално демонтирана катастрофалном поморском политиком и потиснута у други план ратом против Наполеона. До 1817. руски император Александар I је подржавао реакционарне владе. Фердинанд VII се обратио руском императору за куповину пловила. Александар је пристао на продају неких пловила. О коначном споразуму су преговарали у Мадриду Дмитриј Таташчев, руски амбасадор у Шпанији, и Франсиско де Егија, шпански министар рата. Споразум је очигледно био познат само овој двојици и самом краљу. Текст купопродајног споразума није пронађен у архиви шпанске ратне морнарице. Ова дипломатска трансакција прикривена је у најдубљој тајности шпанске ратне морнарице и министарства поморства.^[119]

Тражена флота састојала би се од 5 ратних бродова и 3 фрегате. Ескадрила би била испоручена у Кадиз, прописно наоружана и снабдјевена. Долазак руске флоте у Кадиз у фебруару 1818. није био по вољи шпанској морнарици, која је била незадовољна лошим стањем у којем су пронађени неки наводно нови бродови: између 1820. и 1823. сви ратни бродови су повучени из употребе као бескорисни. Овај фијаско ставио је тачку на читав план за поновно освајање Рио де ла Плате, који ће се завршити побуном шпанске војске у Кадизу. Једна од фрегата (Марија Исабел ака Патрики) заробљена је 1818 у Пацифику, након побуне једног од транспортера шпанских трупа који је прешао на страну америчких побуњеника испоручујући све кључеве, руте и сигнале за заробљавање фрегате. Само двије руске фрегате су пружале важне услуге на Карибима у одбрани Кубе, иако су кренуле само у једном смјеру, изгубиле се и потонуле по доласку у Хавану.^[120]

Португалија

Послије дугог колонијалног спора са Шпанијом, а да би избјегла побуне на овој спорној територији, португалска влада је организовала војску за одбрану Монтевидеа од револуционара (1811) и да би припојила спорну територију Банда Оријентал (1816).

Прва португалска инвазија догодила се 1811. у знак подршке опкољеном граду Монтевидео. Португалским инвазионим снагама комендовао је гувернер и генерални капетан Капетаније Рио Гранде де Сан Педро, Дијего де Соуза, а њихов декласирани циљ био је да помогну Монтевидеу и вицекраљу Рио де ла Плата, Франсиску Хавијеру де Елиу, којег су у окружењу држале револуционарне снаге из Рио де ла Плата. Инвазија је укључивала сукобе са источним снагама које је предводио Хосе Хервасио Артигас. Послије краткотрајног споразума, Португалци нису у потпуности напустили окупирану територију.

Друга португалска инвазија или рат против Артигаса 1816, који је довео до оружаног сукоба од 1816. до 1820. на цијелој територији Оријенталне Републике Уругвај, у аргентинској Месопотамији и јужном Бразилу, а који је резултовао португалском анексијом Банда Оријентала, који је постао покрајина Сисплатина. Ова анексија довела је до прекида односа са Шпанијом,^[121] која је припремила војску у Шпанији да поврати Монтевидео и нападе Рио де ла Плате, али овај подухват је прекинут побуном цјелокупне војске у Кадизу 1820. године.^[122] Португалија је покушала да осигура своју анексију тако што била прва земља која је 1821. дала међународно признање независности републикама Шпанске Америке.

Преглед

Ратови, битке и побуне

Ратови, битке и побуне

Нова Шпаније и Гватемала

Нова Гренада, Венецуела и Кито

Мексико

Мексички рат за независност

Централна Америка

Венецуелски рат за независност

Патрија Боба

Уједињене провинцје Нове Гранаде

Велика Колумбија

Еквадорски рат за независност

Битка код Пичинче

Рио де ла Плата, Парагвај и Горњи Перу

Чиле и Перу

Декларација о независности Аргентине
Независност Уругваја

Независност Парагваја

Парагвајски поход

Боливијски рат за независност

Војска Сјевера

Перуански рат за независност

Напомене

^ Неколико су биле непризнате државе настале у моменту рата за независност: Чиле, Велика Колумбија (Венецуела и Нова Гранада), Мексико, Парагвај, Боливија, самоопредјељени из Уједињених провинција Рио де ла Плате и Перу.
^ Морнари и борци регрутовани у Уједињеном Краљевству. Продајом ратних бродова, оружја и муниције.^[23]^[24]
^ Током рата, Уједињене провинције су организовале три копнене снаге које су се бориле на различитим фронтовима и периодима: војска која се супротставила ројалистима Монтевидеа, Војска Сјевера и Војска Анда. У поморском подручју влада је 1811. организовала поморску силу која је исте године уништена у бици, па је 1813. организовала другу поморску силу која је дјеловала до одлучујуће побједе остварене 1814. године. Затим је користила корсаре у моду до краја рата.
^ Послије тријумфа патриота у Чабуку 1817. и накнадне обнове чилеанске владе, поново је организована Чилеанске војска, која се борила заједно са Војском Анда у зони центар—југ Чилеа. Касније ће обје војске формирати Ослободилачку експедицију Перуа, иако је дио чилеанских снага остао у борби у земљи до њене територијалне консолидације. Што се тиче поморја, између 1817. и 1818. основана је Чилеанска ратна морнарица (Прва чилеанска морнаричка ескадрила) која ће дјеловати до краја рата. Између 1817. и 1820. Чиле је такође користи корсаре у мору.
^ Шпанска краљевска војска је такође била на мексичкој страни, јер се ројалистички криолски пуковник Агустин де Итурбиде придружио страни која се залагала за независност.
^ Прва текшашка независност, 1813. године. Зелена застава је прва застава независног Тексаса.^[27]
^ Мали контингенти из Шпаније стигали су у Америка од 1810. године. Група шпанских морнара стигла је у Веракруз 25. августа 1810. из Кадиза фрегатом Нуеста сењора де Аточа, под командом Росенда Порлијера у пратњи вицекраља Франсиска Хавијера Венегаса. То су били први Шпанци који су дошли из Европе у знак подршке ројалистима.^[72]

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Monografías.com:Lucha por la independencia hispanoamericana
^ Филип Куртен, Историја Африке, Клио, Београд 2005. године
^ Eyzaguirre Jaime, Historia de Chile, Genezis nacional, Santiago, 1965.
^ Watner C. "All Man are One". The libertarian tradition in Sixteenth Century Spain. J Libertarian Studies 1987;8(2):293-309
^ ^а ^б La expulsión de los jesuítas de los dominios españoles. Na www.cervantesvirtual.com
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Др. Љубомир Палигорић, Историја Латинске Америке, Институт за међународну политику и привреду, Београд 2003.
^ Део текста Споразума из Фонтенблоа
^ ^а ^б ^в ^г ^д Самарџић. Н. Историја Шпаније. Плато. Београд.2005.(pp. 328–338)
^ ^а ^б ^в ^г La primera guerra de esclavos negros triunfante en Haití.[1] „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 27. 09. 2007. г. Приступљено 31. 05. 2007.
^ Siglo XIX e Independencia.Independencia de la Colonia Francesa y Nacimiento de Haití[2] Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јун 2007)
^ Herb & Kaplan 2008, стр. 825
^ ^а ^б „Независност Уругваја”. Архивирано из оригинала 24. 05. 2007. г. Приступљено 01. 06. 2007.
^ Vazquez, Josefina Zoraida. The Mexican Declaration of Independence, The Journal of American History, Vol. 85, No. 4. (Mar., 1999). стр. 1362–1369.
^ ^а ^б ^в La Independencia de Centroamérica
^ La Nación Digital. Independencia de la Centroamérica.[3]
^ Борба за независност Панаме[4]
^ Историја Доминиканске Републике.[5] Архивирано на сајту Wayback Machine (21. јун 2007)
^ ^а ^б ^в [6] Архивирано на сајту Wayback Machine (24. мај 2007)Hernán Diaz. La Independencia de Cuba y el expansionismo norteamericano.
^ [7] Архивирано на сајту Wayback Machine (31. јул 2011)Форакеров закон
^ [8]Џонсов закон
^ Enciclopedia del papato, Catania, 1961.
^ Robertson, William Spence (1941). „Russia and the Emancipation of Spanish America, 1816-1826”. The Hispanic American Historical Review (на језику: енглески). 21 (2): 196—221. ISSN 0018-2168. doi:10.2307/2507393.
^ Blaufarb, Rafe (2016). „Arms for Revolutions: Military Demobilization after the Napoleonic Wars and Latin American Independence”. War, Demobilization and Memory: The Legacy of War in the Era of Atlantic Revolutions (на језику: енглески). Palgrave Macmillan UK: 100—116. doi:10.1007/978-1-137-40649-1_6. Приступљено 10. 4. 2021.
^ Waddell, D. a. G. (1987). „British Neutrality and Spanish—American Independence: The Problem of Foreign Enlistment 1”. Journal of Latin American Studies (на језику: енглески). 19 (1): 1—18. ISSN 1469-767X. doi:10.1017/S0022216X00017119. Приступљено 10. 4. 2021.
^ Owsley, Frank L.; Smith, Gene A. (1997). Filibusters and Expansionists: Jeffersonian Manifest Destiny, 1800-1821 (на језику: енглески). University of Alabama Press. ISBN 978-0-8173-0880-3.
^ Meade, Teresa A. (2016). History of Modern Latin America: 1800 to the Present (на језику: енглески). John Wiley & Sons. стр. 78. ISBN 978-1-118-77248-5. Приступљено 10. 4. 2021.
^ López, José Antonio (2013). The First Texas Independence, 1813: (La Primera Independencia De Tejas, 1813) (на језику: енглески). Xlibris Corporation. ISBN 978-1-4836-2406-8. Приступљено 10. 4. 2021.
^ „De re Militari: muertos en Guerras, Dictaduras y Genocidios”. remilitari.com (на језику: шпански).
^ Brading, D. A. (1991). The First America: The Spanish Monarchy, Creole Patriots and the Liberal State 1492-1866 (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-44796-6. Приступљено 10. 4. 2021.
^ Hamnett, Brian R. (2017). The End of Iberian Rule on the American Continent, 1770-1830 (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-17464-1.
^ Anna, Timothy E. (1. 6. 2018). „Brian R. Hamnett. The End of Iberian Rule on the American Continent, 1770–1830.”. The American Historical Review (на језику: енглески). 123 (3): 985—986. ISSN 0002-8762. doi:10.1093/ahr/123.3.985. Приступљено 10. 4. 2021.
^ ^а ^б „Wars of Independence, South America | Encyclopedia.com”. www.encyclopedia.com (на језику: енглески). Encyclopedia of Latin American History and Culture. Приступљено 10. 4. 2021.
^ Kinsbruner, Jay (1994). Independence in Spanish America: Civil Wars, Revolutions, and Underdevelopment (на језику: енглески). University of New Mexico Press. ISBN 978-0-8263-1546-5.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Hamnett 1997, стр. 279–328.
^ Humphreys, Robert Arthur; Lynch, John (1965). The Origins of the Latin American Revolutions, 1808-1826 (на језику: енглески). Knopf. стр. 7. ISBN 978-0-394-30299-7. Приступљено 10. 4. 2021.
^ Adelman, Jeremy (9. 12. 2010). „Independence in Latin America”. The Oxford Handbook of Latin American History (на језику: енглески): 154. doi:10.1093/oxfordhb/9780195166217.001.0001/oxfordhb-9780195166217-e-6. Приступљено 10. 4. 2021.
^ Burkholder, Mark A. (2. 4. 2016). „Spain’s America: from kingdoms to colonies”. Colonial Latin American Review (на језику: енглески). 25 (2): 125—153. ISSN 1060-9164. doi:10.1080/10609164.2016.1205241. Приступљено 10. 4. 2021.
^ Burkholder, Mark A.; Chandler, D. S. (1978). „From Impotence to Authority: The Spanish Crown and the American Audiencias, 1687-1808. By Mark A. Burkholder and D. S. Chandler. (Columbia & London: University of Missouri Press, 1977. Pp. xii, 253. $15.00.)”. The Americas (на језику: енглески). 35 (1): 132—133. ISSN 0003-1615. doi:10.2307/980929.
^ ^а ^б Mills, Taylor & Graham 2002, стр. 144.
^ ^а ^б Mills, Taylor & Graham 2002, стр. 107.
^ Farriss, Nancy Marguerite (1968). Crown and Clergy in Colonial Mexico, 1759-1821: The Crisis of Ecclesiastical Privilege (на језику: енглески). Athlone P. ISBN 978-0-485-13121-5. Приступљено 10. 4. 2021.
^ Taylor, William B. (1985). „Early Latin American Social History”. Ур.: Zunz, Olivier. Reliving the Past: The Worlds of Social History (на језику: енглески). UNC Press Books. стр. 149. ISBN 978-0-8078-4137-2. Приступљено 10. 4. 2021.
^ Mills, Taylor & Graham 2002, стр. 309—313.
^ Chowning, Margaret (1989). „The Consolidacion de Vales Reales in the Bishopric of Michoacan”. The Hispanic American Historical Review (на језику: енглески). 69 (3): 451—478. ISSN 0018-2168. doi:10.2307/2516302. Приступљено 11. 4. 2021.
^ Costeloe, Michael P. (1967). Church Wealth in Mexico: A Study of the 'Juzgado de Capellanias' in the Archbishopric of Mexico 1800-1856 (на језику: енглески). At the University Press. ISBN 978-0-608-12233-5. Приступљено 11. 4. 2021.
^ Lynch 1986, стр. 17–19, 334–335; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 19–27; Kinsbruner 2000, стр. 7–12.
^ Lynch 1986, стр. 5-17; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 24–25; Kinsbruner 2000, стр. 12–14, 17–32.
^ ^а ^б ^в ^г Lynch 2001, стр. 58–73.
^ Cruz, Ossa Santa; Luis, Juan (2010). „La criollización de un ejército periférico, Chile, 1768-1810”. Historia (Santiago) (на језику: шпански). 43 (2): 413—448. ISSN 0717-7194. doi:10.4067/S0717-71942010000200003. Приступљено 11. 4. 2021.
^ Lynch 1986, стр. 27–34; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 14–18; Kinsbruner 2000, стр. 14–17, 23.
^ Robertson, William Spence (1. 10. 1916). „The Funtas of 1808 and the Spanish Colonies”. The English Historical Review (на језику: енглески). XXXI (CXXIV): 573—585. ISSN 0013-8266. doi:10.1093/ehr/XXXI.CXXIV.573. Приступљено 11. 4. 2021.
^ Lynch 1986, стр. 36–37; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 51–56; Kinsbruner 2000, стр. 12, 35–37.
^ Rodríguez & Jaime 1998, стр. 60.
^ „Batalla de Ocaña”. www.culturaydeporte.gob.es (на језику: шпански). Ministerio de cultura y deporte. Приступљено 11. 4. 2021.
^ Lynch 1986, стр. 50–52, 236–239; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 53–55, 61–70, 80–81; Kinsbruner 2000, стр. 43–45.
^ Ezquerra, Jaime Alvar (2001). Diccionario de historia de España (на језику: шпански). Ediciones AKAL. стр. 209–. ISBN 978-84-7090-366-3. Приступљено 11. 4. 2021.
^ Wilhelmsen, Alexandra (1979). „El "Manifiesto de los persas": una alternativa ante el liberalismo español”. Revista de estudios políticos (на језику: шпански) (12): 141—162. ISSN 0048-7694. Приступљено 11. 4. 2021.
^ Rodríguez & Jaime 1998, стр. 82–.
^ Lynch 1986, стр. 43–45, 52–56, 132–133, 195–196, 239–240; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 75–82, 110–112, 123–125, 136–139, 150–153; Kinsbruner 2000, стр. 36–37, 46, 52–53, 58–59, 61–62.
^ Lynch 1986, стр. 36–37, 134–135; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 52–53; Kinsbruner 2000, стр. 45–46, 53.
^ Lynch 1986, стр. 56–58, 133.
^ Crow, John Armstrong (2010). The Epic of Latin America (на језику: енглески). Doubleday. стр. 425–426. Приступљено 12. 4. 2021.
^ Lynch 1986, стр. 107–111, 134–137, 162–172, 195–200, 238–240, 313–319; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 93–111, 115, 123–126, 136–144, 147–156, 164–165, 168, 176–177; Kinsbruner 2000, стр. 46, 50, 52–53, 66–67, 100–101.
^ Lynch 1986, стр. 121, 131–132; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 3–19, 22.
^ Lynch 1986, стр. 57–71, 162–163, 240–242; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 111–113, 126–136, 153–159, 176–179; Kinsbruner 2000, стр. 53, 59.
^ ^а ^б Lynch 1986, стр. 118–121, 197–198, 200, 204–207, 306–313; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 113–122, 132, 159–167; Kinsbruner 2000, стр. 54, 66–70.
^ Rodríguez & Jaime 1998, стр. 168, 184; Kinsbruner 2000, стр. 70, 97.
^ Rodríguez & Jaime 1998, стр. 169–172; Kinsbruner 2000, стр. 56–57.
^ Lynch 1986, стр. 336; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 106.
^ Lynch 1986, стр. 162. 171–172, 207; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 162. 171–172, 207.
^ Lynch 1986, стр. 209; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 122; Kinsbruner 2000, стр. 57.
^ Lara, Beatriz Frieyro de (2009). Guerra ejército y sociedad en el nacimiento de la España contemporánea (на језику: шпански). Editorial Universidad de Granada. стр. 660.
^ Earle, Rebecca (2000). „'A Grave for Europeans'? Disease, Death, and the Spanish-American Revolutions”. Ур.: Archer, Christon I. The Wars of Independence in Spanish America (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. стр. 283—297. ISBN 978-0-8420-2469-3. Приступљено 13. 4. 2021.
^ Lynch 1986, стр. 138–141; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 179–182; Kinsbruner 2000, стр. 72–75.
^ Lynch 1986, стр. 209–218; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 184–192; Kinsbruner 2000, стр. 78–87.
^ Mackenzie, S. P. (1997). Revolutionary Armies in the Modern Era: A Revisionist Approach (на језику: енглески). Routledge. стр. 54, 61—64. ISBN 978-0-415-09690-4. Приступљено 14. 4. 2021.
^ Rodríguez & Jaime 1998, стр. 194; Kinsbruner 2000, стр. 8, 114, 120–121, 127–128.
^ Lynch 1986, стр. 335–340; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 194–195; Kinsbruner 2000, стр. 89.
^ Moutoukias, Zacarias (1988). „Power, Corruption, and Commerce: The Making of the Local Administrative Structure in Seventeenth-Century Buenos Aires”. The Hispanic American Historical Review (на језику: енглески). 68 (4): 771—801. ISSN 0018-2168. doi:10.2307/2515681. Приступљено 14. 4. 2021.
^ Lynch 1986, стр. 319–320; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 196–197, 199–205, 241–242; Kinsbruner 2000, стр. 97–98.
^ ^а ^б Guardino, Peter F. (2000). „The War of Independence in Guerrero, New Spain, 1808–1821”. Ур.: Archer, Christon I. The Wars of Independence in Spanish America (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. стр. 121—125. ISBN 978-0-8420-2469-3. Приступљено 13. 4. 2021.
^ Lynch 1986, стр. 320–323; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 206–210; Kinsbruner 2000, стр. 98–99.
^ Linares, Fernando Orozco (1996). Fechas históricas de México: las efemérides más destacadas desde la época prehispánica hasta nuestros días (на језику: шпански). Panorama Editorial. стр. 128. ISBN 978-968-38-0295-8. Приступљено 14. 4. 2021.
^ „Tratado Definitivo de Paz entre Mexico y España” (PDF) (на језику: шпански). Приступљено 14. 4. 2021.
^ Lynch 1986, стр. 333–340; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 210–213; Kinsbruner 2000, стр. 100, 146–149.
^ Lynch 1986, стр. 172–178; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 213–214; Kinsbruner 2000, стр. 76.
^ Lynch 1986, стр. 218–219; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 219; Kinsbruner 2000, стр. 88–90.
^ Lynch 1986, стр. 178–179; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 214–219; Kinsbruner 2000, стр. 76–77.
^ Lynch 1986, стр. 185–189, 247–249, 267–272; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 219–220, 222–231.
^ Anna, Timothy E. (2000). „Chaos and the Military Solution: The Fall of Royalist Government in Peru”. Ур.: Archer, Christon I. The Wars of Independence in Spanish America (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. стр. 283—297. ISBN 978-0-8420-2469-3. Приступљено 13. 4. 2021.
^ Lynch 1986, стр. 272–273, 279–284; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 232–234; Kinsbruner 2000, стр. 95–96.
^ Bushnell, David (1970). The Santander Regime in Gran Colombia (на језику: енглески). Greenwood Press. стр. 325—335. ISBN 978-0-8371-2981-5.
^ Chasteen, John Charles (2008). Americanos: Latin America's Struggle for Independence (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 164—165. ISBN 978-0-19-972081-1.
^ Kinsbruner 2000, стр. 105–106.
^ Manara, Carla (8. 8. 2017). „MOVILIZACIÓN EN LAS FRONTERAS. LOS PINCHEIRA Y EL ÚLTIMO INTENTO DE RECONQUISTA HISPANA EN EL SUR AMERICANO (1818-1832)”. SOCIEDADES DE PAISAJES ÁRIDOS Y SEMIÁRIDOS. (на језику: шпански). 2 (1): 39—60. ISSN 1853-2772. Приступљено 15. 4. 2021.
^ Costeloe, Michael P. (2009). Response to Revolution: Imperial Spain and the Spanish American Revolutions, 1810-1840 (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 100. ISBN 978-0-521-12279-5.
^ Lynch 1986, стр. 344–347; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 245; Kinsbruner 2000, стр. 131–136.
^ Pinto, Patricio Bernedo (1999). „Los industriales alemanes de Valdivia, 1850-1914”. Historia (на језику: шпански). 32: 5—42. ISSN 0717-7194. Приступљено 16. 4. 2021.
^ Vergara, Gabriel Salazar; Vallejos, Julio Pinto. Historia contemporánea de Chile (на језику: шпански). LOM Ediciones. стр. 19—21. ISBN 978-956-282-172-8.
^ Ávila, Alfredo; Tutino, John. „Becoming Mexico: The Conflictive. Search for a North American Nation”. Ур.: Tutino, John. New Countries: Capitalism, Revolutions, and Nations in the Americas, 1750–1870 (на језику: енглески). Duke University Press. ISBN 978-0-8223-6114-5.
^ Lynch 1986, стр. 341–342, 352–355; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 219–222, 240–244; Kinsbruner 2000, стр. 133–136.
^ Lynch 1986, стр. 347–351; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 245; Kinsbruner 2000, стр. 142–143.
^ Lynch 1986, стр. 347–349.
^ O'Connor, Erin E. (2014). Mothers Making Latin America: Gender, Households, and Politics Since 1825 (на језику: енглески). Wiley. стр. 26—27. ISBN 978-1-118-34111-7. Приступљено 16. 4. 2021.
^ Lynch 1986, стр. 342–343; Kinsbruner 2000, стр. 146–152.
^ Rodríguez & Jaime 1986, стр. 3–5, 213, 239; Kinsbruner 2000, стр. 90.
^ Lynch 1986, стр. 351–352; Kinsbruner 2000, стр. 146–152.
^ ^а ^б Paquette, Gabriel (1. 3. 2004). „The intellectual context of British diplomatic recognition of the South American republics, C. 1800–1830”. Journal of Transatlantic Studies (на језику: енглески). 2 (1): 75—95. ISSN 1479-4012. doi:10.1080/14794010408656808. Приступљено 17. 4. 2021.
^ Kaufman, Will, ур. (2005). Britain and the Americas : culture, politics, and history ; a multidisciplinary encyclopedia. 2. E - P (на језику: енглески). ABC-CLIO. стр. 35. ISBN 978-1-85109-431-8. Приступљено 17. 4. 2021.
^ Ruz, Andrés Baeza (14. 9. 2017). „Imperio, Estado y Nación en las relaciones entre chilenos y británicos durante el proceso de independencia hispanoamericano, 1806-1831”. Revista de Historia y Geografía (на језику: шпански) (36): 67—88. ISSN 0719-4145. doi:10.29344/07194145.36.335. Приступљено 17. 4. 2021.
^ Arana, Marie (2013). Bolivar: American Liberator (на језику: енглески). Simon and Schuster. стр. 217—220. ISBN 978-1-4391-1019-5.
^ Lynch, John (2007). Simón Bolívar (Simon Bolivar): A Life (на језику: енглески). Yale University Press. стр. 124. ISBN 978-0-300-12604-4.
^ Henty, George Alfred (1897). With Cochrane the Dauntless: A Tale of the Exploits of Lord Cochrane in South American Waters (на језику: енглески). Blackie. стр. 253—55.
^ Halévy, Élie (1949). The Liberal Awakening, 1815-1830 (на језику: енглески). Benn. стр. 126—27.
^ Miller, Rory (2014). Britain and Latin America in the 19th and 20th Centuries (на језику: енглески). Routledge. стр. 36. ISBN 978-1-317-87029-6.
^ Smith, Joseph (2005). The United States and Latin America: A History of American Diplomacy, 1776-2000 (на језику: енглески). Routledge. стр. 3—18. ISBN 978-1-134-24532-1.
^ Leonard, Thomas; Buchenau, Jurgen; Longley, Kyle; Mount, Graeme (2012). Encyclopedia of U.S. - Latin American Relations (на језику: енглески). CQ Press. ISBN 978-1-60871-792-7.
^ Blaufarb, Rafe (1. 6. 2007). „The Western Question: The Geopolitics of Latin American Independence”. The American Historical Review (на језику: енглески). 112 (3): 742—763. ISSN 0002-8762. doi:10.1086/ahr.112.3.742.
^ Bartley, Russell H. (1978). „3”. Imperial Russia and the Struggle for Latin American Independence, 1808–1828 (на језику: енглески). University of Texas Press. ISBN 978-0-292-73812-6.
^ Robertson, William Spence (1941). „Russia and the Emancipation of Spanish America, 1816-1826”. The Hispanic American Historical Review (на језику: енглески). 21 (2): 196—221. ISSN 0018-2168. doi:10.2307/2507393. Приступљено 17. 4. 2021.
^ Resnick, Enoch F. (22. 3. 1975). „A family imbroglio: brazil's invasion of the banda oriental in 1816 and repercussions on the iberian peninsula 1816-1820”. Revista de História (на језику: енглески). 51 (101): 179—205. ISSN 2316-9141. doi:10.11606/issn.2316-9141.rh.1975.132737. Приступљено 17. 4. 2021.
^ Anna, Timothy E. (1977). „The Buenos Aires Expedition and Spain's Secret Plan to Conquer Portugal, 1814-1820*”. The Americas (на језику: енглески). 34 (3): 356—380. ISSN 0003-1615. doi:10.2307/981312. Приступљено 17. 4. 2021.

Литература

Hamnett, Brian R. (1997). „Process and Pattern: A Re-examination of the Ibero-American Independence Movements, 1808–1826”. Journal of Latin American Studies (на језику: енглески). 29 (2): 279—328. ISSN 1469-767X. doi:10.1017/S0022216X97004719. Приступљено 10. 4. 2021.
Mills, Kenneth; Taylor, William B.; Graham, Sandra Lauderdale (2002). Colonial Latin America: A Documentary History (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8420-2997-1. Приступљено 10. 4. 2021.
Lynch, J. (2001). „Spanish America's Poor Whites: Canarian Immigrants in Venezuela, 1700–1830”. Latin America Between Colony and Nation: Selected Essays (на језику: енглески). Palgrave Macmillan UK. ISBN 978-1-349-41856-5. Приступљено 11. 4. 2021.
Lynch, John (1986). The Spanish American Revolutions, 1808-1826 (на језику: енглески). Norton. ISBN 978-0-393-95537-8. Приступљено 11. 4. 2021.
Rodríguez, O.; Jaime, E. (1998). The Independence of Spanish America (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-62673-6. Приступљено 11. 4. 2021.
Kinsbruner, Jay (2000). Independence in Spanish America: Civil Wars, Revolutions, and Underdevelopment (на језику: енглески). UNM Press. ISBN 978-0-8263-2177-0. Приступљено 11. 4. 2021.

Надмоћ САД

После сецисионистичког рата између севера и југа (1861—1865) САД су обновиле и учврстиле своје унутрашње јединство. Међународни изолационизам и незаинтересованост за европска питања олакшао је да се уједињени простор Америке окрене ка разједињеним државама Мексика, Централне и Јужне Америке као неприкосновени арбитар. Монроова доктрина штитила је интересе САД а не и целе Америке. Напротив она је озаконила злоупотребу Латинске Америке од стране самих САД. Прва панамеричка конференција (Вашингтон, 1889) утемељила је и званично механизам контроле и доминације касније усавршене институцијом панамериканизма. Заобиђен је позитиван прилаз међународним односима, садржан у начелу сарадње међу једнакима какав је заступао Боливар^[1].

Неостварен сан

Идеја јединства Америке остала је сан њених ослободилаца пре свега Боливара. Боливар је покушао да своју идеју спроведе у дело на Континенталном конгресу сазваном у Панами 1826. године. Он је био кулминација политичке воље о јединству и братимљењу Америке после 15 година борбе и страдања.^[1] Идеја уједињења имала је многобројне спољне и унутрашње противнике. Највише су се противиле европске силе, робовласници са југа САД, Парагвај и провинције Ла Плате. Подршка је стизала од Велике Колумбије (обједињене три државе), Перуа и Боливије које је ујединио Боливар, затим Мексика и Средње Америке. Панамски конгрес је прихватио Општи уговор о унији и конфедерацији али су га ратификовале само државе Велике Колумбије које су биле већ уједињене. Покушај сазивања новог самита је пропао.

У каснијем периоду Латинска Америка није испољила већи стварни интерес за приближавање или уједињавање изузев у модерном добу преко лабавих и споља контролисаних политичких форми панамериканизма и најновијих облика економске сарадње (Латинска унија).Поједини латиноамерички политичари се на почетку 21. века залажу са чвршће повезивање земаља Латинске Америке. Истовремено је расла агресивност великог северног суседа.^[1] Узајамне односе нарочито је погоршало одузимање великих мексичких територија од стране САД. Боливар је био огорчен на САД и Европу што су мирно посматрали борбу за независност и укључивали се искључиво када је њима то одговарало. Боливар је говорио:

Енглеска страхује од револуција у Европи, а прижељкује је у Шпанској Америци. Прва јој налаже опрезност а друга нуди природна богатства.

У једном писму је написао:

Имаћемо у младости туторе, у зрелости господаре и тек у старости бићемо слободни.

Критиковао је и САД:

САД, које толико цене своју слободу не воле оне који су заљубљени у сопствену.

Историја је брзо потврдила његова мишљења. Монроова доктрина није била препрека Шпанији да 1829. нападне Мексико. Британија је заузела 1833. Малвине уз помоћ САД а 1835. и Белизе иако је Гватемала тражила помоћ позивајући се на Монроову доктрину. У каснијем периоду уследио је читав низ агресија и интервенција који није престајао до данашњих времена.^[1]

Види још

Референце

^ ^а ^б ^в ^г Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом istorijalatinskeamerike.

Литература

Herb, Guntram H.; Kaplan, David H. (2008). Nations and Nationalism: A Global Historical Overview: A Global Historical Overview. ABC-CLIO. стр. 825. ISBN 978-1-85109-908-5.

[23] Неколико су биле непризнате државе настале у моменту рата за независност: Чиле, Велика Колумбија (Венецуела и Нова Гранада), Мексико, Парагвај, Боливија, самоопредјељени из Уједињених провинција Рио де ла Плате и Перу.

[26] Морнари и борци регрутовани у Уједињеном Краљевству. Продајом ратних бродова, оружја и муниције.^[23]^[24]

[29] Током рата, Уједињене провинције су организовале три копнене снаге које су се бориле на различитим фронтовима и периодима: војска која се супротставила ројалистима Монтевидеа, Војска Сјевера и Војска Анда. У поморском подручју влада је 1811. организовала поморску силу која је исте године уништена у бици, па је 1813. организовала другу поморску силу која је дјеловала до одлучујуће побједе остварене 1814. године. Затим је користила корсаре у моду до краја рата.

[30] Послије тријумфа патриота у Чабуку 1817. и накнадне обнове чилеанске владе, поново је организована Чилеанске војска, која се борила заједно са Војском Анда у зони центар—југ Чилеа. Касније ће обје војске формирати Ослободилачку експедицију Перуа, иако је дио чилеанских снага остао у борби у земљи до њене територијалне консолидације. Што се тиче поморја, између 1817. и 1818. основана је Чилеанска ратна морнарица (Прва чилеанска морнаричка ескадрила) која ће дјеловати до краја рата. Између 1817. и 1820. Чиле је такође користи корсаре у мору.

[31] Шпанска краљевска војска је такође била на мексичкој страни, јер се ројалистички криолски пуковник Агустин де Итурбиде придружио страни која се залагала за независност.

[33] Прва текшашка независност, 1813. године. Зелена застава је прва застава независног Тексаса.^[27]

[79] Мали контингенти из Шпаније стигали су у Америка од 1810. године. Група шпанских морнара стигла је у Веракруз 25. августа 1810. из Кадиза фрегатом Нуеста сењора де Аточа, под командом Росенда Порлијера у пратњи вицекраља Франсиска Хавијера Венегаса. То су били први Шпанци који су дошли из Европе у знак подршке ројалистима.^[72]

[Monografije-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Monografías.com:Lucha por la independencia hispanoamericana

[2] Филип Куртен, Историја Африке, Клио, Београд 2005. године

[3] Eyzaguirre Jaime, Historia de Chile, Genezis nacional, Santiago, 1965.

[Лас_Касас-4] Watner C. "All Man are One". The libertarian tradition in Sixteenth Century Spain. J Libertarian Studies 1987;8(2):293-309

[jezuiti-5] а ^б La expulsión de los jesuítas de los dominios españoles. Na www.cervantesvirtual.com

[istorijalatinskeamerike-6] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Др. Љубомир Палигорић, Историја Латинске Америке, Институт за међународну политику и привреду, Београд 2003.

[7] Део текста Споразума из Фонтенблоа

[Samardžić-8] а ^б ^в ^г ^д Самарџић. Н. Историја Шпаније. Плато. Београд.2005.(pp. 328–338)

[HaitíRev-9] а ^б ^в ^г La primera guerra de esclavos negros triunfante en Haití.[1] „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 27. 09. 2007. г. Приступљено 31. 05. 2007.

[Haiti-10] Siglo XIX e Independencia.Independencia de la Colonia Francesa y Nacimiento de Haití[2] Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јун 2007)

[11] Herb & Kaplan 2008, стр. 825

[Ur-12] а ^б „Независност Уругваја”. Архивирано из оригинала 24. 05. 2007. г. Приступљено 01. 06. 2007.

[13] Vazquez, Josefina Zoraida. The Mexican Declaration of Independence, The Journal of American History, Vol. 85, No. 4. (Mar., 1999). стр. 1362–1369.

[Центроамерика-14] а ^б ^в La Independencia de Centroamérica

[15] La Nación Digital. Independencia de la Centroamérica.[3]

[16] Борба за независност Панаме[4]

[17] Историја Доминиканске Републике.[5] Архивирано на сајту Wayback Machine (21. јун 2007)

[Kuba-18] а ^б ^в [6] Архивирано на сајту Wayback Machine (24. мај 2007)Hernán Diaz. La Independencia de Cuba y el expansionismo norteamericano.

[19] [7] Архивирано на сајту Wayback Machine (31. јул 2011)Форакеров закон

[20] [8]Џонсов закон

[21] Enciclopedia del papato, Catania, 1961.

[22] Robertson, William Spence (1941). „Russia and the Emancipation of Spanish America, 1816-1826”. The Hispanic American Historical Review (на језику: енглески). 21 (2): 196—221. ISSN 0018-2168. doi:10.2307/2507393.

[24] Blaufarb, Rafe (2016). „Arms for Revolutions: Military Demobilization after the Napoleonic Wars and Latin American Independence”. War, Demobilization and Memory: The Legacy of War in the Era of Atlantic Revolutions (на језику: енглески). Palgrave Macmillan UK: 100—116. doi:10.1007/978-1-137-40649-1_6. Приступљено 10. 4. 2021.

[25] Waddell, D. a. G. (1987). „British Neutrality and Spanish—American Independence: The Problem of Foreign Enlistment 1”. Journal of Latin American Studies (на језику: енглески). 19 (1): 1—18. ISSN 1469-767X. doi:10.1017/S0022216X00017119. Приступљено 10. 4. 2021.

[27] Owsley, Frank L.; Smith, Gene A. (1997). Filibusters and Expansionists: Jeffersonian Manifest Destiny, 1800-1821 (на језику: енглески). University of Alabama Press. ISBN 978-0-8173-0880-3.

[28] Meade, Teresa A. (2016). History of Modern Latin America: 1800 to the Present (на језику: енглески). John Wiley & Sons. стр. 78. ISBN 978-1-118-77248-5. Приступљено 10. 4. 2021.

[32] López, José Antonio (2013). The First Texas Independence, 1813: (La Primera Independencia De Tejas, 1813) (на језику: енглески). Xlibris Corporation. ISBN 978-1-4836-2406-8. Приступљено 10. 4. 2021.

[34] „De re Militari: muertos en Guerras, Dictaduras y Genocidios”. remilitari.com (на језику: шпански).

[35] Brading, D. A. (1991). The First America: The Spanish Monarchy, Creole Patriots and the Liberal State 1492-1866 (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-44796-6. Приступљено 10. 4. 2021.

[36] Hamnett, Brian R. (2017). The End of Iberian Rule on the American Continent, 1770-1830 (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-17464-1.

[37] Anna, Timothy E. (1. 6. 2018). „Brian R. Hamnett. The End of Iberian Rule on the American Continent, 1770–1830.”. The American Historical Review (на језику: енглески). 123 (3): 985—986. ISSN 0002-8762. doi:10.1093/ahr/123.3.985. Приступљено 10. 4. 2021.

[Encyclopedia_of_Latin_American_History_and_Culture-38] а ^б „Wars of Independence, South America | Encyclopedia.com”. www.encyclopedia.com (на језику: енглески). Encyclopedia of Latin American History and Culture. Приступљено 10. 4. 2021.

[39] Kinsbruner, Jay (1994). Independence in Spanish America: Civil Wars, Revolutions, and Underdevelopment (на језику: енглески). University of New Mexico Press. ISBN 978-0-8263-1546-5.

[FOOTNOTEHamnett1997279–328-40] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Hamnett 1997, стр. 279–328.

[41] Humphreys, Robert Arthur; Lynch, John (1965). The Origins of the Latin American Revolutions, 1808-1826 (на језику: енглески). Knopf. стр. 7. ISBN 978-0-394-30299-7. Приступљено 10. 4. 2021.

[42] Adelman, Jeremy (9. 12. 2010). „Independence in Latin America”. The Oxford Handbook of Latin American History (на језику: енглески): 154. doi:10.1093/oxfordhb/9780195166217.001.0001/oxfordhb-9780195166217-e-6. Приступљено 10. 4. 2021.

[43] Burkholder, Mark A. (2. 4. 2016). „Spain’s America: from kingdoms to colonies”. Colonial Latin American Review (на језику: енглески). 25 (2): 125—153. ISSN 1060-9164. doi:10.1080/10609164.2016.1205241. Приступљено 10. 4. 2021.

[44] Burkholder, Mark A.; Chandler, D. S. (1978). „From Impotence to Authority: The Spanish Crown and the American Audiencias, 1687-1808. By Mark A. Burkholder and D. S. Chandler. (Columbia & London: University of Missouri Press, 1977. Pp. xii, 253. $15.00.)”. The Americas (на језику: енглески). 35 (1): 132—133. ISSN 0003-1615. doi:10.2307/980929.

[FOOTNOTEMillsTaylorGraham2002144-45] а ^б Mills, Taylor & Graham 2002, стр. 144.

[FOOTNOTEMillsTaylorGraham2002107-46] а ^б Mills, Taylor & Graham 2002, стр. 107.

[47] Farriss, Nancy Marguerite (1968). Crown and Clergy in Colonial Mexico, 1759-1821: The Crisis of Ecclesiastical Privilege (на језику: енглески). Athlone P. ISBN 978-0-485-13121-5. Приступљено 10. 4. 2021.

[48] Taylor, William B. (1985). „Early Latin American Social History”. Ур.: Zunz, Olivier. Reliving the Past: The Worlds of Social History (на језику: енглески). UNC Press Books. стр. 149. ISBN 978-0-8078-4137-2. Приступљено 10. 4. 2021.

[FOOTNOTEMillsTaylorGraham2002309—313-49] Mills, Taylor & Graham 2002, стр. 309—313.

[50] Chowning, Margaret (1989). „The Consolidacion de Vales Reales in the Bishopric of Michoacan”. The Hispanic American Historical Review (на језику: енглески). 69 (3): 451—478. ISSN 0018-2168. doi:10.2307/2516302. Приступљено 11. 4. 2021.

[51] Costeloe, Michael P. (1967). Church Wealth in Mexico: A Study of the 'Juzgado de Capellanias' in the Archbishopric of Mexico 1800-1856 (на језику: енглески). At the University Press. ISBN 978-0-608-12233-5. Приступљено 11. 4. 2021.

[FOOTNOTELynch198617–19,_334–335RodríguezJaime199819–27Kinsbruner20007–12-52] Lynch 1986, стр. 17–19, 334–335; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 19–27; Kinsbruner 2000, стр. 7–12.

[FOOTNOTELynch19865-17RodríguezJaime199824–25Kinsbruner200012–14,_17–32-53] Lynch 1986, стр. 5-17; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 24–25; Kinsbruner 2000, стр. 12–14, 17–32.

[FOOTNOTELynch200158–73-54] а ^б ^в ^г Lynch 2001, стр. 58–73.

[55] Cruz, Ossa Santa; Luis, Juan (2010). „La criollización de un ejército periférico, Chile, 1768-1810”. Historia (Santiago) (на језику: шпански). 43 (2): 413—448. ISSN 0717-7194. doi:10.4067/S0717-71942010000200003. Приступљено 11. 4. 2021.

[FOOTNOTELynch198627–34RodríguezJaime199814–18Kinsbruner200014–17,_23-56] Lynch 1986, стр. 27–34; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 14–18; Kinsbruner 2000, стр. 14–17, 23.

[57] Robertson, William Spence (1. 10. 1916). „The Funtas of 1808 and the Spanish Colonies”. The English Historical Review (на језику: енглески). XXXI (CXXIV): 573—585. ISSN 0013-8266. doi:10.1093/ehr/XXXI.CXXIV.573. Приступљено 11. 4. 2021.

[FOOTNOTELynch198636–37RodríguezJaime199851–56Kinsbruner200012,_35–37-58] Lynch 1986, стр. 36–37; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 51–56; Kinsbruner 2000, стр. 12, 35–37.

[FOOTNOTERodríguezJaime199860-59] Rodríguez & Jaime 1998, стр. 60.

[60] „Batalla de Ocaña”. www.culturaydeporte.gob.es (на језику: шпански). Ministerio de cultura y deporte. Приступљено 11. 4. 2021.

[FOOTNOTELynch198650–52,_236–239RodríguezJaime199853–55,_61–70,_80–81Kinsbruner200043–45-61] Lynch 1986, стр. 50–52, 236–239; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 53–55, 61–70, 80–81; Kinsbruner 2000, стр. 43–45.

[62] Ezquerra, Jaime Alvar (2001). Diccionario de historia de España (на језику: шпански). Ediciones AKAL. стр. 209–. ISBN 978-84-7090-366-3. Приступљено 11. 4. 2021.

[63] Wilhelmsen, Alexandra (1979). „El "Manifiesto de los persas": una alternativa ante el liberalismo español”. Revista de estudios políticos (на језику: шпански) (12): 141—162. ISSN 0048-7694. Приступљено 11. 4. 2021.

[FOOTNOTERodríguezJaime199882–-64] Rodríguez & Jaime 1998, стр. 82–.

[FOOTNOTELynch198643–45,_52–56,_132–133,_195–196,_239–240RodríguezJaime199875–82,_110–112,_123–125,_136–139,_150–153Kinsbruner200036–37,_46,_52–53,_58–59,_61–62-65] Lynch 1986, стр. 43–45, 52–56, 132–133, 195–196, 239–240; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 75–82, 110–112, 123–125, 136–139, 150–153; Kinsbruner 2000, стр. 36–37, 46, 52–53, 58–59, 61–62.

[FOOTNOTELynch198636–37,_134–135RodríguezJaime199852–53Kinsbruner200045–46,_53-66] Lynch 1986, стр. 36–37, 134–135; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 52–53; Kinsbruner 2000, стр. 45–46, 53.

[FOOTNOTELynch198656–58,_133-67] Lynch 1986, стр. 56–58, 133.

[68] Crow, John Armstrong (2010). The Epic of Latin America (на језику: енглески). Doubleday. стр. 425–426. Приступљено 12. 4. 2021.

[FOOTNOTELynch1986107–111,_134–137,_162–172,_195–200,_238–240,_313–319RodríguezJaime199893–111,_115,_123–126,_136–144,_147–156,_164–165,_168,_176–177Kinsbruner200046,_50,_52–53,_66–67,_100–101-69] Lynch 1986, стр. 107–111, 134–137, 162–172, 195–200, 238–240, 313–319; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 93–111, 115, 123–126, 136–144, 147–156, 164–165, 168, 176–177; Kinsbruner 2000, стр. 46, 50, 52–53, 66–67, 100–101.

[FOOTNOTELynch1986121,_131–132RodríguezJaime19983–19,_22-70] Lynch 1986, стр. 121, 131–132; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 3–19, 22.

[FOOTNOTELynch198657–71,_162–163,_240–242RodríguezJaime1998111–113,_126–136,_153–159,_176–179Kinsbruner200053,_59-71] Lynch 1986, стр. 57–71, 162–163, 240–242; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 111–113, 126–136, 153–159, 176–179; Kinsbruner 2000, стр. 53, 59.

[FOOTNOTELynch1986118–121,_197–198,_200,_204–207,_306–313RodríguezJaime1998113–122,_132,_159–167Kinsbruner200054,_66–70-72] а ^б Lynch 1986, стр. 118–121, 197–198, 200, 204–207, 306–313; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 113–122, 132, 159–167; Kinsbruner 2000, стр. 54, 66–70.

[FOOTNOTERodríguezJaime1998168,_184Kinsbruner200070,_97-73] Rodríguez & Jaime 1998, стр. 168, 184; Kinsbruner 2000, стр. 70, 97.

[FOOTNOTERodríguezJaime1998169–172Kinsbruner200056–57-74] Rodríguez & Jaime 1998, стр. 169–172; Kinsbruner 2000, стр. 56–57.

[FOOTNOTELynch1986336RodríguezJaime1998106-75] Lynch 1986, стр. 336; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 106.

[FOOTNOTELynch1986162._171–172,_207RodríguezJaime1998162._171–172,_207-76] Lynch 1986, стр. 162. 171–172, 207; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 162. 171–172, 207.

[FOOTNOTELynch1986209RodríguezJaime1998122Kinsbruner200057-77] Lynch 1986, стр. 209; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 122; Kinsbruner 2000, стр. 57.

[78] Lara, Beatriz Frieyro de (2009). Guerra ejército y sociedad en el nacimiento de la España contemporánea (на језику: шпански). Editorial Universidad de Granada. стр. 660.

[80] Earle, Rebecca (2000). „'A Grave for Europeans'? Disease, Death, and the Spanish-American Revolutions”. Ур.: Archer, Christon I. The Wars of Independence in Spanish America (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. стр. 283—297. ISBN 978-0-8420-2469-3. Приступљено 13. 4. 2021.

[FOOTNOTELynch1986138–141RodríguezJaime1998179–182Kinsbruner200072–75-81] Lynch 1986, стр. 138–141; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 179–182; Kinsbruner 2000, стр. 72–75.

[FOOTNOTELynch1986209–218RodríguezJaime1998184–192Kinsbruner200078–87-82] Lynch 1986, стр. 209–218; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 184–192; Kinsbruner 2000, стр. 78–87.

[83] Mackenzie, S. P. (1997). Revolutionary Armies in the Modern Era: A Revisionist Approach (на језику: енглески). Routledge. стр. 54, 61—64. ISBN 978-0-415-09690-4. Приступљено 14. 4. 2021.

[FOOTNOTERodríguezJaime1998194Kinsbruner20008,_114,_120–121,_127–128-84] Rodríguez & Jaime 1998, стр. 194; Kinsbruner 2000, стр. 8, 114, 120–121, 127–128.

[FOOTNOTELynch1986335–340RodríguezJaime1998194–195Kinsbruner200089-85] Lynch 1986, стр. 335–340; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 194–195; Kinsbruner 2000, стр. 89.

[86] Moutoukias, Zacarias (1988). „Power, Corruption, and Commerce: The Making of the Local Administrative Structure in Seventeenth-Century Buenos Aires”. The Hispanic American Historical Review (на језику: енглески). 68 (4): 771—801. ISSN 0018-2168. doi:10.2307/2515681. Приступљено 14. 4. 2021.

[FOOTNOTELynch1986319–320RodríguezJaime1998196–197,_199–205,_241–242Kinsbruner200097–98-87] Lynch 1986, стр. 319–320; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 196–197, 199–205, 241–242; Kinsbruner 2000, стр. 97–98.

[The_War_of_Independence_in_Guerrero-88] а ^б Guardino, Peter F. (2000). „The War of Independence in Guerrero, New Spain, 1808–1821”. Ур.: Archer, Christon I. The Wars of Independence in Spanish America (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. стр. 121—125. ISBN 978-0-8420-2469-3. Приступљено 13. 4. 2021.

[FOOTNOTELynch1986320–323RodríguezJaime1998206–210Kinsbruner200098–99-89] Lynch 1986, стр. 320–323; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 206–210; Kinsbruner 2000, стр. 98–99.

[90] Linares, Fernando Orozco (1996). Fechas históricas de México: las efemérides más destacadas desde la época prehispánica hasta nuestros días (на језику: шпански). Panorama Editorial. стр. 128. ISBN 978-968-38-0295-8. Приступљено 14. 4. 2021.

[91] „Tratado Definitivo de Paz entre Mexico y España” (PDF) (на језику: шпански). Приступљено 14. 4. 2021.

[FOOTNOTELynch1986333–340RodríguezJaime1998210–213Kinsbruner2000100,_146–149-92] Lynch 1986, стр. 333–340; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 210–213; Kinsbruner 2000, стр. 100, 146–149.

[FOOTNOTELynch1986172–178RodríguezJaime1998213–214Kinsbruner200076-93] Lynch 1986, стр. 172–178; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 213–214; Kinsbruner 2000, стр. 76.

[FOOTNOTELynch1986218–219RodríguezJaime1998219Kinsbruner200088–90-94] Lynch 1986, стр. 218–219; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 219; Kinsbruner 2000, стр. 88–90.

[FOOTNOTELynch1986178–179RodríguezJaime1998214–219Kinsbruner200076–77-95] Lynch 1986, стр. 178–179; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 214–219; Kinsbruner 2000, стр. 76–77.

[FOOTNOTELynch1986185–189,_247–249,_267–272RodríguezJaime1998219–220,_222–231-96] Lynch 1986, стр. 185–189, 247–249, 267–272; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 219–220, 222–231.

[97] Anna, Timothy E. (2000). „Chaos and the Military Solution: The Fall of Royalist Government in Peru”. Ур.: Archer, Christon I. The Wars of Independence in Spanish America (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. стр. 283—297. ISBN 978-0-8420-2469-3. Приступљено 13. 4. 2021.

[FOOTNOTELynch1986272–273,_279–284RodríguezJaime1998232–234Kinsbruner200095–96-98] Lynch 1986, стр. 272–273, 279–284; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 232–234; Kinsbruner 2000, стр. 95–96.

[99] Bushnell, David (1970). The Santander Regime in Gran Colombia (на језику: енглески). Greenwood Press. стр. 325—335. ISBN 978-0-8371-2981-5.

[100] Chasteen, John Charles (2008). Americanos: Latin America's Struggle for Independence (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 164—165. ISBN 978-0-19-972081-1.

[FOOTNOTEKinsbruner2000105–106-101] Kinsbruner 2000, стр. 105–106.

[102] Manara, Carla (8. 8. 2017). „MOVILIZACIÓN EN LAS FRONTERAS. LOS PINCHEIRA Y EL ÚLTIMO INTENTO DE RECONQUISTA HISPANA EN EL SUR AMERICANO (1818-1832)”. SOCIEDADES DE PAISAJES ÁRIDOS Y SEMIÁRIDOS. (на језику: шпански). 2 (1): 39—60. ISSN 1853-2772. Приступљено 15. 4. 2021.

[103] Costeloe, Michael P. (2009). Response to Revolution: Imperial Spain and the Spanish American Revolutions, 1810-1840 (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 100. ISBN 978-0-521-12279-5.

[FOOTNOTELynch1986344–347RodríguezJaime1998245Kinsbruner2000131–136-104] Lynch 1986, стр. 344–347; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 245; Kinsbruner 2000, стр. 131–136.

[105] Pinto, Patricio Bernedo (1999). „Los industriales alemanes de Valdivia, 1850-1914”. Historia (на језику: шпански). 32: 5—42. ISSN 0717-7194. Приступљено 16. 4. 2021.

[106] Vergara, Gabriel Salazar; Vallejos, Julio Pinto. Historia contemporánea de Chile (на језику: шпански). LOM Ediciones. стр. 19—21. ISBN 978-956-282-172-8.

[107] Ávila, Alfredo; Tutino, John. „Becoming Mexico: The Conflictive. Search for a North American Nation”. Ур.: Tutino, John. New Countries: Capitalism, Revolutions, and Nations in the Americas, 1750–1870 (на језику: енглески). Duke University Press. ISBN 978-0-8223-6114-5.

[FOOTNOTELynch1986341–342,_352–355RodríguezJaime1998219–222,_240–244Kinsbruner2000133–136-108] Lynch 1986, стр. 341–342, 352–355; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 219–222, 240–244; Kinsbruner 2000, стр. 133–136.

[FOOTNOTELynch1986347–351RodríguezJaime1998245Kinsbruner2000142–143-109] Lynch 1986, стр. 347–351; Rodríguez & Jaime 1998, стр. 245; Kinsbruner 2000, стр. 142–143.

[FOOTNOTELynch1986347–349-110] Lynch 1986, стр. 347–349.

[111] O'Connor, Erin E. (2014). Mothers Making Latin America: Gender, Households, and Politics Since 1825 (на језику: енглески). Wiley. стр. 26—27. ISBN 978-1-118-34111-7. Приступљено 16. 4. 2021.

[FOOTNOTELynch1986342–343Kinsbruner2000146–152-112] Lynch 1986, стр. 342–343; Kinsbruner 2000, стр. 146–152.

[FOOTNOTERodríguezJaime19863–5,_213,_239Kinsbruner200090-113] Rodríguez & Jaime 1986, стр. 3–5, 213, 239; Kinsbruner 2000, стр. 90.

[FOOTNOTELynch1986351–352Kinsbruner2000146–152-114] Lynch 1986, стр. 351–352; Kinsbruner 2000, стр. 146–152.

[JOTAS-115] а ^б Paquette, Gabriel (1. 3. 2004). „The intellectual context of British diplomatic recognition of the South American republics, C. 1800–1830”. Journal of Transatlantic Studies (на језику: енглески). 2 (1): 75—95. ISSN 1479-4012. doi:10.1080/14794010408656808. Приступљено 17. 4. 2021.

[116] Kaufman, Will, ур. (2005). Britain and the Americas : culture, politics, and history ; a multidisciplinary encyclopedia. 2. E - P (на језику: енглески). ABC-CLIO. стр. 35. ISBN 978-1-85109-431-8. Приступљено 17. 4. 2021.

[117] Ruz, Andrés Baeza (14. 9. 2017). „Imperio, Estado y Nación en las relaciones entre chilenos y británicos durante el proceso de independencia hispanoamericano, 1806-1831”. Revista de Historia y Geografía (на језику: шпански) (36): 67—88. ISSN 0719-4145. doi:10.29344/07194145.36.335. Приступљено 17. 4. 2021.

[118] Arana, Marie (2013). Bolivar: American Liberator (на језику: енглески). Simon and Schuster. стр. 217—220. ISBN 978-1-4391-1019-5.

[119] Lynch, John (2007). Simón Bolívar (Simon Bolivar): A Life (на језику: енглески). Yale University Press. стр. 124. ISBN 978-0-300-12604-4.

[120] Henty, George Alfred (1897). With Cochrane the Dauntless: A Tale of the Exploits of Lord Cochrane in South American Waters (на језику: енглески). Blackie. стр. 253—55.

[121] Halévy, Élie (1949). The Liberal Awakening, 1815-1830 (на језику: енглески). Benn. стр. 126—27.

[122] Miller, Rory (2014). Britain and Latin America in the 19th and 20th Centuries (на језику: енглески). Routledge. стр. 36. ISBN 978-1-317-87029-6.

[123] Smith, Joseph (2005). The United States and Latin America: A History of American Diplomacy, 1776-2000 (на језику: енглески). Routledge. стр. 3—18. ISBN 978-1-134-24532-1.

[124] Leonard, Thomas; Buchenau, Jurgen; Longley, Kyle; Mount, Graeme (2012). Encyclopedia of U.S. - Latin American Relations (на језику: енглески). CQ Press. ISBN 978-1-60871-792-7.

[125] Blaufarb, Rafe (1. 6. 2007). „The Western Question: The Geopolitics of Latin American Independence”. The American Historical Review (на језику: енглески). 112 (3): 742—763. ISSN 0002-8762. doi:10.1086/ahr.112.3.742.

[126] Bartley, Russell H. (1978). „3”. Imperial Russia and the Struggle for Latin American Independence, 1808–1828 (на језику: енглески). University of Texas Press. ISBN 978-0-292-73812-6.

[127] Robertson, William Spence (1941). „Russia and the Emancipation of Spanish America, 1816-1826”. The Hispanic American Historical Review (на језику: енглески). 21 (2): 196—221. ISSN 0018-2168. doi:10.2307/2507393. Приступљено 17. 4. 2021.

[128] Resnick, Enoch F. (22. 3. 1975). „A family imbroglio: brazil's invasion of the banda oriental in 1816 and repercussions on the iberian peninsula 1816-1820”. Revista de História (на језику: енглески). 51 (101): 179—205. ISSN 2316-9141. doi:10.11606/issn.2316-9141.rh.1975.132737. Приступљено 17. 4. 2021.

[129] Anna, Timothy E. (1977). „The Buenos Aires Expedition and Spain's Secret Plan to Conquer Portugal, 1814-1820*”. The Americas (на језику: енглески). 34 (3): 356—380. ISSN 0003-1615. doi:10.2307/981312. Приступљено 17. 4. 2021.

[istorijalatinskeamerike-130] а ^б ^в ^г Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом istorijalatinskeamerike.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[56]

[57]

[58]

[59]

[60]

[61]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[е]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[88]

[89]

[90]

[91]

[92]

[93]

[94]

[95]

[96]

[97]

[98]

[99]

[100]

[101]

[102]

[103]

[104]

[105]

[106]

[107]