Ауторитарност — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Садржај обрисан Садржај додат
Add 1 book for Википедија:Проверљивост (20231005sim)) #IABot (v2.0.9.5) (GreenC bot
.
Ред 4: Ред 4:
'''Ауторитарност''' је друштвени однос који фаворизује претерано поштовање ауторитета [[власт]]и али и појединих [[личност]]и као неприкосновених арбитара у свим значајним питањима од важности<ref name="британика 1">{{Cite book |editor1-last=Мишић |editor1-first=Милан |title=Енциклопедија Британика. А-Б |year=2005|publisher=Народна књига : Политика |location=Београд |isbn=86-331-2075-5 |pages=86}}</ref> за социјалну организацију [[живот]]а, институције и политику. Из тога проистиче трајна и радикална неједнакост учесника у [[друштво|друштвено]]м животу и њихова немогућност да слободно исказују и задовољавају своје потребе и интересе. Идеологија ауторитарности која може прећи у идеологију ауторитаризма је антидемократска, потцењује [[Вредност (етика)|вредност]]и [[индивидуа|појединца]], оправдава идеју силе и почива на ауторитарном [[систем]]у вредности. Овакав систем вредности најчешће се остварује принудним средствима преко државних институција и [[Орган (анатомија)|орган]]а, [[политика|политичких]] странака, верских група, система [[образовање|образовања]] или било којих других [[група за притисак]].<ref>Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „[[Речник социјалног рада]]“, уз одобрење аутора.</ref>
'''Ауторитарност''' је друштвени однос који фаворизује претерано поштовање ауторитета [[власт]]и али и појединих [[личност]]и као неприкосновених арбитара у свим значајним питањима од важности<ref name="британика 1">{{Cite book |editor1-last=Мишић |editor1-first=Милан |title=Енциклопедија Британика. А-Б |year=2005|publisher=Народна књига : Политика |location=Београд |isbn=86-331-2075-5 |pages=86}}</ref> за социјалну организацију [[живот]]а, институције и политику. Из тога проистиче трајна и радикална неједнакост учесника у [[друштво|друштвено]]м животу и њихова немогућност да слободно исказују и задовољавају своје потребе и интересе. Идеологија ауторитарности која може прећи у идеологију ауторитаризма је антидемократска, потцењује [[Вредност (етика)|вредност]]и [[индивидуа|појединца]], оправдава идеју силе и почива на ауторитарном [[систем]]у вредности. Овакав систем вредности најчешће се остварује принудним средствима преко државних институција и [[Орган (анатомија)|орган]]а, [[политика|политичких]] странака, верских група, система [[образовање|образовања]] или било којих других [[група за притисак]].<ref>Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „[[Речник социјалног рада]]“, уз одобрење аутора.</ref>


Ауторитарност је [[Влада|облик владавине]] који се одликује одбацивањем [[Плурализам|политичке плуралности]], употребом јаке централне моћи за очување политичког ''[[статуса куо]]'' и редукцијом [[Vladavina prava|владавине права]], [[Подјела власти|поделом власти]] и [[Демократија|демократским гласањем]].<ref name="Cerutti">{{cite book|title=Conceptualizing Politics: An Introduction to Political Philosophy| last = Cerutti | first = Furio |pages=17|year=2017|publisher=Routledge|quote=Political scientists have outlined elaborated typologies of authoritarianism, from which it is not easy to draw a generally accepted definition; it seems that its main features are the non-acceptance of conflict and plurality as normal elements of politics, the will to preserve the ''status quo'' and prevent change by keeping all political dynamics under close control by a strong central power, and lastly, the erosion of the rule of law, the division of powers, and democratic voting procedures.}}</ref> Политиколози су створили многе типологије које описују варијације ауторитарних облика владавине.<ref name="Cerutti"/> Ауторитарни режими могу бити [[Аутократија|аутократске]] или [[Олигархија|олигархијске]] природе и могу се заснивати на владавини [[Dominant-party system|странке]] или [[Војна диктатура|војске]].<ref name="EscrowFrantz">{{cite book|publisher=[[Continuum International Publishing Group|Continuum]]|last1=Ezrow|first1=Natasha M.| last2 = Frantz | first2 = Erica |year=2011|title=Dictators and Dictatorships: Understanding Authoritarian Regimes and Their Leaders|pages=17}}</ref><ref name="LaiSlater">{{cite journal | last1 = Lai | first1 = Brian | last2 = Slater | first2 = Dan |title=Institutions of the Offensive: Domestic Sources of Dispute Initiation in Authoritarian Regimes, 1950-1992|url=https://archive.org/details/sim_american-journal-of-political-science_2006-01_50_1/page/113 |journal=American Journal of Political Science|pages=113–126|year=2006|volume=50|issue=1|jstor=3694260|doi=10.1111/j.1540-5907.2006.00173.x}}</ref>
Ауторитарност је [[Влада|облик владавине]] који се одликује одбацивањем [[Плурализам|политичке плуралности]], употребом јаке централне моћи за очување политичког ''[[статуса куо]]'' и редукцијом [[Vladavina prava|владавине права]], [[Подјела власти|поделом власти]] и [[Демократија|демократским гласањем]].<ref name="Kalu2019">{{cite book | first = Kalu N. | last = Kalu | year= 2019 | title = A Functional Theory of Government, Law, and Institutions | publisher = Rowman & Littlefield | pages = 161– | isbn = 978-1-4985-8703-7 | oclc = 1105988740 | url = https://books.google.com/books?id=BhaeDwAAQBAJ&pg=PA161}}</ref><ref name="Cerutti">{{cite book|title=Conceptualizing Politics: An Introduction to Political Philosophy| last = Cerutti | first = Furio |pages=17|year=2017|publisher=Routledge|quote=Political scientists have outlined elaborated typologies of authoritarianism, from which it is not easy to draw a generally accepted definition; it seems that its main features are the non-acceptance of conflict and plurality as normal elements of politics, the will to preserve the ''status quo'' and prevent change by keeping all political dynamics under close control by a strong central power, and lastly, the erosion of the rule of law, the division of powers, and democratic voting procedures.}}</ref> Политиколози су створили многе типологије које описују варијације ауторитарних облика владавине.<ref name="Cerutti"/> Ауторитарни режими могу бити [[Аутократија|аутократске]] или [[Олигархија|олигархијске]] природе и могу се заснивати на владавини [[Dominant-party system|странке]] или [[Војна диктатура|војске]].<ref name=EscrowFrantz>{{cite book|publisher=[[Continuum International Publishing Group|Continuum]]|first1=Natasha M.|last1=Ezrow|first2=Erica|last2=Frantz|year=2011|title=Dictators and Dictatorships: Understanding Authoritarian Regimes and Their Leaders|page=17}}</ref><ref name="LaiSlater">{{cite journal | last1 = Lai | first1 = Brian | last2 = Slater | first2 = Dan |title=Institutions of the Offensive: Domestic Sources of Dispute Initiation in Authoritarian Regimes, 1950-1992|url=https://archive.org/details/sim_american-journal-of-political-science_2006-01_50_1/page/113 |journal=American Journal of Political Science|pages=113–126|year=2006|volume=50|issue=1|jstor=3694260|doi=10.1111/j.1540-5907.2006.00173.x}}</ref> Државе које имају замагљено разграничење између демократије и ауторитаризма понекад су окарактерисане као „хибридне демократије“, „[[hybrid regimes|хибридни режими]]“ или „конкурентске ауторитарне“ државе.<ref>{{Cite book |last1=Levitsky |first1=Steven |url=https://www.cambridge.org/core/books/competitive-authoritarianism/20A51BE2EBAB59B8AAEFD91B8FA3C9D6 |title=Competitive Authoritarianism: Hybrid Regimes after the Cold War |last2=Way |first2=Lucan A. |date=2010 |publisher=Cambridge University Press |isbn=978-0-521-88252-1 |series=Problems of International Politics |location=Cambridge |doi=10.1017/cbo9780511781353}}</ref><ref>{{Cite journal |last=Diamond |first=Larry |date=2002 |title=Elections Without Democracy: Thinking About Hybrid Regimes |url=https://muse.jhu.edu/article/17195 |journal=Journal of Democracy |volume=13 |issue=2 |pages=21–35 |doi=10.1353/jod.2002.0025 |s2cid=154815836 |issn=1086-3214}}</ref><ref>{{Cite journal |last=Gunitsky |first=Seva |date=2015 |title=Lost in the Gray Zone: Competing Measures of Democracy in the Former Soviet Republics |url=https://papers.ssrn.com/abstract=2506195 |journal=Ranking the World: Grading States as a Tool of Global Governance |language=en |publisher=Cambridge University Press|doi=10.1017/CBO9781316161555.006 |ssrn=2506195 }}</ref>


У једном утицајном делу из 1964. године,<ref>{{cite book|title=Modernism and Totalitarianism: Rethinking the Intellectual Sources of Nazism and Stalinism, 1945 to the Present|url=https://books.google.com/books?id=8ffbV8ZpQ3MC |location=|publisher=Palgrave Macmillan|isbn=9781137284372|last=Shorten|first=R.|date=15 November 2012|pages=256}}</ref> политиколог [[Juan Linz|Хуан Линц]] дефинисао је ауторитаризам у виду четири својства:
У једном утицајном делу из 1964. године,<ref>{{cite book|title=Modernism and Totalitarianism: Rethinking the Intellectual Sources of Nazism and Stalinism, 1945 to the Present|url=https://books.google.com/books?id=8ffbV8ZpQ3MC |location=|publisher=Palgrave Macmillan|isbn=9781137284372|last=Shorten|first=R.|date=15 November 2012|pages=256}}</ref> политиколог [[Juan Linz|Хуан Линц]] дефинисао је ауторитаризам у виду четири својства:
Ред 12: Ред 12:
# Лоше дефинисана извршна овлашћења, често нејасна и променљива, што проширује моћ извршне власти.<ref>Juan J. Linz, "An Authoritarian Regime: The Case of Spain," in [[Erik Allardt]] and Yrjö Littunen, eds., ''Cleavages, Ideologies, and Party Systems: Contributions to Comparative Political Sociology'' (Helsinki: Transactions of the Westermarck Society), pp. 291-342. Reprinted in Erik Allardt & Stine Rokkan, eds., Mas Politics: Studies in Political Sociology (New York: Free Press, 1970), pp.251-83, 374-81.</ref><ref>Gretchen Casper, {{cite book|title=Fragile Democracies: The Legacies of Authoritarian Rule|url=https://books.google.com/books?id=7ZVDjmr18f4C |location=|publisher=University of Pittsburgh Press|isbn=9780822974673|pages=40–50|last=Casper|first=Gretchen|date=15 January 1995}}</ref>
# Лоше дефинисана извршна овлашћења, често нејасна и променљива, што проширује моћ извршне власти.<ref>Juan J. Linz, "An Authoritarian Regime: The Case of Spain," in [[Erik Allardt]] and Yrjö Littunen, eds., ''Cleavages, Ideologies, and Party Systems: Contributions to Comparative Political Sociology'' (Helsinki: Transactions of the Westermarck Society), pp. 291-342. Reprinted in Erik Allardt & Stine Rokkan, eds., Mas Politics: Studies in Political Sociology (New York: Free Press, 1970), pp.251-83, 374-81.</ref><ref>Gretchen Casper, {{cite book|title=Fragile Democracies: The Legacies of Authoritarian Rule|url=https://books.google.com/books?id=7ZVDjmr18f4C |location=|publisher=University of Pittsburgh Press|isbn=9780822974673|pages=40–50|last=Casper|first=Gretchen|date=15 January 1995}}</ref>


Према уској дефиницији, ауторитарној влади недостају слободни и конкурентни [[direct election|директни избори]] за [[legislature|законодавна тела]], слободни и конкурентни директни или [[индиректни избори]] за [[Извршна власт|руководиоце]], или обоје.<ref name="Svolik2223">{{Cite book|url=https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|title=The Politics of Authoritarian Rule|last=Svolik|first=Milan W.|publisher=Cambridge University Press|year=2012|pages=22–23|quote=I follow Przeworski et al. (2000), Boix (2003), and Cheibub et al. (2010) in defining a ''dictatorship'' as an independent country that fails to satisfy at least one of the following two criteria for democracy: (1) free and competitive legislative elections and (2) an executive that is elected either directly in free and competitive presidential elections or indirectly by a legislature in parliamentary systems. Throughout this book, I use the terms ''dictatorship'' and ''authoritarian regime'' interchangeably and refer to the heads of these regimes' governments as simply ''dictators'' or ''authoritarian leaders'', regardless of their formal title.|access-date=2019-10-21|archive-date=2019-10-21|archive-url=https://web.archive.org/web/20191021220420/https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|url-status=live}}</ref> Широко дефинисано, ауторитарне државе укључују земље којима недостају [[civil liberties|грађанске слободе]], попут [[freedom of religion|слободе вероисповести]], или земље у којима се влада и [[опозиција]] не измењују на власти након слободних избора.<ref name="Svolik20">{{Cite book|url=https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|title=The Politics of Authoritarian Rule|last=Svolik|first=Milan W.|publisher=Cambridge University Press|year=2012|pages=20|quote=More demanding criteria may require that governments respect certain civil liberties&ndash; such as the freedom of religion (Schmitter and Karl 1991; Zakaria 1997) — or that the incumbent government and the opposition alternate in power at least once after the first seemingly free election (Huntington 1993; Przeworski et al. 2000; Cheibib et al. 2010).|access-date=2019-10-21|archive-date=2019-10-21|archive-url=https://web.archive.org/web/20191021220420/https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|url-status=live}}</ref> Ауторитарне државе могу номинално садржати демократске институције као што су политичке партије, законодавна тела и избори којима се управља тако да учвршћују ауторитарну власт, и могу да обављају лажне, неконкурентне изборе.<ref name="SvolikNominal">{{cite book|url=https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|title=The Politics of Authoritarian Rule|last=Svolik|first=Milan W.|publisher=Cambridge University Press|year=2012|access-date=2019-10-21|archive-date=2019-10-21|archive-url=https://web.archive.org/web/20191021220420/https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|url-status=live|pages=8, 12, 22, 25, 88, 117}}</ref> Од 1946. године удео ауторитарних држава у међународном политичком систему повећавао се до средине 1970-их, али је од тада био у падању до 2000.<ref name="Svolik25">{{Cite book|url=https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|title=The Politics of Authoritarian Rule|last=Svolik|first=Milan W.|publisher=Cambridge University Press|year=2012|pages=25|access-date=2019-10-21|archive-date=2019-10-21|archive-url=https://web.archive.org/web/20191021220420/https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|url-status=live}}</ref>
Према уској дефиницији, ауторитарној влади недостају слободни и конкурентни [[direct election|директни избори]] за [[legislature|законодавна тела]], слободни и конкурентни директни или [[индиректни избори]] за [[Извршна власт|руководиоце]], или обоје.<ref name="Svolik2223">{{Cite book|url=https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|title=The Politics of Authoritarian Rule|first=Milan W.|last=Svolik|publisher=Cambridge University Press|date=2012|pages=22–23|quote=I follow Przeworski et al. (2000), Boix (2003), and Cheibub et al. (2010) in defining a ''dictatorship'' as an independent country that fails to satisfy at least one of the following two criteria for democracy: (1) free and competitive legislative elections and (2) an executive that is elected either directly in free and competitive presidential elections or indirectly by a legislature in parliamentary systems. Throughout this book, I use the terms ''dictatorship'' and ''authoritarian regime'' interchangeably and refer to the heads of these regimes' governments as simply ''dictators'' or ''authoritarian leaders'', regardless of their formal title.|access-date=2019-10-21|archive-date=2019-10-21|archive-url=https://web.archive.org/web/20191021220420/https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|url-status=live}}</ref><ref>{{Cite journal |last1=Geddes |first1=Barbara |last2=Wright |first2=Joseph |last3=Frantz |first3=Erica |date=2014 |title=Autocratic Breakdown and Regime Transitions: A New Data Set |url=https://www.cambridge.org/core/journals/perspectives-on-politics/article/abs/autocratic-breakdown-and-regime-transitions-a-new-data-set/EBDB9E5E64CF899AD50B9ACC630B593F |journal=Perspectives on Politics |language=en |volume=12 |issue=2 |pages=313–331 |doi=10.1017/S1537592714000851 |s2cid=145784357 |issn=1537-5927}}</ref><ref>{{Cite journal |last1=Gehlbach |first1=Scott |last2=Sonin |first2=Konstantin |last3=Svolik |first3=Milan W. |date=2016 |title=Formal Models of Nondemocratic Politics |journal=Annual Review of Political Science |language=en |volume=19 |issue=1 |pages=565–584 |doi=10.1146/annurev-polisci-042114-014927 |s2cid=143064525 |issn=1094-2939|doi-access=free }}</ref><ref>{{Cite journal |last1=Cheibub |first1=José Antonio |last2=Gandhi |first2=Jennifer |last3=Vreeland |first3=James Raymond |date=2010 |title=Democracy and dictatorship revisited |url=https://www.jstor.org/stable/40661005 |journal=Public Choice |volume=143 |issue=1/2 |pages=67–101 |doi=10.1007/s11127-009-9491-2 |jstor=40661005 |s2cid=45234838 |issn=0048-5829}}</ref> Широко дефинисано, ауторитарне државе укључују земље којима недостају [[civil liberties|грађанске слободе]], попут [[freedom of religion|слободе вероисповести]], или земље у којима се влада и [[опозиција]] не измењују на власти након слободних избора.<ref name="Svolik20">{{Cite book|url=https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|title=The Politics of Authoritarian Rule|last=Svolik|first=Milan W.|publisher=Cambridge University Press|year=2012|pages=20|quote=More demanding criteria may require that governments respect certain civil liberties&ndash; such as the freedom of religion (Schmitter and Karl 1991; Zakaria 1997) — or that the incumbent government and the opposition alternate in power at least once after the first seemingly free election (Huntington 1993; Przeworski et al. 2000; Cheibib et al. 2010).|access-date=2019-10-21|archive-date=2019-10-21|archive-url=https://web.archive.org/web/20191021220420/https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|url-status=live}}</ref> Ауторитарне државе могу номинално садржати демократске институције као што су политичке партије, законодавна тела и избори којима се управља тако да учвршћују ауторитарну власт, и могу да обављају лажне, неконкурентне изборе.<ref name="SvolikNominal">{{cite book|url=https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|title=The Politics of Authoritarian Rule|last=Svolik|first=Milan W.|publisher=Cambridge University Press|year=2012|access-date=2019-10-21|archive-date=2019-10-21|archive-url=https://web.archive.org/web/20191021220420/https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|url-status=live|pages=8, 12, 22, 25, 88, 117}}</ref> У контексту [[democratic backsliding|демократског назадовања]], научници имају тенденцију да идентификују ауторитарне политичке лидере на основу одређених тактика, као што су: политизација независних институција, ширење [[disinformation|дезинформација]], увеличавање извршне власти, прогон дисидената, циљање угрожених заједница, подстицање насиља и [[Electoral fraud|корумпирање избора]].<ref>{{Cite book |last1=Dresden |first1=Jennifer |url=https://protectdemocracy.org/wp-content/uploads/2022/06/the-authoritarian-playbook-how-reporters-can-contextualize-and-cover-authoritarian-threats-as-distinct-from-politics-as-usual-1.pdf |title=The Authoritarian Playbook |last2=Baird |first2=Aaron |last3=Raderstorf |first3=Ben |publisher=Protect Democracy |year=2022 |location=United States}}</ref> Од 1946. године удео ауторитарних држава у међународном политичком систему повећавао се до средине 1970-их, али је од тада био у падању до 2000.<ref name="Svolik25">{{Cite book|url=https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|title=The Politics of Authoritarian Rule|last=Svolik|first=Milan W.|publisher=Cambridge University Press|year=2012|pages=25|access-date=2019-10-21|archive-date=2019-10-21|archive-url=https://web.archive.org/web/20191021220420/https://campuspress.yale.edu/svolik/the-politics-of-authoritarian-rule/|url-status=live}}</ref>


== Карактеристике ==
== Карактеристике ==

Верзија на датум 29. јануар 2024. у 11:32

Ауторитарност је друштвени однос који фаворизује претерано поштовање ауторитета власти али и појединих личности као неприкосновених арбитара у свим значајним питањима од важности[1] за социјалну организацију живота, институције и политику. Из тога проистиче трајна и радикална неједнакост учесника у друштвеном животу и њихова немогућност да слободно исказују и задовољавају своје потребе и интересе. Идеологија ауторитарности која може прећи у идеологију ауторитаризма је антидемократска, потцењује вредности појединца, оправдава идеју силе и почива на ауторитарном систему вредности. Овакав систем вредности најчешће се остварује принудним средствима преко државних институција и органа, политичких странака, верских група, система образовања или било којих других група за притисак.[2]

Ауторитарност је облик владавине који се одликује одбацивањем политичке плуралности, употребом јаке централне моћи за очување политичког статуса куо и редукцијом владавине права, поделом власти и демократским гласањем.[3][4] Политиколози су створили многе типологије које описују варијације ауторитарних облика владавине.[4] Ауторитарни режими могу бити аутократске или олигархијске природе и могу се заснивати на владавини странке или војске.[5][6] Државе које имају замагљено разграничење између демократије и ауторитаризма понекад су окарактерисане као „хибридне демократије“, „хибридни режими“ или „конкурентске ауторитарне“ државе.[7][8][9]

У једном утицајном делу из 1964. године,[10] политиколог Хуан Линц дефинисао је ауторитаризам у виду четири својства:

  1. Ограничени политички плурализам, остварен уз ограничења законодавне власти, политичких партија и интересних група.
  2. Политички легитимитет заснован на позивима на емоције и идентификацији режима као неопходног зла за борбу против „лако препознатљивих друштвених проблема, попут неразвијености или побуне”.
  3. Минимална политичка мобилизација и сузбијање антирежимских активности.
  4. Лоше дефинисана извршна овлашћења, често нејасна и променљива, што проширује моћ извршне власти.[11][12]

Према уској дефиницији, ауторитарној влади недостају слободни и конкурентни директни избори за законодавна тела, слободни и конкурентни директни или индиректни избори за руководиоце, или обоје.[13][14][15][16] Широко дефинисано, ауторитарне државе укључују земље којима недостају грађанске слободе, попут слободе вероисповести, или земље у којима се влада и опозиција не измењују на власти након слободних избора.[17] Ауторитарне државе могу номинално садржати демократске институције као што су политичке партије, законодавна тела и избори којима се управља тако да учвршћују ауторитарну власт, и могу да обављају лажне, неконкурентне изборе.[18] У контексту демократског назадовања, научници имају тенденцију да идентификују ауторитарне политичке лидере на основу одређених тактика, као што су: политизација независних институција, ширење дезинформација, увеличавање извршне власти, прогон дисидената, циљање угрожених заједница, подстицање насиља и корумпирање избора.[19] Од 1946. године удео ауторитарних држава у међународном политичком систему повећавао се до средине 1970-их, али је од тада био у падању до 2000.[20]

Карактеристике

Ауторитарност карактерише високо концентрисана и централизована моћ владе коју одржава политичка репресија и искључење потенцијалних изазивача. Користе се политичке партије и масовне организације за мобилизацију људи око циљева режима.[21] Адам Прзеворски је теоретисао да „ауторитарна равнотежа почива углавном на лажима, страху и економском просперитету”.[22]

Ауторитаризам такође тежи да прихвати неформално и нерегулисано вршење политичке моћи, лидерство које је „самозвано чак и ако је изабрано не може бити замењено слободним избором грађана међу конкурентима“, произвољно лишавање грађанских слобода и мало толеранције према смисленој опозицији.[21] Низ друштвених контрола такође настоји да угуши цивилно друштво, док се политичка стабилност одржава контролом и подршком оружаних снага, бирократије у којој ради режим и успостављање оданости различитим средствима социјализације и индоктринације.[21]

Ауторитарност је обележена „неограниченим политичким мандатом“ владара или владајуће странке (често у једнопартијској држави) или других ауторитета.[21] Прелазак са ауторитарног система на демократски облик власти назива се демократизација.[21]

Референце

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 86. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
  3. ^ Kalu, Kalu N. (2019). A Functional Theory of Government, Law, and Institutions. Rowman & Littlefield. стр. 161—. ISBN 978-1-4985-8703-7. OCLC 1105988740. 
  4. ^ а б Cerutti, Furio (2017). Conceptualizing Politics: An Introduction to Political Philosophy. Routledge. стр. 17. „Political scientists have outlined elaborated typologies of authoritarianism, from which it is not easy to draw a generally accepted definition; it seems that its main features are the non-acceptance of conflict and plurality as normal elements of politics, the will to preserve the status quo and prevent change by keeping all political dynamics under close control by a strong central power, and lastly, the erosion of the rule of law, the division of powers, and democratic voting procedures. 
  5. ^ Ezrow, Natasha M.; Frantz, Erica (2011). Dictators and Dictatorships: Understanding Authoritarian Regimes and Their Leaders. Continuum. стр. 17. 
  6. ^ Lai, Brian; Slater, Dan (2006). „Institutions of the Offensive: Domestic Sources of Dispute Initiation in Authoritarian Regimes, 1950-1992”. American Journal of Political Science. 50 (1): 113—126. JSTOR 3694260. doi:10.1111/j.1540-5907.2006.00173.x. 
  7. ^ Levitsky, Steven; Way, Lucan A. (2010). Competitive Authoritarianism: Hybrid Regimes after the Cold War. Problems of International Politics. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-88252-1. doi:10.1017/cbo9780511781353. 
  8. ^ Diamond, Larry (2002). „Elections Without Democracy: Thinking About Hybrid Regimes”. Journal of Democracy. 13 (2): 21—35. ISSN 1086-3214. S2CID 154815836. doi:10.1353/jod.2002.0025. 
  9. ^ Gunitsky, Seva (2015). „Lost in the Gray Zone: Competing Measures of Democracy in the Former Soviet Republics”. Ranking the World: Grading States as a Tool of Global Governance (на језику: енглески). Cambridge University Press. SSRN 2506195Слободан приступ. doi:10.1017/CBO9781316161555.006. 
  10. ^ Shorten, R. (15. 11. 2012). Modernism and Totalitarianism: Rethinking the Intellectual Sources of Nazism and Stalinism, 1945 to the Present. Palgrave Macmillan. стр. 256. ISBN 9781137284372. 
  11. ^ Juan J. Linz, "An Authoritarian Regime: The Case of Spain," in Erik Allardt and Yrjö Littunen, eds., Cleavages, Ideologies, and Party Systems: Contributions to Comparative Political Sociology (Helsinki: Transactions of the Westermarck Society), pp. 291-342. Reprinted in Erik Allardt & Stine Rokkan, eds., Mas Politics: Studies in Political Sociology (New York: Free Press, 1970), pp.251-83, 374-81.
  12. ^ Gretchen Casper, Casper, Gretchen (15. 1. 1995). Fragile Democracies: The Legacies of Authoritarian Rule. University of Pittsburgh Press. стр. 40—50. ISBN 9780822974673. 
  13. ^ Svolik, Milan W. (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 22—23. Архивирано из оригинала 2019-10-21. г. Приступљено 2019-10-21. „I follow Przeworski et al. (2000), Boix (2003), and Cheibub et al. (2010) in defining a dictatorship as an independent country that fails to satisfy at least one of the following two criteria for democracy: (1) free and competitive legislative elections and (2) an executive that is elected either directly in free and competitive presidential elections or indirectly by a legislature in parliamentary systems. Throughout this book, I use the terms dictatorship and authoritarian regime interchangeably and refer to the heads of these regimes' governments as simply dictators or authoritarian leaders, regardless of their formal title. 
  14. ^ Geddes, Barbara; Wright, Joseph; Frantz, Erica (2014). „Autocratic Breakdown and Regime Transitions: A New Data Set”. Perspectives on Politics (на језику: енглески). 12 (2): 313—331. ISSN 1537-5927. S2CID 145784357. doi:10.1017/S1537592714000851. 
  15. ^ Gehlbach, Scott; Sonin, Konstantin; Svolik, Milan W. (2016). „Formal Models of Nondemocratic Politics”. Annual Review of Political Science (на језику: енглески). 19 (1): 565—584. ISSN 1094-2939. S2CID 143064525. doi:10.1146/annurev-polisci-042114-014927Слободан приступ. 
  16. ^ Cheibub, José Antonio; Gandhi, Jennifer; Vreeland, James Raymond (2010). „Democracy and dictatorship revisited”. Public Choice. 143 (1/2): 67—101. ISSN 0048-5829. JSTOR 40661005. S2CID 45234838. doi:10.1007/s11127-009-9491-2. 
  17. ^ Svolik, Milan W. (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 20. Архивирано из оригинала 2019-10-21. г. Приступљено 2019-10-21. „More demanding criteria may require that governments respect certain civil liberties– such as the freedom of religion (Schmitter and Karl 1991; Zakaria 1997) — or that the incumbent government and the opposition alternate in power at least once after the first seemingly free election (Huntington 1993; Przeworski et al. 2000; Cheibib et al. 2010). 
  18. ^ Svolik, Milan W. (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 8, 12, 22, 25, 88, 117. Архивирано из оригинала 2019-10-21. г. Приступљено 2019-10-21. 
  19. ^ Dresden, Jennifer; Baird, Aaron; Raderstorf, Ben (2022). The Authoritarian Playbook (PDF). United States: Protect Democracy. 
  20. ^ Svolik, Milan W. (2012). The Politics of Authoritarian Rule. Cambridge University Press. стр. 25. Архивирано из оригинала 2019-10-21. г. Приступљено 2019-10-21. 
  21. ^ а б в г д Theodore M. Vesta, Ethiopia: A Post-Cold War African State. Greenwood. 1999. стр. 17.
  22. ^ Przeworski, Adam (26. 7. 1991). Democracy and the Market: Political and Economic Reforms in Eastern Europe and Latin AmericaНеопходна слободна регистрација. Cambridge University Press. стр. 58. ISBN 9780521423359. 

Литература

Спољашње везе

  • „Milosevic: Serbia's fallen strongmany”. BBC. 30. 3. 2001. Приступљено 12. 12. 2018. </ref><ref>Pribićević. "Serbia—From Authoritarian Regime to Democracy." Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies. Project MUSE.