Masakr u Srebrenici

Ova stranica je zaključana od daljih izmena anonimnih korisnika i novajlija zbog sumnjivog doprinosa istih, koji treba da se raspravi na stranici za razgovor
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Masakr u Srebrenici
Groblje u okviru Memorijalnog centra Srebrenica — Potočari
MestoOpština Zvornik (Branjevo, Gornja Pilica, Kozluk) i Opština Srebrenica (Orahovica), Republika Srpska,
Datum16. jul — 23. jul 1995.
Metazarobljeni pripadnici Armije Republike Bosne i Hercegovine i bošnjačko muško civilno stanovništvo
Ubijeno6868 prema „Bosanskom atlasu zločina“
7000—8000 prema predmetu Krstić[1]
5336—7826 prema predmetu Popović i drugi[2]
4970—6000 prema predmetu Tolimir[3]
8372 prema natpisu na kamenu u Memorijalnom centru Srebrenica — Potočari[4]

Masakr u Srebrenici (u delu javnosti događaj poznat i kao genocid u Srebrenici[5]) bio je ratni zločin koji su između 16. i 23. jula 1995. počinili prvenstveno pripadnici 10. diverzantskog odreda Vojske Republike Srpske (VRS) nad nekoliko hiljada muškaraca, najpre ratnih zatvorenika (pripadnika 28. divizije Armije Republike Bosne i Hercegovine), ali i civila,[6] na širem području Srebrenice, Bratunca i Zvornika, nakon ulaska Vojske Republike Srpske u Srebrenicu, koja je tada predstavljala demilitarizovanu sigurnu zonu pod kontrolom snaga Ujedinjenih nacija. Izuzev jednog incidenta u kojem su pripadnici policije Republike Srpske u Kravici streljali jednu grupu ratnih zarobljenika, koji predstavlja slučaj izolovan od ostalih streljanja na ukupno pet lokacija, poznato je još samo da je osam pripadnika 10. diverzantskog odreda streljalo zarobljenike na Vojnoj ekonomiji Branjevo. Do danas nije utvrđeno ko je učestvovao u streljanju zarobljenika na ostale četiri lokacije.

Memorijalni centar Srebrenica — Potočari, u okviru koga se nalazi i mezarje (muslimansko groblje), osnovan je 25. oktobra 2000, odlukom Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu Volfganga Petriča, a zvanično ga je 20. septembra 2003. otvorio Bil Klinton, američki predsednik u vreme događaja u Srebrenici i potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma. Na kamenu koji se nalazi na ulazu u Memorijalni centar, uklesan je broj od navodno 8372 „žrtava genocida koji nije konačan” sa područja pobrojanih opština: Bratunac, Bijeljina, Foča, Han Pijesak, Rogatica, Sarajevo, Sokolac, Srebrenica, Srebrenik, Ugljevik, Višegrad, Vlasenica i Zvornik. Do jula 2021, na mezarju u sklopu Memorijalnog centra, sahranjen je 6671 tabut sa posmrtnim ostacima.

Međutim, kako je Zakon o Memorijalnom centru iz 2007. omogućio da se na tamošnjem mezarju sahranjuju i članovi porodica žrtava, tačan broj onih koji su tu sahranjeni kao žrtve zločina nije poznat. Da se na taj način omogućila manipulacija sa brojem žrtava, otvoreno se govori nakon što je objavljeno da je Emir Suljagić, direktor Memorijalnog centra, tu premestio posmrtne ostatke svog oca Sulja Suljagića, koji je zapravo poginuo u decembru 1992. u selu Voljavica,[7] kao pripadnik Armije Republike Bosne i Hercegovine (ARBiH).[8] Pored toga, najveći deo ovde sahranjenih jesu pripadnici 28. divizije ARBiH, koji su se nakon pada Srebrenice pokušali u borbenom poretku probiju prema Tuzli.

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je ovaj zločin označio kao zločin sa elementima genocida, presudama u predmetima Krstić, Popović i drugi (Beara, Borovčanin, Gvero, Miletić, Nikolić, Pandurević), Tolimir, Karadžić i Mladić. Po tužbi Bosne i Hercegovine protiv Savezne Republike Jugoslavije za genocid, Međunarodni sud pravde je 26. februara 2007. presudio da je zločinom u Srebrenici prekršena Konvenciju o genocidu, ali je odbacio tužbeni zahtev da se genocid dogodio na čitavoj teritoriji Bosne i Hercegovine, već samo na teritoriji opštine Srebrenica.

Za učešće u samim streljanjima zarobljenika, suđeno je i pripadnicima 10. diverzantskog odreda. Prvi je osuđen Dražen Erdemović pred Haškim tribunalom 1996, na pet godina zatvora, pošto je priznao da je lično streljao oko 70 od oko 1200 streljanih zarobljenika. Sud Bosne i Hercegovine je sudio ostalim pripadnicima 10. diverzantskog odreda i 15. februara 2013. osudio: Franca Kosa (komandanta Prvog voda) na 35 godina zatvora, Stanka Kojića na 32, Vlastimira Golijana na 15 i Zorana Goronju na 30 godina zatvora.[9]

Takođe, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju i Međunarodni sud pravde su utvrdili da Srbija ni na koji način nije odgovorna za te događaje, premda je propustila da ih spreči i potom kazni krivce.

Ovaj događaj, mnogi smatraju jednim od najvećih zločina na prostoru Evrope nakon Drugog svetskog rata,[10] ali i događajem koji je propraćen brojnim kontroverzama, počev od broja stradalih (800[11] — 8372[4]), načinu njihovog stradanja,[12] načinu njihovog identifikovanja,[11][12] dodatnim sahranjivanjima[13][14] najčešće onih koji su umrli ili stradali izvan ovih događaja i ovog prostora,[12] ili su, iako živi, uvršteni na spisak stradalnika,[15] kvalifikovanju ovog zločina kao „genocid”,[16][17][18] te potpunom ignorisanju muslimanskih zločina nad lokalnim Srbima, od strane armije BiH i paravojnih formacija, koji su prethodili ovom zločinu.[19][20][21]

Pozadina

Početak sukoba 1992. godine

Nakon referenduma o nezavisnosti Republike Bosne i Hercegovine, koji je održan 29. februara i 1. marta 1992, došlo je do prvih etničkih sukoba između Muslimana i Srba. Još u atmosferi referenduma koji je bojkotovala Srpska demokratska stranka (SDS), na svadbi ispred Stare crkve na Baščaršiji u Sarajevu, predratni kriminalac pripadnik Zelenih beretki Ramiz Delalić Ćelo je pucnjem iz pištolja ubio mladoženjinog oca Nikolu Gardovića i ranio sveštenika Srpske pravoslavne crkve Radenka Mirovića. Ovo je bio početak oružanih sukoba u Bosni i Hercegovini.

Usledilo je obrazovanje oružanih snaga po etničkim osnovama. Članovi Hrvatske demokratske zajednice Bosne i Hercegovine (HDZ BiH) su 8. aprila osnovali Hrvatsko vijeće odbrane (HVO). Potom, 15. aprila su muslimanski oficiri nekadašnje Jugoslovenske narodne armije (JNA), naklonjeni Stranci demokratske akcije (SDA) i Aliji Izetbegoviću, osnovali Armiju Republike Bosne i Hercegovine (ARBiH). Na kraju, Skupština srpskog naroda u Bosni i Hercegovini odlučila je 12. maja da osnuje oružane snage — Vojsku Republike Srpske (VRS).

Zločini ARBiH i etničko čišćenje Srba u Podrinju (1992—1993)

Glavni članak: Knjiga mrtvih Srba Srebrenice i Birča 1992—1995.

Od decembra 1992. do jula 1995, ARBiH je kontinuirano vršila napade i zločine nad civilima po obližnjim srpskim selima: Blječeva, Konjević polje, Sandići, Loznička rijeka (u dva navrata), Zagoni (u dva navrata), Biljača, Magašići, Hranča, Ježestica (u dva navrata), Zalužje, Fakovići, Boljevići, Sikirić, Bjelovac, Brana Bačići, Kravica, Šiljkovići, Osmače, Međe, Oparci, Obadi, Ratkovići, Magdovići, Kaludra, Brađevina, Brežani, Krnjići, Sase, Zalazje, Milanova vodenica, Podravanje, Skelani, i Višnjica.

Do aprila 1993, na području opštine Srebrenica je ubijeno ili proterano 91% srpskog stanovništva, a uništeno je 81 od 93 srpska naselja.[22] Komandant 28. divizije Naser Orić je pred Haškim tribunalom bio optužen za ratne zločine, a pred Sudom Bosne i Hercegovine mu je suđeno zajedno sa Sabahudinom Muhićem pod optužnicom da je ubio tri srpska zarobljenika, dok je jedan zaštićeni svedok potvrdio da je Orić lično ubio sudiju Slobodana Ilića.[23] Orić je oslobođen u oba postupka.[24] Tokom suđenja, imao je javnu podršku Munire Subašić i nevladine organizacije Majke Srebrenice.

Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku, zajedno sa Savezom logoraša Republike Srpske je 2008. objavio Knjigu mrtvih Srba Srebrenice i Birča 1992—1995, koja sadrži spisak 3287 srpskih žrtava ubijenih na području Srebrenice i okoline od strane muslimanskih snaga. Kako se najveći broj žrtava odnosi na period 1992. i 1993, na spisku srpskih žrtava se nalazi i napomena u kojoj se kaže da je spisak podložan dopunama i proširenjima spiska broja žrtva.[25][26]

Pokolj u Bjelovcu (1992)

Za više informacija pogledajte: Pokolj u Bjelovcu 1992.

Pred zoru 14. decembra 1992, pripadnici ARBiH pod komandom Orića izvršili su organizovani napad na srpska sela Bjelovac, Sikirić i Loznička Rijeka. U ova sela su došli iz pravca Srebrenice, koja se od nje nalaze na svega 15 kilometara.[27] Tu je izvršen masakr nad 109 srpskih civila, a spaljeno je oko 350 srpskih kuća i drugih objekata.[28]

Masakr u Kravici (1993)

Za više informacija pogledajte: Masakr u Kravici

Na pravoslavni Božić 7. januara 1993, pripadnici ARBiH na čelu sa Orićem napali su srpska sela Kravicu, Ježesticu i Šiljkoviće. Poginulo je 49 ljudi[29] (po nekim podacima 46[30]), a nekoliko sela spaljeno do temelja.[31] Najmlađa žrtva je bio četvorogodišnji Vladimir Gajić, a najstarija nepokretna starica Mara Božić od 89 godina, koja je živa spaljena.[32] Patolog dr Zoran Stanković je utvrdio tragove mučenja na leševima stradalim u ovim selima. Telo Nevenke Đukić (45) nikada nije pronađeno, a postoje navodi da joj je odsečena glava.

Crkva Svetih apostola Petra i Pavla u Kravici je opljačkana i spaljena, dok su okolni srpski grobovi preorani i oskrnavljeni.[33] Nekoliko stotina izbeglica je po snegu uspelo da pređe Drinu i skloni se u Srbiju.

Kravica je teško postradala i u Drugom svetskom ratu, kada je izgubila oko 600 stanovnika, od čega je njih 111 ubijeno u masakru 3. jula 1944. godine od strane ustaša.

Srebrenica kao sigurna zona pod kontrolom UN

Rezolucija SB UN 819 i sporazum Mladić—Halilović

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 16. aprila 1993. doneo Rezoluciju 819, kojom je zatraženo od svih strana da Srebrenicu sa okolinom tretiraju kao sigurnu zonu, oslobođenu od bilo kakvih vojnih aktivnosti ili nasilnih aktova.[34]

General Ratko Mladić na aerodromu u Sarajevu (leto 1993)

Sutradan 17. aprila, održan je sastanak načelnika Glavnog štaba Vojske Republike Srpske generala Ratka Mladića i načelnika Generalštaba Armije Republike Bosne i Hercegovine generala Sefera Halilovića, uz prisustvo švedskog general-pukovnika Lars-Erika Valgrena. Na sastanku su Mladić i Halilović potpisali sporazum od 11 tačaka, koji je predviđao dogovor o prekidu vatre i zamrzavanje svih borbenih aktivnosti na području Srebrenice počevši od 18. aprila, zatim njena demilitarizacija u roku od 72 sata, a pod tim se podrazumevalo da u ovom gradu ostanu samo pripadnici UNPROFOR-a.[35] Sporazumom je garantovan siguran i nesmetan prolaz snagama UNPROFOR-a na putu od Tuzle do Srebrenice, otvaranje vazdušnog koridora i slobodno dopremanje humanitarne pomoći.

Već 18. aprila, na teritoriju Srebrenice je stigao prvi kontigent UNPROFOR-a, sačinjen od kanadskih vojnika. Ipak, do demilitarizacije nije došlo, jer je na području sigurne zone Srebrenica ostalo prema nekim podacima oko 5.500 pripadnika Armije Republike Bosne i Hercegovine. General Halilović je 2001. godine pred Haškim tribunalom izjavio da ARBiH nije smatrala da je sporazum potpisan sa generalom Mladićem obavezuje, kao i da bosanski muslimani nisu želeli predati oružje.[36] Uz to, helikopteri ARBiH su prekršili zonu zabrane leta, dok su njene brigade (od kojih će 1. marta 1995. godine nastati 28. divizija) nastavile da se naoružavaju, da iz sigurne zone otvaraju vatru po položajima Vojske Republike Srpske i da bespravno prisvajaju jedan deo humanitarne pomoći koji je pristizao u Srebrenicu.[37]

Između 1.000 i 2.000 vojnika tri brigade Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske je bilo raspoređeno na obodima sigurne zone Srebrenica, kako bi onemogućili upade ARBiH iz sigurne zone u srpska naselja. Neki su i ovo protumačili kao kršenje sigurne zone, premda su svi vojnici Vojske Republike Srpske bili van nje i nisu imali nikakvo dejstvo na njenoj teritoriji.

Rezolucija SB UN 824

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je 6. maja 1993. godine, doneo Rezoluciju 824, kojom je sigurnim zonama proglasio Sarajevo, Tuzlu, Žepu, Goražde, Bihać i Srebrenicu. U rezoluciji je podvučena odlučnost snabdevanja humanitarnom pomoći i zaštite tih zona čak i vojnom silom (između ostalog i uz pomoć vojnika iz sastava UNPROFOR-a, delujući u samoodbrani).[38]

Međutim, u sigurnim zonama Srebrenica i dalje ostaju snage ARBiH, nastavlja da se naoružava, vrši mobilizaciju i povremeno napada okolna srpska sela. Poslednji napad uoči kontraofanzive Vojske Republike Srpske i njenog ulaska u Srebrenicu, dogodio se 26. juna 1995. godine, kada je ARBiH izvršila napad na Višnjicu.

Za vreme postojanja sigurne zone Srebrenica, tri čoveka su u gradu igrala vodeću ulogu: komandant 28. divizije ARBiH Naser Orić, načelnik srebreničke stanice bezbednosti Hakija Meholjić i lokalni političar Ibran Mustafić (jedan od osnivača Stranke demokratske akcije).

Ono što je važno istaći, jeste da je 28. divizije ARBiH formirana od šest ranije postojećih brigada, dana 1. marta 1995. godine u Srebrenici, dakle skoro dve godine nakon uspostavljanja sigurne zone UN na tom području.

Američki predsednik Bil Klinton, Alija Izetbegović i hrvatski predsednik Franjo Tuđman u Vašingtonu (18. mart 1994)

Svedočenja Hakije Meholjića i Ibrana Mustafića o Izetbegoviću i planiranom zločinu (1993)

Hakija Meholjić, ratni načelnik srebreničke stanice bezbednosti, tokom 1993. godine je prisustvovao sastanku u hotelu Holidej In u Sarajevu, na kojem je Alija Izetbegović, prema njegovim svedočenjima rekao: „Nudi mi Klinton da četnici uđu u Srebrenicu, izvrše pokolj 5.000 Muslimana i biće vojna intervencija NATO snaga u cijeloj Bosni i Hercegovini.”[39] Meholjić se tome usprotivio, nakon čega je Izetbegović pitao šta misle o razmeni teritorija, tako što bi Srebrenicu prepustili u zamenu za Vogošću, što je takođe navodno postojalo kao ponuda.

Ibran Mustafić u svojoj knjizi „Planirani haos” je takođe optužio Izetbegovića da je u dogovoru sa Klintonom omogućio da dođe do „genocida u Srebrenici”, kao i da je Naser Orić kriv za smrt nekoliko stotina Bošnjaka[40]:

Da sam mogao da sudim Oriću u Hagu, ja bih mu za zločine nad Srbima presudio najmanje 20 godina zatvora. Ali, za zločine nad sunarodnicima presudio bih mu najmanje 200.000 godina. On je najodgovorniji što je Srebrenica postala najveća mrlja u istoriji čovečanstva. On je i 1993. godine, kad ova enklava umalo nije osvojena, pobegao iz Srebrenice. Pobegao je i 1995. Orić je najobičnija jajara i da nema srpskih medija, njemu se ne bi pridavao nikakav značaj.

Jedan od osnivača Stranke demokratske akcije Muhamed Filipović, ambasador Republike Bosne i Hercegovine u Londonu tokom rata, tvrdio je da je postojao dogovor između vlasti u Republici Srpskoj i Sarajevu, da se Srebrenica preda gotovo bez borbe kako bi Republika Srpska stvorila kompaktnu teritoriju uz Drinu, u zamenu za prepuštanje Hadžića, Ilijaša i Vogošće.[41]

Odnos međunarodne zajednice prema Srbima (do jula 1995)

U junu 1995. godine, francuski predsednik Žak Širak je u razgovoru sa Andreasom Papandreuom, premijerom Grčke, izjavio[42]:

Dozvolite mi da Vas prekinem, gospodine predsedniče, Srbi su narod bez zakona i bez vere. Srbi su narod razbojnika i terorista.

— Žak Širak, predsednik Francuske

Napad na Srebrenicu

Napad ARBiH na Višnjicu

Za više informacija pogledajte: Napad na Višnjicu

Armija Republike Bosne i Hercegovine je 26. juna 1995. godine napala Višnjicu, koja se nalazi na nešto manje od 30 kilometara od Srebrenice. Ibran Mustafić u svojoj knjizi „Planirani haos”, navodi se da je poginulo nekoliko civila, kao i da je naređenje za napad stiglo od generala Envera Hadžihasanovića iz Sarajeva.[43]

Spaljen je deo sela naseljen srpskim stanovništvom, oteto oko stotinu ovaca, a broj žrtava nikada nije utvrđen. Američka novinarka Dajana Džonston je u svojoj knjizi napisali da je ubijeno 40 „četnika”, misleći na pripadnike Vojske Republike Srpske.[44]

Holandski bataljon u sastavu UNPROFOR-a nije ni pokušao da spreči ove povremene izlete 28. divizije ARBiH iz sigurne zone Srebrenica i njihove napade na srpska naselja.[45][46]

Raspored snaga

Armija Republike Bosne i Hercegovine

Na području sigurne zone Srebrenica, bila je stacionirana 28. divizija Armije Republike Bosne i Hercegovine. Njeni pripadnici su bili opremljeni različitim tipovima naoružanja, mada je jedan deo prisilno mobilisanih srebreničkih Bošnjaka imao lovačko naoružanje. U sklopu vršenja nasilnih mobilizacija, regrutovani su dečaci stariji od 16 godine. Računa se da je broj njenih pripadnika bio između 4.000 i 6.500.

U maju 1995. godine, komandant divizije Naser Orić je, zajedno sa članovima svog štaba, helikopterom napustio Srebrenicu.[47]

Baza Holandskog bataljona u Potočarima

Vojska Republike Srpske

Za operaciju zauzimanja sigurne zone Srebrenica, Vojska Republike Srpske je angažovala oko 2.000 pripadnika, podeljenih u dve taktičke grupe:

  1. Taktička grupa 1: Zvornička pješadijska brigada Drinskog korpusa pod komandom pukovnika Vinka Pandurevića i Vukovi sa Drine;
  2. Taktička grupa 2: Drinski laki pešadijski bataljon formiran iz sastava Romanijske, Vlasenićke, Milićke i Bratunačke lake pješadijske brigade brigade;
  3. Deseti diverzantski odred.

Holandski bataljon

Za više informacija pogledajte: Holandski bataljon

Holandski pešadijski bataljon u sastavu operacije Snaga zaštite Organizacije ujedinjenih nacija — UNPROFOR, brojao je oko 850 pripadnika stacioniranih u nekadašnjoj fabrici kablova u Potočarima, na oko 5 kilometara od Srebrenice. Bataljon je koristio 30 osmatračkih punktova širom sigurne zone.

Komandant bataljona je bio holandski potpukovnik Tomas Karemans.

Tok borbi

Zauzimanje Srebrenice

Glavni članak: Operacija Krivaja
Mapa vojnih operacija u rejonu Srebrenice jula 1995. Zelene strelice pokazuju pravce bega kolone Bošnjaka.

Napad na Višnjicu, kao i brojna druga kretanja i dejstva 28. divizije ARBiH, definitivno su opredelila komandu Vojske Republike Srpske da krene u zauzimanje sigurnih zona Srebrenica i Žepa, čime bi zaustavila dalja dejstva ove divizije. Dana 2. jula 1995. godine, komandant Drinskog korpusa general Radislav Krstić izdaje naređenje da se, usled povećanih aktivnosti neprijatelja u sigurnoj zoni, krene u napad čiji je osnovni zadatak presecanje enklava Srebrenica i Žepa, odnosno sužavanje sigurne zone koja je zloupotrebljavana kao štit 28. diviziji ARBiH za nesmetano delovanje.[48][49]

Dana 5. jula 1995. godine, izvršeno je razmeštanje angažovanih snaga Vojske Republike Srpske i zauzimanje predviđenih položaja za dejstvo. U zoru 6. jula oko 4 sata ujutru, pukovnik Pandurević dolazi na osmatrački položaj u rejonu planine Javor, odakle koordinira dalje razmeštanje trupa.

Otpočeo je napad u kojem snage VRS nisu uspele da razbiju 28. diviziji ARBiH na predviđenim položajima, usled čega dolazi do pregrupisavanja taktičkih grupa i angažovanja dva tenka T-55.

Nepovoljne vremenske prilike su navele komandu Vojske Republike Srpske da privremeno prekine dejstva na jedan dan, a napad je nastavljen već 8. jula. Toga dana, pripadnici Holandskog bataljona koji su se povlačili sa jednog od svojih osmatračkih mesta prema bazi u Potočarima, svesni da je počeo veliki napad koji ne mogu zaustaviti. Na putu prema Potočarima, susrela ih je grupa pripadnika 28. divizije ARBiH i tražila da ostanu sa njima, znajući da Vojske Republike Srpske neće pucati na pripadnike mirovnih snaga Ujedinjenih nacija. Vojnici iz Holandskog bataljona su to odbili, usled čega je došlo do verbalnog sukoba, tokom kojeg je jedan pripadnik ARBiH aktivirao ručnu bombu i bacio je prema vozilu i vojnicima Holandskog bataljona. U eksploziji je teško ranjen holandski vojnik Raviv van Rensen, star 25 godina. Odmah su ga stavili u vozilo i krenuli prema bazi u Potočarima, gde je trebalo da mu se pruži lekarska pomoć, ali je on podlegao ranama na putu.

Dana 9. jula, prethodnica sačinjena od Vukova sa Drine je stigla na oko 1 kilometar od centra Srebrenice, dok se očekivalo da će glavnina snaga dođi tokom sutrašnjeg dana iz južnog pravca. Ipak, narednog dana je 28. divizija ARBiH uzvratila žestokim kontranapadom i primorala Vojsku Republike Srpske da odstupi, čime je situacija znatno usložnjena. Radi popravljanja situacije i učvršćivanja fronta, komanda VRS uključuje raspoloživu rezervu, oklopno-mehanizovanu četu i vod Praga. U borbu ulazi i Milan Jolović Legenda, komandant Vukova sa Drine, uvodeći još svojih boraca. U silovitom odgovoru kroz sadejstvo Praga, tenkova T-55 i minobacača, 28. divizija ARBiH gubi prednost i kreće u povlačenje, što koriste Vukovi sa Drine i preuzimaju njihove položaje.

U neurednom povlačenju, 28. divizija se deli u dve kolone i povlači u dva pravca, što dovodi do toga da veliki broj njenih pripadnika gubi vezu sa glavninom i pretpostavljenom komandom, te lutajući po šumama nailazi na zasede Vojske Republike Srpske, koje ih većinski uništavaju u kraćim borbama. Dva krila Taktičke grupe 1 se spajaju i nastavljaju da gone neprijatelja prema severu.

U jutarnjim časovima 10. jula, komandant Holandskog bataljona pukovnik Karemans je od pretpostavljene komande tražio vazdušna dejstva po snagama Vojske Republike Srpske. Uveče je stiglo odobrenje za vazdušna dejstva, koja je trebalo da otpočnu narednog jutra u 6 časova.[50] NATO avionu su krenuli iz Italije, ali su se vratili. Zbog toga je Karemans ponovio zahtev ujutru 11. jula, koji je ponovo odobren. Ovoga puta je došlo do dejstva dva holandska aviona F-16, koji su bacili dve bombe na položaj Vojske Republike Srpske.[50]

Dana 11. jula u 15.00 časova, Vojske Republike Srpske ulazi u Srebrenicu. Oko sat vremena kasnije, u centar grada stiže i general Ratko Mladić. U tom trenutku, još nije sasvim jasno gde se nalaze razbijeni delovi 28. divizije. Zbog toga, pukovnik Pandurević traži da se ne žuri sa daljim operacijama u pravcu Žepe, ali mu general Mladić izdaje naređenje da krene tamo.

Proboj 28. divizije prema Tuzli

Sastanak u Šušnjarima

Preostali delovi 28. divizije ARBiH su održali sastanak u selu Šušnjari, zapadno od Potočara, na kojem su odlučili da krenu u proboj prema Tuzli. Za takvu akciju dobili su odobrenje i komandanta divizije Nasera Orića. U borbenom poretku, organizujući prethodnicu, začelje, obezbeđujući bokove i sve po pravilima ratovanja, ova kolona koja je brojala između 10.000 i 15.000 ljudi, kreće u proboj prema Tuzli, koja je udaljena oko 90 kilometara. Jedan deo kolone, jesu bili vojno sposobni muškarci iz Srebrenice, koji su ili prethodno mobilisani ili sami krenuli.

U proboju do Tuzle, 28. divizija ARBiH se čak 19 puta sukobila sa snagama Vojske Republike Srpske. U ovim borbama, stradalo je nekoliko hiljada ljudi. Na putu je dolazilo i do međusobnih sukoba samih Bošnjaka. Ratni predsednik Izvršnog odbora Skupštine opštine Srebrenica Ibran Mustafić je svedočio da je u tim međusobnih sukobima u proboju prema Tuzli, stradalo između 500 i 1.000 Bošnjaka.[40] Ratni načelnik srebreničke stanice bezbednosti Hakija Meholjić je saznao i da postoji spisak nepodobnih Bošnjaka iz Srebrenice, koji treba da budu likvidirani na proboju prema Tuzli. Saznavši da se na spisku nalazi i njegovo ime, Meholjić je odlučio da se izdvoji iz kolone sa grupom proverenih ljudi i tako samostalno krene ka Tuzli, zahvaljujući čemu je i preživeo.[39]

Zaseda na brdu Kamenica

Sandići

U Sandićima je Vojska Republike Srpske zarobila jedan broj pripadnika 28. divizije ARBiH, koji su potom prebačeni u Kravicu.

Zaseda u Snagovu

Koridor Baljkovica

Tokom borbi između Zvorničke pješadijske brigade Vojske Republike Srpske i 28. divizije ARBiH prilikom njenog povlačenja prema Tuzli, uspostavljena je radio veza između komandanta Zvorničke brigade pukovnika Vinka Pandurevića i Šemsa Muminovića, komandanta jedne brigade u sastavu 28. divizije ARBiH. Pukovnik Pandurevića je sa njim uspostavio vezu, istovremeno odbijajući da se javi na pozive svog Glavnog štaba, znajući da će mu biti naređeno da bez dileme i odlaganja razbije ostatke 28. divizije. Umesto toga, dogovara sa Muminovićem da kod Baljkovice od 14.00 do 17.00 časova otvori koridor kroz koji može proći kolona pripadnika 28. divizije i određenog broja civila koji se nalazi u koloni. Najpre se nisu usaglasili mogu li proći naoružani, da bi se na kraju dogovorili da mogu proći sa oružjem. Procenjuje se da je za ta tri sata kroz otvoren koridor prošlo oko 5.000 ljudi, na samo nekoliko stotina metara od isturenog komandnog mesta sa kojeg ih je posmatrao pukovnik Pandurević.

Dolazak u Tuzlu

Dešavanja u Potočarima

Muslimanske izbeglice u Bajinoj Bašti

Jedna grupa od oko 700 ili 800 muslimanskih izbeglica iz Srebrenice je, uoči ulaska Vojske Republike Srpske u grad, krenula prema Drini, prešla je i došla na teritoriju Bajine Bašte u Srbiji.

Izbeglice pred bazom Holandskog bataljona

Do večeri 11. jula 1995. godine, nekoliko hiljada muslimanskih izbeglica je došlo pred bazu Holandskog bataljona u Potočarima, tražeći zaštitu od mirovnih snaga. Procenjuje se da se tu zateklo između 20.000 i 25.000 izbeglih iz Srebrenice, od kojih su većina bile žene, deca i stari, ali je tu bilo između 300[51] i 1000 muškaraca.[52] Holandski bataljon nije im pružio nikakvu pomoć, čak ni u pogledu hrane ili vode iz svojih zaliha, iako su ljudi stajali čitavog dana na otvorenom po julskoj vrućini.

Sastanak Mladića i Karemansa (11. jul)

Uveče 11. jula u hotelu „Fontana” u Bratuncu, održan je sastanak generala Mladića i pukovnika Karemansa, komandanta Holandskog bataljona. Sastanku je prisustvovao i srebrenički učitelj Nesib Mandžić. Na video snimku koji je nastao tom prilikom, vidi se pukovnik Karemans kako odrično odgovara na Mladićevo pitanje da li je on zatražio vazdušna dejstva po Vojsci Republike Srpske, iako je zapravo bilo tako. Na ponovljeno Mladićevo identično pitanje, Karemans odgovara da im je naredio da se brane, na šta je Mladić uzvratio:

Od koga su se branili, kad ih niko nije napadao? Vi ste bili dužni da u skladu sa sporazumom od aprila i maja 1993. godine, razoružate Muslimane u Srebrenici. A Vi ste ih naoružavali, s njima švercovali i pripremali za borbu protiv Srba! I još ste izdali danas naređenje da tuku po mojim vojnicima.

— general Ratko Mladić na sastanku sa pukovnikom Karemansom, hotel „Fontana” u Bratuncu (11. jul 1995)

Karemans je tražio garancije od Mladića da će civilno stanovništvo iz Potočara i pripadnici Holandskog bataljona moći bezbedno da napuste enklavu. General Mladić mu je potvrdio da, bez obzira na prethodno dejstvo NATO po Vojsci Republike Srpske toga dana, plavi šlemovi i dalje nisu cilj njegovog dejstva, kao ni civilno muslimansko stanovništvo: „koje nije krivo za to što se desilo.” Na kraju, general Mladić je tražio od Karemansa da mu dovede delegaciju muslimanskih izbeglica na razgovor, a ukoliko može da dovede i predstavnike Armije Republike Bosne i Hercegovine na pregovore, po mogućstvu Zulfa Tursunovića ili onog za koga Karemans proceni da je među njima vodeći autoritet, jer je upoznat da Naser Orić nije na tom terenu. Karemans je pitao može li na sastanak dovesti i nekog predstavnika međunarodne zajednice, a Mladić je odgovorio da može povesti predstavnika bilo koje međunarodne organizacije. Mladić je ponudio da zbrine ranjenike Holandskog bataljona, ARBiH, kao i muslimanske izbeglice ukoliko ima životno ugroženih, a Karemans mu se zahvalio na humanosti.

Mladić i Karemans su se ponovo sastali oko 23 časa, ali bez delegacije izbeglica.

Sastanak Mladića i delegacije izbeglica (12. jul)

Narednog dana, 12. jula, u bratunačkom hotelu „Fontana” je održan sastanak generala Mladića, pukovnika Karemansa i tročlane delegacije muslimanskih izbeglica iz Potočara, koju su činili Ćamila Omanović, Ibro Nuhanović i Nesib Mandžić.

Transport izbeglica

Na pitanje vojnika UN o kriterijumima po kojim se odvajaju muškarci, odgovoreno im je da se traga za počiniocima ratnih zločina.[53]

Masovne likvidacije su počele 13. jula u području severno od Srebrenice (doline reka Jadar i Cerska). Većina egzekucija je tekla po sličnoj proceduri. Muškarci su internirani u prazne školske zgrade ili skladišta.[traži se izvor]

Hronologija streljanja ratnih zarobljenika

Streljanje u Kravici kao zaseban incident (13. jul)

Zarobljene pripadnike 28. divizije Armije Republike Bosne i Hercegovine na prostoru Šehovića, Skelana i Sandića, njih između 270 i 300, grupa između 15 i 20 pripadnika specijalnog odreda policije Republike Srpske je smestila u magacine Zemljoradničke zadruge u Kravici. Kako je ranije predviđeno da ova grupa, nakon uzimanja ličnih podataka i eventualnog odvajanja potencijalnih učinilaca ratnih zločina, bude razmenjena kod Kelesije, zarobljenici nisu ni vezivani, a pošto im je saopšteno da sledi njihova razmena, vladala je opuštenija atmosfera.

U jednom trenutku, komandant odreda policije Krsto Dragičević je među zarobljenicima prepoznao jednog svog komšiju iz Skelana, odakle je i sam rodom, pa je krenuo da se sa njim pozdravi. Koristeći njegovu opuštenost, drugi zarobljenik mu je oteo pušku i ubio ga na licu mesta, a zatim je pokušao da ispali rafal u pravcu ostalih policajaca.[54][55] Drugi policajac je uspeo da uhvati cev puške i usmeri je u vis, te je tom prilikom zadobio opekotine šake. Uplašeni u uveliko uzavreloj atmosferi, a u strahu za sopstvene živote, policiji donose odluku da likvidiraju sve prisutne zarobljenike i tako čine.

Specijalni odred policije se ubrzo vratio u komandu, gde se pronela vest o pogibiji njihovog komandanta. Na sahrani Krsta Dragičevića u Skelanama, 15. jula, pripadnici odreda su razgovarali o ovom događaju i složili se da je u afektu načinjena nedopustiva greška sa njihove strane. Kako su policiji na licu mesta i u brzini samostalno doneli odluku o streljanju zarobljenika, nije postojala nikakva veza sa bilo kojom višom komandom, pa samim tim ni šira odgovornost.

Iako se u presudama Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju pominju brojke od 1.000 do 1.500 streljanih u Kravici, do sada je pronađeno 284 posmrtna ostatka u tri masovne grobnice, za koje se tvrdi da su služile za pokopavanje ovde ubijenih. U masovnoj grobnici Glogovo 2 je pronađeno 139 posmrtnih ostataka, dok je u sekundarnoj grobnici Zeleni Jadar pronađeno 145 posmrtnih ostataka. Grobnica Glogova 1 se takođe navodi kao mesto masovnog sahranjivanja leševa ovde streljanih zarobljenika.

Planski masakr nad ratnim zarobljenicima

Tokom večeri 13. jula, u Srebrenicu dolazi pukovnik Ljubiša Beara, načelnik bezbjednosti Glavnog štaba Vojske Republike Srpske i sastaje se sa Miroslavom Deronjićem, predsednikom Kriznog štaba opštine Bratunac. Pošto mu je saopštio da je tu sa ciljem da strelja zarobljenike, Deronjić je rekao da to ne sme činiti na području opštine Bratunac. Zbog toga je pukovnik Beara od ranog jutra 14. jula, organizovao 27 autobusa za prebacivanje zarobljenika iz Bratunca u Zvornik i odredio ukupno pet lokacija na kojima će se izvršiti streljanje — Vojna ekonomija Branjevo, Dom kulture u Pilici, Orahovica, Kozluk.

Potom, Beara je počeo sa okupljanjem snage koje će izvršiti streljanje zarobljenika. Uspeo je da pridobije osam pripadnika 10. diverzantskog odreda na čelu sa komandantom bijeljinskog voda Francom Kosom. Pozvao je još Milana Lukića i Radovana Stankovića, ali oni su odbili ili se nisu pojavili. Kasnije su se kao učesnici streljanja pominjali i pripadnici Grčke dobrovoljačke garde, ali njihovo učešće nikada nije dokazano.

Vojna ekonomija Branjevo (14-16. jul)

Na Vojnoj ekonomiji Branjevo, streljanje zarobljenih pripadnika 28. divizije je počelo 14. jula. Njihovo streljanje su izvršili pripadnici 10. diverzantskog odreda, njih osmorica: Franc Kos (komandir Bijeljinskog voda), Marko Boškić Aleksandar Cvetković, Dražen Erdemović, Brano Gojković, Vlastimir Golijan, Zoran Goronja i Stanko Savanović.[56] Zarobljenici su prilikom streljanja bili vezani.

Kozluk (14-17. jul)

Orahovica

Jedan vojnik Zvorničke pješadijske brigade koji se slučajno zatekao u Orahovcu, budući da je bio na odsustvu, uzeo je učešća u streljanju. Međutim, poginuo je posle nekoliko dana i nikada nije mogao biti svedok tih dešavanja.

Dom kulture u Pilici

Žrtve

Broj žrtava

Državni sekretar SAD za ljudska prava, Džon Šatuk (engl. John Shattuck) je 22. januara 1996. godine potvrdio postojanje masovnih grobnica u kojima je bilo sahranjeno preko 2.000 nestalih Bošnjaka.[traži se izvor]

Komisija za ispitivanje događaja u Srebrenici Republike Srpske je takođe uporedila sve spiskove prijavljenih nestalih osoba, koji su se često preklapali, i očistila ih je od duplih, a ponekad i trostrukih prijava, tako da se ukupan broj prijavljenih nestalih lica smanjio sa preko 12.000 na 7.108 nestalih koji su bili prijavljeni između 10. i 19. jula 1995.[traži se izvor]

Septembra 2002. godine, Kancelarija za odnose sa Haškim tribunalom Republike Srpske objavila je izveštaj o slučaju Srebrenica. U njemu se tvrdi da je u borbama oko Srebrenice poginulo 1.800 bošnjačkih vojnika, i da ih je još 100 umrlo od iscrpljenosti. Izveštaj navodi da je oko 100 vojnika stradalo usled srpske osvete ili nepoznavanja međunarodnih zakona rata.[57] Međutim, Međunarodna krizna grupa i UN su osudili manipulaciju njihovim izjavama u ovom izveštaju.[58]

U zaključnom izveštaju Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine, objavljenom 21. jula 2021. godine, navodi se da je tokom jula 1995. godine u Srebrenici streljano između 2.500 i 3.000 ratnih zarobljenika, kao i nekoliko stotina bošnjačkih civila u Potočarima.[6] Komisija je utvrdila i da je prilikom proboja 28. divizije ARBiH prema Tuzli, stradalo od 4.000 do 5.000 njenih pripadnika i ljudi koji su se nalazili u njenoj koloni, a koja je bila legitimna vojna meta.

500 živih Bošnjaka koji su se vodili kao poginuli ili nestali

Politika je 2. aprila 2010. godine donijela vijest da je Mirsad Tokača, direktor sarajevskog Istraživačko-dokumentacionog centra, na prezentaciji „Bosanskog atlasa ratnih zločina” izjavio je da na spisku stradalih srebreničkih Bošnjaka nalaze i imena 500 osoba za koje je utvrđeno da su živi, kao i da je u Memorijalnom centru Potočari sahranjeno 70 ljudi koji u julu 1995. godine uopšte nijesu bili u Srebrenici. Tokača je kazao da je od 7.100 nestalih lica u Srebrenici i okolini utvrđeno da ih je više od pet hiljada iz Srebrenice, a 1.600 iz Zvornika i Bratunca.[59] S druge strane, bošnjački mediji su preneli da je Tokača izjavio da je otkriveno 500 ljudi koji su se vodili kao nestali a ne kao mrtvi.[traži se izvor] Međutim, 21. aprila 2010, Istraživačko-dokumentacioni centar je demantovao vest koju su preneli mediji RS a potom je preuzeli i mediji iz Srbije, navodeći da su Tokačine reči izvučene iz konteksta i pogrešno predstavljene, nazivajući ovaj čin medija Republike Srpske kao klasičan primer manipulacije i zloupotrebe medija.[60]

Identitet sahranjenih u Potočarima

Jedinstveni registar branitelja

Nakon što je u februaru 2020. godine, Ministarstvo za pitanja boraca i invalida odbrambeno-oslobodilačkog rata Federacije Bosne i Hercegovine, na osnovu Zakona o pravima branilaca/branitelja i članova njihovih porodica/obitelji[61] i Zakona o pravima demobiliziranih/razvojačenih branilaca/branitelja i članova njihovih porodica/obitelji[62], objavilo Jedinstveni registar branilaca/branitelja[63] koji su se tokom rata u Bosni i Hercegovini od 1992. do 1995. godine, borili u redovima Armije Republike Bosne i Hercegovine i Hrvatskog vijeća obrane, otkriveno je da veliki broj sahranjenih na mezarju Memorijalnog centra Srebrenica — Potočari, zapravo jesu bili borci Armije Republike Bosne i Hercegovine, od kojih mnogi ne samo da nisu streljani već poginuli u borbama, nego i da su poginuli na tim prostorima od početka ratnih sukoba 1992. godine.

Najpre je otkriveno da je Emir Suljagić, direktor Memorijalnog centra Srebrenica — Potočari, posmrtne ostatke svog oca Sulja Suljagića 2005. godine preneo na mezarju Memorijalnog centra, iako je Suljo Suljagić poginuo 24. decembra 1992. godine u selu Voljavica (oko 20 kilometara od Srebrenice), odnosno više od dve i po godine pre srebreničkog masakra.[64] Iz Jedinstvenog registra branilaca se vidi da je Suljo Suljagić proveo 224 dana u redovima Armije Republike Bosne i Hercegovine, što upućuje da je poginuo kao njen borac. Po objavljivanju izvoda iz matične knjige umrlih, Emir Suljagić je pretio onima koji su to objavili, tvrdeći da na to nisu imali pravo.[65] Takođe, Registar pokazuje i da je sam Emir Suljagić u redovima ARBiH proveo 300 dana.

Hatidža Mehmedović, osnivač i prva predsednica udruženja Majke Srebrenice, izgubila je muža Abdulaha, sina Azmira i sina Almira. Sva trojica su, prema dostupnim podacima iz Jedinstvenog registra bili pripadnici Armije Republike Bosne i Hercegovine: Abdulah i Azmir Mehmedović po 1.182 dana, a Almir Mehmedović 299 dana.

Predsednica udruženja Majke Srebrenice Munira Subašić je u ratu izgubila muža Hilma i sina Nermina, za koje tvrdi da su žrtve genocida. Jedinstveni registar navodi podatke da su Hilmo Subašić i Nermin Subašić bili pripadnici Armije Republike Bosne i Hercegovine 1146 dana, odnosno da su zajedno pristupili redovima ARBiH na samom početku rata u Bosni i Hercegovini.

Merja Đogaz, jedna od Majki Srebrenice, u izjavama je navodila da je u srebreničkom genocidu izgubila 2 sina, kao i muža i još jednog sina pre genocida.[66] Jedinstveni registar branitelja pokazuje da su Mustafa Osmana Đogaz (muž) proveo u ARBiH 177 dana, sinovi Munib Đogaz 1.156, Omer Đogaz 1.162 i Zuhdija Đogaz 169 dana. Dakle, svi su bili pripadnici Armije Republike Bosne i Hercegovine.

Bošnjaci sahranjeni u Potočarima koji nisu poginuli u Srebrenici

Prema rečima direktora Memorijalnog centra, Merseda Smajlovića, u Potočarima je sahranjeno i 75 bošnjačkih vojnika koji nisu poginuli u Srebrenici, a na izričitu molbu njihovih rođaka „iz sentimentalnih razloga”. S tom praksom se prekinulo 2007. kada je odlukom visokog predstavnika formiran Memorijalni centar kao institucija na nivou BiH. Smajlović je takođe dodao da će se tela tih 75 vojnika izmjestiti na drugu odgovarajuću lokaciju, kao i da mu je poznata tvrdnja Tokače da na spisku žrtava ima i živih ljudi, ali da ne zna o kolikom se tačno broju radi.[12]

General-major, Luis Makenzi, takođe pominje da je među 2.000 iskopanih tela, bilo i onih koji su poginuli u borbama koje su se vodile tokom prethodne tri godine, dodajući da je brojka od 8.000 ubijenih matematički neutemeljena.[67]

Srbi sahranjeni u Potočarima

Predsednik Opštinske organizacije porodica zarobljenih poginulih boraca i nestalih civila Srebrenica Mladen Grujičić izrazio je sumnju da su u Memorijalnom centru Potočari kod Srebrenice pokopane i srpske žrtve, koje su prikazane kao bošnjačke.[68]

Izveštaji o masakru u Srebrenici

Izveštaj generalnog sekretara UN (1999)

Pripadnici holandskog bataljona koji su bili prisutni na terenu u to vreme, ocenili su da je nekoliko pohoda koje su Bošnjaci izveli iz Srebrenice izveli sa teritorije Srebrenice imali malu ili nikakvu vojnu važnost. Ovi pohodi su često bili organizovani u cilju prikupljanja hrane, pošto su Srbi onemogućavali pristup humanitarnih konvoja enklavi. Čak i srpski izvori sa kojima se povodom ovog izveštaja razgovaralo, ocenili da bošnjačke snage u Srebrenici nisu predstavljale ozbiljnu vojnu pretnju. Najveći napad koji su Bošnjaci izveli iz Srebrenice je bio pohod na selo Višnjica, 26. juna 1995, u kojem je nekoliko kuća spaljeno, ubijeno do četvoro Srba i ukradeno 100 ovaca. Nasuprot tome, Srbi su zaposeli enklavu dve nedelje kasnije, proterujući desetine hiljada iz svojih kuća i pogubivši hiljade muškaraca i dečaka. Srbi su uporno preterivali ocenjujući nivo napada iz Srebrenice u cilju stvaranja pretpostavki za sprovođenje centralnog ratnog cilja: stvaranje geografski neprekinute i etnički čiste teritorije duž Drine kako bi na taj način oslobodili svoje trupe za borbu u drugim delovima države.

— Izveštaj Generalnog Sekretara OUN, Kofija Anana dostavljen kao materijal na 54. zasedanju Generalne Skupštine OUN 15. novembra 1999. — tačka 479[69]

Primarne i sekundarne masovne grobnice

Stručnjaci sudske medicine su identifikovali ukupno 21 masovnu grobnicu u kojima su nađeni ostaci žrtava srebreničkog masakra. Od tog broja 14 su primarne grobnice u kojima su ubijeni sahranjeni neposredno posle egzekucije. Iz osam od njih su zemni ostaci kasnije iskopani i ponovo zakopani na drugim mestima (sekundarne grobnice). Do 2001. otkriveno je 7 sekundarnih grobnica. Premeštanje leševa u sekundarne grobnice je činjeno radi sakrivanja dokaza o masovnom ubistvu. Oko 6.594 leševa je identifikovano do danas.[traži se izvor]

Izveštaj i pad holandske vlade (2002)

Naterana rezultatima holandske komisije o istraživanju događaja vezanih za masakr u Srebrenici, 16. aprila 2002. godine, holandska vlada premijera Vima Koka (Wim Kok) podnijela je ostavku, nepunih mjesec dana pre parlamentarnih izbora koji su održani 15. maja iste godine.[70]

Prvi izveštaj Republike Srpske (2002)

Izveštaj Nezavisne međunarodne komisije (2021)

Vlada Republike Srpske je 7. februara 2019. godine osnovala Nezavisnu međunarodnu komisiju za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine, pod predsedništvom izraelskog istoričara dr Gideona Grajfa, stručnjaka za Holokaust i logor Aušvic. Za članove komisije imenovani su naučnici iz oblasti politikologije, bezbednosti, sociologije, medicine i prava, iz Izraela, Japana, SAD, Australije, Srbije, Italije, Nigerije, Austrije i Nemačke.

Komisija je 21. jula 2021. godine objavila zaključni izveštaj na 1.036 strana u kojem je odbačena teza da se masakr u Srebrenici može okarakterisati kao genocid, ali da je svakako reč o ratnom zločinu. Komisija je osporila metodologiju rada Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u postupku utvrđivanja namera vinovnika prilikom počinjenih ubistava.[71]

Prilikom istraživanja, komisija se, direktno ili preko Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Ministarstva pravde Republike Srpske, obraćala brojnim relevantnim institucijama sa pozivom na saradnju i razmenu informacija. Emir Suljagić, direktor Memorijalnog centra Srebrenica — Potočari, dopisom od 16. marta 2020. godine, odbio je bilo kakvu saradnju sa komisijom.[72] Institut za istraživanje zločina protiv čovječnosti i međunarodnog prava Univerziteta u Sarajevu nikada nije odgovorio na poziv komisije.[72]

Članovi Komisije

Ime i prezime Zanimanje Institucija Država
dr Gideon Grajf (predsednik)[73] istoričar  Izrael
Juki Osa (zamenica predsednika) politikolog  Japan
dr Stiven Mejer stručnjak za bezbednost  SAD
dr Lorens Armand sociolog, master psiholog, doktor psihologije Univerzitet Nju Hempšir  SAD
dr Rodžer Bajard lekar, patolog, doktor medicine Univerzitet u Adelejdu  Australija
dr Marija Đurić doktor medicinskih nauka, univerzitetski profesor Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu  Srbija
Đuzepe Zakarija novinar  Italija
Adenrele Šinaba policijski oficir (general)  Nigerija
dr Valter Manošek politikolog, univerzitetski profesor Univerzitet u Beču  Austrija
Markus Goldbah pravnik, advokat  Nemačka

Sudski procesi

Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju

Dražen Erdemović

Prvi koji je pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju procesuiran za zločin u Srebrenici, bio je Dražen Erdemović, pripadnik 10. diverzantskog odreda i učesnik streljanja zarobljenika na Vojnoj ekonomiji Branjevo. Erdemović je uhapšen već u martu 1996. godine u Bečeju, od strane Službe državne bezbednosti SR Jugoslavije.[74] Nakon saslušanja je isporučen Haškom tribunalu, gde mu je ubrzo počelo suđenje.

Priznao je krivicu i potvrdio da je lično streljao oko 70 zarobljenika. Prvostepeno veće ga je 29. novembra 1996. godine osudilo na deset godina zatvora, a Žalbeno veće 7. oktobra 1997. godine vratilo je predmet na ponovno suđenje, pa je Erdemović osuđen 5. marta 1998. godine na pet godina zatvora.[75] Iz zatvora je izašao 1999. godine, nakon odslužene dve trećine kazne.

Radislav Krstić

Pretresno veće u predmetu protiv Radislava Krstića je 2001. godine, utvrdilo je i prihvatilo: „verodostojne i uglavnom nesporne dokaze o doslednom odbijanju bosanskih Muslimana da se pridržavaju sporazuma o demilitarizaciji sigurne zone.”[36] Na suđenju je general Sefer Halilović potvrdio da ARBiH nije smatrala da je na bilo šta obavezuje sporazum o demilitarizaciji Srebrenice koji je on u aprilu 1993. godine potpisao sa generalom Mladićem, te da bosanski muslimani nisu želeli predati oružje.[36] Potvrdio je i da su helikopteri ARBiH u više navrata prekršili zonu zabrane leta. Takođe, utvrđeno je da je 28. divizija ostala u sigurnoj zoni i nastavila da se naoružava, da je odatle vršila napade po položajima Vojske Republike Srpske, kao i to da prisvajala deo humanitarne pomoći koji je dopreman u Srebrenicu.[37]

Tabelarni pregled

Osuđeni za zločin u Srebrenici pred MKSJ
Fotografija Ime i prezime Funkcija Uloga Izrečena kazna
dr Radovan Karadžić Predsjednik Republike Srpske doživotni zatvor
general-pukovnik Ratko Mladić Načelnik Glavnog štaba Vojske Republike Srpske doživotni zatvor
general Radislav Krstić komandant Drinskog korpusa „učešće i pomaganje u genocidu” 35 godina zatvora
general Zdravko Tolimir pomoćnik komandanta za obavještajno-bezbjednosne poslove Glavnog štaba Vojske Republike Srpske doživotni zatvor
pukovnik Ljubiša Beara načelnik bezbjednosti Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. za genocid, istrebljenje, ubistvo i progon[76] doživotni zatvor
general-major Ljubomir Borovčanin za pomaganje i podržavanje genocida, istrebljenja, ubistva i progona, kao i za prisilno premještanje stanovništva, zločin protiv čovječnosti i kršenje običaja ratovanja[76] 17 godina zatvora
general-potpukovnik Milan Gvero načelnika Sektora za moral, informisanje i pravne poslove Glavnog štaba Vojske Republike Srpske zbog progona i nehumanosti[76] 5 godina zatvora
general Radivoje Miletić načelnika Uprave za operativno-nastavne poslove Glavnog štaba Vojske Republike Srpske zbog ubistava, progona i prisilnog premještanja stanovništva[76] 19 godina zatvora
potpukovnik Vujadin Popović načelnik bezbednosti Drinskog korpusa za genocid, istrebljenje, ubistvo i progon[76] doživotni zatvor
general Vinko Pandurević komandant Zvorničke pješadijske brigade Drinskog korpusa zbog pomaganja i podržavanja ubistava, progona i prisilnog premještanja stanovništva[76] 13 godina zatvora
Drago Nikolić načelnik bezbednosti Zvorničke pješadijske brigade Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske za pomaganje i podržavanje genocida, istrebljenja, ubistva i progona[76] 35 godina zatvora
Dražen Erdemović pripadnik 10. diverzantskog odreda lično streljao oko 70 zarobljenika na Vojnoj ekonomiji Branjevo 5 godina zatvora
Momir Nikolić
Dragan Obrenović
Miroslav Deronjić

Haški tribunal je veliki dio svoga rada posvetio ovom događaju i podigao brojne optužbe i izrekao presude protiv ljudi koji su u njega bili umješani.[traži se izvor]

Za genocid u Srebrenici 1995. godine optuženi su bivši predsjednik Republike Srpske Radovan Karadžić[77] i general VRS Ratko Mladić.[78] Radovan Karadžić je uhapšen u Beogradu 21. jula 2008. godine.[77] General Ratko Mladić je uhapšen 26. maja 2011. godine[78], dok je takođe optuženi general Zdravko Tolimir, bivši pomoćnik Ratka Mladića i ratni šef obavještajne službe Glavnog štaba VRS, uhapšen 31. maja 2007. godine.[79]

Prva presuda za zločin u Srebrenici izrečena je 1998. godine Draženu Erdemoviću, pripadniku 10. diverzantskog odreda VRS pri Glavnom štabu VRS, nakon što je priznao učešće u masakru Muslimana iz Srebrenice 16. jula 1995. godine na poljoprivrednom dobru Branjevo kod Pilice. Erdemović je na suđenju generalu Momčilu Perišiću pred Haškim tribunalom, izjavio da je kao vojnik Vojske Republike Srpske učestvovao u streljanju oko 1.000 muslimanskih muškaraca iz Srebrenice jula 1995. godine.[80] Erdemović je prvo bio osuđen na 10 godina zatvora, da bi mu se kasnije kazna smanjila na pet godina zatvora.[81]

General VRS, Radislav Krstić, osuđen je 2001. godine na 46 godina zatvora za genocid u Srebrenici[82][83][84][85] čime je postao prvi osuđeni za genocid u srebreničkom zločinu.[86] U aprilu 2004. godine Apelaciono vijeće Tribunala donijelo je novu presudu kojom je Krstić osuđen na 35 godina zatvora za pomaganje i podržavanje genocida.[82][87] General Krstić je u vrijeme zločina bio zamjenik, a potom i komandant Drinskog korpusa VRS.[82] Sudije su ocijenile da je dokazano van svake sumnje da je general Krstić preuzeo komandu korpusa 13. jula 1995. godine i da su jedinice Drinskog korpusa i jedinice Glavnog štaba VRS izvršile masakr u Srebrenici između 13. i 19. jula 1995, kad je on komandovao njima.[82]

Za zločine u Srebrenici Haški tribunal jeo sudio bivše oficire VRS Momira Nikolića na 27 godina zatvora, Vidoja Blagojevića na 18,[88] Dragana Obrenovića na 17[89] i Dragana Jokića na 9 godina zatvora.[90]

Januara 2010. godine Jokić je bio privremeno oslobođen po nalogu sudije Patrika Robinsona.[91] Momiru Nikoliću je marta 2006. godine smanjena kazna na 20 godina zatvora[92] Vidoju Blagojeviću je 2007. godine smanjena kazna na 15. godina.[93]

Predstavnici rukovodstva Republike Srpske su 2004. priznali odgovornost srpskih snaga za masakr u Srebrenici.[94]

Sud Bosne i Hercegovine

Franc Kos i drugi

Sud Bosne i Hercegovine je 12. avgusta 2010. godine potvrdio optužnicu protiv četvorice pripadnika 10. diverzantskog odreda koji su učestvovali u streljanju zarobljenika na Vojnoj ekonomiji Branjevo: Franca Kosa, Stanka Kojića, Vlastimira Golijana i Zorana Goronje. Na prvom ročištu 8. septembra, Golijan se izjasnio da je kriv, dok su Kos, Kojić i Goronja izjavili da nisu krivi. Prvostepena presuda je izrečena 15. juna 2012. godine i njome su Kos i Goronja osuđeni na po 40 godina zatvora, Kojić na 43 godine i Golijan na 19 godina.

Apelaciono veće je 13. februara 2013. godine je donelo drugostepenu presudu, kojom je odbijena žalba Tužilaštva Bosne i Hercegovine, a žalbe branilaca optuženih delimično uvažene, tako da su im kazne preinačene i umanjene: Kos je osuđen na 35 godina zatvora, Goronja na 30, Kojić na 32 i Golijan na 15 godina zatvora.[95]

Tabelarni prikaz

Osuđeni za zločin u Srebrenici pred Sudom Bosne i Hercegovine
Ime i prezime Funkcija Uloga Prvostepena kazna Drugostepena kazna
Franc Kos komandant Prvog (bijeljinskog) voda 10. diverzantskog odreda 40 godina zatvora 35 godina zatvora[9]
Stanko Kojić pripadnik 10. diverzantskog odreda 43 godine zatvora 32 godine zatvora[9]
Zoran Goronja pripadnik 10. diverzantskog odreda 40 godina zatvora 30 godina zatvora[9]
Vlastimir Golijan pripadnik 10. diverzantskog odreda 19 godina zatvora 15 godina zatvora[9]

Suđenje u Srbiji

Krajem maja 2005. godine na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, prikazan je film na kome pripadnici srpske paravojne formacije Škorpioni ubijaju šest vezanih zarobljenika koji su identifikovani kao žitelji Srebrenice i koji je snimio jedan od pripadnika ove jedinice. Ministar unutrašnjih poslova Srbije, Dragan Jočić potvrdio je da su se ovi događaji odigrali 16. jul i 17. jula 1995. godine nedaleko od mesta Trnovo na planini Jahorina, oko 150 km jugoistočno od Srebrenice. Odmah po objavljivanju ovih snimaka, desetorica pripadnika ove jedinice bila su uhapšena.[96]

Dve godine kasnije, Specijalni sud za ratne zločine Republike Srbije je 10. aprila 2007. osudio četiri člana paramilitarne grupe Škorpioni na ukupno 58 godina zatvora zbog egzekucije šestorice Bošnjaka tokom jula 1995.[97]

Kontroverze

Genocid ili ne?

U Kanadskom muzeju ljudskih prava, masovni zločin u Srebrenici prikazan je kao genocid bosanskih Srba

Haški tribunal ovaj događaj nazvao je genocidom i najvećim masakrom izvršenim u Evropi nakon Drugog svjetskog rata.[98] Vrhovni komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić, koji je vodio operaciju zauzimanja Srebrenice, i drugi srpski oficiri su u međuvremenu optuženi za ratne zločine uključujući i genocid pred Haškim tribunalom. Međunarodni sud pravde (MSP) u Hagu je 26. februara 2007. u presudi po tužbi BiH protiv SRJ, ovaj zločin nazvao genocidom i naveo je da je masakr sproveden s namerom da se uništi deo muslimanskog stanovništva Bosne i Hercegovine, i da prema članu 2. Konvencije o sprečavanju genocida potpada pod njegovu definiciju.[16] Sud je utvrdio da država Srbija nije počinila ovaj genocid, niti bila saučesnik u njegovom izvršenju, ali takođe nije ni učinila sve što je bilo u njenoj moći da ga spreči.[99][100]

Ova ocena događaja u Srebrenici, međutim, nije prihvaćena u političkom vrhu Republike Srpske.[101] Republika Srpska je 2004. godine po nalogu Pedija Ešdauna, visokog predstavnika za BiH, oformila Komisiju za ispitivanje događaja u Srebrenici, koja je utvrdila da se u Srebrenici nije desio genocid.[102]

Pored toga, profesor Edvard Herman sa saradnicima[17] i Endi Vilkokson (engl. Andy Wilcoxson)[18] dovode u pitanje ispravnost korišćenja termina „genocid”.

General-major, Luis Makenzi, koji je bio na čelu mirotvornih UN jedinica u Sarajevu između 1992. i 1993, kritikovao je definiciju događaja kao genocid, rekavši da onaj ko želi da izvrši genocid, ne spašava žene jer su one ključni elemenat za održanje grupe koja se želi uništiti.[67]

Vlada Republike Srbije je 31. marta 2010. godine donela Deklaraciju o Srebrenici[103] u kojoj govori o događaju kao zločinu, a ne o genocidu.[104][105]

Efraim Zurof, direktor Centra „Simon Vizental” i jedan od najpoznatijih svetskih lovaca na naciste, smatra da u Srebrenici nije izvršen genocid, obrazlažući to da:[106]

Srpske snage su pustile žene i decu da odu iz Srebrenice, nisu ih ubili. To očito nije genocid. Genocid je pokušaj da se potpuno zbrišu ljudi, a ako želite da potpuno zbrišete jedan narod, ne puštate žene i decu da odu, već ih ubijete. Zapad je iz sopstvenih političkih razloga odlučio da će Srebrenica biti simbol srpskih ratnih zločina. Ali, da bi osnažili taj simbol pretvorili su ga u genocid, što on nije bio.

Jehuda Bauer, jedan od vodećih svetskih stručnjaka za holokaust i genocid, izjavio je sledeće:[107]

Lično ne bih bio na strani onih koji Srebrenicu definišu kao genocid. Mislim da bih to definisao kao masovno ubistvo, ratni zločin i zločin protiv čovečnosti.

Imran Hosein, ulema, pisac i filozof, istakao je svoje neslaganje sa izjednačavanjem genocida i zločina koji se dogodio u Srebrenici, rekavši sredinom jula 2015. godine sljedeće:[108]

Ukoliko većina naroda osuđuje ubijanje, kako ga možete nazvati genocidom? To je moje pitanje. Ako je genocid, to mora da bude deo državne politike. Da li su država Srbija i bosanski Srbi imali podršku cele zajednice, cele zemlje, svih ljudi za ubijanje muslimana? Ne verujem.

Za Radio-televiziju Srpske početkom oktobra 2015. dao je sljedeću izjavu:[109]

Dopustite da definišem genocid: ’Genocid je masovno ubijanje ljudi, od strane drugih ljudi’... Srpski narod i ostali pravoslavni hrišćani u ovoj regiji nisu sretni zbog onog što se dogodilo. Oni to osuđuju... Većina pravoslavnih hrišćana ovog regiona ne podržava zločin, zato se ne može ni kvalifikovati kao genocid.

Ivan Ivanji, srpski i jevrejski književnik i bivši Titov prevodilac, koji je jedno vreme proveo u nacističkom logoru, takođe je stava da se u Srebrenici nije desio genocid, već strašan zločin. Naveo je da ni u Aušvicu ne bi bio genocid da su autobusima vodili decu i stare odatle, kao što je u Srebrenici bio slučaj, i da su u Srebrenici ubijani muškarci i dečaci, što je neoprostivo. Dodao je i da se reč genocid previše upotrebljava za skoro svaki događaj, pa je time blago izgubila na značaju.[110]

Reakcije i rezolucije

Rezolucija Predstavničkom doma Kongresa SAD (2005)

Predstavnički dom Kongresa Sjedinjenih Američkih Država je 27. juna 2005. godine, doneo rezoluciju povodom 10. godišnjice masakra u Srebrenici. Za rezoluciju je glasalo 370 kongresmena, 62 nije bilo prisutno prilikom glasanja, a jedini koji je glasao protiv bio je kongresmen Ron Pol. U rezoluciji se govori o politici agresije i etničkom čišćenju u Bosni i Hercegovini, koje su navodno sprovodile srpske snage uz podršku režima Slobodana Miloševića. Rezolucija navodi da je raseljeno preko 2.000.000 ljudi, ubijeno oko 200.000, na desetine hiljada silovano ili mučeno… Prema rezoluciji, sve to je navodno dovoljno da se svi ti događaji podvedu pod definiciju zločina genocida prema Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine.

Država Misuri je potom 6. jula 2005. godine donela svoju rezoluciju u kojoj je zločin u Srebrenici nazvan genocidom, a grad Sent Luis je 11. jul 2005. godine proglasio Danom sećanja na Srebrenicu. U Sent Luisu živi najveći procenat Bošnjaka u SAD. Prema jednom izvoru, od 50.000 do 70.000 Bošnjaka živi u tom gradu od oko 2,8 miliona stanovnika.[111]

Rezolucija Evropskog parlamenta (2009)

Evropski parlament je 15. januara 2009. godine doneo rezoluciju kojom se 11. jul proglašava Danom sećanja na genocid u Srebrenici.[112] Za rezoluciju je glasalo 556 poslanika evropskog parlamenta, 9 je bilo protiv, a 22 su bili suzdržani prilikom glasanja. Predsednik Vlade Republike Srpske Milorad Dodik je odmah reagovao na ovu rezoluciju Evropskog parlamenta i izjavio da je ona neprihvatljiva za Republiku Srpsku.[113]

Republika Srpska

Dragan Čavić, predsednik Republike Srpske, u televizijskom obraćanju je izjavio da su srpske snage pobile nekoliko hiljada civila i time prekršile međunarodno ratno pravo. Saopštio je i da je Srebrenica „tamna stranica srpske istorije”.[114]

Pedi Ešdaun, visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH, urgirao je 2004. da Vlada RS oformi komitet za istraživanje događaja leta 1995. Komitet je utvrdio da je: „Likvidirano više hiljada Bošnjaka na način koji predstavlja teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava, te da je izvršilac, pored ostalog, preduzeo mjere prikrivanja zločina premještanjem tijela”.[115]

Vlada Republike Srpske je 10. novembra 2004. izdala zvanično izvinjenje posle razmatranja izveštaja istražnog komiteta.[116]

Republika Srbija

Skupština Srbije je 31. marta 2010. rezolucijom osudila masakr u Srebrenici.[117]

Veto Ruske Federacije u Savetu bezbednosti UN (2015)

Na zasedanju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 8. jula 2015. godine, Ruska Federacija je preko svog stalnog predstavnika Vitalija Čurkina stavila veto na predlog rezolucije kojom je trebalo da zločin u Srebrenici bude okarakterisan kao genocid, a koju je predložilo Ujedinjeno Kraljevstvo. Prilikom odlučivanja, uzdržane su bile Kina, Nigerija, Angola i Venecuela, dok su ostalih 10 članica SB UN glasale za rezoluciju.

Rezolucija Skupštine Crne Gore (2021)

Skupština Crne Gore je 17. juna 2021. godine, usvojila Rezoluciju o genocidu u Srebrenici.[118] Za rezoluciju je glasalo 55 poslanika i to Demokratske Crne Gore, Ujedinjene reformske akcije, Demokratske partije socijalista, Socijaldemokratske partije, Socijaldemokrata, Liberalne partije, Bošnjačke partije, albanskih manjinskih stranaka, kao i poslanica Branka Bošnjak iz Pokreta za promjene. Protiv je glasalo 19 poslanika iz redova Demokratskog fronta (Nova srpska demokratija, Demokratska narodna partija, Radnička partija, Ujedinjena Crna Gora) i samostalni poslanik Marko Milačić (Prava Crna Gora). Uzdržani su bili poslanici Socijalističke narodne partije ostali poslanici Pokreta za promjene, njih sedmoro ukupno.

Ovom rezolucijom, Skupština Crne Gore je stala na stanovište da je u Srebrenici: „stradalo preko 8.000 civila bošnjačke nacionalnosti”[118], premda svi relevantni izvori potvrđuju da među streljanim zarobljenicima ubedljivu većinu činili zarobljeni pripadnici 28. divizije Armije Republike Bosne i Hercegovine, a ne civilno stanovništvo.

Dopuna Krivičnog zakona BiH prema bonskim ovlašćenjima (2021)

Koristeći se bonskim ovlašćenjima koja mu daju mogućnost da diskreciono donosi amandmane na ustave Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine, donosi zakone i njihove izmjene i dopune, smenjuje izabrane funkcionere i državne službenike i zabranjuje im učešće na izborima, oduzima građanska prava i lična dokumenta bez prava na žalbu, Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu Valentin Incko je 23. jula 2021. godine, uveo dopunu Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine, kojom je odredio: „sankcioniše se veličanje pravosnažno osuđenih ratnih zločinaca, negiranje genocida, zločina protiv čovječnosti i ratnih zločina.”[119] Izmene i dopune su stupile na snagu 28. jula i istog dana je Ćamil Duraković podneo krivičnu prijavu protiv Branimira Đuričića, novinara Radio televizije Republike Srpske.

Galerija slika

  • Spisak imena nastradalih u Memorijalnom centru u Potočarima
    Spisak imena nastradalih u Memorijalnom centru u Potočarima
  • Žene kod spomenika žrtvama tokom obeležavanja godišnjice u julu 2007.
    Žene kod spomenika žrtvama tokom obeležavanja godišnjice u julu 2007.
  • Masovna grobnica ekshumirana 2007.
    Masovna grobnica ekshumirana 2007.
  • Grob 13-godišnje žrtve
    Grob 13-godišnje žrtve
  • Deo mrtvačnice sa telima neidentifikovanih žrtava
    Deo mrtvačnice sa telima neidentifikovanih žrtava
  • Lobanja žrtve ekshumirana 2007.
    Lobanja žrtve ekshumirana 2007.
  • Ekshumacije u jednoj od masovnih grobnica 1996.
    Ekshumacije u jednoj od masovnih grobnica 1996.
  • Sahrana 610 identifikovanih tela 2005.
    Sahrana 610 identifikovanih tela 2005.
  • Spomen kamen u memorijalnom centru u Potočarima
    Spomen kamen u memorijalnom centru u Potočarima

Reference

  1. ^ „(IT-98-33) RADISLAV KRSTIĆ” (PDF). 
  2. ^ „"SREBRENICA" (IT-05-88) POPOVIĆ i drugi” (PDF). 
  3. ^ „(IT-05-88/2) ZDRAVKO TOLIMIR” (PDF). 
  4. ^ a b Kamenu u Memorijalnom centru Srebrenica — Potočari
  5. ^ „Texts adopted - Srebrenica - Thursday, 15 January 2009”. www.europarl.europa.eu (na jeziku: engleski). European Parlament. 15. 1. 2009. Pristupljeno 7. 4. 2023. 
  6. ^ a b „Zaključni izveštaj” (PDF). Nezavisna međunarodna komisija za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine. str. 972. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 07. 2021. g. Pristupljeno 23. 07. 2021. 
  7. ^ „Otac Emira Suljagića poginuo 1992. kod Bratunca, a sahranjen u Potočarima kao žrtva iz 1995.godine”. Radio televizija Republike Srpske. 11. 06. 2021. 
  8. ^ „Jedinstveni registar boraca ARBiH”. 
  9. ^ a b v g d „Drugostepena presuda” (PDF). Sud Bosne i Hercegovine. 15. 02. 2013. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 04. 2021. g. Pristupljeno 16. 07. 2021. 
  10. ^ Bookmiller 2008, str. 81; Paul, Clarke & Grill 2010, str. 25.
  11. ^ a b „The Srebrenica massacre – Evidence, Context, Politics” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 9. 7. 2015. g. 
  12. ^ a b v g RTRS: Srebrenica: Među žrtvama i ranije poginuli vojnici Pristupljeno 9. april 2013.
  13. ^ Srebrenica 16 godina kasnije, B92
  14. ^ U Potočarima komemorativni skup i sahrana žrtava Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. јул 2014), 24sata
  15. ^ Политика: Na spisku stradalih i 500 živih Srebreničana četvrtak, 1. април 2010. u 22:00
  16. ^ а б The Application of the Convention on the Prevention and Punishment of the Crime of Genocide (Bosnia and Herzegovina v. Serbia and Montenegro), case 91 26. 2. (2007). стр. 108, paragraphe 297 Архивирано на сајту Wayback Machine (1. mart 2011) The Court concludes that the acts committed at Srebrenica falling within Article II (a) and (b) of the Convention were committed with the specific intent to destroy in part the group of the Muslims of Bosnia and Herzegovina as such; and accordingly that these were acts of genocide, committed by members of the VRS in and around Srebrenica from about 13 July 1995. 27. oktobar 2008.
  17. ^ a b Edvard Herman o Srebrenici: Udar na beščašće „imperijalnog pit bula” Pristupljeno 9. april 2013.
  18. ^ a b Andy Wilcoxson: „Srebrenica was an inside job” Pristupljeno 9. april 2013.
  19. ^ Edward S. Herman — Phillip Corwin: The Srebrenica Massacre — Evidence, Contax, Politics
  20. ^ Niksic, Sabina (9. 10. 2017). „Bosnian court acquits ex-Srebrenica commander of war crimes”. Associated Press. 
  21. ^ Nettelfield, Lara J.; Wagner, Sarah (2014). Srebrenica in the Aftermath of Genocide. Cambridge University Press. str. 253. ISBN 978-1-107-00046-9. 
  22. ^ Antić, Čedomir; Kecmanović, Nenad (2016). Istorija Republike Srpske. Beograd: Nedeljnik. str. 329. ISBN 978-86-919749-1-6. 
  23. ^ „Iskaz zaštićenog svjedoka o ubistvu prijeratnog sudije Ilića”. Radio Slobodna Evropa. 23. 2. 2016. 
  24. ^ „Naser Orić oslobođen – aplauz i ćutanje”. DW. 30. 11. 2018. 
  25. ^ Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku (2008). „Knjiga mrtvih Srba Srebrenice i Birča 1992—1995.”. Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku. Pristupljeno 16. 12. 2010. „U ovoj knjizi mrtvih sabrani su Srbi iz Srebrenice i birčanskog kraja stradali u ratu 1992—1995. Pod novim krstovima na svojoj staroj baštini počiva 3287 novomučenika. Mnoge izgnane porodice nisu mogle preseliti kuće i okućnice, ali su prenijeli svježe kovčege svojih mrtvih. Oni su izginuli od iste ruke, neka na istom groblju snivaju vječni san. Njihove humke su strašni znamen velikog istorijskog udesa i trajna opomena našim potomcima. Oni su žrtve prinesene na oltar otadžbine, vjere i slobode. Njihove glave su položene u temelje Republike Srpske.” 
  26. ^ Srebrenica — the Serbian Graveyard Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jun 2006), P. Vasiljevic
  27. ^ Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku (3. 4. 2007). „Bjelovac”. Institut za istraživanje srpskih stradanja u XX veku. Pristupljeno 15. 12. 2010. 
  28. ^ Radio televizija Vojvodine (14. 12. 2008). „Sveće za sećanje na masakr nad Srbima”. Radio televizija Vojvodine. Arhivirano iz originala 10. 09. 2020. g. Pristupljeno 15. 12. 2010. 
  29. ^ Tadić: Svet mora da zna za srpsku patnju, Pristupljeno 9. april 2013.
  30. ^ Fool's Crusade — Yugoslavia, NATO and Western Delusions, Diana Johnstone. . New York: Monthly Review Press. 2002. ISBN 978-1-58367-084-2. 
  31. ^ Srpska sela oko Srebrenice petnaest godina kasnije Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. maj 2011), Pristupljeno 9. april 2013.
  32. ^ RADOJKA FILIPOVIĆ : U KRAVICI UBIJANI STARI I NEPOKRETNI (na jeziku: srpski), Pristupljeno 2022-03-25 
  33. ^ PresudaHaškog tribunala na suđenju Naseru Oriću, tačka 663, Pristupljeno 9. april 2013.
  34. ^ „Rezolucija Saveta bezbednosti OUN 819”. 16. april 1993. 
  35. ^ „Sporazum o demilitarizaciji Srebrenice” (PDF). 18. April 1993.  Proverite vrednost paramet(a)ra za datum: |date= (pomoć)
  36. ^ a b v „Tužilac protiv Radislava Krstića” (PDF). Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. 2. avgust 2001. str. 8. 
  37. ^ a b „Tužilac protiv Radislava Krstića” (PDF). Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju. 2. avgust 2001. str. 9. 
  38. ^ Rezolucija Saveza bezbednosti UN 836 (1993) tačka 9 Pristupljeno 9. april 2013.
  39. ^ a b „Umro Hakija Meholjić, čovek koji je optužio Aliju Izetbegovića za pad Srebrenice”. Sputnjik. 13. 11. 2019. 
  40. ^ a b „Mustafić: Izetbegović i Orić ubili 1.000 Bošnjaka”. Večernje novosti. 20. 02. 2013. 
  41. ^ „Muhamed Filipović za AA: Srebrenica je predata u ruke izvršitelja genocida”. 15. 05. 2012. 
  42. ^ Antić, Čedomir; Kecmanović, Nenad (2016). Istorija Republike Srpske. Beograd: Nedeljnik. str. 297. ISBN 978-86-919749-1-6. 
  43. ^ Planirani Haos, Ibran Mustavić, objavljeno u feljtonu Večernjih Novosti 14. juna 2008.[mrtva veza], Pristupljeno 9. april 2013.
  44. ^ Johnstone 2002
  45. ^ „I Srbi će tužiti Holandiju”. Politika. 07. 07. 2011. 
  46. ^ Bulatović, Ljiljana (14. 06. 2008). „Naredba iz Sarajeva”. Večernje novosti. 
  47. ^ „Orić napustio Srebrenicu helikopterom”. DW. 26. 06. 2015. 
  48. ^ „Krivaja 95”. Radio Slobodna Evropa. 14. 06. 2020. 
  49. ^ „Zapovest za aktivna b/d Op. br.1” (PDF). Komanda Drinskog korpusa. 2. 7. 1995. 
  50. ^ a b „What happened in Srebrenica”. 24. 6. 2021. 
  51. ^ Sud: Holandija odgovorna za više od 300 žrtava u Srebrenici Pristupljeno 16. jul 2014.
  52. ^ Presuda protiv generala Krstića. str. 12—27 Pristupljeno 9. april 2013.
  53. ^ David Rohde: Die letzten Tage von Srebrenica. Was geschah und wie es möglich wurde. Rowohlt, Reinbek bei Hamburg (1997). str. 237.
  54. ^ „Kravica: Alibi za jednog od optuženih”. 26. 09. 2007. Arhivirano iz originala 21. 07. 2021. g. Pristupljeno 21. 07. 2021. 
  55. ^ „Ivanišević: Manipulacije brojem stradalih muslimana u Kravici”. RTRS. 19. 03. 2015. 
  56. ^ „10. diverzantski odred”. Fond za humanitarno pravo. 
  57. ^ Report about Case Srebrenica — Banja Luka, 2002
  58. ^ Imaginary Massacres? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. maj 2008) TIME magazine
  59. ^ Na spisku stradalih i 500 živih Srebreničana. Politika Pristupljeno 9. april 2013.
  60. ^ Srebrenica Genocide Blog: 500 victims alive? Not true 21. april 2010. Pristupljeno 9. april 2013.
  61. ^ „Zakon o pravima branilaca/branitelja i njihovih porodica/obitelji”. Službene novine Federacije BiH. 33/04, 56/05, 70/07, 9/10, 90/17. 
  62. ^ „Zakon o pravima demobiliziranih branilaca i članova njihovih porodica – Zakon o pravima razvojačenih branitelja i članova njihovih obitelji”. Službene novine Federacije BiH. 54/19. 2019. 
  63. ^ „Jedinstveni registar boraca – Jedinstveni registar branitelja”. Federalno ministarstvo za pitanja boraca/branitelja. 
  64. ^ „Otac Emira Suljagića poginuo 1992. kod Bratunca, a sahranjen u Potočarima kao žrtva iz 1995.godine”. Radio televizija Republike Srpske. 11. 06. 2021. 
  65. ^ „Tvit Emira Suljagića”. 10. jun 2021. 
  66. ^ „'Ne želim osvetu, nego pravdu': Majka ubijenih uoči presude Mladiću”. Radio Slobodna Evropa. 7. jun 2021. 
  67. ^ a b The Real Story Behind Srebrenica By Lewis MacKenzie. TFF. 14. jul 2005.(jezik: engleski)
  68. ^ RTRS:Grujičić: U Potočarima pokopani i Srbi Pristupljeno 9. april 2013.
  69. ^ „Pad Srebrenice“, Izveštaj Generalnog Sekretara OUN, Kofija Anana dostavljen kao materijal na 54. zasedanju Generalne Skupštine OUN 15. novembra 1999. — tačka 479 Pristupljeno 9. april 2013.
  70. ^ „Dutch Government quits over Srebrenica”. BBC. 16. 4. 2002.  (jezik: engleski)
  71. ^ „Zaključni izveštaj” (PDF). Nezavisna međunarodna komisija za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 07. 2021. g. Pristupljeno 23. 07. 2021. 
  72. ^ a b „Zaključni izveštaj” (PDF). Nezavisna međunarodna komisija za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu od 1992. do 1995. godine. str. 1000—1012. Arhivirano iz originala (PDF) 22. 07. 2021. g. Pristupljeno 23. 07. 2021. 
  73. ^ „International experts commission members”. 
  74. ^ „Tajne haških isporuka”. Politika. 29. jul 2008. 
  75. ^ „Dražen Erdemović osuđen na 5 godina zatvora”. ICTY. 5. 3. 1998. 
  76. ^ a b v g d đ e ICTY. Seven Senior Bosnian Serb Officials Convicted of Srebrenica Crimes 10. jun 2010. Pristupljeno 9. april 2013.
  77. ^ a b Karadzic, accused of genocide, is arrested in Serbia, 22. jul 2008. Pristupljeno 9. april 2013.
  78. ^ a b Ratko Mladic arrested: Bosnia war crimes suspect held, 26. maj 2011. Pristupljeno 9. april 2013.
  79. ^ The Hague Justice portal: ICTY war crimes fugitive arrested, 31. maj 2007. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. februar 2011) Pristupljeno 9. april 2013.
  80. ^ Erdemović: Učestvovao sam u streljanju oko 1.000 Muslimana. RTV, 6. jul 2009. Pristupljeno 9. april 2013.
  81. ^ ICTY site: Drazen Erdemovic sentenced to 5 Years of imprisonment. 5. mart 1998. Pristupljeno 9. april 2013.
  82. ^ a b v g UN, ICTY: Case information Sheet: Radislav Krstic Pristupljeno 9. april 2013.
  83. ^ „General guilty of Bosnia genocide”. BBC News. 2. 8. 2001. 
  84. ^ Simons, Marlise (20. 4. 2004). „World Briefing Europe: The Hague: Court Affirms Genocide In Bosnia”. New York Times. 
  85. ^ „Serb general convicted of genocide”. Guardian. 2. 8. 2001. 
  86. ^ ICTY Srebrenica genocide blog: RADISLAV KRSTIC BECOMES THE FIRST PERSON TO BE CONVICTED OF GENOCIDE AT THE ICTY AND IS SENTENCED TO 46 YEARS IMPRISONMENT, 2. avgust 2001. Pristupljeno 9. april 2013.
  87. ^ The Hague Justice Prtal. Krstić, Radislav Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. februar 2011) Pristupljeno 9. april 2013.
  88. ^ 10. decembar 2005 Pristupljeno 9. april 2013.
  89. ^ UN ICTY. Dragan Obrenovic Pristupljeno 9. april 2013.
  90. ^ ICTY Srebrenica genocide blog: SREBRENICA CONVICT DRAGAN JOKIC TRANSFERED TO SERVE SENTENCE IN AUSTRIA Pristupljeno 9. april 2013.
  91. ^ ICTY Srebrenica genocide blog: DRAGAN JOKIC TO BE RELEASED, WHERE IS THE JUSTICE? Pristupljeno 9. april 2013.
  92. ^ UN ICTY: Appeals Chamber Reduces Momir Nikolic’s Sentence 8. mart 2006. Pristupljeno 9. april 2013.
  93. ^ UN ICTY: Appeals Chamber acquits Vidoje Blagojević of aiding Srebrenica genocide, affirms other convictions against him and Dragan Jokić 9. maj 2007. Pristupljeno 9. april 2013.
  94. ^ OHR saopštio da je Vlada Republike Srpske priznala odgovornost za masakr u Srebrenici[mrtva veza]Politika: Četrnaest godina od zločina u Srebrenici. 17. jul 2011. Pristupljeno 9. april 2013.
  95. ^ „S1 1 K 003372 10 Krž – Kos Franc i dr.”. Sud Bosne i Hercegovine. Arhivirano iz originala 16. 09. 2021. g. Pristupljeno 23. 07. 2021. 
  96. ^ Dejan Anastasijević: Srbija i Srebrenica. Stazama Škorpiona. Vreme br. 753
  97. ^ Peric Zimonjic, Vesna (11. april 2007). „Serb 'Scorpions' guilty of Srebrenica massacre”, The Independent. Pristupljeno 31. jul 2008.
  98. ^ The Hague Justice Portal. Srebrenica in summary. An overview of the legal proceedings relating to the 1995 genocide Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. septembar 2011) Pristupljeno 9. april 2013.
  99. ^ Hudson, Alexandra (26. februar 2007). „Serbia cleared of genocide, failed to stop killing” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. decembar 2008), Reuters. Pristupljeno 31 7. 2008.
  100. ^ CASE CONCERNING APPLICATION OF THE CONVENTION ON THE PREVENTIONAND PUNISHMENT OF THE CRIME OF GENOCIDE. str. 127 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. mart 2011) Pristupljeno 9. april 2013.
  101. ^ Dodik: U Srebrenici se desio ograničeni lokalni genocid Pristupljeno 9. april 2013.
  102. ^ Genocida nije bilo[mrtva veza], M. Labus, Večernje novosti, 20. mart 2007.
  103. ^ Radio Slobodna Evropa: Skupština Srbije usvojila Deklaraciju o Srebrenici 31. mart 2010. Pristupljeno 9. april 2013.
  104. ^ RTV:Dačić: Rezolucija o Srebrenici bez reči genocid 23. mart 2010. Pristupljeno 9. april 2013.
  105. ^ RTV: Deklaracija o Srebrenici u Skupštini, ne spominje se genocid 27. mart 2010. Pristupljeno 9. april 2013.
  106. ^ Stepinac, sveštenik masovnog ubice („Politika”, 15. jul 2015)
  107. ^ U Srebrenici je bilo masovno ubistvo, a ne genocid. (politika.rs)
  108. ^ „Šejh Husein: U Srebrenici nije bilo genocida”. novosti.rs. Večernje Novosti. 
  109. ^ „Protokol”. rtrs.tv. RTRS. 
  110. ^ „Izvinjenje sa ali - gosti Veran Matić, Ivan Ivanji”. Nova S: Među nama (intervju). Intervju sa Maja Nikolić. 9. decembar 2020. Pristupljeno 24. mart 2024. 
  111. ^ Stefani Elis (17. januar 2022). „St Louis: The US city transformed by heartbreak” [Sent Luis - američki grad transformisan bolom.]. BBC (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. mart 2024. 
  112. ^ „Rezolucija Evropskog parlamenta o Srebrenici”. Peščanik. 18. 01. 2009. 
  113. ^ „Za RS neprihvatljivo obilježavanje 11. jula”. 16. 01. 2009. 
  114. ^ Topić, Tanja (1. 7. 2004). „Otvaranje najmračnije stranice”. Vreme. 
  115. ^ VREME BR. 704, 1. jul 2004: Otvaranje najmračnije stranice Pristupljeno 9. april 2013.
  116. ^ „Bosnian Serbs issue apology for massacre”, AP, 11. novembar 2004. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. jun 2011) Pristupljeno 9. april 2013.
  117. ^ La Serbie présente ses excuses pour le massacre de Srebrenica[mrtva veza] Pristupljeno 1. april 2013.
  118. ^ a b „Rezolucija o genocidu u Srebrenici” (PDF). Skupština Crne Gore. 17. jun 2021. 
  119. ^ „Visoki predstavnik Valentin Incko uveo je danas dopunu Krivičnog zakona BiH”. Visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu. 23. 07. 2021. 

Literatura

Nacionalne institucije
Akademski članci
Књиге
Izveštaji
Iz medija
Nevladine organizacije
Ostalo

Spoljašnje veze

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Масакр_у_Сребреници&oldid=27687381”