Борба на Куртовом камену
| Борба на Куртовом камену | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||||
 српски четници |
 бугарске комите | ||||||||||
| Команданти и вође | |||||||||||
|
војвода Маринко Алексић војвода Стеван Недић војвода Раде Радивојевић |
војвода Пенчо Константинов† војвода Гога Ацев† војвода Дачев†[1] војвода Блаже Биринчев | ||||||||||
| Јачина | |||||||||||
| 3 чете | 80 комита | ||||||||||
| Жртве и губици | |||||||||||
| без мртвих, мртав бар 1 српски цивил |
17 мртвих комита[2] (23 мртвих комита)[3] | ||||||||||
| децимирање бугарских комита | |||||||||||
Пошто је током 1905. и почетком 1906. године изгубила знатан број својих села у Прилепској кази (села Магарци, Крапа, Гостиражња, Слепча, Зрзе, Риљево, Небрегово, Присат, Дупјачани, Дреновац, Ропотово, Дабница, Долганци и Секирци), бугарска организација је решила да их поврати у своје окриље. Повољније околности за бугарски Македонски комитет биле су ослабљеност српских чета и несрећна ситуација у западном Повардарју после напуштања дужности од стране Николе Јанковића и Душана Димитријевића. Да би своју одлуку лакше спровео у дело Комитет је осудио на смрт 53 српска првака из наведених села.
На Ђурђевдан (6. маја 1906) прешао је из Бугарске потпоручник Константинов са 22 комита предвиђених за западно Повардарје, а током маја приспело је још 12 комита, уз већ присутних 12 то је била језгро од 43 комите. Поред тога броја ангажовали су се и сељаци из Велешке казе, тако да је ова здружена чета имала око 80 људи. Њихове војводе биле су Константинов, Гога Ацев, Дачев и, према извештају конзула Станојевића, Блаже Биринчев.
Борба код Крапе[уреди | уреди извор]
Као прво место које ће Бугари напасти било је село Крапа (родно село војводе Тренка Рујановића). Ту је требало да ликвидирају српске прваке Кона Апостоловића, његовог сина свештеника Тасу Коневића, Дима Дамјановића-Војчу и Стојана Момировића. Напад на Крапу започео је ноћи 8. јула 1906. и концентрисан је на кућу попа Тасе. Његовом енергичном одбраном из незапаљеног дела куће, којој су се прикупљивали и наоружани Крапљани, напад Бугара је одбијен. Комитаџије су једино успеле да запале још једну кућу и две плевње, што је учињено пре него што су сељаци организовали одбрану. Пошто напад на Крапу није успео Бугари су се у зору повукли. Са собом су носили једног смртно рањеног комита. Враћајучи се из Крапе срели су једног старог воденичара и убили га.
Српска заседа на Куртовом камену[уреди | уреди извор]
Захваљујући сналажљивости попа Тасе, благовремено су обавештене оближње српске чете Маринка Алексића-Маше, Стевана Недића-Ђеле и Рада Радивојевића (познат и као Душан Вардарски). Бугарској чети постављена је двострука заседа на планини Даутици, код локалитета Куртов камен. Борба је отпочела у поподневним часовима тако што су Бугари били прошуштени кроз прву заседу. Са друге заседе дочекани су паљбом и тако пали у унаскрсну ватру. Пуцњава је трајала око два и по часа и окончана у сумрак. Погинуло је 17 Бугара, међу којима и војводе Константинов и Гога Ацев. Већи број је рањен и многи од њих су се спасили бекством у планину. Ухваћен је рањени комита Никола Христов из села Кристуш у Ђевђелијској кази, који је препознао погинуле бугарске војводе.[4] Заплењено је пет манлихерових пушака (једна поломљена), два наганова револвера, двогледи и нешто друге опреме (четна архива). Плен би био већи да српске чете нису морале што пре да напусте поприште.
Према извештају учитеља Николе Димитријевића од 24. јула 1906. (Станојевићев извештај је 8 дана старији), турска војска је на Куртовом камену два дана после борбе нашла лешеве од 23 комитаџије, заједно са стварима које четници нису нашли. Турци наводе да је међу погинулима био и тречи бугарски војвода-Дачев. Погибије се спасао бугарски подвојвода Арса Локвичанац, који је са тројицом комита кренуо другим путем за село Ореш, ради обезбеђивања вечере за чету.[5][6]
Покушај бугарске одмазде[уреди | уреди извор]
Погибија бугарске чете озлоједила је Бугаре и они су одлучили да се освете Србима. 20. јула 1906, пре подне, неколико плаћеника ангажованих изван Прилепа покушало је да убије прилепске Србе Ивана Џамбазовића и Вељу Анчевића. У пуцњави Веља је рањен у ногу, док је Иван убио једнога и тешко ранио другога. Захваљујући турском запатији Алији Чики и војницима, који су сакрили Иванове и Вељине револвере, сведочили су у њихову корист. Иван је брзо освобођен док је Веља био задржан у затвору за време истраге. Битољски одбор је Алији и војницима доделио извесну новчану награду.[7]
Резултат[уреди | уреди извор]
Велика погибија бугарских комита на Куртовом камену приморала је македонски комитет, да за дуже време одложи улазак у српска села прилепске области, и да се извесно време уздржи од извршења смртних казни над виђенијим Србима.
Види још[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- Владимир Илић: Српска четнича акција 1903-1912, стр. 93-94 (2006)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ према извештају Турака
- ^ по извештају конзула Светислава Станојевића
- ^ по извештају Турака који су мртве комите нашли
- ^ Извештај Светислава Станојевића
- ^ АС, МИДС,КуС,Ф.46,ПП бр 530-532, Светислав Станојевић Николи Пашићу
- ^ С.Краков:Крваве борбе, стр. 163-164
- ^ АС,МИДС,ИоВ,Но 497,Никола Димитријевић Битољском одбору
