Јован Цакић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јован Цакић

Јован Цакић (Куманово, 1871Прилеп , 1918) био је српски учитељ, национални представник Срба у Османском царству и члан четничке организације у Старој Србији, данашњој Македонији, за време четничке акције почетком 20. века.

Завршио је седморазредну српску гимназију у Скопљу 1903/1904. и постао учитељ српске школе у Куманову. Заједно са учитељем Антонијем Тодоровићем, Лазаром Божовићем и притом Атанасијем Петровићем Ташком формирао градски одбор српске четничке организације у Куманову током 1904. Тај одбор успостављен је у јесен 1904. године и имао је задатак да обавештава, снабдева и издржава српске чете у Кумановској кази[1] Када је комитет ВМРО-а убио српског проту Атанасија Петровића Ташка 14. 1. 1905. године, у Куманову је одбор српске организације решио да за освету убије егзархијског, односно бугарашког проту Александра, на дан четрдесетодневног помена Ташку. Убиство проте Александра је организовао кумановски одбор српске четничке организације у Куманову, међу којима је био и Цакић. То је био први пример освете српске организације за убиства Срба од стране ВМРО-а.

Лажни сведоци опружили су Цакића као непосредног извршиоца убиства и осудили га на пет година робије. У Куршумли хану у Скопљу Цакић се нашао у истом затворском дворишту са Трајком Митевим и Илијом Левковим, вођима кумановског одбора ВМРО-а који су осуђени за убиство проте Ташка, такође на основу лажног сведочења. Цакић је организова пребијање Митева и Левкова, након чега је кажњен самицом и окивањем око врата. На интервенцију српског конзула и чувара који су тврдили да је полудео Цакић је враћен међу остале затвоенике. У затвору је остао до 1908. када је након Хуријета амнестиран као и сви починиоци политичких убистава. Након Хуријета постао је посланик за Куманово и околину Прве скупштине Срба у Османском царству.[2][3]

Након изласка са Робије исплаћене су му све плате за трогодишњи период током кога је робијао. За тај новац купио је Цакића вилу у Врањској Бањи. У Првом Балканском рату командовао је одредом четника који је формирау у Врању и околини. У Првом светском рату служио је у интендантској служби српске војске. Године 1918. разболео се од маларије. Погинуо је након пробоја Солунског фронта услед несреће санитетског возила које га је возило у болницу. Сахрањен је на српском војничком гробљу у Прилепу.[1]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Голгота учитеља Јована | Новине ВРАЊСКЕ
  2. В. Илић, Српска четничка акција 1903-1912, Београд 2006, 48.
  3. С. Краков, Пламен четништва, Београд 1930, 182-190.