Петко Илић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Петко Илић
Petko Ilić.jpg
Петко Илић
Пуно име Петко Илић Нагорички
Датум рођења 1886.
Место рођења Старо Нагоричане
 Османско царство
Датум смрти (1912-03-17)17. март 1912.
Место смрти Страцин
 Османско царство

Петко Илић „Нагорички“ (188617. март 1912)[1], називан још и као Муса и Мома Војвода, је био српски четнички војвода у Старој Србији, данашњој Македонији.

Биографија[уреди]

Рођен је у Старом Нагоричану код Куманова око 1886. Петко Илић је ушао у српску четничку организацију као четник још 1903. У зиму 1904. је кренуо ка Поречу под командом војводе Велка Мандарчева. Мандарчев, будући да је био из Скопске Црне Горе, покушао је да 1902. на рачун ВМРО-а поведе чету у свој завичај међутим, због националне отпорности овог краја у томе није успео. Захваљујући непознавању прошлости Мандарчева, Српски комитет му је поверио чету коју је он заједно са Боби Сојичевим војводом ВМРО-а разоружао и ликвидирао. Петко Илић је поштеђен као најмлађи и послат у Бугарску на националну индоктринацију.[2] Из Бугарске је успео да побегне и стигне у Врање, где се у јесен 1905. уписао у чету војводе Анђела Ђорђевића. Ни ова чета није имала среће; убрзо по преласку границе, чета је опкољена од стране турске војске. Чета је давала очајнички отпор док нису остала само Петко, два четника и једна бомба. Четничка парола слобода или смрт се потврдила још једном. Четници су активирали бомбу, загрливши се над њоме. Турци лешеве нису односили, што је спасило Петка кога је детонација одбацила, али не и знатно ранила.[3] Године 1907. Петко постаје војвода чете у Скопској Црној Гори, где ће представљати везу и курирску чету два Горска штаба. Након Младотурска револуција Младотурске револуције, четници су се предали у Скопљу. Петко је Турцима представљен као шеф горског штаба што никада није био, али је његова слава одбацивала сваку сумњу.[4] Његов ниски раст и младост запањили су Турке, који нису веровали да је тај ниски младић Кузун (јагње) комита, чувени војвода Петко. Петко је 1910. поново отпочео четовање, будући да су младотурци наставили са праксом притискања хришћана. Погинуо је пролећа 4. марта 1912. у селу Страцину (Борба код Страцина). Тражио је да буде сахрањен у Србији, на граници, како би могао да посматра чете при пролазу. Сахрањен је у Манастиру Свети Пантелејмон, у селу Лепчинцу.[5]

Надгробни споменик Петка Илића у манастиру Лепчинце.

Помињање[уреди]

Године 1912. Јован Довезенски написао је о њему:

„Још од почетка четничке организације, Петко је био од првих организованих. Тада је имао једва шеснајест година. То му није сметало да буде увек међу онима који су кришом преносили пушке и муницију. Још мали и недовољно развијен, желео је да понесе онолико као и остали. Дао сам му једну пушку и стотину метака. Њему је то било мало. Нисам попустио. После је, у путу, узео од других две стотине метака за мартинку"

Јован Довезенски[6]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Српски биографски речник, том 4, Матица српска, Нови Сад, 2009. године, Приступљено 23. 4. 2013.
  2. С. Краков, Пламен четништва, Београд 1930, 164,
  3. С. Краков, Пламен четништва, Београд 1930, 282-285.
  4. У. Шешум, Војводе српске четничке организације 1903-1908, Наша Прошлост бр. 11, Краљево 2011, 141.
  5. С.Краков:Крваве борбе,p. 301-307
  6. Летопис Матице српске. У Српској народној задружној штампарији. 1926. стр. 278. 

Спољашње везе[уреди]