Михаило Ристић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Михаило Ристић
Михаило Ристић.jpg
Датум рођења (1864-09-05)5. септембар 1864.
Место рођења Београд
 Кнежевина Србија
Датум смрти 15. август 1925.(1925-08-15) (60 год.)

Михаило Ристић (5. септембар 186415. август 1925) био је српски дипломата, конзул и посланик на страни.[1] Ристићева главна активност као конзула и дипломате била је помоћ српском народу и цркви у Македонији и Старој Србији, као и њихова заштита од бугарске и грчке пропаганде и оружане акције.[2]

Породица[уреди]

Михаило Ристић је син Гаврила Ристића, београдског трговца и Катарине Ћипрић из породице Ђорђа Ћипре, београдског трговца.

Михаило Г. Ристић (први с лева) са шураком Слободаном Јовановићем (први с десна) и пријатељима

Михаило Ристић је био ожењен (1895) Правдом Јовановић, кћерком Владимира Јовановића, државног саветника, министра и сенатора а сестром Слободана Јовановића.

Михаило и Правда имали су сина Андрију „Андру” Ристића, правника, који је завршио гимназију у Паризу, Правни факултет у Београду, где је и докторирао (1936).

Школовање[уреди]

У Београду је завршио основну школу, Прву београдску гимназију и правни факултет. Диломирао је 1886, а након тога годину дана је провео на студијима у Паризу на Слободној школи политичких наука.

Дипломатска служба[уреди]

Цели радни век провео је у дипломатској служби. Каријеру је започео радом у Министарству иностраних дела Србије 1884. године.[3] Као секретар Министарсва иностраних дела 1892. године пропутовао је Косово укључујући и Приштину и сведочио је да је стање толико лоше и да страхује да за 10 година ту више неће бити Срба.[4] Његов реферат о раду Министарства иностраних дела је објављен.[5] Током 1893. постао је секретар српскога посланства у Цариграду.[1] Ристић је у писму из Цариграда изразио своје недоумице у погледу нове администрације и очувања српских тековина у Турској: „Ми смо на местима с којих можемо видети мало даље него ли други, очима потпуно несебичним и за то нам се ваља и бојати... Може бити да је то с тога што сам научен да у добру отаџбине гледам и своје добро, а ово што се сад тамо дешава, далеко је од тога да јој донесе добра. На против, сад јој тек настају зли дани, и иоле мислен човек треба већ да буде обузет слутњом и за само трајање њено.“[6] Био је 1896. секретар у министарство иностраних дела у Београду.[1] Конзул српскога конзулата у Скопљу постао је 1896, а 1898. био је постављен за секретара посланства у Бечу.[1] Од 1899. до 1903. био је српски конзул у Битољу.[1] Био је именован и за дипломатскога агента у Софији, али ту дужност није примио. Поново је постао српски конзул у Скопљу од 1904. до 1906.[3] У Букурешту је на служби од 1906, а посланик у Риму је од 1907.[1] Током 1920 био је делегат краљевине СХС у Дунавској комисији. Пензионисан је 1924. Током 1913. потписао је заједно са Николом Пашићем Букурешки мир.[1]

Активност[уреди]

Ристићева главна активност као конзула и дипломате била је национална пропаганда и буђење националне свести у Македонији и Старој Србији.[1] У министарству је радио у одсеку за пропаганду. У конзулатима је радио на питањима црквене и школске аутономије. Помагао је да се спроводи српска четничка акција у Македонији. Као српски конзул у Скопљу током 1904. координисао је поверљивим људима да морају осигурати и обезбедити прелаз чете Јована Бабунскога преко границе и Вардара за Велешки Азот.[7] Иначе је био против идеје да четници долазе из Србије и да се наоружавају из Србије.[3] Сматрао је да морају да се регрутују међу Србима из Османскога царства, који познају домаћи терен.[3] Сматрао је да је најбоље да спољну политику мора да спроводи Министарство иностраних дела, а не патриотска удружења.[3]

Радови[уреди]

Под псеудонимом П. Балкански написао је "Кроз гробље, путопис по Старој Србији" (1894) и "Српски народ у скопљанској епархији, расправа о црквено-школским приликама" (1899).[1]


Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 3, 950
  2. Вучетић, Биљана (2012). Наша ствар у Османском царству. Београд: Историјски институт. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Биљана Вучетић, Историјски часопис LIII (2006) 359-374
  4. Војводић, Михајло (2003). „Путовање Михаила Г.Ристића по Старој Србији и Македонији 1892. године”. Вардарски зборник. 2: 19-30. 
  5. Вучетић, Биљана (2012). Наша ствар у Османском царству. Београд: Историјски институт. 
  6. Вучетић, Биљана (2012). Наша ствар у Османском царству. Београд. стр. 14. 
  7. Биљана Вучетић , Историјски часопис LV(2007)265-277, Приступљено 12. 4. 2013.