Михаило Ристић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Михаило Ристић
Михаило Ристић.jpg
Датум рођења(1864-09-05)5. септембар 1864.
Место рођењаБеоград
 Кнежевина Србија
Датум смрти15. август 1925.(1925-08-15) (60 год.)

Михаило Ристић (5. септембар 186415. август 1925) био је српски дипломата, конзул и посланик на страни.[1] Ристићева главна активност као конзула и дипломате била је помоћ српском народу и цркви у Македонији и Старој Србији, као и њихова заштита од бугарске и грчке пропаганде и оружане акције.[2]

Породица[уреди]

Михаило Ристић је син Гаврила Ристића, београдског трговца и Катарине Ћипрић из породице Ђорђа Ћипре, београдског трговца.

Михаило Г. Ристић (први с лева) са шураком Слободаном Јовановићем (први с десна) и пријатељима

Михаило Ристић је био ожењен (1895) Правдом Јовановић, кћерком Владимира Јовановића, државног саветника, министра и сенатора а сестром Слободана Јовановића.

Михаило и Правда имали су сина Андрију „Андру” Ристића, правника, који је завршио гимназију у Паризу, Правни факултет у Београду, где је и докторирао (1936).

Школовање[уреди]

У Београду је завршио основну школу, Прву београдску гимназију и правни факултет. Дипломирао је 1886, а након тога годину дана је провео на студијима у Паризу на Слободној школи политичких наука.[3]

Дипломатска служба[уреди]

Цели радни век провео је у дипломатској служби. Каријеру је започео радом у Министарству иностраних дела Србије 1884. године.[4] Као секретар Министарсва иностраних дела 1892. године пропутовао је Косово укључујући и Приштину и сведочио је да је стање толико лоше и да страхује да за 10 година ту више неће бити Срба.[5] Његов реферат о раду Министарства иностраних дела је објављен.[6] Током 1893. постао је секретар српскога посланства у Цариграду.[1] Ристић је у писму из Цариграда изразио своје недоумице у погледу нове администрације и очувања српских тековина у Турској: „Ми смо на местима с којих можемо видети мало даље него ли други, очима потпуно несебичним и за то нам се ваља и бојати... Може бити да је то с тога што сам научен да у добру отаџбине гледам и своје добро, а ово што се сад тамо дешава, далеко је од тога да јој донесе добра. На против, сад јој тек настају зли дани, и иоле мислен човек треба већ да буде обузет слутњом и за само трајање њено.“[7] Иако је млади краљ Александар Обреновић извршио државни удар јануара 1894. године, а што је довело до пада српске влада, и промене политике, у граду на Босфору остаће до јесени 1895. године. Био је 1896. године привремено секретар у министарство иностраних дела у Београду.[1] Конзул српскога конзулата у Скопљу постао је 1896, а 1898. године, био је постављен за секретара посланства у Бечу.[1] Од 1899. до 1903. године био је српски конзул у Битољу.[1] Био је именован и за дипломатскога агента у Софији, али ту дужност није примио. Поново је постао српски конзул у Скопљу од 1904. до 1906. године.[4] У Букурешту је на служби 1906-1914. године[8], а мада је постављен за посланика у Риму 1907. године,[1] тамо није прешао до 1914. године "због ратних прилика".[9] Током 1913. године потписао је (као конзул у Румунији) заједно са Николом Пашићем Букурешки мир.[1] Кренуо је Ристић за Италију, последњих дана децембра 1914. године. Као конзул Србије у Риму започео је марта 1915. године преговоре са италијанском владом о "Арбанији (Албанији) и о излазу Србије на Јадранско море."[10] Ишао је конзул из Рима на Крф где се крајем августа 1916. године отварало заседање скупштине.[11]

Током 1920. године био је делегат Краљевине СХС у Дунавској комисији. Пензионисан је дипломата Ристић 1924. године, а умро годину дана касније у Београду.

Активност[уреди]

Ристићева главна активност као конзула и дипломате била је национална пропаганда и буђење националне свести у Македонији и Старој Србији.[1] У министарству је радио у одсеку за пропаганду. У конзулатима је радио на питањима црквене и школске аутономије. Помагао је да се спроводи српска четничка акција у Македонији. Био је као конзул, члан новооснованог четничког "комитета",[12] са још неколико угледних Срба у Скопљу. Као српски конзул у Скопљу током 1904. године координисао је поверљивим људима да морају осигурати и обезбедити прелаз чете Јована Бабунскога преко границе и Вардара за Велешки Азот.[13] Иначе је био против идеје да четници долазе из Србије и да се наоружавају из Србије.[4] Сматрао је да морају да се регрутују међу Србима из Османскога царства, који познају домаћи терен.[4] Сматрао је да је најбоље да спољну политику мора да спроводи Министарство иностраних дела, а не патриотска удружења.[4]

Радови[уреди]

Под псеудонимом "П. Балкански" написао је "Кроз гробље, путопис по Старој Србији" (1894) и "Српски народ у скопљанској епархији, расправа о црквено-школским приликама" (1899).[1]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 3, 950
  2. ^ Вучетић, Биљана (2012). Наша ствар у Османском царству. Београд: Историјски институт. 
  3. ^ Биљана Вучетић: "Наша ствар у Османском царству", Београд 2012. године
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 Биљана Вучетић, Историјски часопис LIII (2006) 359-374
  5. ^ Војводић, Михајло (2003). „Путовање Михаила Г.Ристића по Старој Србији и Македонији 1892. године”. Вардарски зборник. 2: 19-30. 
  6. ^ Вучетић, Биљана (2012). Наша ствар у Османском царству. Београд: Историјски институт. 
  7. ^ Вучетић, Биљана (2012). Наша ствар у Османском царству. Београд. стр. 14. 
  8. ^ "Просветни гласник", Београд 1909. године
  9. ^ "Пијемонт", Београд 27. децембар 1914. године
  10. ^ "Правда", Београд 5. март 1915. године
  11. ^ "Београдске новине", Београд 18. август 1916. године
  12. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. април 1939. године
  13. ^ Биљана Вучетић , Историјски часопис LV(2007)265-277 Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 5, 2013) (на језику: енглески), Приступљено 12. 4. 2013.

Извори[уреди]