Милорад Гођевац

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Милорад Гођевац
Milorad Gođevac.jpg
Милорад Гођевац, лекар и национални радник
Биографија
Датум рођења(1860-03-12)12. март 1860.
Место рођењаВаљево
Кнежевина Србија
Датум смрти21. септембар 1933.(1933-09-21) (73 год.)
Место смртиБеоград
Краљевина Југославија

Др Милорад Гођевац (Ваљево, 12. март 1860Београд, 21. септембар 1933) је био лекар и национални радник, покретач и организатор српске четничке акције у борби за ослобођење Македоније.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Милорад Гођевац

Гимназију је завршио у Београду 1880., а медицину у Бечу 1889. године. Четири године служио је као државни лекар у Књажевцу и Београду, па је онда ступио у службу београдске општине, у којој је остао до 1. априла 1925. године. Од 1899. године био је шеф општинског санитета. Као општински лекар дошао је Гођевац у додир са Старосрбијанцима и Македонцима, који су живјели у Београду, залазио у њихове радње, упознао се са њиховим животом и преко њих са приликама на југу. Тако се упознао и са комитама, који су долазили у Београд на зимовање, и који су припадали бугарској комитетској организацији. У Београду је упознао бугарског војводу Стојана Донског који га је упутио у рад и статут ВМОРО[2]. Од њих је Гођевац сазнао, да нема другога спаса за српско име у тим крајевима него поћи истим путем, којим су Бугари још раније пошли, и који их је довео чак до Бујановца и Врања на северу, до Охрида на западу и до Солуна на југу.

Из Београда је 1903. године кренула тзв. "приватна иницијатива",[3] која је имала за циљ да се супротстави бугарској комитској акцији у Македонији. Гођевац је за ту идеју загријао свога пријатеља, Луку Ћеловића, предсједника Београдске задруге, а потом и адвоката Васу Јовановића[2]. Тако су они основали први одбор за потпомагање четничке акције у Старој Србији. Тајно од владе, Гођевац и Ћеловић започињу рад. После 29. маја 1903. пришао им је и генерал Јован Атанацковић. У лето 1903. године у кући генерала Јована Атанацковића у Крунској улици у Београду оснивају Српски комитет[2]. Влада и конзули из српских конзулата на југу били су апсолутно противни четничкој акцији. У мају 1904. била је послата од одбора из Београда прва чета војвода Анђелка Алексића, која се сукобила на Четирцу са турском војском и сва изгинула. То је изазвало буру у Београду. Београдска штампа, инспирисана из службених кругова, напала је најоштрије Гођевца и другове му, што шаљу људе на кланицу. Али већ крајем исте године четнички покрет је узео толиког маха, да су се одушевили њиме и Београд и цела земља. Идеја Гођевца и другова тријумфовала је. За непуну годину дана четничке акције добило се више, него кроз дуге године пропаганде. После Милоша Милојевића ни један наш човек није се толико заложио у раду за Стару Србију као Гођевац.

Почетком априла 1925. године Гођевац је изишао из општинске службе и постао начелник Министарства социјалне политике, а послије мјесец дана је пензионисан.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Српски биографски речник, том 2, Матица српска, Нови Сад, 2006. године Архивирано на сајту Wayback Machine (30. март 2012), Приступљено 13. 4. 2013.
  2. 2,0 2,1 2,2 Фељтон „Српски четници на почетку двадесетог века“; други део „Неуспели Илинденски устанак“; новине „Глас Јавности“ од 28. фебруара 2003. (чланак на интернету; приступљено 4. септембра 2012.)
  3. ^ Биљана Вучетић: "Јован Ћирковић у 'Успоменама о људима и догађајима у Македонији' Стевана Симића", Београд 2018.

Литература[уреди | уреди извор]