Илија Јовановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Илија Јовановић
Ilija Jovanovic Caslav.JPG
Илија Јовановић
Пуно име Илија Јоовановић
Датум рођења (1878-08-02)2. август 1878.(139 год.)
Место рођења Преображење
Кнежевина Србија
Датум смрти 1913.
Место смрти Београд
Краљевина Србија

Илија Јовановић Пчињски, конспиративно име Часлав. Био је четнички војвода и шеф горског штаба Источног Повардарја, односно командант српских чета околине Куманова, Прешева, Криве Паланке и Кратова за време српске четничке акције у Старој Србији и Македонији.[1]

Биографија[уреди]

Родио се у селу Преображењу код Врања 1878. У Врању је завршио основну школу, гимназију у Параћину, два разреда учитељске школе у Београду и подофицирску артиљеријску школу у Крагујевцу. Као млад поручник укључио се у четничку акцију већ 1904. године.

Горски штаб[уреди]

Часлав Пчињски, како му је било конспиративно име, није био четнички војвода народног типа као Петко Илић или Мицко Крстић који је само тражио освету и борбу, већ официр-организатор са изграђеном представом о потреби командног ланца, дисциплине и координације међу српским четама. Године 1905. послат је на планину Козјак да створи горски штаб, курирску службу, командни ланац и општу стратегију српских чета. Након примања дужности шефа горског штаба за коју се залагао и коју је сам створио успео је да спречи расуло настало након четничких погибија на Петралици, Бељаковцу, Гуглину и Великој Хочи у пролеће и лето 1905. године. Реорганизовао је и повезао српска села од српске границе до Овчег Поља и Криве Реке. Под његовом командом биле су чете Ванђела Димитријевића, Крсте Трговишког, Ристе Старачког, Спасе Гарде, Темељка Барјактаревића, Јована Станојковића Довезенског, Косте Пећанца и Ђорђа Ристића Скопљанчета.

Крстарећи планинама изгубио је здравље и већ 1906. морао је да се повуче у Србију на месту шефа штаба заменио га је Михаило Ристић-Џервинац.[2]

Последње године[уреди]

Због слабог здравља Илија Јовановић је повучен у Врање 1905. где су његове организаторске способности искоришћене у Извршном одбору српске одбране, граничној команди и магацину српских чета. Болест га је полако изједала све до краја 1912. када је преминуо.[3]

Референце[уреди]

  1. http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/03/02/srpski/F03030101.shtml;
  2. Краков, Станислав (1930). Пламен четништва. Београд: 1930. стр. 198—201. 
  3. Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књ. 2, 166.

Литература[уреди]