Последње борбе у западном Повардарју

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Последње борбе у западном Повардарју
Време:17. новембар 1905.
Место:Поменово
Узрок:Борба за Македонију
Исход: нерешено
Територијалне
промене:
борба са Бугараима за Повардарје
Сукобљене стране
Chetniks Flag.svg српски четници IMRO badge.JPG бугарашке комите
Команданти и вође
Панта Радосављевић-Дунавски
Раде Радивојевић
поручник Константинов
Јачина
непознато непознато
Жртве и губици
без погинулих без погинулих

16. и 17. новембра 1905. дошло је до борбе код села Поменова (Велешка област), у коме су се налазиле бугарске чете потпоручника Константинова и Тодора Дачова. Српске чете, које су предводили нови шеф Горског штаба, поручник Панта Радосављевић-Дунавски и војвода Раде Радивојевић (познат у као Душан Вардарски), нису успеле да, неопашене, опколе Поменово. Њих је приметила бугарска стража и отворила ватру. То је омогућило Бугарима да се једним делом повуку на доминантну узвисину, а другим делом зађу у бок српских чета. Нашавши се у унаскрсној ватри, Дунавски је заповедио повлачење на суседњи врх. Тако су се српске чете извукле без губитака, које исто тако нису имали ни Бугари. За неуспех у овој борби Дунавски криви недисциплиноване и неискусне четнике, као и неискуство војвода Душана Вардарског, који се као учитељ није снашао у оваквој ситуацији. Поред тога он подвлачи и своје непознавање терена, што је одлучило исход борбе. Дунавски наводи да је за десет дана бављења у Велешкој кази имао три борбе и две чарке за Бугарима. Осетивши се угроженим, Бугари су у своја села довели Турске посаде, а исто је учињено и у српским селима сем Габровника. Ово је омело рад српских чета и за извесно време онемогучићило њихов опстанак у Велешкој кази.[1]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • Владимир Илић: Српска четнича акција 1903-1912. стр. 75-76 (2006)

Референце[уреди]

  1. ^ АС,МИДС,ИоВ,Ф.13, Извештај Панте Радосављевића-Дунавског Централном одбору