ТАС1Р3
| Рецептор укуса тип 1 члан 3 | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Идентификатори | |||||||||||
| Симболи | ТАС1Р3; Т1Р3 | ||||||||||
| Вањски ИД | ОМИМ: 605865 МГИ: 1933547 ХомолоГене: 12890 ИУПХАР: ГенеЦардс: ТАС1Р3 Гене | ||||||||||
| |||||||||||
| Ортолози | |||||||||||
| Врста | Човек | Миш | |||||||||
| Ентрез | 83756 | 83771 | |||||||||
| Енсембл | ЕНСГ00000169962 | ЕНСМУСГ00000029072 | |||||||||
| УниПрот | Q7РТX0 | Q925Д8 | |||||||||
| РефСеq (мРНА) | НМ_152228.1 | НМ_031872.2 | |||||||||
| РефСеq (протеин) | НП_689414.1 | НП_114078.1 | |||||||||
| Локација (УЦСЦ) |
Цхр 1: 1.27 - 1.27 Мб |
Цхр 4: 155.23 - 155.24 Мб | |||||||||
| ПубМед претрага | [1] | [2] | |||||||||
Рецептор укуса тип 1 члан 3 је протеин који је код људи кодиран TAS1R3 геном.[1][2] Овај протеин је људски хомолог мишјег Sac, главне одреднице разлике између на слатко сензитивних и несензитивних врста мишева у погледу њихових одговора на сухарозу, сахарин, и друге заслађиваче.[2]
Структура[уреди | уреди извор]
Овај протеин је Г протеин спрегнути рецептор са седам транс мембранских домена. Он је компонента хетеродимерног аминокиселинског рецептора укуса TAS1R1+3 и рецептора слатког укуса TAS1R2+3. Овај рецептор се формира као протеински димер са било TAS1R1 или TAS1R2. Експерименти су показали да је TAS1R3 хомодимер такође сензитиван на природне шећерне супстанце. По неким хипотезама хомодимер је разлог за различити квалитет укуса шећерних замена.[3]
Лиганди[уреди | уреди извор]
Г протеин спрегнути рецептори за сладак и умами укус се формирају као димери TAS1R протеина. TAS1R1+3 рецептор укуса је сензитиван на глутамат, као и на синергистичке молекуле који појачавају укус инозин монофосфат (ИМП) и гуанозин монофосфат (ГМП). Ови укус појачавајући молекули не омогућавају активацију самог рецептора, него појачавају одговор рецептора на многе L-аминокиселине.[4]
TAS1R2+3 одговара на природне шећере сахарозу и фруктозу, као и на вештачке заслађиваче: сахарин, калијум ацесулфам, дулцин, гванидиносирћетна киселина.[5]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Монтмаyеур ЈП, Либерлес СД, Матсунами Х, Буцк ЛБ (2001). „А цандидате тасте рецептор гене неар а сwеет тасте лоцус”. Нат Неуросци. 4 (5): 492—8. ПМИД 11319557. дои:10.1038/87440.
- ^ а б „Ентрез Гене: ТАС1Р3 тасте рецептор, тyпе 1, мембер 3”.
- ^ Зхао, Г. Q.; Зханг, Y.; Хоон, M. А.; Цхандрасхекар, Ј.; Ерленбацх, I.; Рyба, Н. Ј.; Зукер, C. С. (2003). „Тхе рецепторс фор маммалиан сwеет анд умами тасте”. Целл. 115 (3): 255—266. ПМИД 14636554. дои:10.1016/С0092-8674(03)00844-4.
- ^ Нелсон, Г.; Цхандрасхекар, Ј.; Хоон, M. А.; Фенг, L.; Зхао, Г.; Рyба, Н. Ј. П.; Зукер, C. С. (2002). „Ан амино-ацид тасте рецептор”. Натуре. 416 (6877): 199—202. ПМИД 11894099. дои:10.1038/натуре726.
- ^ Нелсон, Г.; Хоон, M. А.; Цхандрасхекар, Ј.; Зханг, Y.; Рyба, Н. Ј.; Зукер, C. С. (2001). „Маммалиан сwеет тасте рецепторс”. Целл. 106 (3): 381—390. ПМИД 11509186. дои:10.1016/С0092-8674(01)00451-2.
Литература[уреди | уреди извор]
- Цхандрасхекар Ј, Хоон МА, Рyба Њ, Зукер ЦС (2007). „Тхе рецепторс анд целлс фор маммалиан тасте.”. Натуре. 444 (7117): 288—94. ПМИД 17108952. дои:10.1038/натуре05401.
- Маx M; Сханкер YГ; Хуанг L; et al. (2001). „Tas1r3, encoding a new candidate taste receptor, is allelic to the sweet responsiveness locus Sac.”. Nat. Genet. 28 (1): 58—63. PMID 11326277. doi:10.1038/88270.
- Nelson G; Chandrashekar J; Hoon MA; et al. (2002). „An amino-acid taste receptor.”. Nature. 416 (6877): 199—202. PMID 11894099. doi:10.1038/nature726.
- Li X; Staszewski L; Xu H; et al. (2002). „Human receptors for sweet and umami taste.”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 99 (7): 4692—6. PMC 123709
. PMID 11917125. doi:10.1073/pnas.072090199. - Spadaccini R; Trabucco F; Saviano G; et al. (2003). „The mechanism of interaction of sweet proteins with the T1R2-T1R3 receptor: evidence from the solution structure of G16A-MNEI.”. J. Mol. Biol. 328 (3): 683—92. PMID 12706725. doi:10.1016/S0022-2836(03)00346-2.
- Ariyasu T; Matsumoto S; Kyono F; et al. (2004). „Taste receptor T1R3 is an essential molecule for the cellular recognition of the disaccharide trehalose.”. In Vitro Cell. Dev. Biol. Anim. 39 (1-2): 80—8. PMID 12892531. doi:10.1290/1543-706X(2003)039<0080:TRTIAE>2.0.CO;2.
- Jiang P; Ji Q; Liu Z; et al. (2004). „The cysteine-rich region of T1R3 determines responses to intensely sweet proteins.”. J. Biol. Chem. 279 (43): 45068—75. PMID 15299024. doi:10.1074/jbc.M406779200.
- Xu H; Staszewski L; Tang H; et al. (2005). „Different functional roles of T1R subunits in the heteromeric taste receptors.”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 101 (39): 14258—63. PMC 521102 . PMID 15353592. doi:10.1073/pnas.0404384101.
- Taniguchi K (2005). „Expression of the sweet receptor protein, T1R3, in the human liver and pancreas.”. J. Vet. Med. Sci. 66 (11): 1311—4. PMID 15585941. doi:10.1292/jvms.66.1311.
- Jiang P; Cui M; Zhao B; et al. (2005). „Lactisole interacts with the transmembrane domains of human T1R3 to inhibit sweet taste.”. J. Biol. Chem. 280 (15): 15238—46. PMID 15668251. doi:10.1074/jbc.M414287200.
- Galindo-Cuspinera V; Winnig M; Bufe B; et al. (2006). „A TAS1R receptor-based explanation of sweet 'water-taste'.”. Nature. 441 (7091): 354—7. PMID 16633339. doi:10.1038/nature04765.
- Gregory SG; Barlow KF; McLay KE; et al. (2006). „The DNA sequence and biological annotation of human chromosome 1.”. Nature. 441 (7091): 315—21. PMID 16710414. doi:10.1038/nature04727.
- Behrens M; Bartelt J; Reichling C; et al. (2006). „Members of RTP and REEP gene families influence functional bitter taste receptor expression.”. J. Biol. Chem. 281 (29): 20650—9. PMID 16720576. doi:10.1074/jbc.M513637200.
- Koizumi A; Nakajima K; Asakura T; et al. (2007). „Тасте-модифyинг сwеет протеин, неоцулин, ис рецеивед ат хуман Т1Р3 амино терминал домаин.”. Биоцхем. Биопхyс. Рес. Цоммун. 358 (2): 585—9. ПМИД 17499612. дои:10.1016/ј.ббрц.2007.04.171.
