Zločini ustaša u Drugom svetskom ratu

Ovo je parcijalni spisak ustaških zločina počinjenih u Drugom svetskom ratu u NDH. Zločini ustaša su jedni od najmonstruoznijih u istoriji i kompletna lista je mnogo duža.

Ada - Šodolovci - (Đakovo)

Iz kolonije Petrova Slatina proterani su svi Srbi dobrovoljci i kolonisti, a takođe i iz Ade u opštini Markušica, kao i iz mnogih drugih sela.

Banja Luka

U Banjoj Luci je odmah oduzeta sva imovina Srpske pravoslavne crkvene opštine, Eparhijskog saveta i crkvenog suda. Pogrebnog društva "Sv. Pantelija", Srpske čitaonice, Doma kralja Petra, Sokolskog doma, Srpske zemljoradničke i kreditne zdruge, Srpskog pjevačkog društva "Prosvjete", Srpskog kreditnog zavoda, Kola srpskih sestara, Seljačkog kola i drugih. Vrednost zaplenjene imovine iznosila je predratnih 40 miliona dinara.

Sa imovinom odseljenih ili nestalih Srba postupalo se sasvim jednostavno. Na vratima kuće stavljen je natpis „Sve što se nalazi u ovoj kući svojina je države Hrvatske“. Takvi natpisi stavljani su na biblioteke, arhive radnje, privatne stanove. Često se nije ni čekalo da se sopstvenik iseli, već se još u njegovom prisustvu označavalo da je to i to zaplenjeno u korist „NDH za ponovu“ ili „vlasništvo NDH“. Međutim najčešće se događalo da imovinu nestalog, ubijenog ili nasilno iseljenog Srbina razvuku prvo ustaški funkcioneri i njihove pristalice, pa se tek onda pristupalo pečaćenju i popisivanju preostale imovine u korist države. U Banjoj Luci na primer najbolje i najskupocenije stvari iz srpskih stanova odneli su ili su dobili rođaci stožernika Gutića. Njegov rođak Mandrović, inače čovek bez određenog zanimanja, dobio je kuću i nameštaj proteranog Srbina trgovca Koste Božića. Inače Mandrović je mogao da bira nameštaj i iz drugih srpskih kuća“. „Članovi njegove porodice nose sada najskupocenije odelo opljačkano od srpskih porodica“.

Njihovo divljaštvo se ogleda i ovde u rušenju nadgrobnih spomenika, prekopavanju grobova i slično. Posmrtne ostatke banjalučkog mitropolita Vasilija Popovića ustaše su izvadile iz kapele na Petrićevcu kod Banje Luke, kapelu srušili, a mitropolitove ostatke preneli na stočno groblje – mrcinište na Vlaškom Brijegu i tamo zakopali.

Baštra - Bosanska Krupa

I muslimani ustaše su se isticali u silovanju Srpkinja. U selu Baštri, srez Bosanska Krupa "izvršili su obljubu nad dvanaestogodišnjom Olgom, kćerkom Rajka Tatića, a posle očajničke borbe koju su sa njom vodili, iščupavši joj pramen kose iz glave" ubili su je.

Bijeljina

Oko 300 Srba uhapšenih u bijeljinskom srezu dovedeni su u Bijeljinu, u zatvor sreskog načelstva. Uveli su ih u jednu prostoriju sa podom od cementa. Naredili su seljacima i seljankama da se izuju, obuću su odneli u drugu sobu, a pustili unutra kod njih vodu da ovi jadnici ne bi mogli leći, nego da moraju stalno stajati. Kako je bio januar mesec 1942. godine i užasna zima počele su im se noge u vodi mrznuti.

Bihać

U Bihaću su ustaške vlasti 24. juna 1941. godine između 4 i 5 časova izjutra zašle po srpskim kućama, i naredile da svi sa najpotrebnijim stvarima u roku od pola sata dođu na sportsko igralište, gde će predati ključeve od kuća. Odatle su ih poslali u Kulen-Vakuf, zatim ih premeštali u druga mesta, a neki su najzad uspeli da stignu u Srbiju. Pored ovih mnogobrojnih navedenih primera još je ogroman broj srpskih porodica raznih srezova i mesta koja su ušla u sastav NDH, nasilno oteran iz svojih domova i odmah ili pošto se duže vremena potucao po raznim logorima, prebačen u Srbiju. Pljačkanjem, ucenjivanjem i nasilnim proganjanjem srpski narod je oštećen od Hrvata-ustaša za preko 40 milijardi i predratnih zlatnih dinara. Procenjivalo se da je iz NDH proterano oko 340.000 Srba.

Da bi lakše došli do plena, ustaše su prilikom gonjenja stanovnika iz kuća obično govorili da ponesu sa sobom sve dragocenosti i novac i da im se ništa neće oduzeti, što nije bilo istina. Kada su u Bihaću na igralištu, po naredbi ustaša skupio veliki broj ljudi, žena i dece, naređeno je da svako preda sav novac i stvari od vrednosti za sebe i zadrži samo 500 dinara. Pored toga svi su morali da predaju i ključeve od kuća. "Ljudima i ženama su čak skidali i burme i trzali surovo minđuše sa ušiju". Tom prilikom oduzeto je 1.500.000 dinara u novcu, 15 kg. srebra, i 7 kilograma zlata u zlatnicima i nakitu. Sve ovo ustaše su odmah među sobom podelile. "Kada smo tražili da nam izdaju priznanice na oduzeti novac i reverse na oduzeti nakit i druge vrednosti, ustaše su nas najgrubljim tonom odbile, govoreći da mi sami pribeležimo, u svojim notesima koliko nam je stvari i novca oduzeto". Samo imanje Božice Đukić u Bihaću i njene stvari koje su ustaše uzeli za sebe vredele su 1.500.000 dinara. Josip Klemenčić, mesar i opštinski komesar iz Vrginmosta, za vreme pokolja stanovništva i paljenja sela u bihaćkom srezu opljačkao je od Srba "veliku sumu papirnog novca i i više kilograma srebrnog novca".

Proterane su i sve srpske porodice iz sela Sokoca. Isto tako iz sela: Lugova, Pokoja, Kastele i Srbnjaka koja se nalaze od Bihaća do Ostrožačkog mosta dolinom reke Une "sa desne i lijeve strane ustaše su proterale sve stanovnike pravoslavne vere iz njihovih kuća".

Pošto su iz Bihaća isterane srpske porodice, hrvatske vlasti su istakle krupnim slovima štampane plakate po bihaćkim ulicama, na kojima je stajalo i ovo: „Vlasi (tzv. Srbi) i Židovi, da bi se očuvao hrvatski karakter, hrvatskog grada Bihaća, ne smeju se zadržavati u okolini Bišća na 15 km. Ne smeju više dolaziti ni na nedeljne ni na godišnje vašare“.

U Bihaću je po naredbi velikog župana Viktora Kvaternika na Vidovdan 1941. godine počelo rušenje pravoslavne crkve, prvog dana je skinut krst, srušeno kube i skinut krov, a sutradan pošto je bila od tvrdog materijala crkvu su morali da ruše minama.

Bjelovar

U selu Brezovici srez bjelovarski "svaki Srbin" pa čak i dete u kolicima moralo je da nosi traku sa natpisom "Srbin". U samom Bjelovaru pored toga što su morali da nose trake oko ruke, Srbi nisu smeli da se kreću po varoši posle 8 časova uveče, dok je ostalim građanima kretanje bilo dozvoljeno do 12 časova noću.

Blinjski Kut - Sisak

U Blinjskom Kutu, srez Petrinja trojica "ustaša pošto su izvršila nasilje (blud) nad Olgom, ženom Perice Kepčije, nagonili su njenog dvanaestogodišnjeg sinčića, da vrši obljubu sa svojom majkom", a zatim je "nagu vodili po komšiluku"

U Petrinjskom srezu iz sela Male Graduse pokrenuto je 36, a iz sela Blinjski Kut 80 porodica. Na njihova imanja naseljeni su Hrvati iz Zagorja.

Bokane - Podravska Slatina

Krajem januara 1942. godine doneli su u selo Bokane, srez Podravska Slatina, lugar Flaš Emil iz Ćeralije i još nekoliko ustaša i naredili Srbima; Joci Tatiću, Tanasiji i Nikoli Cvetiću, Milu Matiću i Blagoju Rakiću da idu sa njima u šumu da love kune. Pošto nisu ništa ulovili, pri povratku kad su bili u šumi zvanoj "Lužnjakovac" ustaše su rekle Srbima: "Vi ćete biti zečevi a mi lovci" i odmah pripucali na njih ubivši Nikolu Cvetića i Mila Matića, dok su ostala trojica uspeli da pobegnu u šumu.

Boljanić - Gračanica

U selu Boljanić srez Gračanica, jula meseca 1941, ustaše su prvo silovale, a zatim zaklale jednu ženu staru 28 godina, u njenoj kući, a u prisustvu njeno četvoro male dece, od koji je najstarije imalo 9 godina.

Bosanski Brod

U Bosanskom Brodu naoružane grupe železničara Hrvata napale su 11. aprila jugoslovenske službenike. "Na sve strane začula se pucnjava iz pušaka, a Hrvati frankovci počeli su likovati, skupljati se u veće grupe i naoružavati".

Bosanska Kostajnica

Pokolj Srba u Bosanskoj Kostajnici izveden je 31. jula i 1., 2. i 3. avgusta 1941. godine. U Kostajnici je zasedao neki mesni ustaški "sud" tzv. "odbor" koji je punopravno donosio odluke o streljanju Srba. Svi Srbi iz varoši pohapšeni su i sprovedeni u zatvore mesnih nadleštava i u druge zgrade, a odatle su izvođeni na streljanje. Streljanje je vršeno na nekoliko mesta: Na Unskom mostu koji spaja Bosansku i Hrvatsku Kostajnicu, u "Bajića jamama" više železničke stanice, na groblju pravoslavne crkve Sv. Petra i Pavla, na Šnajderovom gumnu, kod rimokatoličke crkve Sv. Ane i na raskršću puteva za sela Selište i Slabinu. Veliki broj Srba ubijen je po uskim i malim ulicama Kostajnice koji vode od glavne ulice do reke Une. Leševe poubijanih Srba po ulicama Kostajnice i na uskom mostu, ustaše su "gurnuli u Unu da plivaju". Pored samo odvođenja na streljanje Srbi su morali skinuti sa sebe odelo i izuti se, pa su ih onda u čarapama ili bosonoge i gologlave vezali žicom po četiri, pet ili šest u jedan red, i po nekoliko takvih redova gonili pešice kroz varoš na streljanje". Sa prozora njihovih kuća posmatrale su ih majke, sestre, žene i deca. Svi su morali da pevaju srpske i hrvatske pesme, a naročito "Spremte se spremte četnici". I ovde su u hvatanju, šikaniranju i streljanju Srba uz ustaše učestvovali i mnogi meštani. Posebno su prednjačili sin opštinskog lekara Grgo Stipančić, đak V razreda gimnazije, koji se hvalio da je sam ubio oko 70 Srba, Sajd gimnazijalac, Cvotnik student filozofije i drugi. U Kostajnici su poubijani skoro svi muškarci koji nisu uspeli pobeći. U životu je ostao Joca Božanić, koji je "neuračunljiv čovek" i Pero Puzavac kafedžija oženjen Nemicom. Njega su spasili pastorci. Tačan broj poubijanih Srba u ovom masovnom pokolju u varoši Kostajnici i srezu ne može pouzdano da se utvrdi, ali se zna da je samo 31. avgusta streljano oko 1.160. U Bosanskoj Kostajnici nisu mrcvareni, zlostavljani i ubijani samo Srbi iz varoši i bliže okoline, već i iz udaljenijih mesta Bosne. U razdoblju od 30. jula do 12. avgusta u Bosanskoj Kostajnici je doteran veći broj Srba "iz raznih krajeva pa čak i od Sarajeva, Doboja, Zenice i drugih mesta u Bosni". Žrtve su poubijane više katoličkog groblja. Prvo su svučene do gola, zatim izbodene noževima ili priklane, i mnoge još polužive bačene u jamu. Po odlasku koljača Marija Grublješić, sva u krvi ogrezla izvukla se ispod leševa, dovukla do prve kuće gde su je previli i odvezli njenoj kući. Međutim ona je posle dva meseca od zadobijenih rana umrla. "Na tom mestu zaklano je i u tri jame bačeno oko 200-300 srpskih glava". Pa i docnije su u Bosanksu Kostajnicu dovođene grupe Srba i tu ubijane. Tako su u nedelju 31. avgusta 1941. godine ustaše dovele 867 Srba, kako se tada govorilo iz jasenovačkog logora, i zatvorile u stari zrinjski grad kraj Une. "Tu su ih mučili i odatle u grupama odvodili na breg kod rimokatoličkog groblja i klali ih bajonetima govoreći da je šteta potrošiti i jedan fišek za Vlaha. Svi ovi Srbi Bili su iz Doboja.

Bosanska Krupa

U Bosanskoj Krupi pokolj je počeo nešto ranije 26. jula 1941. godine i trajao do 4. avgusta. Prvo su ubijani samo muškarci, a zatim svako živo srpsko biće na koje su ustaše naišle tih dana. Neke su ubijali sekirama i bacali u Unu, neki iz pušaka nad iskopanim jamama, a neke žive bacali u reke kao stanovnike sela Varošana gde su "preko 300 žena i dece vezali po sedam zajedno i tako vezane bacili ih u reku Glinicu u kojoj su se svi podavili".

Pored građana po pričanju samih ustaša u srezu Bosanska Krupa ubijeno je i oko 5.000 seljaka. Da navedemo ovde još tri slučaja masovnog pokolja Srba, u nekim selima sreza Bosanske Krupe, izvršene u isto vreme kada i u samoj Krupi. 30. jula 1941. godine muslimani ustaše upale su u selo Jezersko i "počeli da pale kuće, kolju i ubijaju nejako i slabo". Tom prilikom učinjena su najveća zverstva nad nezaštićenim stanovništvom. "Mučenje je bilo užasno! Hvatali su žene, decu devojke i muškarce i prosto izmišljali sa najvećim zadovoljstvom na kakve će ih muke staviti. Neke su ubijali iz puške, drugima su vadili oči, sekli uši, nos, kidali nokte sa prstiju, parali majčinu utrobu i unutra stavljali dete, pa ih tako sve ostavili da u najvećim mukama umru. Druge su zatvarali u kuće po 50-100 zajedno, i u kućama spaljivali. Zlikovcima je i to bilo malo, pa su ljudima vadili srce i creva i sa njima se izvesno vreme sa najvećim zadovoljstvom igrali".

Mnogi Srbi stradali su prilikom odlaska na vašare u pojedine varoši, 27. jula 1941. godine na vašaru u Bosanskoj Krupi pohvatani su svi Srbi koji su se tu zatekli.

Bosanski Petrovac

U Bosanskom Petrovcu, 27. jula 1941. ustaše su uhapsile 50 Srba a preko noći doveli u zatvor veći broj, i to onih koje danju nisu mogli uhapsiti. Neke od pohapšenih ustaše su odmah po hvatanju ubile pred zatvorom sreskog suda, a ostale noću u samom zatvoru.

Brezovac - Bjelovar

U selu Brezovici srez bjelovarski "svaki Srbin" pa čak i dete u kolicima moralo je da nosi traku sa natpisom "Srbin". U samom Bjelovaru pored toga što su morali da nose trake oko ruke, Srbi nisu smeli da se kreću po varoši posle 8 časova uveče, dok je ostalim građanima kretanje bilo dozvoljeno do 12 časova noću.

Brčko

U Brčkom su isto tako Hrvati razoružavali „pojedine grupe jugoslovenske vojske koja se povlačila iz Slavonije u Bosnu. Počeli su pucati na samu vojsku".

U Brčkom je na sam dan proglasa NDH 10. aprila uveče u hrvatskom domu održana konferencija Hrvata i muslimana sa pripadnicima ostalih narodnosti, bez Srba. Bilo je 5 govornika, ali je najzapaženiji pun mržnje protiv Srba, bio govor dr. Abdulaha Bukovca, lekara. U govoru je harangirana mržnja protiv Srba i njihovih tobožnjih „zločina“ pričinjenih nad Hrvatima i Muslimanima.

U Brčkom Srbi su sa Jevrejima stavljeni izvan zakona. Srbima se pre 10 časova a Jevrejima pre 11 pre podne zabranjuje da izlaze na pijacu, radi kupovine namirnica. Srbi bolesnici su izbačeni iz bolnice, pristup u banjama je zabranjen, kao i putovanje železnicom i tome slično. Protiv nepravde koje su im nanošene Srbi se nisu smeli žaliti jer bi zbog toga bili strogo kažnjeni.

Prve žrtve ustaškog terora u Brčkom bili su Rade Divjak, trgovac i Antonije Antić, trgovački pomoćnik, njih su ustaše a naročito zloglasni krvolok Dane Babić noću u sreskom zatvoru toliko tukli i nogama gazili da su zidovi bili krvlju zamazani, i na zidovima su se videli otisci krvavih ruku. Posle višednevnog mučenja 12. maja 1941. Odvedeni su na Savu, iz pušaka ubijeni i u vodu bačeni. Posle tri-četiri dana voda ih je kod Slavonske Rače izbacila na obalu gde su ih neki nepoznati ljudi sahranili.

U leto 1941. godine gotovo svakoga dana, stanovnici mesta na obali Save gledali su kako voda nosi brojne srpske leševe. Prota Rajko Sofrenić priča kako je neko vreme Sava svakodnevno prenosila tela pobijanih nevinih srpskih žrtava, ili posebno ili skupa po više njih povezanih, ili na daske prikovane, a mnoge sa rasporenim trbuhom. Iskošeni tekst

Između 2. i 3. decembra 1941. godine zapaljena je i porušena pravoslavna crkva u Brčkom pošto je najpre opljačkana. „Ikonostas, odežde, knjige i ostala drvenarija zapaljeni su u crkvi, a nešto je odvučeno i pokradeno. Pre paljevine jedan ustaša musliman pucao je u crkvi i hicima iz puške pogađao ikone“. Na crkveni toranj bačena je bomba, te se on srušio i zapalio. Na čelu bande koja je rušila i pljačkala crkvu nalazili su se sreski načelnik Montanji, koji je za vreme Jugoslavije bio činovnik u Upravi grada Beograda, i Rašid Užičanin Čazimov. Crkvu je porušio građevinar Dibman iz Brčkog za nagradu od 90.000 dinara. Istog dana 3. decembra porušena je na pravoslavnom groblju kapela zadužbina Đoke Hadžića, trgovca iz Brčkog.

Bugar - Bihać

Ustaše su u selu Bugar pokupili sve mlade devojke, zatvorili ih u školu i nad njima "čitav dan vršili silovanja i orgijali". Kad se približila noć, ustaše su napustili selo a seljaci su onda došli, a devojke pustili iz škole".

Bugojno

U Bugojnu su maja 1941. Počela prva stradanja srpskog naroda. U prvoj grupi bilo je 22 najuglednija građanina i seljaka koji su uhapšeni i poubijani iznad sela Ivanjske, 31. maja 1941. godine. Ubijanja Srba u Bugojnu je bilo i tokom juna, jula i avgusta 1941. godine.

Bunić - Korenica

Ustaše su ubijale žene i pojedinačno i u većim grupama. Nadu Knežević, svršenu medicinarku iz Bunića, zaklali su pred njenom kućom.

Mališu Bribića zemljoradnika iz Bunića, srez Korenica, "polili su gasom dopola i potpalili ga šibicom da je do polovine izgoreo i polumrtvom mu odrezali glavu. Miletu Kneževića, beležnika iz Bunića, zajedno sa ženom i petoro dece zatvorili su u štalu i zapalili je i oni su u njoj izgoreli.

Vedro Polje - Gospić

Krajem jula 1941. U selo Vedro Polje, srez Gospić došli su Jakov Blažević advokatski pripravnik, Mile Počuča stolar, Jure Naglić student - svi iz Gospića i Dane Vujanović student iz Divosela sazvali su skup i na njemu predložili da se sav narod skloni u šumu pošto radi opšteg pokolja, predstoji napad ustaša na selo. Mlađe ljude su pozvali da odmah pođu sa njima u Divoselo i tamo pobiju ustaše, koji su stanovali u školi. Većina prisutnih je poslušala. Ljudi su poveli svoje familije, stoku i uzeli hranu koliko su mogli i sklonili se u šumu da bi spasili goli život. Skupili su se svi na proplanku zvanom Kruškovača i ulogorili se. Tu je bilo okupljeno oko 3.000 duša iz Vedrog Polja, Divosela, Ornica i Čitluka. Blažević sa trojicom svojih drugova i još tridesetak mlađih seljaka navali na ustaški stan u Divoselu, trojicu ustaša ubiju, a ostali njih 7-8 pobegnu u Gospić. Narod je iskupljen na Kruškovači logorovao desetak dana. Međutim jednog jutra, u zoru ustaše su opkolile čitav logor i otvorile na njih žestoku vatru iz pušaka i mitraljeza. Nastala je strahovita panika. Sa svih strana čuo se lelek i kuknjava ranjenika. „Ljudi, žene i deca izbezumljeni bežali su na sve strane, a ustaše su koga su god stigle klale i ubijale“. Tu je stradalo oko 1.500 ljudi, žena i dece, a ostatak oko 1.000 duša spasao se bekstvom. „Svi smo bežali prema Metku“, kaže jedan učesnik. „Među nama je bilo mnogo ranjenika“. Bežeći tako neznano kud, mnogi su uz put u pojedinim selima ostajali kod svojih poznanika i prijatelja, a italijanski vojnici koji su ih sretali, prihvatali su ranjenike i kamionima slali u razne bolnice po Dalmaciji.

Velika Mučna - Koprivnica

Iz sela Velike Mučne preseljeno je 30 a iz Velikog Poganca - sela u Koprivničkom srezu više srpskih seljačkih imućnijih porodica.

Veliki Poganac - Koprivnica

Iz sela Velike Mučne preseljeno je 30 a iz Velikog Poganca - sela u Koprivničkom srezu više srpskih seljačkih imućnijih porodica.

Veljun - Slunj

Tako su ustaše iz Zagreba i Slunja, 7. maja 1941. došle u Veljun, srez Slunj i pohvatale oko 600 Srba, 500 su iste večeri odveli u Hrvatski Blagaj i tamo ubili.

Vojnić

U srezu Vojnić priređeno je nekoliko masovnih pokolja. Iz samog Vojnića više od 100 Srba ubijeno je samo jednog dana 29. jula 1941. na mestu zvanom "Zmijin jarak" i to udarcima čekića. U ovom srezu naročito je mnogo stradala opština Krnjak, gde je bilo nekoliko masovni pokolja. Samo krajem jula 1941. poubijano je oko 530 Srba iz ove opštine. Jednog dana u leto 1941. godine u Vojniću ustaše su pohapsile oko 400 ljudi, strpale u kamione i odveli do šume zvane "Loskunja", na putu Vojnić - Tušilović. Pošto su ih izbacili iz kamiona, naredili su bolje obučenima da se svuku, pa su ih zatim pobili udarajući ih čekićem i krampom-budakom u glavu. "Nemoguće je opisati perom ili izreći ljudskim jezikom grozote i patnje tih mučenika. Spasenje je bilo za onoga ko je dobio jači udarac u glavu od koga je odmah umro". Najteže je bilo za one koji su bili teže ranjeni, jer su nekoliko dana strašno mučeni, a bili su čuvani da ne bi ko pokušao da ih oslobodi. Posle nekoliko dana neke su poubijali, a neke ostavili da ostanu u najtežim mukama. Tada su uspeli da se spasu sveštenik Janko Đ. Malobabić paroh u obližnjoj Rjeci i još dva zemljoradnika, koji su pobegli u obližnju šumu.

Veliki broj ljudi, žena i dece ubijeno je iz sreza Vojnić, Vrginmost, Glina ubijeni su u selu Mehino Stijenje, kod Velike Kladuše u srezu Cazin. Po nekim izveštajima tamo je ubijeno između 10.000 i 12.000 Srba.

U blizini Vojnića u šumi zvanoj "Radonja", u jednom jarku nađeno je oko 1.000 leševa ljudi, žena i dece. Naročito je padao u oči leš jedne mlade žene od 25 godina koji je leđima ležao na zemlji. Žena je nožem zaklana, obe su joj dojke nožem probodene, a na prsima joj je bio leš jednogodišnjeg muškog deteta"."Ruke deteta bile su provučene kroz razrezane materine dojke".

Voćin

Župski ured u Voćinu, srez Podravska Slatina 16. marta 1941. godine poslao je "preuzvišenom" nadbiskupu dr Alojziju Stepincu telegram da mu dragovoljno pokatoličeni Srbi "na dan slave voćinske opštine od sedam sela prigodom povratka u rimokatoličku crkvu šalju pozdrav kao vrhovnom nadpastiru uz izraze sinovske ljubavi". Telegram su potpisali misionar fra Petar Berković i načelnik Čurčinović.

Vrginmost

U srezu Vrginmost masovno su ubijani žene i deca od strane ustaša. Često su ih zatvarali u seljačke kuće, koje bi zapalili i svi bi unutra izgoreli. Ustaše su takođe nagonili žene da pasu travu. U pojedinim mestima sreza Vrginmosta posle silovanja srpskih žena i devojaka ustaše bi im "odrezali grudi i polne organe" govoreći: "Nećete više rađati srpske pse".

Josip Klemenčić mesar i opštinski komesar iz Vrginmosta, za vreme pokolja stanovništva i paljenja sela u bihaćkom srezu opljačkao je od Srba "veliku sumu papirnog novca i i više kilograma srebrnog novca".

Srbi iz sela Sjenička koji su jula 1941. godine došli u Vrginmost da traže dozvolu za vršidbu žita, pohvatani su i ubijeni. Tada je u jednom danu stradalo 20 Srba iz Sjenička.

Vrnograč - Velika Kladuša

Na brdu Poljice kod Vrnograča, srez Cazin poubijano je oko 800 Srba iz Vrnograča, Glinice i Bosanske Bojne, Njih su iz zatvora u Vrnograču prebacili kamionima do Poljica, a one koji nisu mogli stati u kamion vezali su za kamion i tako ih vukli. Pre no što su ih strpali u kamione "svukli su ih dogola i povezali". Kad su Srbi dovedeni na Poljice, ustaše su im naredili da za sebe iskopaju jamu, zatim su ih postrojili na ivice jame, i udarajući maljevima po glavi pobili. Tada se spasio seljak iz Bojne Milan Vujasin, jer nije bio potpuno dotučen. On se tu naredne noći izvukao iz jame, došao u selo Glinicu kod kuma Milana Đilasa i ispričao mu šta se dogodilo.

Vukovar

Na dan proglasa NDH masa Hrvata u Vukovaru manifestujući svoje oduševljenje demonstriranjem protiv Srba, došla je pred spomenik kralja Aleksandra I ujedinitelja i srušila ga. Skinula je kraljevu bistu i glavu okrenula ka zemlji urlajući "neka se napase ciganski i vlaški kralj".

Dana 28. aprila 1941. iste noći (kao u Gudovcu kod Bjelovara) kod Vukovara, na obali Dunava, druge ustaše su zaklale još 180 Srba i bacile njihove leševe u reku.

Kako dobrovoljce i koloniste tako su i druge Srbe ustaške vlasti prisilno iseljavale sa teritorije svoje države. Avgusta 1941. ustaše su iz Vukovara sve bogatije Srbe i intelektualce "prisilno prebacili u Srbiju, a njihovo celokupno imanje zaplenili u korist NDH". Iz Borova kao i iz drugih sela vukovarskog sreza, pokrenuli su veliki broj Srba. U selu Silašu naredili su da se svi Srbi isele u roku od pola sata, a u njihove kuće su doveli Hrvate iz Zagorja. Dr Jova Novaković lekar iz Borova priča kako su njega, njegovu porodicu i još mnogo Srba iz Borova nasilno iselili. 22. avgusta 1941. godine došlo je u njegovo dvorište 10 ustaša naoružanih puškama i mitraljezima i naredili mu da se za 10 minuta sa dvoje dece spremi za polazak i ponese samo najpotrebnije stvari. Novaković je naredbu izvršio u određenom roku: poveo je decu, uzeo svežanj stvari, poveo služavku i došao na stanicu gde je već čekalo oko 30 porodica sa decom. Posle četvoročasovnog iščekivanja potrpali su ih u furgone koje su spolja "zamandalili" ne rekavši kuda ih vode. Vozili su se 24 sata, a onda se voz zaustavio na stanici Gunja. Tu su čekali tri i po sata dok su ih istovarili, potrpali na seljačka kola i odvezli 14 kilometara ispred Brčkog "i istovarili nas na jednoj goloj poljani na obali Save preko puta Brezovog Polja". Odatle su posle prebačeni u Srbiju.

Odmah u početku vlasti su gotovo po svim srpskim radnjama, udruženjima i novčanim zavodima postavili komesare. U Sremu u vukovarskom srezu, "sva srpska preduzeća: banke, trgovine kao i crkvena opština, dobili su komesare koji su ključeve od radnji i od kasa uzeli sebi u džepove". Crkvena opština morala je da plaća svom komesaru Horvatoviću, "propalom vukovarskom sajdžiji, inače pijanici i moralnoj propalici", 2.400 dinara mesečno. Kako to nije bilo predviđeno crkvenim budžetom komesar je sebi platu obezbedio tako što je otpustio crkvenog pojca Paju Prodanovića učitelja, kao i blagajnika i perovođu.

U Vukovaru profesor veronauke u realnoj gimnaziji fra Silvester Zubić i "pobornik u ustaškom logoru u Vukovaru, i fratar katoličkog manastira Sv. Bone kod Vukovara, kao i sveštenik iz Lukača, srez Virovitica Stjepan Janković poznati su kao vatreni pobornici pokatoličavanja Srba.

Gornje Jame - Glina

U selu Jama srez Glina, Ivan Josif Čivrić i Ivan Portulipac "obeščastili su 4 sestre Srpkinje pred njihovim roditeljima, a zatim ih sve zaklali". Sa zlikovcima je bio i advokat Luka Cvetković iz Gline, pratilac ministra pravde dr Puka.

Gospić

U Gospiću su poubijani skoro svi Srbi koji nisu uspeli da pobegnu. U selu Lipara, kraj Gospića ustaše su 1. avgusta priredile opšti pokolj Srba: upadali su u srpske kuće i odreda sve klali.

napomena: u originalu selo Lipara verovatno selo Lipe 3 km od Gospića.

Više je primera da su ustaše i njihove pristalice naređivali Srbima da legnu i oni po njima da gaze. Isto tako sa neke uzvišice, obično stola i ormara, ustaše bi u cokulama skakale na Srbe koji su ležali potrbuške na podu. U zatvorima u Gospiću često se dešavalo da dođu pijane ustaše i narede zatvorenicima da legnu na patos obično "u jednoj velikoj sobi koja je za to bila određena. Zatvorenika je moralo doći toliko da svojim telima pokriju ceo patos, onda bi ustaše u vojničkim cokulama igrali kolo na telima tih mučenika".

Prilikom interniranja jedne grupe Srba iz Gospića na Velebit, 26. avgusta 1941. posle 36 časova vožnje u zatvorenim teretnim vagonima bez vode i hrane, na jednoj stanici ušao je u vagon ustaša Ivica iz Gospića sa još "jednim Hrvatom u civilnom odelu" i rekao zatvorenicima da mogu dobiti hranu ako između sebe pokupe sav novac koji imaju. Gladni i žedni Srbi su skupili 8.500 dinara i predali mu, a on im je tobože za taj novac kupio pasulja, skuvao i podelio svakome po kašiku. Međutim taj pasulj Srbima je poslala italijanska vojska koja se tada nalazila u Jastrebarskom.

Grabovac Banski - Petrinja

U petrinjskom srezu samo u Banskom Grabovcu krajem jula 1941. ubijeno je oko 2000 Srba iz istog mesta i oko 2000 iz drugih krajeva.

Grubišno Polje

Između 28. septembra i 6. oktobra 1942. godine izvršeni su masovni pokolji Srba u selima sreza Grubišno Polje.

Glina

Okupacija Gline izvršena je odmah po proglašenju NDH. Istog dana hrvatsko stanovništvo u Glini obuklo je ustaške uniforme i naoružalo se i okitilo ustaškim amblemima i hrvatskim trobojkama i u nadleštvima uzelo svu vlast u svoje ruke. Celom tom akcijom rukovodila je ustaška organizacija, koja je u Glini stvorena još 1930. godine pod rukovodstvom tamošnjeg advokata dr. Puka, docnijeg ministra u Pavelićevoj vladi, i lekara dr Rebaka Juraja. Obojica su docnije bili u vezi sa Pavelićem u inostranstvu. U ustašku organizaciju njih dvojica su uvukli "veliki deo Hrvata i ološa" a odranije su raspolagali oružjem i drugim potrebnim materijalom za preuzimanje vlasti u datom momentu".

Darinku Miljević "u srpskoj crkvi u Glini silovalo je 20 ustaša", a potom je na najgrozniji način ubili".

Sve žene koje su ustaše "jedne kišne noći" pohvatale u Jabukovcu, doterali su u Glinu "i za mesec i po dana stavili na raspoloženje trupama" pa su posle neke od njih pustili, a neke ubili"

U Glinskom srezu pored masovnih pokolja izvršenih u glinskoj crkvi ustaše su i u drugim mestima izvršile više masovnih ubijanja. Tako su iz zatvora u Glini u grupama po 200-300 odveli veliki broj Srba na obalu Gline i iz mitraljeza ih poubijali. U nedelju 11. maja 1941. godine iz Zagreba je stiglo u Glinu 120 ustaša i iste noći pohapsile su sve Srbe iznad 15 godina starosti. Uhapsile su oko 480 građana. Noću između 12. i 13. maja, sve su odveli u mesto Prokopi, 4 km udaljeno od Gline, i tamo poubijali.

napomena: U originalu mesto Prokopi verovatno selo Prekopa

Gudovac - Bjelovar

Usred noći nekoliko stotina ustaša opkoljava sela Gudovac, Tuke, Brezovac, Klokočevac i Bolac u srezu Bjelovar. Uhapsili su 250 seljana, među kojima su bili pop Božin i učitelj Stevan Ivanković.

Žene su jecale jer su shvatile zašto je stanovništvu naređeno da uzmu lopate i pijuke. Pod ustaškom pratnjom njihova kolona je lagano izišla iz sela i zaustavila se pred jednim poljem.

- Kopajte sebi grob!

Nemoć pomirenost sa sudbinom tih nesrećnika bili su takvi da su poslušali. Tada su im žicom vezali ruke na leđa, a zatim ih gurnuli i žive sahranili u dubokoj jami koju su morali sami da iskopaju.

Koliko god da su bili svirepi, Nemci nisu bez uzbuđenja primili vest o ovom zločinu. Jedna komisija koju su oni odredili, izvršila je ekshumaciju i fotografisala leševe. Njen zapisnik se nalazi među dokumentima Rajha pod naslovom "Ustaschenwerk bei Bjelovar" (Delo ustaša kod Bjelovara).

U Gudovcu streljanju seljaka Srba morale su "njihove žene da prisustvuju i pevaju"

Mnoge Srbe su još žive zatrpavali u zemlju. Mladen Pavlović iz Gudovca "preklinjao je ranjen nekog ustašu: "Brate Joško, nemoj me živa zatrpavati". Po sebi se razume da mu to ništa nije pomoglo.

Maru, ženu Ilije Erelije, "pored toga što su tukli i vezivali vešali su je o drvo, pa kad dođe do izdahnuća spuštali je na zemlju".

Dvor na Uni

Ustaše se nisu zadovoljavale samo time što bi Srpkinje jednostavno ubijali, već su ih kao i njihove očeve, sinove, braću i muževe pre ubistva strašno zlostavljali. U srezu Dvor na Uni "ženama su sekli noge do kolena i stavljali ih tako na konje da jašu. Neke, pak, žene decembra meseca 1941. godine naterali su da čitavu noć hodaju po studenom potoku Zrinjski, sve dok nisu od studeni umrle".

Demirovac - Kozarska Dubica

U selima Drakulić, Demirovac i Međeđa ustaše su od mladih devojaka zahtevali "da dignu suknje, potom ih bajonetima boli među noge"

Divoselo - Gospić

U Divoselu srez Gospić 2. avgusta 1941. godine ubijeno je oko 1.200 ljudi među kojima i žene i deca.

Interesantno je navesti pričanje Jelene Počuče iz Divosela o pljačkanju u njenom kraju. Ona kaže kako su ustaše pokupile sve što je po kućama bilo vredno: "novac, satove, tambure, muška vrednija odela, obuću, a naročito su odnosili spremljena devojačka ruha i odeću mladih žena. Sve su to iznosili iz moje kuće". Da bi spasila život, ona je pobegla u šumu, a kada se posle nekog vremena vratila kući, imala je šta da vidi. "Gledala sam kako hrvatski seljaci iznose i poslednje stvari iz naših kuća, tovare ih na naša kola i odnose u Trnovac, Brušane i ostala katolička sela preko bare". Kuća je naša potpuno opljačkana, a pred vratima su ostale neke stvari "koje su zlikovci spremili da ih odvezu kolima". Sutradan su došle žene Hrvatice iz Trnovca i Brušana i traže naše žito, dok su muškarci nastavljali da odnose i ostatak naših stvari iz sela". Ponovo je pobegla u šumu, ali su je ustaše našle, pretresle i iz nedara joj uzeli knjižicu Poštanske štedionice na kojoj je bilo uloženo 4.000 dinara. Poveli su je zajedno sa decom da je streljaju, ali su od toga odustali na zauzimanje nekih Hrvatica iz obližnjih sela koje su žnjele na njenoj njivi.

Doboj

Predstavnici vlasti, a u mnogim slučajevima i meštani Hrvati pljačkali su sve što su našli u srpskim kućama, kako u gradovima tako i u selima. Seljacima su na prvom mestu oduzimali životne namirnice: žito, mast, meso, stoku zatim sve što im je do ruku došlo, a često i poslednje parče hleba. Novac i pokućstvo takođe su odnosili, a zanatlijama i trgovcima i svu robu. Posle pljačke često bi opljačkanu kuću zapalili. Ustaše iz Slavonskog Broda i Modriče došle su početkom septembra 1941. u sela dobojskog sreza i sve kuće opljačkali. "Naročito su pljačkali i odnosili novac, mast, slaninu, odjelo, posteljinu, žito, brašno, posuđe i odvodili stoku. Posle pljačke palili su opljačkane kuće, štale, stogove sijena i slame".

Iz Doboja je 35 srpskih porodica, zajedno sa mnogobrojnim porodicama iz sela dobojskog sreza 3. avgusta 1941. godine, poslato teretnim vozom u logor u Slavonsku Požegu, odakle su oni koji su ostali u životu kasnije prebačeni u Srbiju.

Pored spomenika vladarima porušeni su i svi spomenici podignuti kulturnim i prosvetnim radnicima, državnicima, crkvenim velikodostojnicima i izginulim Srbima u XIX i XX veku, u Doboju su srušeni spomenik i kosturnica Srba, pomrlih u internaciji u Doboju 1915—1916. godine, za vreme Prvog svetskog rata, a podignuti 1938. godine. Dr Dragutin Kamber župnik iz Doboja i ustaški funkcioner, uoči Spasovdana 28. maja 1941. godine poslao je akt proti Dučiću tražeći od crkvenog odbora da u svojoj režiji i o svome trošku sruše spomenik, a sav materijal od spomenika da se prevuče pred župnikov dvor. Crkveni odbor je oklevao da izvrši naredbu o rušenju spomenika. Ali kad se Kamber podrškom iz Zagreba, utvrdio na vlasti u Doboju, još je energičnije zahtevao da se spomenik sruši. Možda po Kamberovom nagovoru prijavio se kamenorezac Feliks Bogdanović, koji je spomenik i postavio, da će ga bez ikakve štete porušiti tako da se kasnije može opet postaviti. On je najmio radnike, postavio oko spomenika skele, ali nije mogao naći čekrk pomoću koga bi skidao ogromne teške delove spomenika. Crkvenu opštinu ovaj posao stajao je 9.000 dinara. Ali kako opština nije imala novca da plaća rad oko rušenja spomenika, to je demontiranje spomenika obustavljeno. Sada se lično ponudio graditelj spomenika Nemac Franc Štumpf, koji je rukovodio građenjem crkve u Doboju, i predložio da se spomenik minira. Jer od toga neće biti velike štete, pošto je on sagrađen od tvrdog kamena granita. Eksploziv za rušenje dala je nemačka vojska, kao i svoje vojnike za rad, te je tako spomenik oboren 27. 6. 1941. godine oko 5 časova po podne.

Dobrljin - Bosanski Novi

Na dan 21. aprila 1941. ustaše su u parohijskom stanu u selu Dobrljinu, srez Bosanski Novi, izboli noževima sliku banjalučkog mitropolita Vasilija, "ukrali sa pisaćeg stola skupoceno naliv-pero, a orman sa parohijskim protokolima i arhivskim spisima varvarski pocepali i uništili sve, odneli ručnu gvozdenu kasu crkvene opštine sa gotovinom od 40.000 dinara, uložnu knjižicu na 20.000 dinara, uništili polisu osiguranja od 1.500.000 dinara, i odneli celokupni nameštaj kućevni i sve druge stvari".

Donja Bačuga - Glina

U selu Bačugi srez Glina, šestorica ustaša upala su u kuću nekoga Janjatovića i silovali mu kćer od 15 godina. "Otac je sekirom pokušao da odbrani kćer, ali su ga ustaše izboli noževima i vezali više kreveta, a majku niže. Otac i kćer su umrli, a majka je poludela".

Donja Vinča - Rogatica

Početkom jula ustaše su došle u selo Vinča, srez Rogatica, uhvatile Anđu Šarenac i njenu ćerku Desu, staru 16 godina, "svezale im ruke ozadi za vrat njihovim vlastitim pletenicama i terali ih po selu od kuće do kuće". Kod kuće Novice Škipina "zaklali su više njegovih ovaca i jaganjaca, ušli u podrum, otvorili bure rakije i častili se". Za to vreme Anđa i Desa "stajale su svezane kraj ustaša i gledale kako se časte" Kada su se ustaše dobro najele i napile "ostatak mesa i kajmaka stavili su u torbe obesili ih o vrat Anđi i Desi, koje su morale pred njima ići i nositi ih".

Donja Gradina - Kozarska Dubica

Februara 1942. godine ustaše su u šest teretnih vagona doterali u Jasenovac 300 seljaka iz Bosne, odmah ih prevezli preko Save u selo Gradinu. Tamo su ih sve maljevima pobili a leševe bacili u jednu seljačku štalu pa je zapalili.

Donje Selište - Glina

"U Donjem Selištu, srez Glina, ustaše su uhvatile 26 žena i odmah ih u samom selu noževima zaklali. Hvatanje i klanje ovih žena trajalo je sve od ranog izjutra do 4 časa po podne. Pre ubistva ustaše su ih primorale da im daju sav novac, a zatim ih na najsvirepiji način mučili, silovali i zaklali. Ustaša Žamić, mesar iz Gline, uhvatio je Katu Baltić, odveo je u kukuruz, pa je prvo odrezao dojke, a zatim prste od ruku i nogu i najzad zaklao. Njezina snaha Ružica slušala je njene jauke, a na samom mestu posle odlaska ustaša, videla su se učinjena zverstva. Ružicu Sužnjević ustaše su zaklale, zatim je u jednoj jami posadile na glavu i tako ostavile. Skoro po svim leševima žena videlo se mnogo krvi na polnim organima od povreda noževima. Ženu Jove Maričića, zemljoradnika iz Donjeg Selišta, ustaše su takođe stavile ovom prilikom pod nož, ali je nisu sasvim zaklali. Misleći da je mrtva ostavili su je, ali posle njihovog odlaska došao je njen muž sa još nekim seljanima, podigao je, odneo kući i položio na krevet. Ostala je u životu, ali joj je prerezan glavni živac na vratu, pa joj glava visi i ne može hodati".

Donji Lapac

Ustaše su Daru, ženu sveštenika Nikole Bogunovića iz Donjeg Lapca zajedno sa njihovo dvoje male dece, doveli su u selo Boričevac i bacili ih žive u duboku jamu zvanu "Jasenovača".

Drakulić - Banja Luka

U selima Drakulić, Demirovac i Međeđa ustaše su od mladih devojaka zahtevali "da dignu suknje, potom ih bajonetima boli među noge"

Drvar

U maju 1941. ustaše su u Drvaru uhapsile 18 Srba i doterali ih u Bosanski Petrovac. Tu su ih hteli odmah pobiti, ali nisu smeli od Italijana. Italijane su obavestili da te pohapšene Srbe vode u Banju Luku, pa su ih jedne noći izveli iz zatvora, ali umesto u Banju Luku odveli su ih u šumu Risovac, 20 km udaljenu od Bosanskog Petrovca, i tu kod jedne duboke provalije, sve pobili a neke nedotučene u nju gurnuli.

Drinjača - Zvornik

Jedan odred hrvatskih vojnika, koji je došao u Zvornik, prošao je u teretnom automobilu kroz Drnjaču sa jednom velikom i više manjih hrvatskih zastava, derući se iz sveg glasa: "Živela Nezavisna Država Hrvatska", dole Srbija, živeo hrvatski narod, dole Vlasi".

Dubovac - Gornji Bogićevci (Okučani)

Ljubici Orubić, učenici iz Dubovca, ustaše su zabijali igle pod nokte.

Dubrovnik

U Dubrovniku i okolini pak, tek 1. jula 1941. godine prolivena je srpska krv. Toga dana ustaše su iz Dubrovačkog zatvora odveli 9 Srba, među kojima su bili jerej Vasil Kovačina, paroh iz Metkovića i Marko Popović, učitelj. Među onima bili su i jedan Hrvat i jedan musliman. Sutradan 2. jula, sve su ih poubijali na Rudinama kod Stona. Prethodno su ih međusobno vezali žicom i „ubili su ih krampama, lopatama, čekićima. Lomili su im ruke, noge, rebra, vilice i druge delove tela. Tako su mučeničkom smrću završili svoje živote“. Govorilo se da su alat, kojima su ubijali, uzeli od mesnog rimokatoličkog sveštenika dume Ive Dragićevića.

Jedna grupa omladinaca - većinom velikoškolaca iz Dubrovnika i okoline, otišla je u Trebinje i prvog jula poubijala veći broj viđenijih Srba u mestu i okolini.

„Prvoga jula u šest sati izjutra“ kaže prota Popović „odjeknuli su prvi pucnji i vreli meci ubili su na kućnjem pragu Vasa Babića, Vlada N. Popovića, Miloša Brkovića, Vlastimira Palikuću, Gavrila Kovačevića, Radovana Lečića, Šćepa Đurića, Dušana Nogulića i Iliju Babića.

Živaljevići - Rogatica

Posle silovanja srpskih devojaka i žena zločinci su svoje žrtve najčešće ubijali, a neke pre ubistva strašno mučili. Kćer Ilije Jezdića, zemljoradnika iz Živaljevića, srez Rogatica, "su najpre mučili i silovali, a zatim ubili".

Žuta Lokva - Brinje

U Žutoj Lokvi srez Brinje, septembra 1941. ustaše su "pokupile odreda sve Srbe, odveli u obližnju šumu i tamo ubili".

Zagreb

U Zagrebu je izdata naredba da se Srbi na ulici mogu kretati samo između 8 i 18 časova, docnije je ta naredba proširena i na Jevreje, a sloboda kretanja proširena od 6 do 21 čas uveče. Zatim je naređeno da se svi Srbi i Jevreji isele iz centra Zagreba na periferiju, gde im je bilo određeno mesto za stanovanje. Zagrebačkim Srbima je još naređeno da kao i Jevreji nose traku oko ruke, i to belu sa natpisom „pravoslavac“. Ovakvu naredbu je izdao još ranije ustaški stan u Slavonskoj Požegi.

Jablanica - Bosanska Gradiška

U selima Miloševo Brdo, Jovjak, Jablanica, Goščica i Gornji Podgradci, srez Bosanska Gradiška ustaše su septembra 1941. godine pohapsile 120 uglednih Srba odveli ih do neke šumice u selu Jablanici, tu ih naterali u jedan potok i iz mitraljeza pobili. Zatim su zagazili u potok i svakoga koji je pokazivao ma kakve znake života izboli noževima.

Jabukovac - Petrinja

Sve žene koje su ustaše "jedne kišne noći" pohvatale u Jabukovcu, doterali su u Glinu "i za mesec i po dana stavili na raspoloženje trupama, pa su posle neke od njih pustili, a neke ubili".

Jajce

Staru crkvu u Jajcu "ustaše su najpre opljačkali, a zatim pretvorili u javni nužnik".

Juna 1941. godine ustaše su u srezu Jajcu u Bosni išle po selima, "zlostavljali ljude i čupali im brkove".

U srezu Jajce ustaše su hapseći ljude po njivama u poljima, prosipale ručak "a posuđe polupali o glave Srba i bacali".

Jastrebarsko

Sličan slučaj dogodio se i u drugim transportima Srba "kao u Gospiću". Kada je transport stigao u Jastrebarsko, ustaše su tražile da svako da sav novac koji ima kod sebe, a ako nema onda stvari od vrednosti, ako hoće da dobije hranu. Srbi gladni i izmučeni, dali su sve što su imali, neki po nekoliko hiljada dinara, neki u nedostatku novca sat, prsten ili druge stvari od vrednosti. Zato su dobili nešto malo za jelo.

Komogovina - Kostajnica

Iz crkve u Komogovini u srezu kostajničkom ustaše su odnele "sve vrednije stvari kao zlatni putir, skupoceni tas, odeždu koju su crkvi poklonili grofovi Zrinski i Frankopani i mnoge druge stvari.

Koprivnica

U srezu koprivničkom već 11. aprila 1941. godine oduzeto je svo oružje od naroda, pa i lovačke puške, i naređeno je da na svakoj kući, kao i na crkvi bude istaknuta hrvatska zastava. Po selima su odmah počeli da vršljaju članovi "Hrvatske zaštite" i da odvode pojedine seljake u zatvor.

Iz sela Velike Mučne preseljeno je 30 a iz Velikog Poganca - sela u Koprivničkom srezu više srpskih seljačkih imućnijih porodica.

Livanjsko polje

U selima Livanjskog polja, i u gradu Livnu tokom Drugog svetskog rata ustaše su 1941. godine počinile zločine nad stanovništvom srpske nacionalnosti. Srodni članci: Ustaški zločini na prostoru Livanjskog polja 1941. godine, Pokolj u Čelebiću.

Ljubina - Dvor na Uni

Sveštenik Ilija Vranješević, paroh ljubinski, srez Dvor na Uni, uhapšen je 1. maja 1941. i odmah vezan u lance zajedno sa učiteljem Bogdanom Dragišićem i beležnikom Mihailom Vičićem, obojica iz Rujevca. Njega su zajedno sa 24 parohijana, optužili kao četnike i zbog toga ih mučili na najsvirepiji način. Svake noći između 11 časova i 1 po ponoći dolazio im je u zatvor poručnik Pudić sa više naoružanih ustaša. Strašno su ga tukli, a naročito sveštenika Vranješevića "pendrecima, nogama u trbuh, kundacima, šamarima, a Pudić mu je uz to čupao kosu, brkove i bradu, te potrbuške vukao po patosu, a sve to uz najpogrdnije psovke". Posle ove tuče Pudić je puštao pijane ustaše da ih nemilosrdno tuku od čega su "ostajali ne samo patos (pod) nego i zidovi krvavi".

Ljubuški

Vidovdanski talas ustaškog genocida zahvatio je i srpsko stanovništvo ljubuškog sreza. Od svih jama ljubuškog kraja posebno se izdvaja ona na Humcu, koja se nalazi u ogradi tamošnjeg franjevačkog samostana. Pri masakriranju i i bacanju Srba u tu jamu, u noći između 30. juna i 1. jula, i pored jaukanja i zapomaganja nevinih žrtava, niko od „Kristovih slugu“ iz tog samostana nije izašao da pogleda šta se to dešava.

Mala Gradusa - Petrinja

U Petrinjskom srezu iz sela Male Graduse pokrenuto je 36, a iz sela Blinjski Kut 80 porodica. Na njihova imanja naseljeni su Hrvati iz Zagorja.

Međeđa - Kozarska Dubica

U selima Drakulić, Demirovac i Međeđa ustaše su od mladih devojaka zahtevali "da dignu suknje, potom ih bajonetima boli među noge"

Miostrah - Bosanska Krupa

Naročito je interesantan slučaj sa pokoljem Srba u selu Miostre. Ovo selo većinom muslimansko i samo je u jednom kraju imalo 37 srpskih kuća. "Danas ovaj zaselak ne postoji, kuće su sve razrušene, narod bez obzira na doba i pol poubijan, a tela njihova pobacana u jednu pećinu niže sela". Iz celog sela ostalo je u životu samo pet duša, ljudi koji su se zatekli u zarobljeništvu u Nemačkoj i jedna devojka koju je jedan musliman uzeo za ženu i tako je spasao. Ostala je još jedna devojčica koja je prilikom masovnog ubijanja bila ranjena i izgubila svest. Kad su ubijane nosili da bace u bezdan - pećinu poneli su i nju, računajući da je mrtva. Kasnije je došla svesti i kako je bila među gornjim leševima, to se na neki način ispuzala, spasila i ostala u životu. "Srpsku zemlju oru danas muslimani".

napomena: u originalu Miostre verovatno selo Miostrah

Motike - Banja Luka

U selu Gornje i Donje Motike koje je imalo oko 80 domova, sa 1400 duša sve je poubijano i poklano.

Munjava - Ogulin

U selu Munjavi srez Ogulin izvršeno je masovno ubijanje Srba koje su ustaše pohapsili po raznim mestima. Klanje je obavljeno u osnovnoj školi. Tu je poklan ogroman broj Srba, jer je preko školskog praga koji je vrlo visok, tekla krv iz škole.

Nova Gradiška

U Novoj Gradiški još prvih dana ustaške vladavine ubijeni su u zatvoru Gavrilo Bogdanović, predsednik iz Kovačevca, Nikola Protić, posednik iz Nove Gradiške i Nikola Popović, seljak iz Nove Poljane. Pošto su ih ubili, ustaše su ih obesili u zatvoru, kao da su tobože oni sami izvršili samoubistvo.

U julu 1941. godine iz Nove Gradiške iseljeno je 50 srpskih porodica. One su prvo oterane u logor Caprag, a odatle prebačene u Srbiju.

Franjo Matica, župnik iz Nove Gradiške i istaknuti saradnik ustaša, zahtevao je od Srba da svake večeri dolaze u crkvu, gde im je držao časove iz veronauke i propovedi "u kojima je napadao pravoslavnu veru, a hvalio rimokatoličku". Jednom na času veronauke oštro zapitao prisutne: "Hoćete li se pokrstiti ili ne, ako nećete, naročito naglasivši, Bog je na nebu, ustaše su na zemlji, a Jasenovac po srijedi, i sada hoćete ili nećete"? Prilikom pokatoličavanja Matica je novim katolicima govorio da moraju "zauvjek zaboraviti srpsku vjeru, jer to nije vjera, jer je poglavnik rekao da priznaje samo katoličku vjeru, a svi oni koji nju ne priznaju, koji se još drže srpske vjere da će ih istrjebiti iz svoje zemlje". Za ovaj rad dobijao je od ustaške države specijalni honorar od 4.000 kuna mesečno.

Novska

U srezu novskom odmah je formirana grupa ustaša "koji su naoružani vojničkim oružjem počeli kupiti i ubijati Srbe".

Ogulin

Za vreme nedeljnog vašara (pazarni dan) u Ogulinu, 28. maja 1941. godine uhapšeno je oko 40 najviđenijih građana i seljaka iz Ogulina i okoline. Posle toga je krajem juna ogulinska opština preko dobošara objavila da Srbi ubuduće mogu slobodno posećivati vašare, međutim kad su neki seljaci iz Gornjih Dubrava došli u Ogulin na vašar, ustaše su ih uhvatile i ubile.

Stevana Đuričića, sveštenika iz Ogulina, ustaše su krajem meseca maja sačekale kad se vraćao kući sa dužnosti iz ogulinske bolnice i uhapsili. Iz Ogulina je sproveden u Karlovac, a iz Karlovca u Vrginmost, gde je strahovito mučen, da su njegovi jauci okupljali svet oko zatvora. Odatle je odveden u Glinu u zatvor gde je nastavljeno mučenje. Pored drugih muka ustaše su ga prisiljavale da jede ljudski izmet. Kada je on to odbio, stavljen je na teže muke. Iz Gline je odveden u policijski zatvor u Zagrebu u petrinjskoj ulici. Iz ćelije je vođen dva puta u podrum na mučenje, gde su ga pljuvali, udarali po celom telu, gazili i čupali mu bradu i brkove. Iz Zagreba je odveden u koprivnički logor Danica. Tu ga je video prota Isa Pejinović i kako je bio strašno izmučen i unakažen, jedva ga je poznao. Odatle je poslat u Gospić, gde mu se gubi svaki trag.

Osijek

Lav Dosjedel, sveštenik iz Belog Brda, srez Osijek, ovako opisuje mučenje u osiječkom zatvoru: "Danju i noću morali smo stajati, jer nije imalo gde da se sedne a kamoli legne. Pojedinci su od umora, žeđi i gladi padali u nesvest, dok su neki, a naročito živčano slabiji poludeli. Uveče je uvek počinjalo suđenje. Izvodili su nas u salu pred sudiju - ustašu u crnoj uniformi koji je određivao kazne: kundačenje, batinanje po golom telu nakvašenim užetom, nabijanje trnovog venca na glavu, lizanje poda, gutanje gume (mnogi su izdahnuli u strašnim mukama udavivši se - gumom), uzajamno ujedanje, istezanje tela konopcima, probijanje zglobova itd. Sve ovo odigralo se uz neprestano kundačenje od pijanih ustaša. Ujutru odvodili bi nas potpuno iznemogle natrag u sobe, da produžimo muke stojeći bez micanja na jednom mestu".

Iz Osijeka i okolnih sela Dalja i Bjelog Brda nasilno su preseljene 93 starosedelačke porodice, koje su prvo oterane u Bosnu a zatim prebačene u Srbiju. U njihove kuće naseljeni su Hrvati iz Dalmacije

Otočac

U Otočcu "naoružane grupe ljudi napadaju domove mirnih i nenaoružanih Srba, seljaka i građana, otimaju životne namirnice i stoku, zlostavljaju i vređaju Srbe i sve što je srpsko na svakom koraku. Ubijaju na najsvirepiji način, odvode u zatvor potpuno nevine ljude bez ikakve krivice, samo zato što su Srbi".

U otočkom srezu opljačkane su sve crkve i druge znamenitosti i starine još u avgustu 1941. godine. Na čelu onih koji su izvršili taj zadatak bio je ustaški izaslanik iz Zagreba dr. Bah, koji je sve stvari odneo u Zagreb.

Oštarije - Josipdol (Karlovac)

Mnoge Srbe su ustaše i mesne vlasti hapsile u vozovima, iako su imali uredne putne isprave. Početkom avgusta 1941. godine na stanici u Oštarijama, izvedeni su iz voza Čeda Popović i njegov brat Josa, Petar Manojlović i Rade i Mladen Munjas, svi iz Otoka, mada su imali propusnicu "od nemačkih vojnih vlasti" da putuju u Srbiju. Prva dvojica su odvedena u Ogulin i kasnije ubijena.

Pakrac

Veliki deo hrvatskog naroda shvatio je osnivanje NDH kao priliku za obračunavanje sa svima omraženicima, na prvom mestu sa Srbima. Stoga je od prvog dana počelo hapšenje i proganjanje Srba i uništavanje svega što nosi srpsko obeležje. U Pakračkom srezu odmah posle 6. aprila, a naročito posle proglašenja nezavisne države, na srpskim kućama su osvanuli natpisi: "Bježte Srbi, dolazi Pavelić (ŽAP)", "Srbe na vrbe, svinje preko Drine" (ŽAP)".

U mestima pakračkog sreza ustaše su išle od sela do sela, palile pojedine kuće, pljačkale i ubijale narod.

U Pakracu su ustaše obilazile srpske kuće i primoravale sve članove srpskih porodica da kupe po ceni od 50 dinara traku sa natpisom "pravoslavac". Ustaše su od Srba zahtevale da daju priloge za izdržavanje hrvatske vojske.

U Pakračkom srezu, u opštini Čaglić, iseljeno je celo selo Skenderovac.

Perušić

"Odmah po proglašenju NDH ustaše su u pojedinim selima sreza Perušić počeli poneke Srbe odvoditi od njihovih kuća.

Petrinja

U Petrinjskom srezu samo u Banskom Grabovcu krajem jula 1941. godine ubijeno je oko 2.000 Srba iz istog mesta i oko 2.000 Srba iz drugih krajeva. U isto vreme u Marin-Brijegu ubijeno je oko 2.000 Srba. Na Petrinjskom pravoslavnom groblju, na sam dan Božića, 7. januara 1942. godine streljano je 45 Srba iz sela Joševice i Dejanovića, među kojima su bile i dve žene, izvedene na streljanje iz bolnice. Ustaše su ih sve zajedno povezali i terali kroz grad na streljanje, pri čemu su "morali stalno da pevaju". U samom gradu Petrinji od 1.000 i više Srba ostali su i preživeli rat samo četvorica jer su im žene bile Hrvatice, a svaki od njih bio je star preko 60 godina.

U Petrinjskom srezu iz sela Male Graduse pokrenuto je 36, a iz sela Blinjski Kut 80 porodica. Na njihova imanja naseljeni su Hrvati iz Zagorja.

Petrova Slatina - Osijek

Iz kolonije Petrova Slatina proterani su svi Srbi dobrovoljci i kolonisti, a takođe i iz Ade u opštini Markušice, kao i iz mnogih drugih sela.

Piskavica - Banja Luka

U selu Piskavici srez Banja Luka ustaše su na dan Sv. tri Jerarha 1942. godine pobili 126 lica. Dolazeći od Banje Luke vozom, ustaše su napustile voz kod železničke stanice Ivanjska, rasporedile se i pošle u selo, ubijajući svakoga na koga su naišli na putu ili kućama.

Plaški

Interesantan je slučaj pljačkanja vladičanskog dvora u Plaškom. Jednog dana ustaše u Plaškom ušle su u vladičanski dvor, otišle u vladičanski kabinet, vladiku udaljili i ceo kabinet ispraznili, natovarili na kamione sve opljačkane stvari i oterali u Ogulin. „Vladičanski dvor je opljačkan neverovatnom brzinom, za 1 sat episkopski dvor bio je potpuno ispražnjen“. Tih dana ćerka apotekara Oskara Bičevića udavala se za sinovca ustaškog ministra dr Gavra Sušića. Mladencima se primio za kuma veliki župan Jurica Marković. I po narodnom običaju kum je spremio mladencima bogat poklon-dar i izložio ga u izlogu jedne ogulinske radnje. Taj dar se sastojao od „srebrnog posuđa, kristala i jedećeg pribora“, i još nekih nekih drugih dragocenih predmeta. Sve to je opljačkano – pokradeno „vlasništvo episkopije gornjo-karlovačke“.

Ploča - Udbina

U selu Ploči srez Udbina jula 1941. godine poklano je i pobijeno preko 100 ljudi, žena i dece. Pojedine žene su dizali iz babinja i zajedno sa detetom ubijali“.

Plitvička jezera

Krajem maja 1941. godine hrvatske ustaške vlasti su pokrenule sve Srbe iz sela oko Plitvičkih jezera i proterale ih u Dvor i u Bosnu, "sa motivacijom da na Plitvičkim jezerima i okolici, kao hrvatskom kupališnom mestu, ne sme biti nijednog Srbina". Njihove kuće domaći Hrvati su prvo opljačkali pa onda većinu popalili. Svi ovi Srbi iseljeni su po naredbi velikog župana u Bihaću Ljubomira Kvaternika. Međutim posle tri meseca, kada je italijanska vojska zaposela Liku, ovi su se Srbi vratili na zgarišta svojih domova. Prota Bogunović Nikola paroh u Pritoci, kao očevidac kaže da su meseca juna 1941. proterane sve srpske porodice iz cijele opštine Plitvička Jezera. Sve što su imali od pokretne imovine ostalo je u kućama. "Jedne kišne noći sav taj narod, praćen naoružanim ustašama, prevezen je na rekviriranim kolima okolnih sela neposredno ispred mog parohijskog stana u Pritoci. Povorka kola trajala je tri časa. sav ovaj narod izbačen je i ostavljen po selima od Bosanskog Petrovca do Drvara".

Podravska Slatina

U Podravskoj Slatini viđeniji su Srbi zatvarani i u zatvoru batinama prisiljavani da se pokatoliče. Oni koji su podneli molbu za pokatoličavanje odmah su puštani na slobodu, dok oni koji su bili na slobodi, a nisu podneli molbe za katoličenje odvođeni u zatvore, tučeni i prisiljavani da to učine. Tako su postupali i u selima ovoga sreza.

Popovo Polje - Hercegovina

U Popovom Polju, u Hercegovini, mnoge devojke bile su silovane pa onda bačene u jamu. Međutim bilo je slučajeva da su "devojke radije skakale u lokve nego da dozvole da ih obeščaste ustaški zverovi".

Prijeboj - Korenica

U malom selu Prijeboju, na Plitvicama kod Korenice, živeo je gostioničar Ivan po narodnosti Hrvat koji je došao iz Amerike. Zbog njegove velike debljine i ogromnog stomaka seljaci su mu dali nadimak "volonja". Njegova žena Ruža pomagala mu je u gostioničarskom pozivu. Za vreme masovnog pokolja Srba u tom mestu Ruža je svojeručno klala seljake Srbe, meštane dovedene iz okoline. Svaki dan su ustaše dovodile manje ili veće grupe nesretnih ljudi koje je žena Ivana "volonje" pred svojom mehanom klala i ubijala.

Pritoka - Bihać

Crkvu u Pritoci srez Bihać ustaše su zapalili, ali kako nije potpuno izgorela, minirali su je i srušili.

Prnjavor

Hrvatske vlasti su u obespravljenosti izjednačile Srbe sa Jevrejima i Ciganima. U Prnjavoru su Srbe proglasili građanima drugog reda, čak i iza Cigana čergara.

Ravno Rašće - Glina

U leto 1942. godine prilikom jednog napada ustaša i domobrana na selo Ravno Rašće, srez Glina, odvedeno je mnogo žena i dece. Tom prilikom odvedeno je troje dece Stojana i Kate Palančanina, i to Nikola star 12 godina, Dragica 11 i Petar 6 godina. Deca su prvo transportovana u zatvorenim vagonima u Jasenovac u kojima su ostala 8 dana pod stražom bez hrane. Odatle su ih autobusima prebacili u Staru Gradišku, strpali ih u jednu veliku baraku, ranije štalu za konje. Prva tri dana nisu dobili ništa za hranu, a četvrtog su dobili neko "upareno brašno". Pošto su odvojili decu od roditelja, svu žensku decu do 9 godina poslali su u Porićance, a u Gradišci su ostali samo muškarci iznad 12 godina, koje su obukli u ustašku uniformu. Od nekoliko hiljada, koliko ih je tu bilo, hrvatske vlasti su oko 400 dečaka poslali u Gornju Rijeku radi pohađanja škole, od kojih je 200 pomrlo. Zbog napada partizana na Gornju Rijeku ustaše su sa decom pobegle u Jasku, a kada su partizani zauzeli Jasku, zarobili su sve ustaše i oko 7.000 dece, koja su tu bila u logoru. Posle 24 časa partizani su napustili Jasku, poveli su sa sobom decu do Mrzlog Polja, gde su ih Nemci bombardovali. Tada su partizani odvojili odraslije dečake i poveli ih sa sobom a ostale ostavili u Mrzlom Polju, gde su ih ponovo preuzele ustaše, potrpale u autobuse i odveli u Samobor. Tu su ostali 8 dana u jednom logoru. Odatle su odvedeni u Zagreb, upisani kod crvenog krsta i posle nekoliko dana raspoređeni. Mali Nikola bio je smešten kod Antona Ježeka u Velikom Bukovcu kod Ludbrega, gde je čuvao marvu i radio sve kućne poslove. Ježek i njegova porodica su ga terali da ide u katoličku crkvu, ali on to nije hteo činiti. Sestra Nikolina Dragica, koja je iz Gradiške poslata u Porićance, našla se sa bratom u Mrzlom Polju. Tu je neko vreme ostala kod župnika, ali kako je bila svrabljiva, nije je hteo dalje zadržati, već ju je ustupio jednoj ženi. Kod nje je bila 6 nedelja. Odatle su je ustaše odvele u Samobor, zatim u Zagreb pa u Ludbreg, i najzad je i ona dospela u Veliku Bukovicu. Tu ju je uzeo katolički župnik Mata Gožin, dao je u školu kod časnih sestara, koje su je primorale da svake nedelje ide u katoličku crkvu. Nikolini i Dragičini roditelji koji su bili izbegli u Srbiju, uspeli su da ih preko prijatelja nađu u Velikoj Bukovici, i da ih 12. jula 1943. godine dovedu u Srbiju. O trećem detetu nisu ništa mogli doznati.

Rudo

U Rudom u Bosni, čim su otišli Nemci i ustaše uspostavili svoju vlast odmah su počeli teror nad Srbima. "Hrvatski vojnici" su po Rudom hvatali i muškinje i ženskinje i rezali im sa opanaka noseve, bacali sa glava šajkače i marame i oduzimali seljačke koporane i jeleke, pri čemu su gadno psovali, vređali, ženskinje sramotili pa često i šamarali. Po srpskim seljačkim kućama se počelo sa pljačkanjem.

Rujnica - Cazin

Krajem jula 1941. godine u selo Rujnicu srez Cazin došli su naoružani muslimani ustaše i pohapsili veliki broj Srba. Tada su iz Rujnice odveli u Cazin 450, a u Vrstu 300 Srba. Oni koji su odvedeni u Vrstu, oterani su na brdo Kurjakovo u blizini žandarmerijske stanice gde su iskopali sebi jamu, preko njih posuli kreč, a haljine ubijenih Srba podelili između sebe. Od svih ovih nesrećnika uspeli su da se spasu samo dvojica: Đuka Šamija i Đoka Šević. Oni su bili samo ranjeni i u jamu bačeni. Kada se spustila noć ustaše su otišle, a ova dvojica su izašla iz jame, otišla u selo i ispričala šta su sve doživeli. Oni pak Srbi koji su odvedeni u Cazin zadržani su nekoliko dana u zatvoru u kojem su strašno tučeni i grozno mučeni. Jednog dana su ih gole svukli i izveli iz zatvora, odveli na Belo brdo blizu Cazina, pobili, zakopali, a njihovo odelo ustaše su između sebe podelile.

U selu Rujevcu, srez Cazin, ustaše muslimani su silovali maloletne srpske devojčice. Posle jednog pokolja muškaraca uhvatili su i odveli u šumu Miku Šamliju, čijeg su oca Jovana pre toga ubili. Pošto su je silovali pustili su je da ide kući.

napomena u originalu: selo Rujevac verovatno selo Rujnica

Sanski Most

U vreme zločina u Bosanskoj Kostajnici izvršen je pokolj Srba i u mestu i srezu Sanski Most.

Izuzev 12 Srba koji su uspeli da pobegnu u Srbiju, svi ostali ljudi iz Sanskog Mosta su pobijeni.

Svinica - Kostajnički Majur

Svinica, selo u Baniji, bilo je pozornica jednog grozno prizora. Ustaše su tu uhvatile jednog pravoslavnog sveštenika Daneta Babića, zakopale ga živog do pojasa i stale divljački da igraju oko njega. Ali svaki put kada bi se neki od njih približio mučeniku, potezao je nož i odsecao mu komad mesa. Mučenje ovog sveštenika trajalo je više sati i njegovo telo koje više nije imalo ljudski oblik, ostavljeno je na licu mesta da služi kao primer.

Sisak

U Sisku su za Srbe i Jevreje povišene sve državne takse za 100%

Sjeversko - Rogatica

U selu Sjeversko srez Rogatica ustaše su "u školskoj zgradi zatvorili oko 70 Srba - žena, dece, staraca, bacili u zgradu bombu, a zatim zgradu zapalili i unutra su skoro svi izgoreli. Tri žene su uspele da pobegnu iz zapaljene zgrade i sa opaljenim licem došle u Užice. Slično se događalo u mnogim drugim mestima NDH".

Sjeničak - Karlovac

Srbi iz sela Sjenička koji su jula 1941. godine došli u Vrginmost da traže dozvolu za vršidbu žita, pohvatani su i ubijeni. Tada je u jednom danu stradalo 20 Srba iz Sjenička.

Skenderovac - Čaglić (Pakrac)

U Pakračkom srezu, u opštini Čaglić, iseljeno je celo selo Skenderovac.

Slavonska Požega

U srezu Slavonska Požega, ljudi su odvođeni i danju i noću u ustaške zatvore, ali su samo noću saslušavani i strašno mučeni. Posle saslušanja neke su ostavljali u zatvoru, da bi ih i u narednim noćima stavljali na muke, a potom isprebijane i izmučene puštali kućama. Neki su, pak posle mučenja odvodili u obližnje polje ili u šumu i tu ih ubijali. Po pričanju drugog sveštenika iz istog sreza nad Srbima je odmah počeo "nezapamćen teror". I po danu i po noći ustaše su tukli, mučili, pljačkali i ubijali Srbe. "Niko nije bio siguran. Sveštenicima je zabranjivano svako činodejstvo. Jedne noći su i mene napali. Pretresli su mi kuću, tobože tražeći oružje, i optužili me da sam pucao u sopstveni radio-aparat kada je Pavelić govorio pri osnivanju hrvatske države, iako je aparat bio potpuno neoštećen. U mojoj parohiji bilo je oko sto ustaša, koji su odmah preduzeli čitavu hajku na Srbe. I ljudi i žene i deca morali su bežati gotovo svakog dana iz kuće u šumu i sakrivali se. Tog dana u mojoj parohiji poginulo je 14 Srba, a mnogi su premlaćeni da nikada ozdraviti neće. Pucalo se i ubijalo svuda.

U mestima i selima slavonsko-požeškog sreza Srbi su morali oko ruke da nose traku sa natpisom „pravoslavac“

Slatina - Banja Luka

U banji Slatini srez banjalučki, Srbima, Jevrejima i Ciganima bilo je zabranjeno lečenje i kupanje.

Smiljan - Gospić

Posebno želimo da podrobnije opišemo masovni pokolj Srba u selu Smiljanu, kraj Gospića, rodnom mestu jednog od najvećih svetskih naučnika i pronalazača. Ovaj nečuveni pokolj Srba u Smiljanu počeo je 1. i trajao do 8. avgusta 1941. godine. Oko dva sata posle podne 8. avgusta 1941. godine ustaše su uhvatile 33 osobe i zatvorile u kuću Milanka Katića, zatim su kuću zapalili i u njoj svi izgoreli. Spasila se jedino Marija, kćer Petra Katića, bekstvom iz zapaljene kuće u Velebit gde je živela osam dana samo od vode i trave. Poslednji dan je uspela da dođe u vezu sa odmetnutim oružanim odredom, uvrstila se u njihove redove i aktivno učestvovala u ličkom ustanku. Tog istog dana i u isto vreme zapaljena je kuća Petra Lemajića, u kojoj je bilo više osoba. Iz kuće su se čuli strahoviti jauci, zbog koji su ustaše pucale iz puške u tu zapaljenu drvenu kuću. Svi koji su bili unutra izgoreli su. Istoga dana, posle podne između 3 i 4 sata Luka Pejnović sa još 70 ljudi odveden je na plantažu u Pazarištima gde su svi poklani. Toga istog dana zaklan je kod svoje kuće Dane-Lukin Pejnović, a Nikola Pejnović je odveden od kuće i ubijen. Zatim su pohvatani Jovo i Petar Pejnović, Petrova žena Milka i sinovi Nikola i Milan, jedan unuk i više nepoznatih osoba, oko 20 duša i svi u kući Petrovoj živi spaljeni. Kada se Jovo Pejnović, sav izbezumljen od straha i čuda primakao zapaljenoj kući, koja je već dogorevala, ustaše su ga uhvatile i bacile u Petrovu kuću, koja je takođe dogorevala. Istog dana u Smiljanskom Polju ustaše su uhvatile Petra Pejnovića (Pacanova) i trojicu njegovih sinova, i pred kućom ih ubili. Zatim je uhvaćeno 120 osoba, povezano, i odvedeno u šumu Brezik, blizu Širokog mosta i tu su svi poklani ili iz puške poubijani. Iz ove grupe spasao se Ljuban Basarić, muž Marije (rođene Pejnović). I njemu su kao i ostalima noge bile uvezane žicom, ali ga je njegova kći, dete od 9 godina, odrešila rekavši mu: "Ti beži, ostavi nas, a mi ćemo ovde izginuti". Ljuban je izašao i počeo da beži, ali su ga ustaše primetile, pripucale i ranile ga u obe ruke. Kako je bio mlad i jak uspeo je da pobegne. Avgusta 1948. nalazio se u Zagrebu kao oficir Jugoslovenske armije. Trećeg avgusta uhvaćeni su Jovica Pejnović iz Smiljanskog Polja sa decom, Mile Pejnović sa ženom i sedmoro dece zatim svi Lemajići i Vranješi iz Smiljanskog Polja i istog dana su spaljeni u kući Vase Lemajića.

U kući Stevana Pejnovića, spaljene su 32 osobe. Nekim čudom spasilo se samo troje dece. Sva ova lica pre spaljivanja bila su noževima izbodena, a neka i zaklana. Devojčica Sara Pejnović, kći Milanova, stara 12 godina, zadobila je osam rana po telu. Ležala je u nesvesti. Na nju su ustaše bacile mrtvu ženu Pilje Pejnovića. Zajedno sa njom u kući je bilo ubijeno i njeno dvoje dece, žensko od 8 i muško od 5 godina. Pošto se na zapaljenoj kući srušio krov, ustaše su otišle, Sara se osvestila, a Piljina deca došla su sebi. Kad su prozori počeli da gore Sara je obadvoje ranjene dece uspela da izbaci kroz prozor napolje pa je i sama za njima iskočila. Brat i sestra teško ranjeni, uhvatili su se za ručice i pošli kući. Uz put su svratili na bunar nekih Kovačevića, tu su se oprali i produžili put. Uz put su susreli kamion pun italijanskih vojnika koji su ih uzeli, odveli u Obrovac, u Dalmaciju, a zatim u bolnicu u Zadar. Deca su se izlečila, muškarac se vratio svojoj kući, a devojčica se zaposlila i ostala u Zadru pod zaštitom Italijana, gde se nalazila i avgusta 1948. godine. Međutim godine 1945. ustaše su uhvatile Pilju Pejnović zajedno sa ovim dečkom, i obojicu zaklale u Smiljanu. Kada je iskočila iz zapaljene kuće, Sara Pejnović pobegla je u oranice, gde su se nalazile neke hrvatske kuće. Kada su je stanovnici tih kuća videli kako ranjena beži povikali su ustašama "Eto vam jedno dijete uteče". Ipak je ona uspela da pobegne i u julu 1948. godine nalazila se u Gospiću, ali su se na njoj još tada dobro primećivali tragovi pretrpljenih muka i užasnog straha. Sedmog avgusta ustaše su pohvatale kod kuća u Bužinu: Kostu, Jelu i Filipa Lemajića, Mila, Mariju, Đuru, Iliju i Milku Pejnović sa šestoro dece, zatim Milku Pejnović sa dva sina, Mariju kćerku pokojnog Marka, sa sinom, snahom i detetom, Danicu sa dve kćeri i sve ih zatvorile u kuću Lemajića i zapalile. Međutim Đura Lemajić je "bio sasečen" i njegov leš bačen u vatru. U kući Dmitra Pejnovića Pacanova, u Smiljanskom Polju, 7. avgusta oko 4 sata po podne ustaše su u jednu kuću zatvorile 68 osoba, vrata i prozore su "daskama zakovali, kuća zatim zapaljena i svi unutra izgoreli".

Pre rata smiljanska parohija brojala je preko 1000 srpskih duša, 1948. godine bilo ih je svega 112, od kojih je samo 30 osoba stanovalo u Smiljanu, ostali su živeli u Gospiću, jer u svome mestu nisu imali zgrada u kojima bi mogli da stanuju. Prota Pejinović je 1948. godine bio u Smiljanu i ovako ga opisuje: parohija smiljanska danas je prazna. U tom lepom i romantičnom mestu danas je čovek srećan da nađe nekoga živog kad kroz selo prolazi. Svuda vlada nema tišina, takoreći i ptice u gajevima ne pevaju. Na čoveka ova pustoš, razvaline i paljevine, ova tišina, ono groblje porušena crkva i parohijski stan deluju neiskazano teško i mučno, tako da bi čovek najvoleo da počiva u onoj raci, u kojoj su zajedno sahranjena 462 Srbina-pravoslavca".

Sremska Kamenica

U Sremskoj Kamenici ustaše su odmah otpočele pljačkanje i razvlačenje pokućstva iz oficirskih i podoficirskih stanova. Žandarmerijske škole, iz Englesko-jugoslovenske bolnice za decu tuberkuloznih kostiju, iz mnogobrojnih vila i stanova Srba, Novosađana, rasejanih po kameničkim vinogradima, zatim iz Domaćičke škole Kraljevskog fonda i to u korist tamošnje rimokatoličke župne crkve. Ustaše su otimale i ono malo ponekih stvari, stoke i drugog, srpskim izgnanicima iz bačkih kolonija, koji su se nepreglednim masama pešice preko Fruške gore, povlačile u pravcu svojih nekadašnjih ognjišta, ostavljajući za sobom, grobove dece, staraca i starica, pomrlih od umora i gladi i zlostavljanja. Oduzimalo se odelo, obuća, i sve do donjeg rublja vojnicima Srbima koji su se vraćali svojim kućama u Bačku i obratno iz Bačke u Srbiju.

U Sremskoj Kamenici propisuju se drakonske kazne za one koji u određenom roku ne skinu ćirilične natpise sa radnji i kuća". Premazani su svi natpisi pisani ćirilicom na privatnim i javnim zgradama. Takođe se uništavaju i sve knjige pisane ćirilicom. "Trgovački natpisi ćirilski na kućama odmah skinuti". Na "gradu" despota srpskog svetog Stevana Štiljanovića ustaše su sa dečurlijom polupale nacionalni i verski grb. Sve nacionalne slike a na mnogim mestima i ikone pokupljene su iz nadleštva i kuća i spaljene u opštinskom dvorištu.

Sremska Mitrovica

U leto 1942. izvršen je opšti pokolj Srba u Sremu. U svim varošima Srema vršena su masovna ubijanja građana i seljaka iz okolnih mesta. Ali je naročito gnusno i svirepo izvršeno opšte i masovno ubijanje Srba u Sremskoj Mitrovici, kuda su dovođeni i Srbi iz drugih sremskih srezova: vukovarskog, šidskog, iločkog, rumskog, iriškog, sremskokarlovačkog i staropazovačkog. Iz Šida je samo jednog dana odvedeno u Sremsku Mitrovicu 300 Srba i tamo na groblju poubijano. Krajem meseca avgusta 1942. godine 3000 Srba iz Sremskih Karlovaca i okoline utovareno je u teretne vagone i odvedeno u nepoznatom pravcu. Iz Beške, Krčedina i nekih drugih sela „pored Dunava“ pokupili su Srbe i naterali su ih u Dunav, koji se nisu u vodi udavili iz pušaka su ih ubili“. Iz sela „Grgetega, Remete, Bukovice pokupili su sve Srbe, bez razlike na starost i pol, oterali ih u jednu šumu i pobili“. U to vreme samo u Sremskoj Mitrovici ubijeno je više hiljada Srba.

Srpske Moravice

Meseca juna 1941. godine oko 30 ustaša pomognuti domaćim pristalicama pohapsili su sve viđenije Srbe iz Srpskih Moravica, a među njima i starog protojereja i arhijerejskog namesnika Vladimira Dujića, odatle su ih sve poslali pravo u Ogulin, a posle dva dana u logor Danicu kod Koprivnice. U logor su stigli 17. juna i na samom ulazu strašno pretučeni i izmrcvareni. Protu Dujića udario je neki ustaša predmetom po očima, razbio mu naočare koje su ga povredile, uhvatio za bradu iščupavši pramen dlake zajedno sa kožom. Protu je oblila krv, ali ni glasa nije pustio od sebe ovaj stari sveštenik". 30. juna prota je sa još 250 Srba upućen u Gospić gde je sa još nekim sveštenicima, između 1. i 2. juna, strahovito pretučen, i od tada mu se gubi svaki trag.

Ustaše su ženi prote Dujića iz Srpskih Moravica "zabijali igle u lice i čelo i potpuno je unakazili".

Stabandža - Velika Kladuša

Oko Sv. Ilije muslimani ustaše iz sela Mrazovac, Bučevci, Varoška Rijeka i Bužin napali su selo Stabandžu, i izvršili svirep pokolj. "Ubijali su nas", kaže jedan svedok "sekirama, velikim noževima, kosama, vilama i raznim drugim oružjem". Vezivali su po 50-100 Srba i tražili "takvog muslimana koji je mogao najbolje da seče srpske glave", da bih ih ubio, zašta je dobijao "zasluženu nagradu".

Sunja - Sisak

U Sunji su ustaše dočekivali vozove naročito iz Banje Luke, hapsile sve Srbe železničare i odvodili ih na "mrcilište na Savu, tamo ubijali i u Savu bacali".

Trebinje

U Trebinju je kao i u mnogim drugim mestima istaknut natpis: „Srbima, Židovima i psima zabranjeno dolaziti u parkove“

Tuzla

U Tuzli su ustaše, prvih dana po osnivanju NDH, formirali jednu svečanu povorku, došli sa muzikom pred spomenik kralja Aleksandra, odsvirali posmrtni marš i oborili spomenik kličući Paveliću. Zatim je povorka otišla do doma kralja Petra i tu na isti način srušila bistu Kralja Petra, a pred realnom gimnazijom bistu dr. Đorđa Lazarevića. Zatim su došla kola za đubre gradske opštine pa su na njih natovarili sve bronzane ostatke pomenutih spomenika i odvukli.

U Tuzli su skinute table na kojima su imena ulica napisana ćirilicom i postavljene nove sa imenima rimokatolika i muslimana napisanih latinicom. Vladičanskoj kancelariji u Tuzli dat je rok od 3 sata da se skine ćirilički natpis sa ustanove jedne njihove zadužbine.

U zatvoru u Tuzli postojao je naročit način mučenja Srba. U jednoj posebnoj sobi nalazilo se jedno veliko bure "na čijim se dugama iznutra sa svih strana bili pričvršćeni železni ekseri. Često su ustaše izjutra izvodili po više zatvorenika i jednog po jednog trpali u bure, pa onda bure kotrljali tako da su ekseri parali telo, a iz rana je curila krv koju su ustaše drugim zatvorenicima pokazivali". Zatim su ih izmučene vadili iz bureta i sekli im uši, nos, vadili oči i zube, odsecali ruke i noge, dok nisu umrli.

Tuk Vojni

U ovom srpskom selu u Gorskom Kotaru ustaše su 1942. godine zapalili, srušili i uništili Srpski pravoslavni hram posvećen Svetim apostolima Petru i Pavlu iz 1759. godine.

Hrvatska Kostajnica

U Hrvatskoj Kostajnici su dvojica ustaša jurili jednu ženu da siluju. "Ona je bežala dok je mogla, a kada je posustala, stigli su je i oborili je na zemlju i jedan od njih je udario nogom u potiljak tako snažno da joj je odvalio svod lobanje. Krv i mozak su se prolili po njegovoj cipeli, a on je njenom kosom obrisao malo cipelu i produžio dalje".

U istom selu su Marici ženi predsednika opštine Bore Lukića, rodom iz Lapova iz Srbije "probušili obraz žicom, provukli kroz usta i uši, a među noge je zabili kolac". Žicu su stezali dok je nisu razderali celo lice".

Na prvi dan Duhova 1941. godine natporučnik Jelača je Aleksu Ostojića iz Hrvatske Kostajnice u zatvoru izveo u dvorište i naredio mu da legne na levu stranu. "Onda mu je prišao, držeći veliki klin u jednoj a čekić u drugoj ruci, i zakucao nesrećnom Ostoji klin u desnu slepoočnicu, a zatim ga je jedan ustaša ubio iz revolvera.

Cazin

Krajem jula 1941. godine u selo Rujnicu srez Cazin došli su naoružani muslimani ustaše i pohapsili veliki broj Srba. Tada su iz Rujnice odveli u Cazin 450, a u Vrstu 300 Srba. Oni koji su odvedeni u Vrstu, oterani su na brdo Kurjakovo u blizini žandarmerijske stanice gde su iskopali sebi jamu, preko njih posuli kreč, a haljine ubijenih Srba podelili između sebe. Od svih ovih nesrećnika uspeli su da se spasu samo dvojica: Đuka Šamija i Đoka Šević. Oni su bili samo ranjeni i u jamu bačeni. Kada se spustila noć ustaše su otišle, a ova dvojica su izašla iz jame, otišla u selo i ispričala šta su sve doživeli. Oni pak Srbi koji su odvedeni u Cazin zadržani su nekoliko dana u zatvoru u kojem su strašno tučeni i grozno mučeni. Jednog dana su ih gole svukli i izveli iz zatvora odveli na Belo brdo blizu Cazina, pobili zakopali a njihovo odelo ustaše su između sebe podelile.

Cvijanovića Brdo - Slunj

Milutin Lovrić, zemljoradnik iz Cijanovića Brda, u leto 1941. godine sa ženom je otišao na vašar u Slunj da proda par volova. Pošto je volove prodao i pošao kući ustaše su ga još u varoši uhvatile, otele mu 10.000 dinara od prodatih volova, odveli ga i ubili, a ženu pustili kući.

Cetingrad - Slunj

Iz Cetingradske opštine Slunj 2. avgusta 1941. godine na pomenutom mestu Mehino Stijenje ubijeno je preko 300 Srba.

Crkveni Bok - Hrvatska Kostajnica

Mladi župnik Avgustin Kralj, vatreni ustaša misionar i dušebrižnik, aktivno je učestvovao u prisilnom pokatoličavanju Srba, smatrajući da to radi u korist Boga, crkve i Hristovog naroda. Svoj pregoran rad na prevođenju pravoslavaca u katoličku veru doveo je do savršenstva u selu Crkveni Bok, 1942. godine gde je obrazovao horove, održavao mise i slično. Srbima prelaznicima uvek je dokazivao da su Hrvati, da nisu nikada bili Srbi, „da su vas u svoje vreme pokrstili u pravoslavne i zato se toga ne treba bojati“. Kada su oktobra 1942. godine u selo došle neke ustaše, narod se uplašio, ali ih je župnik uveravao da se nemaju čega plašiti. Međutim tri dana docnije, iznenada jasenovačke ustaše opkolile su celu opštinu. Zajedno sa ustašama bio je i mladi župnik. On je u zoru išao sa jednom grupom ustaša koja je pred sobom kroz selo gonila „žene, decu napola golu onako kako su ih isterali iz kreveta“. Župnik je bio u mantiji, kaljav do kolena, jer je preko rosnih livada i oranica išao i pokazivao put ustašama kako najbolje da opkole celu opštinu da niko od Srba ne bi mogao da pobegne u šumu. Kada ga je jedan Srbin upitao šta se to dešava, Kralj mu je odgovorio „Ne bojte se ništa, idete do Save i vratićete se svojim kućama. Nemojte da mi netko begao“. Međutim ovaj nije župniku poverovao, iskoristio je gužvu i maglovito vreme, utekao u šumu i spasao život. Ustaše su pohvatale oko 2.000 duša, oterale ih sve u logor, u Jasenovac, dok su 34 osobe na grozan način ubili u samom selu. Među poubijanima jedna devojka je „bila na kolac nabijena“, a jednom mladiću su bili odsečeni pojedini delovi tela itd“. Protiv ovakvog postupanja ustaških vlasti sa pokatoličenim Srbima u Crkvenom Boku župnik se požalio i samom poglavniku, ali ne zato što ga je smatrao nehumanim, već što je Kralj ostao bez „bez svojih vernika“ pa je tražio da se oterani narod vrati kućama. U svojoj predstavci župnik ističe kako su Srbi opljačkani „najvećim delom od susjednih katolika“. Ovakve postupke treba sprečiti samo zato što se „time kvari naš čisti katolički narod, koji sigurno ne bi napravio toliko krađa, da mu se za to nije dala prilika“. Ovom grandioznom svedočenju nije potrebno nikakvo objašnjenje.

U selu Crkvenom Boku, srez Kostajnički, Stoju Ivančević staru 26 godina ustaše su ubile na taj način "što je u njene polne organe stavljen drveni kolac širok otprilike 3 do 4 cm pa onda udaran sve dok nije prošao kroz celo telo devojke do stražnjeg dela prsiju, razderavši joj sve unutrašnje organe. Sam kolac koji je bio dug dva metra, virio je jednim delom skoro polovinom iz devojčina tela, dok je drugim delom bio u njoj samoj"... Vrh koca je bio izbio iz grudnog koša na gornjoj polovini rebara. Ženu Anu Zlokopa našli smo potpuno unakaženu: njoj su bili odsečeni nos, uši i dojke. Boško Rok i njegova žena Ana bili su zaklani; oni su bili povaljeni na zemlju tako da im se telo nalazio sa jedne strane a glave s druge strane podmetnutog panja. Zaklani su nožem. Glave su ostale na jednoj a tela na drugoj strani ovoga panja. Kćerki Damjana i Nace Rakić, staroj 15 godina presekli su dojke i kroz otvore proturili ruke u grudni koš. Sve žrtve video sam svojim očima". Kaže Petar Turajlić, lugar iz Crkvenog Boka. "Bilo je posle izvršenih ubistava slučajeva da su prasad jela leševe dok su kasnije seljaci iz sela nalazili odgrizene ruke, noge i druge delove tela, isprovaljivane grudne koševe, razbacana creva i pregrižena lica.

Čapljina

U Čapljini odmah posle odlaska italijanske vojske 17. 4. 1941. godine, došlo je 500 naoružanih ustaša „od Ljubuškog“ pod vođstvom Pere Jukića, trgovca iz Čapljine. Svi su bili sami Hrvati, još istog dana uz pomoć i sudelovanje domaćih Hrvata i muslimana priredili su demonstracije protiv Srba. „Navalili su na srpske radnje i privatne kuće koje su potpuno demolirali i opljačkali. Taj dan su ustaše ubile sekirom Stevanović Savu i Mitrović Jelku, seljake u njihovim kućama. Zatim su zapalili kuću Zurovca Pere i Dušana, zemljoradnika, Stević Čede, zemljoradnika i Škora Dušana, železničara. Isti dan ustaše su nekoliko Srba koje su našli u kućama, odveli u zatvore sreskog načelstva, odnosno ispostave, i tamo premlatili.

U Čapljini i okolini samo u junskom pokolju ubijeno je 526 muškaraca, žena i dece. U noći između 25. i 26. juna kod Opuzena su ubijena 294 lica. Iz sela oko Čapljine u zloglasni „Silos“ kod sela Tasovčića zatvoreno je oko 300 Srba koji su odvedeni na razna stratišta i likvidirani. Od 22. do 26. juna u susednoj Gabeli pohapšeno je 170 Srba, koji su na retko svirep način likvidirani na stratištima kod Križa i Opuzena.

Od 1.760 do sada evidentiranih žrtava među srpskim stanovništvom u Čapljini i okolini, od hrvatskih ustaša stradalo je 1.649 lica, a to je 15 puta više nego što su ih ubili Italijani, Nemci i četnici.

Čokadinci - Našice

Iz sela Čokadinaca u srezu Našičkom iseljeni su svi dobrovoljci, a na njihova mesta naseljeni seljaci iz Hrvatskog Zagorja

Čuklinac - Kozarska Dubica

Krajem 1941. godine iz Korduna doterano je u logor Jasenovac 200 žena i dece. Među njima je bilo samo nekoliko starijih žena, a ostale su bile mlade, a deca mala. Svi su oni preko zaleđene Save oterani u mesto Čuklinac, zatvoreni u jednu štalu i u njoj zapaljeni. "Vrisak ovih nesretnih žena i dece čuo se preko Save u selu Uštici".

Šid

U dvorištu sreskog suda u Šidu isterali su žene, decu i ljude, pustili vodu iz česme i naterali ih "da sednu u vodu", a ustaše su to gledale i time se zabavljali. Kako su svi imali ruke vezane na leđima, a od silnih batina iznemogli, mnogi nisu mogli da sednu na zemlju, već su potrbuške padali. Viktor Tomić ih je nogama tukao i gazio po njima.

Ustaše su u avgustu 1942. godine zatvorile mnogo Srba, a među njima i Kuzmana Slavujevića. Kada je oko 5 satu ujutro doteran u dvorište sreskog načelstva "i video dovedenu malu srpsku decu, toliko je bio ganut, a u isto doba i razjaren, da je ustašama psovao majku". Kako su mu ruke bile vezane na leđima, uhvatio je zubima najbližeg ustašu za gušu". U tom momentu mu je priskočio Viktor Tomić, udario ga železnom polugom po glavi tako žestoko da je odmah onesvešćen pao na zemlju. Da bi ga priveli svesti, polili su ga vodom, odneli u podrum, gde je bilo drugih Srba zatvorenika, i tu mu pred svima najpre čupali kleštima nokte sa nogu i ruku, a potom mu nožem odrezali obe ruke zajedno sa plećkama, te je u najvećim mukama umro.

U Šidu su Srbi užasno tučeni i na sve moguće načine zlostavljani. Domaće ustaše su ih nagonile da jedan drugome ližu krv iz rana, pa ih onda pustili kućama. Kuzmanu Slavujeviću su pred većim brojem Srba, čupali kleštima nokte, sa ruku i nogu "a potom nožem odrezali obe ruke zajedno sa plećkama tako da je u najvećim mukama umro". U dvorištu kotarske opštine u Šidu Srbe su tukli "kočevima, sekirama, stolicama, i nekim gumenim pendrecima, koji su na vrhu imali neko šiljato železo koje je sa žrtava čupalo meso".

U selima šidskog sreza u raznim saopštenjima se uvek naglašavalo da se to i to „zabranjuje Židovima, Ciganima i Srbima“

Ucene

Srbi su između ostalog ucenjivani i u vidu raznih kontribucija. Tako je u Šidskom srezu pojedinim selima bilo određeno da plate 100, 150 pa i više stotina hiljada dinara. Selo Batkovac imalo je da plati 150.000. Razrez je bio učinjen prema imovnom stanju građana, tako da su pojedinci imali da daju između 5.000 i 20.000 dinara. Svakom Srbinu koji nije dao novac saopštavano je da se odmah seli u Srbiju, a celokupna imovina mu je oduzimana u korist hrvatske države. Pri polaganju novca svako je morao da potpiše izjavu da novac daje dragovoljno "za unapređenje ustaškog pokreta". Ugledni trgovac Moldovan iz sela Jamena, nije doneo tačno naznačenu sumu u određeni čas, pa je zbog toga zaklan u ustaškom stanu u Šidu.

Napomena: Verovatno selo Batrovac u originalu selo Batkovac.

Prilikom pljačkanja srpskih kuća u Sremu ustaše su odnosile "bolje kapute, bicikle, zlatninu, gotov novac", a pored toga "mast, brašno, muške astraganske šubare, čizme, šivaće mašine i sve što im je palo šaka".

Vidi još

• Hronologija ustaških zločina 1941.
• Hronologija ustaških zločina 1942.
• Hronologija ustaških zločina 1943.
• Hronologija ustaških zločina 1944.
• Hronologija ustaških zločina 1945.
• Genocid nad Srbima u NDH

Literatura

• Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. 
• Simić, Sima (1958). Prekrštavanje Srba za vreme Drugog svetskog rata. Titograd: Grafički zavod. 
• Paris, Edmond (1961). Genocide in Satellite Croatia, 1941-1945: A Record of Racial and Religious Persecutions and Massacres. Chicago: American Institute for Balkan Affairs. 
• Basta, Milan (1971). Agonija i slom Nezavisne Države Hrvatske. Beograd: Rad. 
• Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska 1941-1945. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga. 
• Durković-Jakšić, Ljubomir (1978). Platon Jovanović, episkop banjalučki (1874-1941). Edžvort: Srpska pravoslavna eparhija istočno-američka i kanadska. 
• Basta, Milan (1986). Rat je završen 7 dana kasnije (5 izd.). Beograd: Privredni pregled. 
• Živojinović, Dragoljub R.; Lučić, Dejan V. (1988). Varvarstvo u ime Hristovo: Prilozi za Magnum Crimen. Beograd: Nova knjiga. 
• Bulajić, Milan (1988). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 1. Beograd: Rad. 
• Bulajić, Milan (1988). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 2. Beograd: Rad. 
• Bulajić, Milan (1989). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 3. Beograd: Rad. 
• Bulajić, Milan (1989). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine. 4. Beograd: Rad. 
• Đurić, Veljko Đ. (1989). Ustaše i pravoslavlje: Hrvatska pravoslavna crkva. Beograd. 
• Đurić, Veljko Đ. (1991). Prekrštavanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: Prilozi za istoriju verskog genocida. Beograd: Alfa. 
• Stranjaković, Dragoslav (1991). Najveći zločini sadašnjice: Patnje i stradanje srpskog naroda u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941-1945. Gornji Milanovac-Priština: Dečje novine, Jedinstvo. 
• Mužić, Ivan (1991). Pavelić i Stepinac. Split: Logos. 
• Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 1. Beograd: Politika. 
• Bulajić, Milan (1992). Misija Vatikana u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: "Politika Stepinac" razbijanja jugoslovenske države i pokatoličavanja pravoslavnih Srba po cijenu genocida; Stvaranje Civitas Dei - Antemurale Christiantitatis. 2. Beograd: Politika. 
• Đurić, Veljko Đ. (1997). Golgota Srpske pravoslavne crkve 1941-1945. Beograd: Narodna knjiga, Alfa. 
• Trifković, Srdja (1998). Ustaša: Croatian separatism and european politics 1929-1945. The Lord Byron Foundation for Balkan Studies. str. 144—145. 
• Riveli, Marko Aurelio (1999). Nadbiskup genocida: Monsinjor Stepinac, Vatikan i ustaška diktatura u Hrvatskoj 1941-1945. Nikšić: Jasen. 
• Živojinović, Dragoljub R.; Lučić, Dejan V. (2000). Varvarstvo u ime Hristovo: Vatikanska kandža. 1. Zrenjanin: Ekopres. 
• Živojinović, Dragoljub R.; Lučić, Dejan V. (2001). Varvarstvo u ime Hristovo: Vatikan - giljotina za Srbe. 2. Zrenjanin: Ekopres. 
• Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Bulajić, Milan (2001). Jasenovac na sudu: Suđenje Dinku Šakiću. Beograd: Muzej žrtava genocida, Stručna knjiga. 
• Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2. 
• Mužić, Ivan (2003). Katolička crkva, Stepinac i Pavelić. Split: Marjan Tisak. 
• Lituchy, Barry M., ur. (2006). Jasenovac and the Holocaust in Yugoslavia: Analyses and Survivor Testimonies. New York: Jasenovac Research Institute. 
• Phayer, Michael (2000). The Catholic Church and the Holocaust, 1930–1965. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. 
• Phayer, Michael (2008). Pius XII, the Holocaust, and the Cold War. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. 
• Bulajić, Milan (2007). Jasenovac: Uloga Vatikana u nacističkoj Hrvatskoj. Beograd: Pešić i sinovi. 
• Lomović, Boško (2013). Knjiga o Dijani Budisavljević. Beograd: Svet knjige. ISBN 978-86-7396-445-4. Arhivirano iz originala 01. 04. 2016. g. Pristupljeno 17. 07. 2017. 
• Lomović, Boško (2014). Heroine from Innsbruck – Diana Obexer Budisavljević. Belgrade: Svet knjige. ISBN 978-86-7396-488-1. Arhivirano iz originala 01. 04. 2016. g. Pristupljeno 17. 07. 2017. 
• Mirković, Jovan (2014). Zločini nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj – fotomonografija / Crimes against Serbs in the Independent State of Croatia – photomonograph. Svet knjige, Beograd. ISBN 978-86-7396-465-2. Arhivirano iz originala 10. 06. 2015. g. Pristupljeno 17. 07. 2017. 
• Lomović, Boško (2014). Die Heldin aus Innsbruck – Diana Obexer Budisavljević. Belgrade: Svet knjige. ISBN 978-86-7396-487-4. Arhivirano iz originala 01. 04. 2016. g. Pristupljeno 17. 07. 2017. 
• Antonijević, Nenad (2002). „Ustaški stožernik Ivo Rojnica i njegova uloga u zločinima u Dubrovniku 1941. godine”. Dijalog povjesničara-istoričara. 6: 335—350. 
• Dedijer, Vladimir (1987). Vatikan i Jasenovac: Dokumenti. Beograd: Rad. 
• Nikolić, Nikola (1948). Jasenovački logor. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. 
• Nikolić, Nikola (1975). Jasenovački logor smrti. Sarajevo: Oslobođenje. 
• Nikolić, Nikola (1979). Kozaračka djeca: Jasenovački logor. Zagreb: Stvarnost. 
• Lukić, Dragoje (1979). Rat i djeca Kozare (1. izd.). Beograd: Narodna knjiga. 
• Lukač, Dušan (1988). „Denacionalizacija, iseljavanje i genocid na Balkanu u toku Drugog svetskog rata” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 6 (1-2): 53—85. 
• Puzović, Predrag (2002). „Platon Jovanović, episkop banjalučki (1874-1941)” (PDF). Bogoslovlje: Časopis Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu. 61 (1): 243—251. 

Spoljašnje veze

• Čuvajmo spomen na Svete mučenike iz roda našega (SPC, 17. avgust 2016) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. avgust 2016)