Pitagora

Pitagora
Pitagorina bista koja se danas nalazi u Rimu
Lični podaci
Datum rođenja	oko 570. p. n. e.
Mesto rođenja	Samos, Jonija
Datum smrti	oko 495. p. n. e.
Mesto smrti	Metapont,
Naučni rad
Polje	matematika, muzika, etika, politika, metafizika
Poznat po	Pitagorinoj teoremi

Pitagora sa Samosa (grč. Πυθαγόρας ὁ Σάμιος; oko 570 — oko 495. p. n. e.) je bio antički filozof i matematičar, osnivač pitagorejske škole.

Za Pitagoru se obično vezuje Pitagorina teorema o odnosu dužine hipotenuze (c) i dužine dveju kateta (a, b) u pravouglom trouglu (c² = a² + b²).

Biografija

Pitagorini autentični spisi nisu sačuvani, a skoro ništa se ne zna zasigurno o njegovom životu. Najraniji izvori o Pitagorinom životu su kratki, dvosmisleni i često satirični.

Pitagora se rodio oko 569. p. n. e. kao sin Mnesarha, rezača dragoga kamena, na ostrvu Samos. Verovatno je da je po naređenju samskoga tiranina Polikrata putovao u Egipat, da bolje upozna ustanove egipatskih sveštenika (Isocr. Bus. 28). Zbog nesuglasica s Polikratom, a možda i samo zbog odvratnosti prema njegovoj tiraniji, preselio se u Kroton u južnoj Italiji ili Velikoj Heladi, gde su se, otkako je Jonija pod persijskom vlašću počela da opada, stvorila nova središta helenske prosvete i moći.

Pitagora je u Krotonu osnovao moralno-religiozno bratstvo (bratstvo Pitagorejaca), kome je bio zadatak moralno vaspitanje članova. Kao kakav kaluđerski ili viteški red, ono je imalo svoja pravila i negovalo strog način života (Plat. Resp. 600 Β). Naime, pridržavali su se strogih pravila u ishrani.

Političko mišljenje Pitagorejaca bilo je konzervativno-aristokratsko, i zato su ih u toku 6. veka demokrati više puta gonili, domove im spaljivali i rasturanjem sinedrija uništavali im savez. Te partijske borbe primorale su starog Pitagoru da se preseli u Metapontiju 509. p. n. e, gde je, veoma slavljen i duboko poštovan, i umro 500. p. n. e.

Učenje

Pitagori sa Samosa pripisuje se da je prvi upotrebio ime filozofija (φιλοσοφία) za traženje istine i znanja, a sebe je nazvao filozofom. Izgleda da sam ništa nije napisao, nego su njegovi učenici preneli njegova znanja, koja su zapisana posle Pitagorine smrti. Pitagora se sam bavio muzikom i matematikom. Učenje koje se vezuje za Pitagoru i njegovu školu razvili su tek njegovi učenici. Među njegovim učenicima bilo je mnogo žena. Čak je i njegova supruga Teona Krotonska bila njegova učenica.

U matematici je širio znanje o tzv. Pitagorinoj teoremi, ali iskaz teoreme bio poznat vekovima pre pojave Pitagore. Smatrao je da se univerzum kao celina može objasniti matematičkim postupcima. Ovo mišljenje bitno odvaja Pitagorejce od Milećana, koji su tražili smisao univerzuma u vatri, vodi ili beskonačnom. Ova filozofija je bitno uticala na Platona i Galileja.

Pitagorejci su često nudili prilično nategnuta viđenja matematičkih odnosa, na osnovu mističnih pretpostavki, a ne na osnovu logike. Kasniji Pitagorejci su od brojeva stvarali „građevinske blokove” od kojih je sagrađen Svemir. Zasluga koja se može pripisati ovoj školi je razvitak kosmologije u kojoj su Zemlja, Sunce i Mesec sfernog oblika.

Pomicanjem kobilice na monohordu — taj ogled pripisuje se Pitagori — našlo se da visina tona zavisi od dužine žice, tj. da muzički intervali zavise od određenih matematičkih proporcija (Philol. frg. 4, 5, 6; Arist Met. Ι 5, 986 a 29 ss). Doduše, pravi uzrok tonu jesu treperenje žice i vazdušni talasi, kvalitet tona zavisi od brojnih odnosa u treptajima, ali u vreme kad materija i osobine nisu tačno razlikovane, kad su, štaviše, osobine više važile no materija, lako se steklo uverenje da su matematički odnosi i zakoni osnova svemu kad su već u tonu.

Mlađi Pitagorin učenik bio je anatom Alkmeon iz Krotona.

Po njemu su nazive dobili i neki fraktali (drvo i lauta).

Pitagorejstvo

Glavni članak: Pitagorejci

Pitagora je osnovao tajno društvo poznato kao Pitagorejsko bratstvo koje je bilo posvećeno negovanju vrline i izučavanju matematike. Bratstvu i njegovom osnivaču pripisuju se pojedini izumi naučne vrednosti poput čaše umerenosti koja radi po hidrauličkim principima. Koristila se kao disciplinska mera i pokazatelj da je umerenost bitna.

Pitagorejsko bratstvo je imalo veliki uticaj na buduće ezoterijske tradicije, poput masonerije i rozenkrojcerizma (ružokrstaši), okultnih grupa koje su, s početka, takođe izučavale matematiku i tvrdile da su se razvile iz Pitagorejskog bratstva.

Napomene

• a. ^{^} „Tačni datumi njegovog rođenja i smrti ne mogu biti precizno određeni, ali, pod pretpostavkom da je istinita izjava Aristoksenusa da je napustio Samos kao bi izbegao Polikratovu tiraniju, u doba kada je imao četrdeset godina, njegovo rođenje bi se moglo datirati u 570. godinu pre nove ere, ili nekoliko godina ranije. Dužina njegovog života je različito procenjivana u antičko vreme, ali se svi izvori slažu da je doživeo duboku starost, i da je, najverovatnije, umro sa sedamdeset pet ili osamdeset godina.“ William Keith Chambers Guthrie, (1978), A history of Greek philosophy, Volume 1: The earlier Presocratics and the Pythagoreans. str. 173, Cambridge University Press

Literatura

• Peter J. King: Sto filozofa (život i djelo najvećih svetskih mislilaca), Zagreb, 2005.
• Diogenes Laërtius, Vitae philosophorum VIII (Lives of Eminent Philosophers), c. 200 AD, which in turn references the lost work Successions of Philosophers by Alexander Polyhistor —  Laërtius, Diogenes (1925). „Pythagoreans: Pythagoras”. Lives of the Eminent Philosophers. 2:8. Prevod: Hicks, Robert Drew (Two volume izd.). Loeb Classical Library. 
• Porphyry, Vita Pythagorae (Life of Pythagoras), c. 270 AD — Porphyry, Life of Pythagoras, translated by Kenneth Sylvan Guthrie (1920)
• Iamblichus, De Vita Pythagorica (On the Pythagorean Life), c. 300 AD — Iamblichus, Life of Pythagoras Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. februar 2019), translated by Kenneth Sylvan Guthrie (1920)
• Apuleius, following Aristoxenus, writes about Pythagoras in Apologia, c. 150 AD, including a story of his being taught by Zoroaster—a story also found in Clement of Alexandria. Vasunia 2007, str. 246
• Hierocles of Alexandria, Golden Verses of Pythagoras, c. 430 AD
• Bowra, C. M. (1994) [1957], The Greek Experience, London, England: Weidenfeld & Nicolson History, ISBN 978-1-85799-122-2 
• Bregman, Jay (2002), „Neoplatonism and American Aesthetics”, Ur.: Alexandrakis, Aphrodite; Moulafakis, Nicholas J., Neoplatonism and Western Aesthetics, Studies in Neoplatonism: Ancient and Modern, 12, Albany, New York: State University of New York Press, ISBN 978-0-7914-5280-6 
• Bruhn, Siglind (2005), The Musical Order of the Universe: Kepler, Hesse, and Hindemith, Interfaces Series, Hillsdale, New York: Pendragon Press, ISBN 978-1-57647-117-3 
• Borlik, Todd A. (2011), Ecocriticism and Early Modern English Literature: Green Pastures, New York City, New York and London, England: Routledge, ISBN 978-0-203-81924-1 
• Burkert, Walter (1. 6. 1972), Lore and Science in Ancient Pythagoreanism, Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, ISBN 978-0-674-53918-1 
• Burkert, Walter (1985), Greek Religion, Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press, ISBN 978-0-674-36281-9 
• Carpenter, Rhys (1921), The Esthetic Basis Of Greek Art: Of The Fifth And Fourth Centuries B.C, Bryn Mawr, Pennsylvania: Bryn Mawr College, ISBN 978-1-165-68068-9 
• Christensen, Thomas (2002), The Cambridge History of Western Music Theory, Cambridge, England: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-62371-1 
• Cornelli, Gabriele; McKirahan, Richard (2013), In Search of Pythagoreanism: Pythagoreanism as an Historiographical Category, Berlin, Germany: Walter de Gruyter, ISBN 978-3-11-030650-7 
• Copleston, Frederick (2003) [1946], „The Pythagorean Society”, A History of Philosophy, 1 Greece and Rome, London, England and New York City, New York: Continuum, ISBN 978-0-8264-6947-2 
• Dicks, D. R. (1970), Early Greek Astronomy to Aristotle, Ithaca, New York: Cornell University Press, ISBN 978-0-8014-0561-7 
• Dillon, Sheila (24. 12. 2005), Ancient Greek Portrait Sculpture: Context, Subjects, and Styles, Cambridge, England: Cambridge University Press, ISBN 978-1-107-61078-1 
• Ferguson, Kitty (2008), The Music of Pythagoras: How an Ancient Brotherhood Cracked the Code of the Universe and Lit the Path from Antiquity to Outer Space, New York City, New York: Walker & Company, ISBN 978-0-8027-1631-6 
• French, Peter J. (2002) [1972], John Dee: The World of the Elizabethan Magus, New York City, New York and London, England: Routledge, ISBN 978-0-7448-0079-1 
• Celenza, Christopher (2010), „Pythagoras and Pythagoreanism”, Ur.: Grafton, Anthony; Most, Glenn W.; Settis, Salvatore, The Classical Tradition, Cambridge, Massachusetts and London, England: The Belknap Press of Harvard University Press, str. 796—799, ISBN 978-0-674-03572-0 
• Grant, Michael (1989), The Classical Greeks, History of Civilization, New York City, New York: Charles Schribner's Sons, ISBN 978-0-684-19126-3 
• Gregory, Andrew (2015), „The Pythagoreans: Number and Numerology”, Ur.: Lawrence, Snezana; McCartney, Mark, Mathematicians and their Gods: Interactions between Mathematics and Religious Beliefs, Oxford, England: Oxford University Press, str. 21—50, ISBN 978-0-19-870305-1 
• Guthrie, W. K. (1979), A History of Greek Philosophy: Earlier Presocratics and the Pythagoreans, Cambridge, England: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-29420-1 
• Haag, Michael (2013), Inferno Decoded: The Essential Companion to the Myths, Mysteries and Locations of Dan Brown's Inferno, London, England: Profile Books, Ltd., ISBN 978-1-78125-180-5 
• Hare, R. M. (1999) [1982], „Plato”, Ur.: Taylor, C. C. W.; Hare, R. M.; Barnes, Jonathan, Greek Philosophers: Socrates, Plato, and Aristotle, Past Masters, Oxford, England: Oxford University Press, str. 103—189, ISBN 978-0-19-285422-3 
• Hermann, Arnold (2005), To Think Like God: Pythagoras and Parmenides—the Origins of Philosophy, Las Vegas, Nevada: Parmenides Publishing, ISBN 978-1-930972-00-1 
• Homann-Wedeking, Ernst (1968), The Art of Archaic Greece, Art of the World, New York City, New York: Crown Publishers 
• Horky, Philip Sydney (2013), Plato and Pythagoreanism, Oxford, England: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-989822-0 
• Joost-Gaugier, Christiane L. (2006), Measuring Heaven: Pythagoras and his Influence on Thought and Art in Antiquity and the Middle Ages, Ithaca, New York: Cornell University Press, ISBN 978-0-8014-7409-5 
• Kahn, Charles H. (2001), Pythagoras and the Pythagoreans: A Brief History, Indianapolis, Indiana and Cambridge, England: Hackett Publishing Company, ISBN 978-0-87220-575-8 
• Kenny, Anthony (2004), Ancient Philosophy, A New History of Western Philosophy, 1, Oxford, England: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-875273-8 
• Kingsley, Peter (1995), Ancient Philosophy, Mystery, and Magic: Empedocles and the Pythagorean Tradition, Oxford, England: Oxford University Press 
• McKeown, J. C. (2013), A Cabinet of Greek Curiosities: Strange Tales and Surprising Facts from the Cradle of Western Civilization, Oxford, England: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-998210-3 
• O'Meara, Dominic J. (1989), Pythagoras Revived, Oxford, England: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-823913-0 
• Press, Gerald A. (2003) [1982], Development of the Idea of History in Antiquity, Montreal, Canada and Kingston, New York: McGill-Queen's University Press, ISBN 978-0-7735-1002-9 
• Pomeroy, Sarah B. (2013), Pythagorean Women: The History and Writings, Baltimore, Maryland: The Johns Hopkins University Press, ISBN 978-1-4214-0956-6 
• Riedweg, Christoph (2005) [2002], Pythagoras: His Life, Teachings, and Influence, Ithaca, New York: Cornell University Press, ISBN 978-0-8014-7452-1 
• Russell, Bertrand (2008) [1945], A History of Western Philosophy, A Touchstone Book, New York City, New York: Simon & Schuster, ISBN 978-0-671-31400-2 
• Russo, Attilio (2004), „Costantino Lascaris tra fama e oblio nel Cinquecento messinese”, Archivio Storico Messinese, LXXXIV-LXXXV: 5—87, especially 51—53, ISSN 0392-0240 
• Schofield, Malcolm (2013), Aristotle, Plato and Pythagoreanism in the First Century BC: New Directions for Philosophy, Cambridge, England: Cambridge University Press, ISBN 978-1-107-02011-5 
• Sherman, William Howard (1995), John Dee: The Politics of Reading and Writing in the English Renaissance, Amherst, Massachusetts: The University of Massachusetts Press, ISBN 978-1-55849-070-3 
• Simoons, Frederick J. (1998), Plants of Life, Plants of Death, Madison, Wisconsin: University of Wisconsin Press, ISBN 978-0-299-15904-7 
• Vasunia, Phiroze (2007). „The Philosopher's Zarathushtra”. Ur.: Tuplin, Christopher. Persian Responses: Political and Cultural Interaction with(in) the Achaemenid Empire. Swansea: The Classical Press of Wales. ISBN 978-1-910589-46-5. 
• Whitehead, Afred North (1953) [1926], Science and the Modern World, Cambridge, England: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-23778-9 
• Zhmud, Leonid (2012), Pythagoras and the Early Pythagoreans, Prevod: Windle, Kevin; Ireland, Rosh, Oxford, England: Oxford University Press, ISBN 978-0-19-928931-8 
• Logos, Aleksandar A. (2017). Putovanje misli : uvod u potragu za istinom. Beograd. 

Spoljašnje veze

• O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Pitagora”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. 
• „Milan Uzelac, Istorija filozofije I”. Pristupljeno 31. 1. 2021. 
• Pitagora i njegovi sledbenici
• Pythagoras on In Our Time at the BBC. (listen now)
• Huffman, Carl. „Pythagoras”. Ur.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
• "Pythagoras of Samos", The MacTutor History of Mathematics archive, School of Mathematics and Statistics, University of St Andrews, Scotland
• "Pythagoras and the Pythagoreans, Fragments and Commentary", Arthur Fairbanks Hanover Historical Texts Project, Hanover College Department of History
• "Pythagoras and the Pythagoreans" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. mart 2009), Department of Mathematics, Texas A&M University
• "Pythagoras and Pythagoreanism", The Catholic Encyclopedia
• Pitagora na sajtu Internet Archive (jezik: engleski)
• Pitagora na sajtu LibriVox (jezik: engleski)